Бранко Ћопић
У свијету медвједа и лептирова
Храбри Мита и дрекавац из рита.
Посљедњи потомак великог борца.
Вјесник прољећа
Далеко на југу, доље поред мора, Прољеће се смијало под сунчаним небом, шетало по маслиновим гајевима и испод тамних чемпреса на гробљима и одмарало се у хладовини поред камених цркава на чијим су торњевима ћутала звона од старости. Шетало се тако Прољеће и мислило о свом скором путу на сјевер.
– Ускоро ће вријеме да пођем горе на свој драги сјевер. А кога да пошаљем да објави мој долазак?
– Да ли ћеш ти поћи, мала моја пријатељице, да јавиш да ја долазим? – обрати се прољеће једној ласти која је управо тога тренутка вијала једну бубу око црквеног торња.
– Ах, ах, пусти ме само још мало да се нагледам немирног мора, а ове године пошаљи неког другог умјесто мене – замоли ласта тако умиљато, да јој нико на свијету не би могао одбити молбе. – Пошаљи, на примјер, дугоногу роду, она је и онако јача од мене.
– Роду? Ко да сад њу нађе; она је негдје у Египту, шета обалом велике ријеке Нила и гледа крокодиле како се сунчају у топломе муљу. Морам да потражим кога другог.
То рече Прољеће и пође уздуж мора да потражи неког ко ће бити његов овогодишњи вјесник. Молило је многе птичице, али свака је хтјела да још бар мало остане у сунчаном приморју: једна се бојала да је на сјеверу још хладно, другој је било жао јужног сунца, неке су опет биле заљубљене у витке чемпресе и тако Прољеће већ уморно и тужно од тражења сједе у један маслињак и дубоко се замисли.
– Кога, кога да пошаљем на сјевер? – узвикну оно гласно и скоро у очајању.
– Кога, питаш? Та зар се на мене заборавило? – јави се нечији весео глас из маслинових грана.
Зачуђено и обрадовано Прољеће подиже главу, али на своје велико чудо не угледа никог.
– Хеј, ко је то, ко то мисли добровољно на мој драги сјевер? Гдје си, јуначе, не видим те?
– Откуда да ме и видиш. Ја сам вјетар Југо. Југ је мој завичај, обишао сам га већ уздуж и попријеко, познајем све заливе, био сам у свим градовима, прошао сам кроза све маслињаке, безброј пута облетио сам старе куле и бедеме и већ ми је овдје постало досадно. Велим ти, драге ћу воље полетити на сјевер да јавим твој долазак.
– Али како ће на сјеверу дознати да ја долазим, кад тебе, мога гласника, нико не може да види? Ласту бар свак угледа и онда каже: "Ето Прољећа, долазе ласте."
– Не брини ти ништа – радосно повика Југо, диже се високо у сунчан ваздух и полети пут сјевера.
За кратко вријеме Југо стиже на врх прве планине на сјеверу. Најприје га осјети снијег и одмах стаде да се топи.
– Не знам ни сам шта ми је – прошапта он врло зачуђен – постаје ми тако топло као да сам болестан. Биће сигурно да Прољеће долази.
У дубокој мрачној пећини пробуди се зловољни медвјед, омириса ваздух и радостан крену излазу.
– Осјећам да ће ускоро Прољеће. Голица ме у носу топли јужни вјетар.
Подигавши се с високе литице, орао крсташ весео заокружи над планином.
– Охохо, чини ми се да Југо дува у моја крила, а то је знак да је Прољеће близу.
С планине се Југо спусти у низине још понегдје покривене слојем танка снијега.
– Ко ме је то зовнуо? – прошапта висибаба зачуђено провиривши испод снијега. – Гле, ко ме је то зовнуо, све ми се чини да сам чула нечији глас?
– И мене је неко пробудио, лијепа сусјетко – зачу се снени глас једног старог дријена. – Морам да пожурим да развијем своје златне цвјетове, јер чим се ја пробудим, значи да ће убрзо Прољеће, а ја међу првима морам да га поздравим.
– Ти да га први поздравиш! То право припада само мени и мојим бијелим цвјетовима – повика један црни трн из оближње живице познат иначе као велика свађалица.
– А можда и мени – чу се из близине јагорчевина. – Свак ће рећи да су моји жути цвјетови најљепши дар Прољећу.
Задовољан Југо је слушао њихову препирку, ослушкивао како пуцкетају пупови на дрвећу, гледао веселе вране како се дижу изнад ораница, па се онда одједном и сам замисли: који ли је то најљепши дар који се спрема Прољећу?
Замисли се тако Југо, дубоко се замисли и крену да погледа ко је то спремио најљепши дар за Прољеће. Лутао је неколико дана, дивио се златним цвјетовима дријена, бијелим висибабама, жутој јагорчевини, расцвјеталом црном трну, и тек једног сунчаног јутра, док је лутао кроза жбунове на ивици једног брежуљка, он задивљен застаде опијен дивним мирисом. Испод жбуна га је гледао скроман цвјетић модар као његово родно море далеко тамо доље на југу.
– Гле, ево га, нашао сам га. Зар ово није најљепши дар Прољећу? – повика он радостан и подиже се високо у сунчан ваздух носећи са собом мирис љубичице. – Ах, ах, не вјерујем да је љепшег мириса нашао чак ни мој далеки рођак, вјетар из Индије.
Пијан од радости он чак заборави и на коју страну треба да дува и стаде да се врти у круг баш као обијесни вихор. И забављен тако својом игром није ни опазио, да Прољеће већ бјеше стигло и у озбиљни сјеверни крај.
Жућа рачунџија
Жућа, весели овчарски пас, одведен је да чува виноград. У једном углу винограда, до друма којим пролазе скитнице и лопови, намјестили су псећу кућицу, поред ње су ударили колац, за колац су свезали ланац, а на крају ланца – Жућу. У винограду нема ни оваца, ни мачака, ни осталих паса – ничега, и зато је Жући било страшно досадно. Да лаје на цврчке – не иде, то никад не раде пристојни овчарски пси; да обноћ броји звијезде – сачувај боже, да скичи – узалуд. Елем, права невоља, па то ти је.
Сједи тако Жућа пред кућицом, гледа једним оком у небо, па онда са оба ока осмотри друм, да вјетар случајно не би нанио каквог крадљивца грожђа. Али као за пакост, никог ни на небу, ни на друму.
– Ау-вау, ко ће овако сам живјети – зијевну он од пусте досаде прогутавши заузгред једну безобразну муву. – Баш је тешко бити сам.
– Нисте сами, многопоштовани – зачу се иза њега нечији ситан учтив глас. – Ту је још и моја незнатна маленкост.
Жућа се изненађен окрену. На врх гомилице изривене земље стајала је једна млада кртица и зачуђено га гледала.
– А ко си ти? – обрадова се Жућа необичном госту. Он дотад не бијаше видио ниједну кртицу.
– Ја сам, уважени пријатељу, крт који живи под земљом. Зову ме Двапут Два Јесте Пет.
– Двапут Два Јесте Пет – зачуђено промрмља Жућа који је иначе одлично знао рачун. – Чудно име, друже, а уз то још погрешно.
– Можда је заиста тако, велеучени – скромно признаде крт. – То име дао ми је наш учитељ из Великог Кртичњака зато што слабо знам рачун.
– Аха, аха! – ускликну Жућа. – Сад разумијем. Ти си, дакле, некакав опасан рачунџија.
– Тако је, премудри. А ко сте ви, ако смијем да знам? Никад још не видјех тако велико створење.
– Ја сам овчарски пас, зову ме Жућа. Чудиш се колики сам? А шта би тек рекао да видиш мог брата. Он је дугачак двапут толико колико половина мене.
– Јао, јао, та није могућно – запрепасти се крт. – То је онда права грдосија.
– Тако је, друже – насмија се Жућа расположен да збија шалу с рђавим рачунџијом. – А како би се тек ти зачуд8о, кад бих ти испричао како сам јурио страшну звијерку краткоухог и дугорепог зеца.
– Хајде причај, велеумни – замоли на Двапут Два Јесте Пет, који је необично волио приче.
– Добро, слушај. Пораним ти ја једног јутра и то врло рано, тачно у пет сати и стодвадесет минута, прескочим баштенски плот висок трипут по четвртину метра и – буб у башту. Кад тамо, има шта и да се види. У купусу грицка страшна звијерка зец. Уши му дугачке двадесет и два дециметра мање два метра, а реп, страшно дугачка репина, читав метар мање деведесет девет центиметара.
– Аух, аух, да страшне звијерке, да грдног репоње! – пренерази се Двапут Два Јесте Пет.
– Није то ништа, мој друже наставља Жућа. – Ја залајах тако громовито да се чуло десет пута мање од десет километара, задрхташе све звијезде колико их је год тога јутра било на небу, а мој ти зец, кад то чу, скочи, скочи читав један хиљадити дио километра, а ја не био лијен, па и ја скочих читав метар, а зец опет хиљадити дио километра, а ја опет један метар...
– И зец, разумије се, побјеже, јер је био много бржи – ускликну Двапут Два Јесте Пет.
– Јесте врага. А ја ти онда прикупих сву своју снагу и скочих девет стотина и деведесет и девет милиметара.
– И престиже зеца – обрадова се крт.
– Ама ни близу – настави Жућа. – Мој ти зец онда стаде да скаче четири пута по четврт метра, а ја само двапут по пола метра... Јурили смо се тако двадесет и пет сати мање један дан и зец ми већ бијаше одмакао стоти дио метра.
– Јао, јао, колико ти је само одмакао – зачуди се млади крт. – Па да ли си га икад стигао?
– Да ли сам га стигао? Ево, па сам израчунај. Кад смо стали да трчимо, он је био десет метара испред мене, а док смо трчали, он је претрчао десет километара, а ја пет пута по два километра више десет метара. Сад ти је јасно, да ли сам га стигао.
– Аух, па одмах се види да си га престигао и то врло много.
– Престигао! Чујеш, младићу, погријешио је онај ко ти је дао име Двапут Два Јесте Пет. Ја бих те назвао Двапут Два Јесте Шест. Баш ништа не знаш рачуна.
– Чек, чек, збунио сам се – промуца крт и стаде у себи да рачуна. – Аха, сад знам, он је теби далеко измакао.
Жућу зачуди толико незнање.
– Измако! Е, ти си прави Двапут Два Јесте Седам.
– Па шта је онда било? – плачно упита радознали крт.
– Шта је било? Да знаш само шта је даље било. Ах, то је најдивнија прича коју су икад чуле уши, али ја ти је нећу казати све док не научиш добро да рачунаш и док сам не израчунаш да ли сам стигао зеца. А кад све то лијепо свршиш, дођи к мени па ћу ти причати причу о мачки и говеђој глави. А сад, до виђења, нећу више да разговарам с незналицом. Кад научиш да рачунаш, пријави се.
И Жућа достојанствено уђе у своју кућицу, а Двапут Два Јесте Пет врати се покуњен у своју рупу и оде у мјесто Велики Кртичњак, да тражи учитеља.
Сљедеће године Двапут Два Јесте Пет 4ошао је у посјету Жући, али са новим именом; звао се Двапут Два Јесте Четири. Постао је најбољи рачунџија међу свим кртицама и Жућа му је наставио причу о себи и зецу, о мачку и говеђој глави и још о многим стварима које је могао да зна само један стари овчарски пас који је чувао стадо толико година, да је већ добио и псећу пензију и отишао да чува виноград.
Паук, бубица и вјетрови
Испод ниске стрехе једног старог хамбара, тамо гдје се чак ни вјетар не сјети да чешће завири, стао је да плете мрежу један стари паук, чувени разбојник, кога су људи већ десетак пута протјерали из својих кућа. Плео је мрачни ловац мрежу и срдито гунђао:
– Провриједнићу се, па ћу премрежити читаво небо, заклонићу сунце и људи ће онда да сједе у мраку. Тако им треба, кад су толико пута покидали моју дивну мрежу. Аха-ха-ха-ха...
Једна мала бубица тврдих крила, која је била толико сиромашна да није имала ни куће, ни правог завичаја, па чак ни имена, баш је милила уз брвна хамбара, а кад је чула шта паук говори, јако се зачуди.
– Али, драги пријатељу, зашто хоћеш да својом мрежом заклониш сунце? Зар није љепше кад је сунчан дан и кад свака травка пјева и весели се?
– Ху, какво сунце, какве травке! – намршти се паук који је увијек живио по сумрачним угловима. – Живјети у мраку и плести мреже, то је права радост. Презирем из дна трбуха оне паукове који плету мреже по сеоским живицама; тамо је сувише свијетло за једног паука.
– И зар баш мислиш да премрежиш небо и да заклониш сунце? – са страхом припита бубица уплашено гледајући великог паука.
– Охо-хо, ти још сумњаш у то! Причекај само, за два дана све ће бити готово и онда ће у читавом свијету бити сумрачно и тихо, тако ћу густу мрежу оплести. Земља ће онда постати царство Великог Паука. И сви ће се онда клањати моћном освајачу неба.
Кад чу те ријечи, бубица се јако, јако сневесели, јер нико више од ње није волио сунчане дане. А кад би пљуснула киша, она је шћућурена и тужна сједила под каквим мокрим листом и забринуто провиривала кад ће се показати ведро небо.
– Ох, ох, како да спасим небо, како да заштитим сунце? – вајкала је сирота бубица силазећи низ хамбарска брвна. – Идем да потражим неког ко ће да уплаши ову страшну животињу и да је натјера да се остави своје зле намјере.
Лутајући кроз траву бубица у читавој шуми златног маслачка наиђе на бумбара који се, зујећи по читав дан уоколо, само хвалисао својом одјећом и својим јунаштвом.
– Прекрасни бумбару, стара делијо и јуначе, треба ми помоћ против једног рђавог створења – обрати му се бубица.
– Хр-вр, зуу-зуу, који је то рђавко, покажи ми га само, па ћеш да видиш шта ће од њега бити – важно загунђа бумбар.
– Знате, многопоштовани бумбару, то је један рђав створ који плете велику мрежу којом ће да покрије читаво небо и да заклони сунце.
– Ау, ау, зрр-вррр, каква ли је то животиња, кад толику мрежу плете? – престраши се бумбар. – Опростите, овај, али ја... хм, није да не смијем, него, ето, тако... немам времена да дођем и да га излупам.
И збуњен бумбар се подиже и одлети кроз плави ваздух.
Растужена бубица крену даље да тражи спасиоца. Али коме год се обратила, свак је са страхом одустајао од борбе чујући да тај разбојник плете мрежу којом ће премрежити читаво небо.
– Колика ли тек мора да буде та животиња, кад јој је толика мрежа – помишљао је свак већ унапред дрхтећи од страха. А кад чак и поносити јеленак одби да се бори с таквим чудовиштем, сирота бубица се врати у близину хамбара и већ у саму ноћ склони се под један лист опао с липе. И тек што је почела да дријема, споља се зачу тихо шушкетање и нечији танак гласић зацвили над самом бубицом:
– Хеј, има ли кога овдје?... О, добро вече, домаћице. Извините, ја сам повјетарац Ноћник и врло сам радознало створење... Овај, онај... не љутите се можда што сам вам узнемиравао сан?
– О, изволите само, изволите напријед – понуди га гостољубива бубица. – Истина, мој ноћашњи стан врло је скроман, али... али, гдје сте ви, забога, не видим вас?
– Хе-хе, хе-хе, ја сам, знате, невидљиво створење. Сви су вјетрови невидљиви.
– Хм, да, да, разумијем – збуњено му се оправда бубица. – Ја сам брижна, па се тога нисам ни сјетила.
– Брижна си? А ради чега, ако се смије знати? Ја никад у животу нисам био брижан, па сам већ и због тога радознао.
– Безбрижни мој госте, страшне се ствари догађају. Ту горе под хамбарском стрехом једно чудовиште плете мрежу којом ће заклонити небо, сакрити сунце, а по свој прилици и све звијезде и Мјесец.
– Гле, гле, гле, баш сам радознао да видим како изгледа то чудовиште, баш сам радознао – и Ноћник тако брзо одлети да читав лист задрхта, а бубица не стиже ни да се зачуди.
Гунђајући паук се управо спремао да спава у једном углу своје мреже, кад Ноћник долети под стреху и повика:
– Хура, хура, станује ли овдје будући освајач неба? Хтио бих да га видим.
– Аух, триста му стршљенова, каква се то битанга дере из мрака? Ала ме уплаши, скитнице ноћна, лопове... Сијевај одавде, па ма ко то био да био. Не примам госте који ноћу долазе, њима савјест никад није чиста.
– А, тако ти дакле – наљути се Ноћник. – Чекај само, чекај, идем ја у планину да позовем свог старог рођака Великог Вјетра. Он ће већ научити памети оне који мисле да премреже небо.
И Ноћник полети пут далеке љубичасте планине и убрзо пронађе Великог Вјетра у дубоком горском кланцу. Великом Вјетру било је тијесно у влажној гудури, па се по сву ноћ свађао с дрвећем.
– Хеј, рођаче, имам за нешто да те молим – јави се задихано Ноћник.
– Не чујем; гласније, младићу, јер сам већ напола оглушио у овој гудури – продера се Велики Вјетар.
– Рођаче, рођачино, један плетач мрежа спрема се да премрежи небо. Молим те, пођи и научи га памети – повика Ноћник што је могао гласније.
– Аха-ха-ха, то је онај мрачњак паук. Знам ја њега добро. Одавна би он нешто тако учинио да није нас вјетрова који почистимо све што не ваља у свијету.
И пошто се још једном громко насмија, Велики Вјетар јурну из планинског кланца, прохуја преко брежуљака и поља и кад стиже до онога хамбара, дуну под стреху, почисти за тренутак и паука и његову мрежу, па од обијести понесе са собом чак и онај лист под којим је спавала брижна бубица.
Уморна бубица чврсто је спавала те ноћи, па није ни опазила кад је прошао Велики Вјетар, а кад се ујутру тргла иза сна, грдно се зачуди угледавши изнад себе модро небо и сунце које се рађало.
– Боже, боже, да чудних ствари: неко ми је однио кров изнад главе док сам спавала. И сва срећа што сам ноћас била покривена небеским сводом, иначе бих, без сумње, јако назебла.
И мала буба, још снена, зијевну, јуначки протегну све своје ноге и стаде да се пење уз хамбар.
– Хајде да видим шта је урадио онај пакосник.
Али кад се попе под стреху, буба се јако изненади кад паука не нађе на његовом старом мјесту.
– Гдје ли је само онај плетач мрежа? – гласно се зачуди она.
– Плетач мрежа? Охох-хо, однио га је ноћас Велики Вјетар – зачу се иза ње тих гласић.
Бубица се зачуђено окрену. Иза ње није било никог.
– Хеј, ко то са мном збија шалу? Гдје си ти, љубазни говорниче?
– Хо-хо, хо-хо, ја сам Јутарњи Повјетарац, брат Ноћников. И ја сам такође невидљив. Мој брат отишао је већ на спавање, а мене је замолио да ти кажем што се десило злобном пауку. До виђења, мали друже, летим да видим шта раде голубови на торњу.
Одлети Јутарњи Повјетарац, а мала црна буба измили на сунце и сва блажена стаде да шапуће:
– Ох, добри вјетрови, ви који чистите свијет од мрежа и паукова, како вам је захвално моје мало срце. Ох, велики вјетрови...
Медвјед и крушка
Живио на једном крају Грмеч-Планине медвјед Гунђало, живио онако као и толики остали медвједи у тој планини: читаве године, осим зиме коју би цијелу преспавао, бринуо се само о томе шта ће да поједе, проналазио старе шупље букве у којима су становале дивље пчеле и отуда вадио мед кад газде није било код куће. Разумије се да је том приликом понекад и настрадао нападнут од дивљих пчела, али све му то није сметало да се по вољи шири и дуљи у томе дијелу планине, све док му се једног дана није прохтјело месо од оваца и пошто је већ заклао двије-три овце, сељаци се одлучише да таквог штеточину протјерају из свога краја. Диже се једне недјеље читаво село са чупавим овчарским псима, са буџама, пушкама шкљоцарама и старим кантама у које су тако лупали да се Гунђалу длака јежила од страха и он је онако тром и тежак стао да бјежи тако журно и безобзирно, да су му се послије читава три дана смијале све шумске животиње почевши од вуга које су сједиле у својим гнијездима објешеним високо у рашљама дрвећа па све до дебелих пругастих јазаваца који су поваздан копали рупе испод жила дрвећа, а ноћу ишли у поља и крали сељацима кукуруз. Брбљиве свраке зачас су распричале Гунђалову срамоту по читавом томе крају, да су за њу чуле чак и дивље свиње које су живјеле дубоко у влажном шумском густишу и иначе никад нису знале никаквих новости.
А наш Гунђало од велике срамоте побјеже далеко, чак на други крај Грмеч-Планине, нађе тамо неку стару пећину и одлучи да се ту стално настани.
Већ сљедећих дана пошао је Гунђало да мало поближе упозна околину свог новог боравишта. Ходајући тако тамо-овамо по шуми Гунђало се врло обрадова кад на једном пропланку, покрај некаквог старог пута, угледа једну велику стару крушку коју ту бијаху још давно засадили неки угљенари који су у томе крају дуго времена живјели и спремали угаљ.
– Хура! – повика он сав радостан видећи дрво окићено крупним, тек дозрелим плодовима – ево ме.
И одмах се пропе уза стабло и стаде да дрма дрво, али како је крушка била стара и дебела, она се само мало стресе и једва три-четири натрула црвљива плода отпадоше и бубнуше у траву испод дрвета.
– Гле! – помисли срдито Гунђало – како се не да стресати; али чекај, чекај, сад сам се сјетио како ћу ипак доћи до крушака.
И рекавши то он у близини нађе један голем тежак камен и свом снагом груну њим о стабло. Застења болно и стресе се до коријена велико дрво, сунуше с њега крушке као грàд, а на стаблу остаде бијела рана, јер камен бијаше размрскао и одвалио велики комад коре.
– Јао, зашто ме удари? – зашумори тужно стара крушка. – Шта сам ти ја крива? Ако хоћеш мојих плодова, а ти причекај док потпуно сазру, и они ће већ сами отпасти. Иначе, ако ме будеш овако ударао, могла бих се још и осушити, па догодине нећеш имати ниједне крушке.
– Шта је мене брига за догодине – одврати јој грубо Гунђало. – Ја хоћу сад да се наједем.
И поново стаде оним каменом да удара јадно дрво.
Тако је радио из дана у дан све до дубоке јесени, а кад вријеме захладни, он се завуче дубоко у своју пећину, склупча се и паде у дубок зимски сан.
Поткрај другог љета опет се присјети Гунђало да обиђе ону крушку и врло се зачуди кад угледа на њој тек понегдје ситан кржљав плод. Дрво је тужно шумило на вјетру.
– Ето, медвједе, види сад што си од мене урадио, да си ме лани послушао и ове би године имао сочних и крупних крушака.
– Шта! – повика срдито Гунђало – ти мене, дакле, да учиш, глупа, храпава крушко? Ти ниси хтјела да родиш само мени за инат!
И поново зграби онај велики камен и стаде још јаче да удара у стабло крушке тако да је израњавио сву кору и престаде тек онда кад се већ бијаше сасвим уморио.
Прође опет једна година и наступи већ и трећа јесен откад се Гунђало бијаше настанио у свом новом обитавалишту.
Пронашавши негдје дубоко у буковој шуми, у једном шупљем дрвету, напуштено лежиште дивљих пчела, Гунђало се тако наједе старог саћа и поквареног меда, да га је трбух жестоко заболио, и пошто је три дана лежао у својој пећини, а трбух га никако није престајао, он пође да тражи савјета од једног врло старог лисца који по читавој шуми бијаше познат као одличан љекар.
– Хм – рече љекар пошто га је дуго прегледао и пипао по трбуху – свему је крива твоја прождрљивост! Можеш брзо да се излијечиш једино сочним зрелим крушкама.
– Крушкама! – ускликну радосно медвјед. – Баш имам у близини своје куће једну дивну крушку. Идем одмах тамо.
И брзо пожури кроза шуму пут оне крушке, али кад дође на пропланак гдје је она стајала, Гунђало се грдно запрепасти и сневесели. Стара крушка била се већ готово сасвим осушила и тек су се на једном крају видјеле двије-три зелене гране.
– Шта је то с тобом?! – повика преплашено медвјед. – Ја дошао да се лијечим твојим крушкама, а ти, гле, осушила се!
– Да – шапатом одговори крушка – умирем. Упропастила ме је твоја неразумна прождрљивост. Још мало и ја ћу већ бити мртва! Ето ти што си учинио...
Чувши те ријечи Гунђало невесело сједе испод дрвета и ћутећи слушаше како крушка тихо шумећи чита своју самртну молитву. И мјесец је већ одавна био изишао и смијао се на своју слику коју бијаше угледао у једној локвици на пропланку, а Гунђало је још увијек тужан сједио испод умирућег дрвета и, по први пут дотада, његово се тврдо срце размекшало и он је, кајући се искрено, плакао на јасној жутој мјесечини за старом крушком која је умирала.
Храбри Мита и дрекавац из рита
Једне млаке прољетне вечери, док је група рибара са својим малим чамцима ловећи рибу вукла мреже по широкој разливеној Сави у близини једног великог рита обраслог шашом, трском и којекаквим другим киселим барским травама, одједанпут се из мрака у риту зачуо такав продоран и снажан крик и некаква пискава дрека, да су рибари сви до једног задрхтали, проблиједили и стали се преплашено зглêдати.
– Дрекавац! – прошаптао је уплашено најстарији рибар, старац друге сиједе косе.
И на то су се остали рибари још више престрашили и проблиједили као зимска зора, јер су сви одреда, као неписмени и прости људи, били врло празновјерни и вјеровали су у приче о чудној и необичној прикази која се зове дрекавац и која својом дреком предсказује болести и несреће, потапа чамце сиромашних рибара и у помрчини наводи сељаке са њиховим колима у глибовите опасне мочваре и канале.
Сви су хитро стали да скупљају и привлаче у чамце своје мокре тешке мреже и не обраћајући пажњу на то што су им из мрежа сваки час искакали крупни блистави шарани и остале рибе, а онда су журно завеслали на супротну обалу, тамо гдје се налазило мало рибарско сеоце.
И већ одмах те исте вечери читаво је сеоце сазнало да се у риту на супротној обали, тамо гдје је било највише рибе, појавио злогласни дрекавац. Сви су се позатварали у своје кућице, нико није смио ни да провири напоље, а камоли да пређе сокаком до сусједне куће, а пустим блатњавим улицама села шетао се једино Страх замотан у тамни огртач и провиривао на чврсто притворене прозорчиће кућа.
А једини у читавом рибарском сеоцету који није повјеровао у причу о дрекавцу нити се био уплашио – то је био мали Мита, дванаестогодишњи син једног рибара. Он је једини из села ишао у школу у доста удаљено сусједно мјесто, био је већ у четвртом разреду, па је из учитељевог причања и из књига које је прочитао знао да не постоје вјештице, вукодлаци, гвоздензубе, дрекавци и остала измишљена чудовишта којих се празновјерни свијет плаши. А иначе, он је у читавом сеоцету био познат као најјачи и најхрабрији дечко који је сам самцат усред ноћи смио да обиђе читаво село и да се чак чамцем прошета по Сави.
И како рибари већ треће вечери нису смјели да иду да лове рибу, а у селу се све више почела да осјећа оскудица у храни, јер је село углавном живјело од продаје рибе, то мали Мита одлучи да се увече упути чамцем у рит и да види какво је то створење које се ноћу онако ужасно дере и кричи плашећи рибаре.
Док су му отац и мајка спавали, Мита се кришом извукао напоље, прошао кроза село и избио на савску обалу. Изнад чамаца, над водом, дријемале су у ноћи погнуте врбе и зелена коса спуштала им се чак до површине ријеке. Свуда мир и тишина, само Сава једва чујно шумори. Прелијећу облаци и сваки час заклањају мјесец. А онда тишину распара снажан глас из рита са сусједне обале. Мали Мита задрхта, али ипак одважно сједе у очев рибарски чамац и завесла преко Саве пут рита. Час би га сакрила помрчина, а час би га опет обасјао крупан пун мјесец који би изненада изронио иза тешких облака и зачуђено гледао малог јунака како се повија веслајући преко ријеке.
– Куд ли се то упутио мали Мита? – питали су се међу собом таласићи, запљускујући бокове чамца.
– Он иде у рит да бије велики бој с чудовиштем које диже глупу дреку и плаши рибаре! – одговорила им је с врбове гране мудра сова и нечујно сунула некуда у ноћ.
А мали Мита довеслао је до супротне обале и његов чамац нечујно је упловио међу трске и зауставио се на муљевитом дну плитке мочваре. И тек што је босим ногама ступио напоље загазивши до кољена у меки муљ, сасвим у близини јавио се онај страшни крик тако да се нашем малом јунаку кожа од страха најежила, али је ипак стао опрезно да се шуља према ономе мјесту одакле се глас чуо, сам себе успут храбрећи:
– Нема дрекаваца, то је измишљотина. Овај глас личи на глас дивље патке, само је много јачи.
И кад је, опрезно размичући трску, већ сасвим близу пришао ономе мјесту, изненада изиђе мјесец иза облака и Мита два корака испред себе угледа неку птицу мало повећу од дивље патке: главе дигнуте пут неба она је реско и заглушно кричала тако да је Мита опет задрхтао од њеног необичног гласа.
– А то ли си ти, господине дрекавче, чекај, сад ћеш да видиш ко је Мита! – прошапутао је у себи наш мали јунак.
Како му је птица била окренута леђима и није га видјела, он се лагано нагнуо и читавом дужином пао по њој зграбивши је снажно објема рукама за врат. Замро је крик у грлу необичне птице и она је стала очајнички да се отима лепршајући крилима и прскајући Миту блатном водом, али је он није пуштао из руку. Однио је птицу до чамца и замотао је у комад старе подеране мреже, а онда је весело завеслао натраг пут села.
– Хеј, устајте, уловио сам вашег дрекавца! – повикао је Мита у прозоре првих сеоских кућа и зачас се око њега сјатило читаво село.
У кућици његова оца, покрај мале шкиљаве лампе, окупљени сељаци зачуђено су разгледали барску птицу која се још увијек отимала пуштајући каткад свој необични снажни крик.
Сутрадан су птицу однијели у град гдје им је један стари брадати господин растумачио да је то птица звана букач или небоглед, доста ријетка у нашим крајевима, која се појављује обично у прољеће по мочварним предјелима и својим снажним и необичним гласом плаши ноћу празновјерни свијет који мисли да је то некакво чудовиште звано дрекавац.
Јунаштво малог Мите прочуло се убрзо по читавом томе крају, а славонски Цигани који су кроза село пролазили на својим малим шареним колима разнесоше му славу још и даље и тако је прича о његову јунаштву допрла чак и до нас.
А од тога дана у његову селу нико више не вјерује у дрекавца.
Прича старог друма
Њише се у шуми златна пшеница у ноћи пуној мјесечине. Таласа се тешко сазрело класје и читава њива пјева пјесму о вриједним и неуморним рукама и о томе како се у рано јутро диже сељак на рад са својим шареним воловима и поздравља сунце на изласку. Пјева плодна њива велику пјесму о зноју и раду, а поред ње се отегао ћутљиви прастари каменити друм сав бијел од прашине и пажљиво слуша пјесму. Ослушкује стари друм сав преливен сребрном мјесечином, дрхти од тихе радости чак и његово каменито срце и он узбуђен пита њиву:
– Зашто се веселиш ноћас? Каква је то чудна пјесма која дира чак и моје гранитно срце?
– Радујем се, јер сам плодна и доносим корист! – одговори му њива. – Сељак који ме је обрадио уложио је у мене све своје наде и оне су се данас испуниле, сазрело је златно жито. Радујем се, јер више нисам пуста и бесплодна као некад.
– Разумијем добро твоју радост – рече јој стари друм. – Еј-хеј, и ја сам туговао много стотина година па сам се тек од лани развеселио и моја је туга побјегла далеко, далеко, мислим да се више никад неће ни вратити. Стара је то и дугачка прича, драга моја.
– Па хајд' ми је испричај, ноћ је тако лијепа, а ја од радости не могу да заспим, слушаћу те – замоли га њива.
– Причај, причај – салети га и сањиви мјесец – читаву ноћ путујем па ми се дријема. Раздријемај ме својом причом па ћу те сваке ноћи полити својом сребрном ријеком да ћеш бити љепши и од саме дуге.
Замисли се стари друм, дубоко се и далеко замисли, док се сјети почетка своје приче, а онда стаде да приповиједа.
"Још давно, тако давно да се једва сјећам тога, саградише ме од гранита стари умјешни Римљани. И тек што се забијелих преко брда и долина, тек што се хтједох обрадовати модром небу, кад преко мене затутњише копита римске коњице и зазвони бат корака оклопљених римских војника. Одоше војске на сјевер и убрзо се вратише проријеђене, с много рањеника и много робља и плијена. Плакало је робље босо газећи по мојим тврдим леђима, капале су у прашину топле сузе, мукала су опљачкана говеда, а војници су мирисали на крв и на паљевину. Дубоко се растужих и би ми врло тешко.
– Зар сам због овога саграђен? – тужно помислих.
Дуго су по мени газиле војске Источног Римског Царства крећући се из поноситог Византа, а онда једног дана освануше на мени прве чете са сјеверних страна, људи плаве косе и широких плећа – Словени. И опет се стала пролијевати крв, још много пута синуо је убилачки мач и зазвонио бронзани лûк, док најзад заувијек није нестало блиставе војске Византа.
Али се још увијек по мени пролијевала крв: запамтио сам још многи братоубилачки племенски рат, галопирале су по мени чете скитничких народа – Татара, Авара и Кумана – јашући коње, брзе као вјетар, а једног дана задрхтао сам под силном војском турског султана. Видио сам и великог везира Кара Мустафу и Сулејмана Сјајног кад су силне војске на Беч предводили, стењала је земља под њиховом силом, а данас их, ето, више нема.
И видјех још много силе и сјаја, и крви и суза, и царских напада, и трговачких каравана из Дубровника, и тужних поворки робља, али се никад не обрадовах, јер је на мени увијек неко тужио, патио, страховао и плакао, и никад ме није походио срећан и весео створ. И тек лани се први пут у животу искрено обрадовах."
– Гле! А ради чега? – прекида га мјесец. – Свакако се по теби провезао царевић у златној кочији?
– Не, није било никаквих царевића – настави друм – него је уз моју десну ивицу, на крају овога села, лани била саграђена висока свијетла школа; насмијала се на ме једног дана са својих десетак високих прозора, већ потпуно довршена. И тада, једног јутра у рану јесен, весело сам се пробудио од несташног топота многобројних дечјих ногу; са свих страна села сливала су се на ме радосна дјечица и трчећи према школи радосно су узвикивала:
– Да дивног друма, како је лијепо по њему отрчати до школе. Дедер, потрчимо још.
Чисто сам оживио и подмладио се од њихове веселе цике и невиног несташлука, био сам радостан као какав стари сиједи дједа окружен унучићима, радовао сам се заједно с малом школском дјецом која су уживала да трче по мени идући у школу и из школе кући. Тада тек увидјех да служим на праву корист и по сто пута благослових вриједне и умјешне руке оних старих давно помрлих Римљана који ме некад саградише. Само сам тада преко љета мало тужан и осамљен, јер дјеца љети не иду у школу и сада разговарам једино с точковима натоварених сеоских кола која ми испричају по коју новост из села и околине.
– А кад ће дјеца опет поново поћи у школу? – упита радознали мјесец.
– Кад? Кад ти још педесетак пута препутујеш читаво небо и кад ова њива већ одавна буде пожњевена.
– Ох, богами, још много, често ме заболе ноге кад помислим на толики пут – прошапута мјесец који већ бијаше стигао на запад па се спусти за дрвеће на бријегу и угаси свој жути фењер.
– Хвала на причи, сусједе друме! – снено се јави њива. – А сад је вријеме да се спава. Лаку ноћ.
– Лаку ноћ – одврати јој стари друм и потону у дубоку тишину.
Жива ватра и рис усамљеник
Млади немирни дивљи мачак звани Жива Ватра, син многохваљене и на три дана хода чувене мачке Старе Преље, посљедњи пут срдито фркну на двојицу своје браће и крену кроз густу хладовиту шуму.
– Нећу више да живим с вама двојицом, лопови једни! Не могу по вољи да се ширим и дуљим на лежају – ви ми сметате; не могу да поједем сву ловину коју мати донесе – ви је са мном дијелите; а најсунчанија мјеста пред нашом кућом ви сте заузели. Е, па ко ће онда да живи с вама... идем лијепо у далеки свијет, тамо ће свакако боље бити... Уосталом, зар мати није причала о некој земљи гдје шеве саме лете у уста.
– Ха, ха, ха, ха, иди само, иди, свађалицо једна. А с ким ћеш се тамо играти? – повикаше за њим браћа.
– Играћу се сам још љепше него с вама.
– А ко ће ти увече причати приче? То наша мајка најбоље зна.
– Наћи ћу већ неког ко љепше прича од ње.
И намрштени млади мачак сам крену кроза шуму. Прошао је поред много студених шумских извора, посвађао се с једном вјеверицом која му је на главу бацила празне орахове љуске, ослушкивао је како лисица прича својој дјеци причу о дебелој глупој кокошки, дивио се једном шареном тетријебу, и кад год би угледао нешто необично, прохтјело би му се да то неком исприча. Али кад би се год окренуо, иза њега није било ни Муње ни Жишке – његове браће.
– Хм, баш би ваљало да су сад они лопови овдје.
И што је даље одмицао кроз шуму, осјећао се све усамљенији и толико пута на каквој чистини међу старим буквама пожелио је да се бар мало поигра. Али ко би се играо сам у пустој шуми.
На путељку више једног извора сусрете се с медвједом.
– Хајде, чико, испричај ми нешто лијепо. Досадило ми је самом у шуми.
– Аха, ха, ха! – засмија се медвједина – откуд би моја дугачка прича могла да стане у тако малу смијешну главицу с брковима. Моје су приче само за младе мечиће – додаде он поучно и продужи пут.
Ожалошћен и посрамљен, Жива Ватра крену даље. Иза једног камењара сусрете га дебели пругасти јазавац.
– Хајде, стрико, испричај ми нешто лијепо.
– Хм, нешто лијепо – замисли се доброћудни јазавац.
– Ето, била једном једна њива пуна жутих зрелих кукуруза...
– Кукуруза! Тхе, зар ми је то нешто лијепо – кисело проциједи Жива Ватра. – Не ваља ти прича, идем ја, брате, даље. Збогом.
– Да чудна створења, браћо моја – зачуди се јазавац гледајући за њим – не воли приче о кукурузима. Та шта је љепше од тога.
У мочварном шумском густишу Жива Ватра набаса на дивљу свињу.
– Ум-хрум, ко је то? – скочи свиња накостријешене длаке, већ спремна за битку.
– Жива Ватра, син Старе Преље из рода мачака – представи се млади мачак. – Тражим неког ко би ми испричао штогод лијепо, досадно ми је самом у шуми.
– Стара Преља? – замисли се свиња. – Чини ми се, овај, да сам још нешто начула за њу. Знам, овај, лани је овдје имала гнијездо нека јако брбљива птица, па је, овај, много причала... Хм, овај, жао ми је што ти ништа не знам испричати.
Знаш, овај, ми свиње уопште мало разговарамо... До виђења, странче, желим ти да до јесени добијеш што дебљу сланину и, овај...
И неспретна дивља свиња, и не завршивши разговор, утону у каљугу, а Жива Ватра још тужнији продужи пут.
– Хеј, што си тужан, младићу? – зацвркута с гране једна радознала крстокљуна.
– Немам никог свог да се са њим поиграм и поразговорим – одврати јој тужни мачак.
– Како да немаш! – ускликну птица. – Баш малоприје видјела сам горе на једном дрвету неко створење, чини ми се да је од твог рода, само, како да кажем, има бркове на ушима. Хајде, пођи горе па погледај.
Жива Ватра хитро устрча уза стрмину. Горе, на криву ниску дрвету, лежао је један рис.
– Хеј, ко си ти? – обрадован повика мачак. Рис је лежао на кривом дрвеном огранку с главом тужно положеном на предње ноге. Кад чу питање, он уморно отвори очи.
– Ја сам рис Усамљеник. А ти, ко си ти, младићу?
– Ја сам Жива Ватра, син Старе Преље из рода мачака. Ниси ли ти, можда, неки наш рођак? А зашто си тако тужан? Зашто се не играш?
– Немам с киме, младићу. Моје је племе већ изумрло, ја сам, ево, остао посљедњи... Нема више у шуми негдашњих љутих рисова и зато је моје срце тужно.
– А знаш ли да причаш тако лијепо као моја мајка Стара Преља?
– Да причам! А ком да причам? Не играју се више пред мојим лежајем окретни млади рисови и зато су најљепше приче већ давно отишле из моје главе.
– Ихај, па ти си, дакле, сам. Не мораш ни с ким да дијелиш ни лежаја ни ручка. Баш си срећан! – узвикну Жива Ватра.
– Ех, мој жутокљунче! – уздахну рис Усамљеник – зелен си као овогодишње лишће. Горак је ручак кад га сам једеш, а лежај је празан и пуст без мојих некадашњих другова. Шест љутих рисова спавало је заједно са мном док сам био мали, а сад ми је срце тужно кад се тога сјетим.
Те Усамљеникове ријечи подсјетише Живу Ватру на његову браћу и мајку, и он дубоко у срцу зажели да се опет с њима поигра на сунчану пропланку, да се погребу око ручка, а увече, у мраку, да, лежећи заједно, слушају сањиву причу своје мајке.
– Ах, ах, сад тек осјећам колико су ми драга моја браћа и читав мој род – зажмирка он готов да заплаче. – Стари Усамљениче, хајде пођи са мном да заједно живимо.
На те ријечи Усамљеник поносито подиже главу и засвијетли очима.
– Хвала ти, мали мој рођаче, али моје мјесто је овдје. Рис Усамљеник до краја ће чувати станиште својих старих. Зар да се у кућу мојих предака усели каква лукава лија или дебели јазавац? Не, то се неће догодити, док је год мојих зуба и шапа. Иди кући, мали мој пријатељу, ваљда си већ нешто научио од свог старог рођака...
Тога вечера Жива Ватра покајнички се врати својима. Усамљеникове ријечи дубоко су се засјекле у његово мало срце, и кад је одрастао, постао је најбољи и најхрабрији мачак у читавој планини. С њим се поносио читав његов род. И на пет дана хода уоколо ширила се његова слава по свим јазбинама, гнијездима и брлозима шумских становника.
Сунчев пјевач
У топли љетни дан сједи цврчак на улазу своје тамне рупе, своје драге кућице, и пјева своју бескрајну сунчану пјесму.
Пјева цврчак о томе како се у рано свитање, пуно јутарње румени, буде птице и цвркутањем дочекују сунце, пјева о подневу кад златна пшеница шуми и врапци се свађају у зеленим крошњама, о свјежем вечеру, кад цвјетови шире крунице и очекују росу. Прича цврчак у пјесми и то, како се мрав зноји вукући сламку много пута већу од себе, и то, како је јуче једна страшно велика говеђа нога стала управ испред његове рупе, а он је побјегао дубоко под земљу и срце му је било мање од макова зрна.
Поред цврчкове рупе његов сусјед, зловољни срдити хрчак, незадовољан гунђа:
– Пјевај само, пјевај, лакомислена главо, пресјешће ти брзо твоја пјесма. Зар не видиш како се црни облаци дижу изнад планине?
– Хеј, хеј, црв-цврк, облаци ће се разићи и опет ће бити сунца – пјевајући му одговара цврчак.
– Збиља, збиља, да ли је то истина? – припиташе га са гране врапци уплашени од непогоде.
– Хм, каква истина! – љутило им одврати хрчак. – Налетиће таква олуја, која ће бестрага однијети све жито с поља и ја ћу онда читаву зиму гладовати. А и ви нећете боље проћи, проклети крадљивци. Покуписте сву пшеницу, па мени баш ништа неће остати.
– Хеј, хеј, послије олује сунце увијек веселије сија и небо постаје љепше од модрих различака у пољу – пјева цврчак.
– Хвала ти, мали мој пријатељу – слети до цврчкове рупе једна брижна грлица – хвала ти што ме храбриш лијепим временом, јер дјеца су ми још млада, па се бојим да не настрадају у олуји.
Док су они тако разговарали, облак већ бијаше заклонио сунце. Сијевну прва зеленкаста муња.
– Ето, кажем ли ја – закука хрчак – удариће такве бујице и поплаве, које ће уништити све што се налази у пољу. А вода ће продријети и у моју рупу, овлажиће жито које сам љетос укра... хм, овај... скупио, и оно ће још прије зиме иструнути... Јао, јао, пропашће онда цио свијет.
– Какве бујице, какве поплаве – насмија се распјевани цврчак. – И послије најбујније кише шеве ће се опет дизати у плаво небо, њихова пјесма испуниће цијели свијет, а златни маслачак опет ће се радовати сунцу пијан од своје љепоте.
– Ох, ох, сунчани пјевачу, како је весело срце моје од тих твојих ријечи – задихано ускликну један мрав журно силазећи низ витку влат пшенице. – Знате, моја су браћа далеко на путу, па се све бојим какве несреће. Ох, ох, буде ли тако као што ти кажеш, поклонићу ти најзрелије и највеће пшенично зрно.
Планина се замрачи, муње учесташе и прве тешке капље ударише о земљу. Јато чворака журно прелети ниско над самим класјем.
– Почиње смак свијета – злурадо прогунђа хрчак гледајући уплашене врапце шћућурене у крошњи старе крушке усред поља. – Кад се ја поново вратим из своје рупе, вас више неће бити у животу и онда су сва жита свијета моја.
То рече и нестаде га под земљом.
– Охо-хо, охо-хо, ала ће нас освјежити овај пљусак – запјева цврчак. – До виђења сви који ме познајете и чујете, морам малко да склоним главу.
И он се увуче у своју рупу тек толико да га кишна кап не би ударила у главу, па је усхићен гледао како блиставе муње парају облаке. Уопште, то је била његова слаба страна, да је уживао гледајући муње.
– Све ће се опет на добро свршити, кад то цврчак вели – помислише и врапци, и мрави, и једна шарена буба-мара сакривена под листом маћухице.
Плаха љетна киша зачас прође пољем, облаци се разиђоше, а сунце се разли пољима као златна ријека. Угледавши поново сунце, које је рађало радост у његову срцу, цврчак први изиђе из склоништа и запјева своју најљепшу пјесму у почаст сунцу. И сви осјетише да је то заносна пјесма добром сунцу, које се ујутру диже изнад дрвећа на бријегу. Зашуми пшеница таласајући се као море, врапци се радосни разлетише на све стране, осмијехну се модри различак увјерен да је његов цвијет дио самог неба, па чак и вјечито зловољни хрчак осјети како му се по лицу разлива блаженство и хитро побјеже у рупу да то не би ко видио.
На влати пшенице, изнад самог цврчка-пјевача, задивљено је слушао један мрав заборавивши тренутно куд оно бијаше пошао.
Посљедњи потомак великог борца
Високо у планини, гдје је некад живио многобројни род рисова, бијаше застао још посљедњи потомак негдашњег бројног племена. Био је то чувени рис Усамљеник.
Киша већ одавно бијаше испрала кости његовог посљедњег друга и много је сњегова пало од онога времена откад Усамљеник сам спава у пећини својих предака, а ипак свако вече, кад сутон склопи латице ријетких шумских цвјетова, рис Усамљеник излазио је пред своју пећину да отпјева стару ловачку пјесму рисова и да поздрави прву звијезду, која је јављала да је вријеме за ноћни лов. Знао је он да би сјени његових славних предака, које вјечито лутају око пећине, биле врло тужне кад се не би са првом звијездом чула њихова стара пјесма, која јавља почетак лова. И поносан је био Усамљеник што се јавља с оног истог мјеста одакле су се некад јављали њихов праотац Шарена Смрт, па чувени рис Страшна Шапа, који је годину дана провео у ропству човјека и отуд побјегао, па толико чувени рисови и можда најславнији међу њима Велики Борац, који је погинуо на улазу у њихове пећине борећи се читаву ноћ с медвједом, који је хтио да отме њихово лежиште.
Стара је то прича о Великом Борцу, стара као бор поред пећине, а можда још и више. Знао је ту причу сваки рис, а Усамљеник, кад год би се ње сетио, ужареним очима гледао је своје оштре нокте и мислио:
– Бранићу нашу кућу исто онако као и ти, о, Велики Борче.
Прошло је тако много веселих љета и студених сњежних зима откад Усамљеник живи сам. Једини му је друг био смјели планински орао, који бијаше савио гнијездо на високој литици поврх улаза у пећину. Вијући се високо под модрим небом, окупан сунцем, он је често опијен кликтао:
– Усамљениче, пријатељу, цио свијет је мој, дођи да заједно летимо.
Поред орла, у близини пећине, становала је и једна весела крстокљуна, али она је била тако малена да није ни могла да буде друг једној тако великој звијерци као што је рис. Она је, дакле, била само драг познаник.
Једног предвечерја, док је Усамљеник пио воду на студеном шумском извору сакривеном међу стијењем, долети крстокљуна врло уплашена.
– Усамљениче, страшан медвјед пење се пут твоје пећине.
– Медвјед! – трже се стари рис. – Дакле, ипак, суђено ми је да умрем у истом боју као и мој најславнији предак.
И он пожури што је брже могао пут своје пећине. И тек што стиже на чистину пред улазом, између борова у стрмини помоли се крупан мрзовољан медвјед. Његови саплеменици бијаху га протјерали због зле ћуди и он је сад тражио ново склониште.
– Охо-хо – узвикну он кад стиже на чистину пред пећином – ево дивна склоништа, баш ми такво треба да га удесим за зимовање. Еј, ти, шарена мачко, губи се одавде.
– Ово је лежиште мојих старих. У њему сам и ја угледао први сунчев зрак и први пут омирисао дах планине. Странче, потражи себи други стан – мирно га дочека Усамљеник.
– Гле ти безобразника! – продера се медвјед. – Јесам ли се ја зато попео овамо, да ме којекакви мачори уче памети. Чисти се испред моје нове куће.
И он пође пут риса, опасно гунђајући.
Усамљенику се гњевно зацрвенише очи и он осјети како у њему плануше срца и Шарене Смрти, и Страшне Шапе и славног Великог Борца, и он осјети да се сад посљедњи пут треба показати пред сјенима чувених предака. Скупи се, испружи оштре нокте и љутите вртећи репом спреми се на скок. Медвјед се исправи на задње ноге, а кад му Усамљеник првим скоком раздера њушку, он бијесно заурла:
– Тако ми гњилих крушака, расућу твоје кости по свој планини.
Отпоче крвава битка. И орао и уплашена крстокљуна клели су се послије пред својим познаницима да такве битке нису видјели откад су се из јајета излегли. Иако је медвјед био јачи, Усамљеник се јуначки бранио и сјећајући се приче о бици између медвједа и Великог Борца, још је срчаније насртао. Већ се и љубичасти сумрак стао спуштати између дрвећа, кад је медвјед, крвав, уморан и раздерана крзна, измакао из боја и тетурајући побјегао низ планинску косу.
Тек тада, изуједан и малаксао, Усамљеник клону на улазу пећине. Из многих рана лила му је крв. И док је замагљеним очима гледао како лишће све више тамни, њему се одједном учини као да испред њега пролазе сви негдашњи чувени рисови који су ту живјели: прошао је праотац Шарена Смрт, па Страшна Шапа, па храбри бојовник Велики Борац... Пролазе они поред пећине, поносити на свог посљедњег потомка, а Усамљеник осјећа како му на очи почиње да се навлачи магла.
– Сад знам шта је – прошапута он без имало туге – кад рис види своје мртве, то онда значи смрт... Ах, да ми је само дочекати прву звијезду, да посљедњи пут отпјевам ловну пјесму рисова...
И он се, широко отворених очију, с напором загледа у модро небо. Једна ситна звијезда убрзо затрепери изнад борова.
– Вријеме је – прошапута Усамљеник и посљедњом снагом подиже се на ноге и кроз планину отплови глас риса који се спрема у лов, глас од кога задрхте многи шумски становници.
А кад се у љубичасти сумрак откиде посљедњи узвик ловне пјесме рисова, Усамљеник изнемогао, замагљених очију, сруши се пред улазом у пећину у својој раздераној одјећи, шареној као сјенка процвјетале трешње на прашну друму.
– Клик, клик! – ускликну његов пријатељ орао, па се преко свог обичаја подиже изнад планине, да горе у висинама, гдје је још било сунца, отпјева посмртну пјесму каква се пјева само орловима.
Убрзо се иза врхунца подиже крупан црвен мјесец и на чистини пред пећином обасја мртво тијело посљедњег риса.
Мачак отишао у хајдуке
Бруји весело воденички точак, глас му путује сунчаним пољима и губи се у старој буковој шуми, пуној тишине и влажних сјенки. У воденици дријема млинар Триша, стар и доброћудан чичица. Покрај њега сједи његов дебели мачак, и он такође дријема.
– Дједа Тришо – јави се мачак, поспан и лијен – дједа Тришо, чујеш, улови ми једног миша.
– Миша, каквог миша, рођени? – зачуди се дједа. – Никад нисам ловио мишеве. А, хвала Богу, има их доста у нашој воденици, још ће ти бркове одгристи како увијек спаваш... Нећу, лови сам!
– Онда ми испеци погачу.
– Нећу ни то.
– Нећеш! Онда, брате, идем у хајдуке. Овако се више не да живјети. Мрзи ме да за мишевима јурим. А хајдуци, чујем, дембелишу у шумској хладовини.
– Хм! Не бих рекао. Хајдук мора бити спреман стићи и утећи, а ти... Уосталом, можда ће те хајдуци опаметити, па ћеш бити врједнији.
– И баш нећеш да ми печеш погачу?
– Нећу; ко би лијенчину увијек хранио. Иди па лови.
– Добро, дједа Тришо. Онда збогом. Праштај со и хљеб који заједно поједосмо, ја одох у гору зелену. И немој много да тугујеш за мном.
Оде мачак на врата, а старац, оставши сам, почеша се по брашњавој коси и обори главу.
А мачак пређе уским брвном преко потока, провуче се кроз шуштав зрео кукуруз и запути се у пуст сумрачни буквик.
– Пази, откуд овај хајдук? – зачуди се један кос и журно одлети испод тиха зелена свода.
– Охо-хо, већ се на првом кораку види ко је прави хајдук – обрадова се мачак и охоло подиже брк. – Идем да потражим какву хајдучку дружину, можда им је потребан харамбаша.
У голу камењару, пуном јазбина, мачак набаса на дебела пругаста јазавца. Лешкарио је јазо пред улазом у своју јаму, сунчао се и по свој прилици смишљао некакав лоповлук.
– Добар дан, шарени шумски становниче, не знаш ли, можда, гдје се овдје налазе хајдуци? Ступио бих у њихову дружину.
– Хајдуци? Па гдје ће бити хајдуци ако не овдје – ускликну весели јазо. – Баш си дошао на право мјесто. Ми, јазавци, највећи смо хајдуци под небеском капом. Грде нас људи на два дана хода уоколо, зову нас и разбојницима, штеточинама и лоповима. Како видиш, ми смо ти врло знаменит и чувен народ. Чувенији смо и од модре лисице, а и медвједу смо славу помрачили.
– Гле, гле, од срца се радујем. Ваљда ћете и мене примити у своје јуначко друштво?
– Та како и не би тако брката хајдука. Него овај, како да кажем, да ти ниси какав рођак псима?
– Псима? Шта говориш! Нема љућих непријатеља него што смо ми и пси.
– Добро, онда ћеш вечерас с нама у кукуруз. Видјећемо колико вриједиш.
Убрзо сунце утону за високу планинску косу, кроз лишће зашуми хладан вјетрић и модар сумрак уђе у шуму. Мачак се сјети дједа Трише и дође му тужно:
– Ех, сада мој дједа сједи сам на прагу воденице, а мене тамо нема.
Кад се прва сова диже и нечујно полети испод грана јазавци кренуше у крађу. Мачак се сјети како би сад дивно било спавати уз хук воденичког точка, би му жао што није послушао дједа, и тужан пође с њима. Кад изиђоше из шуме, угледаше на једном крају њиве наложену ватру. То је газда њиве ложио да уплаши штеточине. Најстарији јазавац примаче се мачку и са страхом припита:
– Бојиш ли се ти онога црвеног сунчева рођака што једе суве гране тамо у ћошку њиве?
– Кога? – зачуди се мачак. – Аха, то ти мислиш на ватру. Па то је мој најбољи друг за хладну ноћ.
– Твој друг! – престраши се јазавац. – А, зато ли се теби очи сјају у мраку... Е, онда ти први иди у кукуруз, ми ћемо за тобом.
Али тек што зађоше у њиве и почеше да шуште ломећи суве стабљике, пси од ватре нададоше страшан лавеж и јурнуше пут крадљиваца. Газда се прену из полусна, зграби пушку и опали у ноћ. Престрашени јазавци јурнуше пут шуме, а мачак се од страха помете и даде се у бијег према потоку. За њим се нададе крупна чупава псина бијесно ломећи кукуруз. Бјежећи пред њим као слијеп, мачак једва погоди преко брвна на потоку, дотрча до воденице и загребе уз брвна под кров.
– Јао, јао, отварај, драги дједа Тришо!
– Ко је то? – чу се изнутра старчев глас.
– Ја, твој мачак.
– Не примам хајдуке. Иди па тражи другог јатака.
– Отварај, премили дједа. Пусти ме само унутра, никад ми више хајдучија неће пасти на ум. Провриједнићу се, половићу све мишеве... Јао, ево паса. Отвори, слатки чичице.
Одобровољен, чича Триша отвори врата, отјера пса и пусти мачка унутра.
И мачак је заиста одржао своју ријеч. Питајте само мишеве, који живе у околини чича-Тришине воденице. Питајте, ако има још којег у животу.
Хвалисавац и пјесник
Једна бучна шарена креја, која је поваздан боравила у орашју, слети за тренутак на пространу пољану по којој су пасле овце и у густој папрати наиђе на шеву која је мирно лежала у свом гнијезду начињеном у ниској трави. Скромна птичица имала је и сада боју суве спржене траве и једва се разликовала од околног земљишта. Кад је угледа тако скромну и неугледну, креја стаде да се дере:
– Хе, хе, хе, кре, кре, да ружне птичице. Да немам овако добрих очију, мислила бих од тебе да је камен или бус суве траве. Кре, кре, мијау, то је заиста да човјек пукне од смијеха.
– Та што се дереш толико, ниси у шуми – мирно је опомену шева. – Ми, становници пашњака, тих смо народ и не волимо много граје.
– Хе, хе, кре, становници пашњака! Ако сте сви тако сиви као ти, лијеп сте онда народ. Та ко може да воли тако неугледно створење као што си ти?
– Ко ме воли? – осмијехну се шева. – Можда имам више љубимаца него ти, љепојко.
– Ах, ах, каква дрскост, достојна једног пољског миша. Погледај само моја дивна шарена крила, љепша од небеске дуге, па мој реп на коме ми свакако завиде и сврака и грлица. А тек мој глас. Знам да подражавам скоро све птичје гласове, знам да маучем као мачка и да плачем као људски птић који лежи у дрвеном гнијезду које мати љуља...
– Ћуран из човјекова дворишта има лијепо перје и реп као лепезу, па ипак се читавог дана само охоло шепури и брбља глупости. И баш га нико не воли.
– А тебе, мислиш, неко воли са твојим перјем које има боју друмске прашине. Реци ми, шта има на теби што може да се заволи?
– Шта имам? Како да ти кажем, кад ти то нећеш разумјети, јер ти је срце празно и живот пун гласна крештања – замишљено стаде да говори шева. – Знаш, кад се ја дигнем високо, високо у ваздух, онда у моје срце уђе и модро небо, и сунце и земља окупана у сјају заједно са свим својим златним житима и зеленим шумама. А кад све то осјетим у срцу, онда запјевам ведру сунчану пјесму због које ме сви познају и воле.
– Уха-ха, кре-кре, ала ова лаже – стаде да се смије креја. – Зар у тако малу птичицу да стане читава земља и још сунце. Та за те је превише и један орахов плод из мог орашја.
– Али не, нисам то мислила – стаде да се правда шева. – То је нешто сасвим друкчије. Видиш, да ниси разумјела...
– Читава земља, читава земља – стаде да се руга креја.
– Ех, видјећеш сад – љутну се шева и оставивши гнијездо диже се у сунчан ваздух.
Летјела је све више и више, док се најзад не претвори у малу црну тачку.
И док је креја зачуђено гледала за њом, из висине се одједном просу сребрна сунчана пјесма.
– Цири, цири, велико моћно сунце блиста над пољима, таласа се на вјетру златно жито и пчела зуји око црвеног цвијета дјетелине...
– Гле, чује се шева – обрадоваше се жетеоци у пољу и за тренутак застадоше гледајући у блиједомодро небо. – Красна птичица.
– Цири-бири – настављала је шева – шума се стере као зелен ћилим на бријегу, у њој живи весели кос са црним оком, а подно бријега вјечито путује поток, а ипак је још увијек ту са својим сребрним рибама. Зашто онда да не будемо радосни...
Два босонога дјечака, који су око потока скупљали наплављене гране за своју бабу, застадоше с наручјем пуним дрва и погледаше један у другог.
– Чујеш ли шеву? Хајде, ко ће прије да је угледа.
И спустивши поред себе дрва, они легоше полеђушке у пијесак и загледаше се у висину.
– Цирци-рици, по пространу пољу мичу се овце бијеле као снијег, видим пастире са немирним псима и надам се да ниједна неопрезна нога неће стати у моје мало гнијездо са шареним јајима. Ој-хој, будите опрезни сви који пролазите пољем.
– Лијепо ће вријеме бити. Чујете ли шеву? – рече један стари чобанин и раздраган помилова своје чупаво псето. – Хеј, дјецо, никад не дирајте шевина гнијезда, грехота је.
– Хе, кре-ре, мијау – стаде да се дере креја сва уздрхтала од злобе и зависти. – Зар се заиста неком допада то што пјева та црна тачка високо у ваздуху?
– Ух, откуд сад овде креја, баш ме уплаши својим глупим крештањем – трже се стари чобанин. – Хеј, дјецо, дедер скочите па отјерајте ту глупу птичурину.
Скочише чобанчад, зазвиждаше каменице, а креја срдито крештећи одлети у своје орашје. А кад се шева, радосна и жива, поново спустила до свога гнијезда у папрат, зачуди се што нема креје.
– Гле, отишла, свакако јој се није свидјела моја пјесма – помисли она без имало љутње и леже на своје гнијездо у зеленој сјенци папрати. Скромна и тиха, опет је личила на бус спржене суве траве.
Цврчак тражи сунце
Читаво сунчано љето, од раног јутра до тихе вечери, цврчак је пјевао у ниској трави на падини бријега. Пјевао је већ о свему што је видио у своме малом свијету: и о сунцу како се лагано диже изнад бријега, о вјетру како неуморно шушти испод жбунова и стално мијења пут, о свом пријатељу златном пчелцу који је видио и такве ствари које цврчак чак ни у сну не сања. Најзад је испјевао дугачку пјесму и о томе како су црни и жути мрави водили велики рат око једног презрелог пшеничног класа из кога је испадало зрневље. Жестоко су се уједали мрави, надалеко је мирисала мравља киселина, а цврчак је пјевао загледан у једну бијелу крилату сјеменку маслачка која је, обасјана сунцем, пловила над разбојиштем.
– О, о, погледајте сви, црни мрав дави свог жутог рођака а изнад њих путује бијела крилата лопта и они је не виде. Ој-хој, ко би ратовао, кад се небо смије и кад маслачкова дјеца путују у далек свијет.
– Глуп си ти, пјевачу. Та ко не би ратовао због онако доброг зрневља – наругао му се један сив пољски миш, али се цврчак на то није обзирао и продужио је даље.
Та кад су пјесници слушали мишеве?
Сједећи у трави смишљао је цврчак ведре и веселе пјесме, а љето је неосјетно минуло, прошла је и рана јесен и једног јутра небо је освануло облачно и тихо.
Изишавши пред своју рупу, цврчак се зачудио зашто је све уоколо невесело и без сјаја, погледао је према небу и кад је опазио да нема сунца, разумио је све и јако се растужио.
– Гле, сунце је заборавило да изиђе или се можда негдје изгубило – забринуто промрмља он.
Прође један дан, прође други, трећи, а облаци непомични и тамни, једнако леже на небу. Забринуо се много цврчак и све би хтио нешто да запјева, али му не иде од срца.
– Морам неког да упитам шта је то било са сунцем – присјети се он и пође кроз траву. У путу сусрете једног великог мрава.
– Хеј, пријатељу, да ти можда не знаш шта се догодило са сунцем? Већ га одавно нема.
– Много сам забављен скупљањем зимнице па нисам ни примијетио да га нема – одговори му ужурбани мрав. – Гле, заиста га је некуд нестало – зачуди се он искоса гледајући у облачно небо.
Око једног оближњег касног цвијета сјетно је зујао златни пчелац.
– О, стари знанче, ти ћеш свакако знати шта је то било од сунца?
– Од сунца? Прошао сам одјутрос толико свијета колико га ти никад нећеш видјети, али баш нигдје не видјех сунца. По свој прилици, отишло је некуд врло далеко.
Кроз траву је наишао дремљиви јеж. Цврчак га предусрете врло учтиво:
– Велики бодљивче, не зна ли можда ваша премудрост куд се то склонило сунце? Откад га нема, пресахнуше све моје пјесме.
– Охо, ти ли си онај пјесник који је испјевао пјесму о мени и о великој змији – задовољно прогунђа сањиви јеж. – Питаш ме за сунце? Па свакако спава негдје за бријегом. Та зар не знаш, да сад настаје велико спавање? А можда и не спава, ко ће га знати. Аа-ах!
Послије тако мудра одговора, јеж се громко зијевајући изгуби у грмљу, а цврчак остаде сам и замишљен под једним хладим бијелим цвијетом тратинчице.
– Баш нико не зна гдје је сунце, мораћу да га потражим, јер без њега ми је тужно и пусто у срцу.
И већ сутрадан цврчак се пробуди врло рано, изиђе пред своју рупу и пошто је још једном тужно погледао око себе, по свом толико вољеном завичају, он оборене главе крену у свијет.
– Хеј, куда тако рано, пјевачу? – повикаше за њим радознали сусједи.
– Идем у свијет да потражим сунце. Без њега ми се баш никако не живи – одврати им цврчак.
– Хм, ко је тако луд да остави своју кућицу, своју слободицу пуну свега и свачега и да иде да тражи тамо некакво сунце! Каква ми је корист од сунца? – зачудише се мрави.
– Хе, хе, па и кућу си заборавио да затвориш. Још би могао когод да те покраде – опомену га миш који је иначе био познат као велики лупеж.
– Ех, мени немају шта да украду – осмијехну се цврчак, сунчани пјесник. – Ја своје са собом носим.
– Џив, џив, дивим се онима који имају храбрости – зацвркута с оближњег дрвета један врабац. – И ја сам жељан сунца, али немам смјелости да кренем одавде и да га тражим. Радије зато остајем да читаву зиму, нарогушена перја, купим заостале мрвице испред људских станова.
Данима и данима цврчак је лутао тражећи сунце, али му нико не умједе да каже шта је то с њим било. Једног дана видио је и јато црних ласта како оштро сијекући ваздух цвркућу:
– На југ! На југ!
Кад је те вечери сусрео једног пужа који се још не бијаше затворио у своју кућицу и запитао га што то цвркућу ласте, овај му је зловољно одвратио:
– Ах, ти крилати створови; њих човјек никад не треба да слуша. Само глупости брбљају. Уосталом, зар се ико паметан подиже изнад чврсте земље?
Једног предвечерја цврчак стиже на ивицу неке шуме, већ скоро сасвим голе. Заустави се под једним грмом поред групе касних напола процвјеталих циклама и ту одлучи да преноћи.
У сам сутон небо се бијаше изведрило и сад су, осуте по њему, трепериле ситне студене звјездице. Постајало је све хладније и хладније и цврчак би се радо склонио у своју негдашњу кућицу, само да је била у близини. Нека бескућна буба, шуштећи кроз опало лишће, узнемири га у размишљању.
– Хеј, ко то иде? – прену се он.
– Не бој се, пријашко, не бој – зачу се из мрака доброћудно гунђање – ја сам стара свјетска скитница, побратим звијезда и далеких путева. А ти ко си, с ким имам част да говорим?
– Ја сам цврчак са Сунчане Падине, по занимању сам пјесник. Пошао сам по свијету да пронађем изгубљено сунце.
– Охо, охо, велики планови. Дивим се смјелима. И поздрављам те, јуначе, на ивици ове шуме коју су моје немирне ноге прешле с краја на крај... И, велиш, баш си чврсто одлучио да потражиш сунце?
– Да, пријатељу – потврди цврчак.
– А знаш ли да у овако ведре јесење ноћи долази тиха бијела смрт која се зове мраз? Помријеће све касно цвијеће, опашће посљедње лишће, а сви овакви бескућници као што смо нас двојица наћи ће такође смрт.
– Значи да никад више нећу видјети своје вољено сунце. Е, онда је боље да бијелу смрт дочекам пјевајући своју ведру сунчану пјесму. Пјевајући њу, неће ми жао бити да умрем.
И цврчак се сјети своје остављене Сунчане Падине, сјети се прошлог љета и свог пријатеља златног пчелца, и стаде да пјева најљепшу пјесму коју је срочио у почаст сунцу. Околно цвијеће још посљедњи пут задрхта сјетивши се топлих златних дана, дрвеће се сјети жарког љета и свију прошлих повјетараца који су шуштали кроз лишће док је још било младо. И сви заборавише на бијелу смрт, која је са свих страна неосјетно прилазила.
И док је мраз све више стезао, цврчак, осјећајући да му већ долази смрт, запјева још и посљедњу пјесму о томе како је тражио изгубљено сунце, како је дуго лутао испод наоблачена неба и најзад се у звјезданој ноћи састао с бубом-скитницом да заједнички дочекају бијелу смрт.
И најзад, завршивши пјесму и падајући на земљу, цврчак још посљедњи пут угледа у свом срцу своје вољено изгубљено сунце и блажен потону у наручје бијеле смрти.
Воденичар и његов мачак
Мачак дједа Трише воденичара, онај исти мачак који је негда чак у хајдуке ишао, изиђе једног сунчаног дана пред врата воденице, истегну се на сунцу колико је год дуг и још нешто мало више и стаде задовољно да преде.
– Фррр-мррр, изгледа да ово сунце сија само зато да се ја на њему гријем. Без сумње, то је лијепо од њега. Сјетићу га се чим уловим првог врапца.
У то вријеме дједа Триша је баш спавао у воденици одмарајући се послије ручка, кад један опрезан миш изиђе из рупе, претрча преко дјединог лица и поново шмугну у рупу. Дједа се уплашен трже из сна, а кад се сјети ко га је пробудио, стаде да грди и да зове мачка:
– Хеј, гдје си, лијенчино, лопове, вуцибатино, издајицо, чмавало?!...
– Кога то извољевате звати, уважени друже у невољи? – јави се испред воденице мачак правећи се невјешт.
– Кога? Ти још питаш кога, хајдучка сорто. Наравно да зовем тебе.
– Гле, гле, ко би то рекао – тобоже се зачуди мачак.
– А ја одовуд чујем да си узвикнуо пет прекрасних имена, па све мислим: можда човјек зове стоногу. Па и ко би други могао да има толико имена.
– Ах, ах, још се ругаш, стари угурсузе. Разумије се да сам тебе звао. Храним те и појим, а мишеви ми поред тога усред бијела дана трче преко лица.
– Заиста, безобразлук достојан само једног миша – мудро закључи мачак. – Али, драги дједа, баш у то вријеме кад је тај мишји инжењер правио пут преко вашег лица, ја сам био заузет једним врло важним послом.
– Каквим послом? – зачуди се дједа и подиже обрве чак до своје капе.
– Прео сам.
– Аха, триста му жабљих длака и двјеста магарећих рогова, зар је твоје предење уопште икакав посао? – грдно се зачуди дједа и избечи очи.
– Охо-хо, ви још сумњате у то – љутну се мачак. – А, на прилику, зашто не би ваљала моја пређа? Нисам ни ја ваљда мачји кашаљ.
– Па шта предеш, де, да чујем? – уозбиљи се дједа.
– Па... најприје ћу да опредем мрежу за ловљење врабаца, затим конопац на који ћу објесити пса који ме је лани јурио око воденице, а онда ћу оплести једне чарапе и продаћу их теби за печену шеву.
– Гле, он се мени још руга! – дрекну дједа и зграби метлу. – Чекај само, сад ћу ја теби да покажем.
Мачак хитро скочи и загребе уз једну врбу нагнуту над поток.
– Е, нећемо тако, дједа, не дам се ја тући. Та и ја сам ваљда неки слободан грађанин, иако ми нигдје није записано име, презиме и датум рођења. Кад већ хоћеш да ме бијеш, одох ја брате, у свијет.
И дједа Триша, сав црвен од љутине, стаде да се пентра уз врбу, али се већ код првих грана омаче и бућну у плитку воду, а мачак, видећи да нема шале, скочи с врбе и стругну преко поља.
Док је мачак бјежао кроз кукуруз, дједа-Триша, сав мокар, извуче се из потока, пронађе у воденици велики комад угљена и на широким бијелим брвнима воденице, поред самих врата, крупним словима написа овај оглас:
"Ја доље потписани дједа-Триша, воденичар, овим се одричем за сва времена свог дугогодишњег друга мачка, јер је дотични лијенчина и безобразник и јер ме је он гурнуо с врбе у поток. Дугове које мој бивши мачак буде направио не признајем, нарочито оне у сланини и сиру, штете које нанесе не плаћам, и у случају да дотичну личност негдје ухватим, премлатићу је као мачку.
Ово се даје на знање свим који долазе у ову воденицу. Дједа-Триша, воденичар с. р."
Док је то срдити дједа писао, мачак већ бијаше стигао до прве сеоске куће. На прагу га дочека домаћица, старица оштрих очију и кукаста носа, по занимању врачара. Мачак пред њом ушиљи бркове и слатко се насмијеши растежући уста од ува до ува.
– Хе, хе, добар дан, медена бакице. Имате ли можда каква посла за једног незапосленог мачка? Имам одличне свједоџбе и препоруке од својих досадашњих газда, али их са собом не носим из превелике скромности.
– Ох, рођени мој, баш си добродошао. Осиједише ме ови проклети мишеви.
– А овај, бакице, могу ли добити унапријед једну малу капару на име своје годишње плате? И ако је могуће да ми је исплатите у облику једног комада сланине – замоли је мачак.
– Па, може, може, зашто не? – пристаде баба и донесе му добар комад сланине. – Ето, па сад лови по кући мишеве, а ја одох до сусјетке.
Чим врачара изиђе, мачак поједе читав онај комад сланине и послије тога се тако олијени и задријема да заборави и на мишеве и на своје обећање, па се сави поред огњишта и убрзо заспа.
Дуго је тако мачак спавао, све док га не пробуди шкрипа авлијских вратница. Мачак начуљи уши и зачу како неко пита његову бабу:
– Хеј, стара, шта ће ти толики колац?
– Добила сам новог мачка, па ако не буде вриједан, убићу га овим коцем као што сам убила и онога старог – одврати баба.
Кад то разумједе мачак, прође га језа од врха носа до краја репа и сав се озноји од страха, па чим је баба отворила врата, он шмугну поред ње напоље и стаде да бјежи према кукурузу.
– Хеј, хеј, држите лопова, држите преваранта! – закрешта врачара и с уздигнутим коцем јурну за њим не би ли га достигла, али је мачак јурио скоро као какав зец и зачас ишчезну у кукурузу. Ту проведе ноћ усамљен и пун страха, а ујутро, кад се баш одлучивао да пође чијој другој кући, зачу на сеоском раскршћу лупу добоша и вику добошара:
– Народе, чујте и почујте, у селу се појавио опасан мачак варалица. Нашој доброј врачари узео је на име капаре комад сланине и побјегао. Ко год дотичног преваранта ухвати, нека га преда општинским властима. Препоручује се свима да преко читавог дана и ноћи пусте све псе с ланца како би се овој опасној мачјој варалици што прије ушло у траг.
Кад сироти мачак разумједе тај оглас, презноји се од голема страха петнаест или шеснаест пута, па што је хитрије могао стругну према дједа-Тришиној воденици. Али кад стиже пред врата и угледа онај срдити дједа-Тришин оглас, он претрну од главе до пете.
– Куд ћу сад, жалосна ми мајка?
Сједио је дуго пред затвореним вратима не усуђујући се да зове дједу, а кад се најзад старац показа на прагу, мачак покајнички обори бркове.
– Рођени мој дједице, прими ме натраг. Бићу послушнији и мекши од зечјег репа.
– Ко сте ви, господине, ја вас не познајем? – тобож се уозбиљи дједа.
– Ах, ах, како да не познајеш? – рече мачак скоро кроз сузе. – Ја сам твој мачак.
– Мој мачак? Ја сам самохран и немам баш никог свог. Послије смрти све своје имање завјештаћу мишевима, јер сам их много заволио.
– Шта, мишевима, триста му јегуља! – гњевно фркну мачак. – Пусти ме, пусти ме само, молим те, да их ја питам, чију су ми љубав преотели.
На те ријечи дједа се више није могао да уздржи, него се само громко насмија и помилова свог немирног мачка.
– Хајд, хајд, гаде један, праштам ти све твоје лоповлуке, али други пут се добро држи: одсјећи ћу ти бркове, ако ме само расрдиш.
– Баш је права истина да си ти најбољи човјек под небеском капом – покајнички признаде мачак улазећи у воденицу.
Видра и варалице
Видра Видрић, стара видра која је била доктор цјелокупне мудрости, лукавства и подваљивања, а по занимању судија за све животиње које су живјеле у ријеци и око ријеке, изиђе једног јутра под стару врбу где је била судница и обрати се окупљеним животињама:
– Хеј, ко има нешто да се жали? Први се јави један велики рак.
– Славни суде – започе он – имам да се пожалим на једну велику и тешку неправду која досад није учињена ниједном раку на дан хода уоколо, па било да се иде натрашке као што чине ракови или унапријед као што то чине остале животиње.
– А шта би ти могло да буде? – радознало зашкиљи мудра Видра Видрић.
– Та још питате! – узвикну рак. – Ја сам, знате, водени берберин и још лани погодио сам се са сомом из Дубоке Воде да му редим и подшишавам бркове, а он је обећао да ми плати све одједампут и то онога дана кад му нарасте брада.
– Хи-хи-хи-хи-хи – насмија се Видра Видрић која је необично вољела да чује свако ново лукавство и подвалу. – Па је ли му већ нарасла брада?
– Јест врага! – закука рак. – Већ је прошла година дана, а од његове браде ни корова. И по мишљењу читаве наше раковске насеобине Раковице, тај сом је један обичан лопов и варалица.
– Шта, зар ја лопов? – продера се сом који се пљускао у близини обале. – Господо, откуд ја могу бити лопов, кад имам два ордена за грађанске заслуге?
– Хеј, ви, нисам вам још дао ријеч – повика на њ Видра Видрић. – Тужиоче, наставите.
– И тако, дакле – настави рак – хм, гдје сам оно стао... и тако дакле, он ми, по свој прилици, неће никад ни платити мој дуг.
– А шта ви имате да кажете у своју одбрану? – обрати се Видра Видрић туженом сому.
– Ја, овај... је л' ја? – замуца сом. – Знате, заборавио сам своје доказе код куће. Хоћете ли ме пустити да их донесем, па ћу се тек онда бранити?
– Аха, то ти, дакле хоћеш да подвалиш и мени, Видри Видрић, доктору цјелокупне мудрости, лукавства и подваљивања, је ли? Е, нећемо тако. Одмах овдје, на лицу мјеста, поништавам твој уговор с берберином Раком Ракићем и осуђујем те на прогонство у Плитку Воду. Водени полицајац Штука Штукић нека одмах изврши моју пресуду.
Једна велика штука одмах се постави иза Сома Бркића.
– Али, овај, ја ћу тамо умријети од глади. У Плиткој Води тако је мало хране – стаде да се жали Сом Бркић. – А, овај, кад ћу бити пуштен из прогонства?
– Тачно онога дана кад на врби роди грожђе – кратко пресуди Видра Видрић.
– Јао, јао, богзна колико још времена има до тога – стаде да кука Сом. – Ах, ах, пустите ме само да останем у Дубокој Води, одмах ћу берберину исплатити сву његову зараду.
Послије те молбе, једва га пустише у пратњи Штуке Штукића и послије кратког времена сом донесе раку сву његову зараду.
– Живио суд, живјела мудра Видра Видрић! – повика Рака Ракић и од радости се толико збуни да пође унапријед као и остале животиње.
– А сад, ко је сљедећи? – упита Видра Видрић.
– Та сам ја – јави се једна мала шарена буба-мара. – Дошла сам да се жалим на своју неправедну газдарицу.
– Шта, зар неко може да учини нажао и тако умиљатом створењу? – зачуди се чак и мудра Видра Видрић, која све дотад у свом судијском раду не бијаше чула да је неко увриједио бубамару.
– Истина је, мудри судијо, моја газдарица Стонога Стоногић, велика стонога из Црвеног Муља, погодила се са мном да јој чистим ципеле. Пристала сам за малу награду и не знајући да она има толики број ципела.
– А колико их има? – упита Видра Видрић.
– Стотину пари.
– Аух, сирота бубице. Па кад стигнеш да их све очистиш?
– Кад стигнем, питаш? По читаву ноћ чистим те несрећне ципелетине које су од врха до дна умазане муљем, јер моја газдарица поваздан вршља около по муљу. А сад су јој још дошли и гости: њен брат са женом и са шестеро дјеце, и ова захтијева да ја сирота чистим ципеле и њима, а ако нећу, каже, нећу добити ни трунке од читаве своје досадашње зараде.
– Тако је, тако заиста – потврди судија. – Ти се ниси погодила да служиш и њезине госте. А, дозволите, колико пари ципела сад имаш да чистиш, откад су гости дошли?
– Па одрасли гости имају двјеста пари великих и њихова дјеца шест стотина пари малих ципела, а кад се томе дода још сто пари газдаричиних ципелетина, онда то све скупа износи девет стотина пари ципелетина, ципела и ципелица.
– Аух, аух, врти ми се глава кад само и замислим тај број, а камоли да их чистим – намршти се Видра Видрић. – Заиста, чини вам се велика неправда. Ту нема друге, него да вам госпођа Стонога Стоногић исплати вашу зараду, па да је напустите.
– Јест, кад би она то хтјела. Али она мени још пријети да ће ми задржати све моје ствари, а кад сам јутрос пошла да је тужим, она се затворила с гостима у кућу и пријети да ником не да унутра, па ма ко то био.
– Аха, објављује рат правосуђу – наљути се Видра Видрић. – Онда нам не преостаје ништа друго него да бомбардујемо њену утврђену кућу, све док не пристане да те исплати.
И Видра подиже очи и зовну с гране птицу водомара.
– Хеј, водомару риболовче, узми у кљун каменчић и бомбардуј утврђење Стоноге Стоногић из Црвеног Муља.
Вриједни водомар зачас слети до обале, узе један камичак и подиже се изнад Црвеног Муља. Кад стиже изнад стоногине куће, он отвори кљун и каменчић бућне управо пред стоногину кућу: шљап!
– Хеј, шта је то? Као да нас неко бомбардује – уплашено повика стонога излазећи пред врата.
– Исплаћуј зараду буба-маре и враћај њезине ствари, иначе ћу зачас изнад твоје куће довести читаву ескадрилу водомара и за пет минута сравнићемо са земљом твоје бунтовничке гнијездо.
Преплашена Стонога Стоногић отрча брже-боље са свих својих сто пари ногу, иако је имала жуљеве, изнесе завежљај буба-маре и хитро изброја зараду.
– Ево, па носи! Никад више нећу примати у службу бубамаре.
Кад водомар донесе буба-марино благо, она се раширених крила до земље поклони Видри Видрић.
– Хвала, праведни судијо.
– Има ли још ко да се жали? – повика Видра, а кад јој се више нико не јави, она се само мудро насмијеши на околне врбе, климну главом облаку који је пловио изнад грана и без ријечи зарони у воду.
Биљешка о писцу
БРАНКО ЋОПИЋ (Хашани код Босанске Крупе, 1915 – Београд, 1984) почео је објављивати приче и пјесме још као студент Филозофског факултета у Београду. Пред Други свјетски рат су му изашле четири збирке приповједака ("Под Грмечом" – 1938, "Борци и бјегунци" – 1939, "Планинци" – 1940. и "У свијету медвједа и лептирова" – 1940).
Рат је провео у партизанима, гдје је настала његова ратна и родољубива лирика. И у годинама послије рата објављује више прозних и пјесничких књига са истом тематиком.
Из његовог богатог стваралаштва можемо издвојити ове књиге за дјецу: У свијету медвједа и лептирова (1939), Приче партизанке (1944), Вратоломне приче (1947), Огњено рађање домовине (1944), Доживљаји мачка Тоше (1954), Приче испод змајевих крила (1953), Приче занесеног дјечака, Магареће године (1960), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1956), Дједа-Тришин млин (1960), Орлови рано лете (1957), Славно војевање (1961), Битка у Златној долини (1963), Лијан води караване (1981) и Мала моја из Босанске Крупе (1971).
Бранко Ћопић је био веома читан и вољен писац. Његови књижевни наступи и уопште сусрети са публиком били су испуњени непоновљивом ведрином и увијек попраћени буром смијеха и радости.
Датум последње измене: 2007-09-30 04:09:39
