Споменка Стефановић

Номади

Жега је убацивала муве кроз прозор на масне остатке пробраних комада растопљеног печења. По белом столњаку флеке, просуто вино, планине мрва осушеног хлеба и апстрактне слике утрљане пепелом цигарета. Пар најупорнијих, или најиздржљивијих, загрљених у некој причи паметовања, седели су на ниским, тапацираним столицама. Зближио их алкохол, али, већ сутра, после пар аспирина да ублаже главобољу, заборавиће на брзину стечено пријатељство. Мутни, жућкасти зидови окићени плетеницама од црвено белог креп папира, окруживали су просторију, а на чеоном, висила је урамљена црно бела фотографија председника.

Стајала је на улазу свечане сале. Прсти су јој побелели у грчевитом напору да фасциклу са захвалницама, стегнуту на грудима, не заврљачи преко плаво жутих плочица у лице директору, који се пијано наслонио на раме једног од гостију. Следеће што ће се догодити, знала је већ из искуства, била је исповест уз реку суза. А после тога, можда, и прича о стању у фирми.

Стидела се. Стидела се због тога што се први човек фабрике напио до неконтролисаности. Због тога што је прослава коштала колико и неисплаћени регреси за годишњи одмор. Због тога што је један од главних људи у фирми управо за кеш продао камион стакла који је сат времена раније изашао на споредну капију док је портир гледао на другу страну. Због тога што су се директор правне службе и шеф(овица) рачуноводства закључали у њену канцеларију. И зато што је њена плата дупло већа од плате најбољег мајстора у производњи. Због тога што она све зна, а ћути.

Стидела се јер се плашила да ће неко рећи нешто ружно о њој, а њој је најважније било да је сви воле и да сви мисле, а не само кажу, како је она мила и добра особа.

Као да плагира њен намргођени израз лица, небо се смрачило најављујући летњу олују. Ускоро се спустио зид воде а са променом температуре попустила је и напетост.

– Колега, – човек из архиве обраћао јој се увек у мушком роду, – да те одбацим?

То није могла да одбије. Кућа ван града, осим комфора, имала је и непогодност удаљености

због лошег саобраћаја. Загледана у призор испред себе није запазила пијану искру у његовом оку, ни победнички гест са подигнутим палцем, који је иза њених леђа упутио посматрачима наслоњеним на зид у хладовини ходника.

До излаза из града разменили су пар уобичајених реченица, а затим је она утонула у ћутање. Киша је јењавала и негде испред њих, као капија, заблистала је дуга. Забацивши се у седиште, склопила је очи, на тренутак, и потпуно предајући се сећању, није регистровала његову шаку на колену.

Девојчица је стајала на тераси посматрајући ужад од кише како отреса латице дивље руже. Чекала је кишу. Можда јој је ово последња шанса. Само да се појави. У септембру полази у школу и тада ће бити све завршено. Али, ако овога пута протрчи испод дуге, постаће дечак. Добро се сећала приче старог кума који им је прошлог лета био у посети. Ако девојчица протрчи испод дуге, постаће дечак. Само што мора брзо да трчи. Као срна. Јер дуга расте из ћупа са златом који држи див на чијим леђима је ослоњено небо. Ако није довољно брза, див ће је приметити, па ће и он да потрчи плашећи се за своје злато.

Киша је сасвим стала. Прескочила је преко ограде терасе која је само одвајала стан у приземљу од мале баште. Видела је крајичак дуге негде иза последњих зграда у блоку. Удахнула је дубоко и, не обазирући се на барице, ситно камење и стаклиће, потрчала.

Шака је обухватила њено колено и полако кренула на више ка рубу свилених чарапа закачених жабицом. Она је видела само разливене боје преко неба.

– Дај гас, хоћу да прођем испод дуге!

Схвативши њен захтев као пристајање, уз неку перверзну игру, човек је повећао брзину и вратио руку на њену бутину. Наслоњена длановима на пластичну конзолу, игноришући његово напредовање до голог меса, са грчем у стомаку, гледала је право испред, или можда иза, у девојчицу која је трчала по мокром тротоару.

Дуга није била ни за метар ближа. Као да се див пробудио и почео да се такмичи са малим босим табанима, никад не пожуривши, да би јој дао лажну наду, нити одјуривши далеко, да би она одустала.

Протрчала је последње зграде у блоку и изјурила на ледину пуну покисле траве и разбацаних отпадака. Ваздух јој је резао плућа, а она је трчала. Мутило јој се испред очију док су је табани пекли, као да трчи по ужареном угљевљу. Исечена стопала су крварила, али она није осећала бол. Не ту бол.

Дуга је нестајала. Стајала је на пустом пољу, изнемогла, задихана, сва у посекотинама и огреботинама по ногама, беспомоћна у очају изгубљених ишчекивања.

Дуга је сасвим нестала. Завалила се у наслон седишта. Са гађењем осмотри руку на голој бутини, стидљиво белој, јер се она никад није сунчала, и, само процеди, кроз зубе:

– Склони руку.

– Дај колега, што си се предомислила? Мало, ево овде ћу да паркирам

Човек, успоривши, скрену на споредан пут. Она искочи и крену назад по блатњавом путићу. Иза

ње чуле су се псовке и претње, али није марила. Изашавши на ауто пут осмотри аутомобиле који су се приближавали и подиже прст.

Док се возила ка насељу угурана на задње седиште заједно са троје мусаве деце, видела је девојчицу како се погнуте главе враћа низ мокре улице, и, стигавши до ограде терасе у згради на приземљу, подиже поглед, песницом протрља уплакане очи и обећава и себи и невидљивом противнику на небу: следећи пут.

Ноћна фрајла је мирисала под прозором док је Марија завршавала писмо. Уредно га пресавивши, угура га у коверат и залепи марку. Адресу је већ написала. Знала је да ће сви бити у шоку кад се после празника, уместо ње, појави човек из архиве који заприма пошту и остави њен отказ директору на сто.

Отворила је дневник и написавши датум, загледала се у лептирице које су се сударале са уличним светлом. Негде далеко, једна босонога девојчица је трчала за дугом у непомирљивој борби између бити и хтети. Кад једног дана протрчи испод дуге, изгубиће снове. Овако, још увек има чему да се нада.