Споменка Стефановић

Нова

Ветар је тукао у чело кациге. Изазивао. Појачала је брзину супротстављајући се ваздушном зиду који се згушњавао пред њом. Вибрације сокова у њеним бедрима су се стапале са ритмом мотора. Машина под њом је дахтала у љубавној игри која је између ње и Харлија трајала сатима. Сунце, полегло на хоризонту испред ње, голицало је зенице. Осећала је потребу да стане и удахне мирисе крајолика пре почетка ноћи.

Са задовољством је спустила капке на пола чучећи у јарку крај пута док се ослобађала вишка течности и размишљала о хладном чају из чутуре и већ сувом бисквиту. Враћала се из дубине источних земаља самозадовољна што је била само у пролазу. Лоши путеви и стални опрез умарали су је више од петнаестодневне вожње.

Коров испред ње се померао и она умало не седе у коприву и чкаљ. На брзину подиже панталоне, псујући у себи. Пође ка високом корову који је лелујао, и не схватајући у трену шта је заправо то, угледа пуфнасто, прљаво, бело крзно које се батргало да се подигне на шапе.

Нешто као мачка, али веће, главатије...

„Љубим ти око, стара цуро. Ово не личи ни на шта друго него на младунче тигра. Белог тигра.“ Тихо зазвижда кроз зубе, а затим се сагну и подиже копрцаво створење. Док је то радила, пођоше јој срси низ кичму.

А где је мајка?

Пусто поље са свих страна. Пресечено сивим друмом са леве стране и црном змијом железничких шина са десне. Мук, мир и тишина.

Маче је испуштало грцаве звуке. Прљаво и изгладнело доказивало је непостојање старијег примерка врсте које би се бринуло о њему у претходном дужем временском и ширем просторном континууму.

„Е, око ти пољубим, а шта ћу са тобом? Одакле долазиш и куд си кренула мала, велика мацо? Погледом још једном премери пустош око себе, а затим спусти зверче у траву и крену ка мотору. На пола корака застаде, а затим се, уздахнувши, окрену.

Прво место у које је стигла током ноћи било је јадно, у мраку. Налетела је на неку биртију, али шкиљаво светло и мучна атмосфера нису уливали поверење, те она крену даље.

Нова, привремено име бебе тигра, до првог зоо врта, како је сама себи обећала, дремала је задовољно, угурана између голог тела и пошироке мајице упасане у широким каишом стегнуте панталоне.

Изашавши на пут, врати у мислима ауто-карту области кроз коју је путовала, и већ сат времена касније обрела се у живахној варошици. Покушала је да се распита за неки зоо врт, али су сви одмахивали главом. Снабдела се храном и млеком у драгстору и решила да пређе границу још исте ноћи. Ако пронађу Нову, покушаће да објасни да је то њена беба коју је породила онако, уз пут. Ако не поверују, нек је задрже. Бебу, не њу.

Поверовали су. Због ожиљка који је ишао целом десном страном лица и нико није могао дуго да задржи поглед на њој, због тога што им се спавало и нису знали шта би са том мачкетином која фркће и гребе, а они су тек пар уморних државних чиновника на бедној рампи кроз коју неко прође једном у седам дана, а и због згужване зелене новчанице која чини човека глувим, слепим и немим.

На следећој рампи су јој само махнули да прође, летимично бацивши поглед на пасош, не ударивши печат.

Ноћ и лењост удружени праве чуда.

„Харли, око ти љубим, за два сатића смо кући.“

И тако беше.

У стану је дочека неред и писмо на столу. Познала је Радов рукопис, а и он је једини имао кључ од њеног стана. Читаће касније.

До купатила је скинула све са себе и убацивши и Нову у каду, пустила туш да обилатим млазом спира штроку и зној. Нова се није бунила. Шћућурила се између њених стопала, само да није сама.

Окупане, нахрањене и умотане, дремкале су на великом каучу, пуном згужваних јастука.

Сањала је пустињу. Уобичајени пејзаж њених снова. Гола, камена пустиња са разбацаним пешчаним улегнућима. Као површина маминог мраморног колача, распуклог и посутог шећером у праху. Само су у њеном сну боје биле мртве. Увек тако почиње, од сиве. Хода под високим, згуснутим сводом које се полако спушта и притишће јој плећа. Спушта се на колена и пузи. Терет је гуши и она суља стомаком по тлу. Испред ње се отвара пукотина и она се стрмоглавце завлачи у њу. Димензије се мењају и она се успиње уз оштро стење одупирући се голим рукама и табанима, док у висини бледи светлост. Процеп је све шири и она, разапета, мрви задњу снагу да се одбаци у вис. Склизне преко ивице и пада у расплинуту светлост нове пустиње. Под њом се све угиба. Вуче се по површи мора заштићеног рибљом опном. Поглед јој хвата звезду која се спушта и претвара се у светлост која је обухвата у чауру. Грчи се у фетусни положај. Светлост ухваћена између колена и груди пишти и она, будећи се, ослобађа Нову из клинча.

„Писмо, стара цуро, Радо ти је оставио писмо.“

Искобељала се из ћебади и, упаливши ноћну лампу, са поцепаном ковертом и писмом, врати се у кревет.

„Дано моја... дану мој... мени је стигла ноћ...''

Низале су се реченице, а њој се стомак грчио и мучнина се пела уз једњак, гурајући киселину у уста. Кад се исповраћала, пронађе у креденцу полуиспражњену паклу сасушених цигарета, уштеканих кад је пре пар недеља по пети пут успешно оставила дуван. Од алкохола ни трага, па се задовољила чашом воде.

Радо је заглавио. AIDS, сида, како год. Значи и она да се понада да ће јој позитиван резултат закуцати на врата и рећи „Бу“.

Погледала је датум. Од пре петнаест дана.

Превише шока, чак и за сузе.

Враћала се уназад, на њихово познанство од пре 12 година. Заједничка путовања. Репортери слободњаци. Пропутовали и Исток и Запад заједно. Пустоловина довољно да испуне живот станара солитера.

Док је гасила опушак врхом чизме крај суве хумке, замишљала је како подиже пиштољ и сипа олово у уста.

Вране гракнуше са оближњег дрвета и она се трже. Обриса невидљиве сузе и крену пут излаза са гробља, не осврћући се.

Нова је спавала у јастуцима, бела и чиста, чудесно лепа.

„Одакле си дошла?“

Позвала је пар редакција и понудила фотографије последица земљотреса и нико није био заинтересован. Пробала је са још једним уредником и, бинго. Биће за цигарете и млеко за Нову, док је не смести у зоо. Најважније што је сазнала одакле зверче. Вагон путујућег циркуса се изврнуо. Погинуо кротитељ и женка белог тигра. Младунче нико није спомињао.

Дани су се цедили низ прозор, Нова је расла као хибридна биљка, а Дана је одлагала и зоо врт и одлазак у лабораторију.

Јутра су је будила куцкањем гранчица расцветале трешње под прозором. Белило бехара је убадало у зенице. Покушала је да навуче завесу, али јој је у руци остао делић тканине и она се, слегнувши раменима врати у сигурност кауча, док је Нова лизала шапу и задовољно прела.

Телефон није звонио. Наравно да није. Ишчупала је кабал из зида.

Сенке су се дужиле и расплињавале да би претварале дан у ноћ.

Дани су отпадали као латице и низали се у недеље, недеље у месеце. Разблудела трешња пуна црвених плодова, бљескала је на подневном сунцу нудећи јој сочне плодове. Светлост у њој није препознавала сунце и она је сакривала лице у Новино меко крзно.

А Нова је, питомија и приврженија од мачке, спавала с њом.

Приљубљене једна уз другу, једна глатка, гола, жилава, друга мекана, бела, чупава, делиле су исте снове.

Нова је сањала. У генима је сачувала сећања предака и путовала степом. Јурила је док је тло подрхтавало под меким ударом гипког тела. Удисала је свеж, мирисан ваздух слободе, ширине, трава по којима се ваљала да очисти крзно. Дрхтала је у сну, а Дана је дрхтала с њом.

Сатима су лежале у сновима, приљубљене као љубавници, једна добро дозирана LSD, друга опијена љубављу и приврженошћу.

Продала је Харлија и довукла залихе. Таман ће дотрајати.

И није звала Зоо. Није отишла на преглед. Није се јављала пријатељима.

Киснула је са Новом под спуштеним небом тундре. Спавала у брлогу. Ловила.

Њено гипко тело постало је мршаво. Напади грознице су смењивали нападе кашља, а Нова је великим храпавим језиком лизала, чистећи је од зноја.

Радо је седео на каучу, уваљен у јастуке. Са црне, коврџаве косе, полегле по врату и низ леђа, цедила се вода. Наг, мирисан после туширања, гледао је усисавајући је у плави бездан очију. Једино је он могао да гледа њено унакажено лице, а да не види широк ожиљак од којег су други склањали поглед.

„Не смета ти“, питала га је зачуђено.

„Ја те видимо онакву каква јеси, Дано, дану мој.“

Љубио је од корена врата, низ кичму, нежно, једва додирујући уснама кожу. Јецала је испрекидано, треперећи у ишчекивању. Окретао је на леђа, грицкао отврдле, издужене брадавице. Она се губила, врискала док је улазио у њу, а он се играо уживајући у њеној потпуној предаји.

Није постављала питања где је кад нису заједно. Није хтела да размишља о томе. Само је једном, метафорично, нешто напоменула, а он је рекао: „Не.“ Више није питала. А он је долазио као ветар, у налетима.

Празнине је испуњавала у љубавној игри са Харлијем којег јој је купио за осамнаести рођендан, са 18 година закашњења. Освануо је облепљен новинском хартијом и увезан огромном машном, испред капије њене куће. Путовала је, снимала, и продавала фотографије таман да покрије трошкове. А он је долазио и доносио мирис ишчекивања, и сваки пут односио део ње, док није схватила да је више нема без њега, и да је сама, ван граница света, који се затворио пред њом.

Нова је делила снове, гргољећи песму тогра, већ огромна и страшна, свима који би је видели, да су могли.

Дана, затвореник и тамничар, и Нова, чији сав свет је велика соба, голуждрава мајка и кауч који ће ускоро постати мали за њих две.

А Радо се враћао у снове, са својим причама, уздигнутим обрвама, погледом који је постајао ледено суров ако би осетио и трун њеног присвајања. Држао је њено лице у својим рукама. Прислањао чело на њено. А она је дрхтала од жеље и страха да не буде одбијена. Цела утроба јој се грчила у жељи да буде оплођена, али су њихова сједињавања остајала јалова.

Продала је компјутер, телевизор и музички стуб. Храна за Нову и LSD за њу.

Ветар је бацао лишће на прозор и уносио немир у снове. Сива магла се спуштала и она поче јасније да види.

Радо је, са њом и Новом, јурио тундром. Она, полегла на леђима тигра, топлог стомака и изложених леђа које је стругао ветар, а Радо, гибак као звер, трчи поред њих. Ваздух хлади упаљену кожу, док се облаци вртложе над њима. Пролама се небо и напаја их док се задихани љубе уваљани у меко крзно.

Далеко испред, где је нестао дан, затреперили су пламичци короне ка којој су трчале, жена и тигрица, док су ветар и снег затрпавали траг.