Споменка Стефановић

Вечера за двоје

Псовала је у себи ноћ, коприву и рецепт из бакине књиге. Бауљала је кроз високе траве под танким снопом батеријске лампе коју је држала у зубима. „У поноћ, кад је месец млад и стидљив, убрати три листа младе коприве и три листа старе. Све то радити у тишини.“

До ожарене гузице у тишини. Бридео јој је сваки делић коже. Кажу: добро за циркулацију. Јебеш га.

На мапи је обележила места уздахнувши због целоноћне вожње која је чека. Сачекала је да се град ушушка у ноћ и одвезла до првог извора. Узела је воду и пожелела да је нико не заустави до куће. Није имала среће. Без обзира на коректну вожњу патрола саобраћајаца је зауставила. Прогутала је гутљај драгоцене воде проклињући и њих и злу срећу и после обављене контроле продужила ка другом извору. До јутра је обишла свих девет извора, неке и по два пута – било због полицијских контрола, наглог кочења, рупа на друму или комшија које је сусретала – јер би се десило да прогута драгоцени гутљај који је морала у устима да однесе. Тако је бака написала у рецепту. „Девет ноћи, са девет извора по гутљај воде донети у устима и испљунути у посуду пре него што се дода нови састојак“. Додала је у посуду препуцијум мртворонђенчета, зевнула и отишла да спава.

Возећи се пустим друмом ка граду присећала се редоследа састојака у рецепту. Све остале је набавила – осим једног: нокат са малог прста леве руке мртваца настрадалог од руке жене за време љубавног врхунца. И за то неће бити потребан посебан ритуал. Бар тако не пише.

Највише су је намучиле мале бештије. Сасушена крила слепог миша. Жгадију није лако уловити а и сам процес сушења дуго траје. Добро је да има микроталасну.

Стигавши кући прво је проверила мејл. Le Prince. Тако се представљао, потврдио је долазак, за петнаест дана. Таман довољно времена да све припреми. Мучиле су је повремене рестрикције а напитак би требало да се крчка непрекидно девет дана, а сваки дан се додаје по један састојак.

Раширила је белу свилену мараму преко површине стола не дозволивши да се појави и један набор. На средину спусти масивну посуду од најфиније глине оковану бакром. Из кавеза извади уплашену грлицу којој је срце лупетало као покварена штоперица, пољуби је и заврну јој шију. Оштрим сечивом зареза јој гркљан не одвајајући главу и пусти да крв исцури у посуду. И тако девет пута. Ни једна кап не паде на белу свилу. И то је било добро.

Чинију је пажљиво подигла, пренела на већ загрејану плочу и промрмљала: у тебе се поуздам. Појачаће температура на кратко само кад буде додавала нове састојке.

Ноћ бледи и најављује дан. Она повлачи засторе и кухиња тоне у мрак. И тако ће бити следећих девет дана док напитак, главни зачин, укрчкан са девет зачина, не буде готов.

Из стаклене теглице избројала је седам цветова „ватренке“ и убацила у густу крв која се пушила.

Дан је дошао и прошао. Стајала је крај прозора поздрављајући звезде које је тек духом надзирала, заслепљена светлошћу улице и неонских реклама. Клима уређај је добро прочишћавао ваздух па се није много осећао тежак мирис из кухиње.

Проверила је пошту, одговорила на писма и обећала романтичну вечеру за двоје још неколици успаљених ликова. Le Prince је тај који је заинтересовао. И коначно ће доћи.

Следеће јутро, после сумануте вожње по граду и околини, додала је шест листова коприве убране у ноћи младог месеца.

Четврто јутро убацила је змијске очи. Тачније – једно змијско око.

Пето јутро, изливши девети гутљај воде са деветог извора, додала је крљушт црне рибе из Кладовских дубина.

У срцу јој је растао немир јер шести састојак није стигао. Поздравила је дан испружених руку али није отишла да спава. Пријатељ из мртвачнице није имао добре вести за њу. Мораће да се сама побрине за шести састојак.

Стајала је код прозора и мотрила људе који улаз и излазе. У рано поподне навуче завесу уз веома задовољан осмех, лаког корака пређе собу и притисну плаy на Tehnicsу.

У себи је бројала. На 61 зачу се звоно. Свукла је мајицу преко главе и отворила врата.

Човек је стајао затечен у пола речи, отворених уста и погледа упртих у два змаја која су га посматрала са голих груди, разјапљених чељусти из којих су пркосиле црвене, набубриле брадавице. Није рекла ништа, само је још мало отворила врата и пустила га у стан.

Шесто јутро се будило а она је додала нови састојак, протегла се и отишла да спава. Баш је била уморна.

Седмо јутро додала је прах од крила слепог миша шапћући: ево вам бештије.

Осмог јутра густа лепљива течност је прогутало истуцану кост малог прста жене умрле на порођају.

Девето јутро. Стрепећи убацује живу ларву дрвождерача. Маса у лонцу затрепери а затим поново доби тамну боју. Добро је, каже.

Отвара мејл. Порука од Le Prince. Потврђује долазак. Дивно. Још има времена да се густа течност сасвим стврдне и осуши, а затим истуца у авану.

Дани се нижу а месец расте, пуни се, заокружује.

И тај дан.

У огледалу мерка свој одраз и иза види постављен сто, старински сервис и кристални свећњак. Сребро је породица избацила из куће пре неколико генерација. Храну је уредно поручила код „Албертија“ тако да је имала довољно времена да се посвети себи и Пити од купина, направљеној по бакином рецепту. Сигурно ће му се допасти.

Кад је звоно одјекнуло, дубоко је уздахнула, погледала се још једном у огледалу и кренула ка вратима.

Стајао је благо ослоњена довратак, баш онакав каквим га је и замишљала. Улазећи пружио јој је црвену ружу, другом руком затварајући врата. Тек у бљеску осмеха спазила је дуге беле очњаке и схватила да се непотребно истрошила купујући вечеру код „Албертија“, а и алузију да прелив од белог лука баш и не иде као прилог за романтичну вечеру. Помислила да би било добро да ипак проба Питу од купина као десерт.

Ипак ће ово бити занимљива ноћ.