монах Никодим Богосављевић

Тајноводство Иловичке крмчије

Као што је добро познато 1262. године, по благослову Зетског епископа Неофита, преписивач Богдан је за потребе Манастира Св. Архангела у Иловици, исписао рукопис, у науци познат као Законоправило Св. Саве, Номоканон или Иловичка крмчија.^[1] Место је препознато као Манастир Превлака код Тивта, који је од 1220. године постао седиште новоосноване Зетске епископије, у који је Св. Сава устоличио њеног првог епископа Илариона. Рукопис је од изузетне научне, културне и духовне вредности и важности, и као номоканон, тј., збирка црквених и грађанских канона и закона, састављених од самога Св. Саве, представља трајно сведочанство свеопштих узлета наше средњевековног образовања, права, државности и духовности. Овај правни акт је касније послужио као камен темељац Душановом законику, да би потом скупа са њим прешао у усмено обичајно народно право, као неприкосновен и неоспоран ауторитет имајући важност равну Светом Писму.^[2]

У нашој досадашњој науци овом је рукопису посвећено доста пажње са издавањем поменутог фототипског издања, као круном његовог проучавања и разглашавања. У међувремену, док чекамо на објављивање превода текста номоканона, ми ћемо овим скромним прилогом покушати да се дотакнемо граничних, односно, дубљих и скривенијих ишчитавања садржаја, а посредно и сврхе и повода писања овог, поновимо још једном, изузетно важног споменика и сведочанства наше средњевековне културе. Наиме, полазећи од учења и знања наше Цркве да осим овог видљивог, чулног, физичког или материјалног света, постоји још и његова невидљива половина, духовни свет, при чему оба чине јединствену и неуништиву целину Божије творевине, можемо тврдити да се овај други, а заправо, по важности први — духовни — свет, одсликава и пројављује у овом видљивом, чулном делу преко низа слика, одраза, знакова и символа, који сви скупа чине једну збирку, ризницу или речник, и који служе као одређена врста кључа којим се отварају врата за прелазак из једне у другу половину, из једног у други део једног истог, јединственог света. Ти знаци и символи служе за мистични пролазак, тајно вођење — тајноводство — из материјалног у духовни свет. Ради бољег разумевања реченог прибегавамо речима Св. Максима Исповедника, управо из његовог дела Мистагогија, што ће рећи Тајноводство: „Исто тако и од Бога стварањем произишао цео свет бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Цео овај свет постоји као нека друга нерукотворена Црква, која се премудро пројављује кроз ову рукотворевину: и као олтар има горњи свет, који је посвећен вишњим силама, и као храм, доњи свет који је предат оним бићима који живе помоћу чувства. 4. ...И као делови оба заједно они образују свет као целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим. Јер за све оне који имају моћ да виде, сав духовни свет одсликава се на тајанствен начин у целокупном чувственом свету у символичким сликама...“^[3] Полазећи, дакле, од самог назива „Иловичка крмчија“, као видљивом изразу невидљивог садржаја и циља, покушаћемо да из њега испишемо и растумачимо његов духопис; символи садржани у његовом имену водиће нас у тајну кода или курса који преводи из спољашњег у унутрашњег, из видљивог у невидљиво, уз чулног у духовно. У томе ће нам помоћи етимологија имена Иловица и крмчија и одговарајућа места и примери из Светога писма, Старог и Новог Завета.

Иловица је добила име по или, врсти глине која је основни састојак земљишта Превлачког архипелага, што је имало за последицу развијеност керамичког заната, још од најстаријих времена, и прављења опека, завршно са глиненом индустријом која је овде радила крајем претпрошлог и почетком прошлог века. Ила је стара словенска реч којој одговара грчки израз , у значењу блато, од заједничког им индоевропског корена .^[4]

Крмчија је средњевековни израз за номоканон који своје име дугује речи крма, односно, крмити, у значењу управљати, руководити.^[5] Св. Сава је ове збирке канона и закона састављао најпре за потребе новоуспостављене Жичке архиепископије, односно, да би се новоустоличени епископи њоме служили при руковођењу и управљању, крмарењу лађе спасења, са којом се Црква одувек поредила. У ширем смислу, такође није безначајно ни значење крме као хране,^[6] у овом случају као духовне хране којом изабрани и постављени пастири хране своја, односно, Христова словесна стада, храном чисте и праве вере, без плеве јереси и корова лажних учења.

По својој етимологији, семантици и духовном значењу речи Иловица и крмчија припадају потпуно различитим и јасно одвојеним областима. Иловица је несумњиво чврсто везана за земљу, тачније, сушта земља и отуда јасан и недвосмислени њен знак и символ свега што подсећа на земљу, земаљско и земљано, на првом месту, на тело човеково, које је Божијом руком саздано од „праха земаљскога“. Крмчија као руковођење, управљање и вођење упућује најпре на пловидбу лађе или брода спасења, затим на путовање, одлазак и напуштање. Курс на који је она „подешена“ јесте оностраност, метафизика, небо. С обзиром да се Иловица и крмчија као символи земље и неба разликују „као небо и земља“, требало је да их неко или нешто измири и споји у заједницу, неко или нешто, ко или шта, има снаге и моћи да спаја неспојиво и у себи већ садржи и од једног и од другог, од земље и од неба. Пут ка тој личности или сили води преко навођења и тумачења места у Светом писму која сведоче о небеском садржају иловице, тј. земље.

Због непослушности и неиспуњавања Божије заповести да не једе са дрвета познавања добра и зла наш прародитељ, првостворени Адам био је изгнан из раја, из пуноће живота и заједнице са Богом, испраћен, између осталих и овим страшним речима: „...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ (I Мој. 3,17-19.) Будући створен од земље, назван по њој, по изгону везан и неслободан од ње, осуђен да јој мукотрпно служи и робује, Адам (Земљани) и његово потомство падају све дубље и дубље у глину, прах и блато. Да би смо боље потврдили ово све дубље и све теже оземљавање људског рода послужићемо се познатим старозаветним местима о зидању Вавилонске куле и робовању Јевреја у Мисиру.

„А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје. Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.“ (I Мој. 11, 2-4) Није тешко схватити да је зидање Вавилонске куле последица људске гордости, тј., резултат ослањања и уздања на земљу и себе. То је покушај да се помоћу земље, слагањем глинених плоча, опека, досегне, дохвати и освоји небо. Благо речено — заслепљеност и малоумност, уистину — помраченост и безумље. Уздајући се у себе земљане, у своју отежалу и оземљену, значи, приземну моћ и снагу, и у моћ и постојаност наслагане печене земље, синови Адамови су, разумљиво, доживели и дочекали једино могуће: да се заједно са својом трошном блатном грађевином, као кула од карата, сруче у прах и пепео. Синови изнова понављају очев едемски крах, слом и пад, као последицу погрешног избора у уздању: уместо ослањања на силу Божију, човек по наговору змије (ђавола), наново погрешно бира творевину уместо Творца, одабира „богоостављену“ земљу и полаже наду на њу, верује у њу и она постаје његов бог. Јер, онај ко бира и љуби беживотно и мртво и сам у чину поистовећивања и сједињења, што у суштини и јесте љубав, постаје беживотан, односно, мртав. Његов живот се урушава и распада као Вавилонска кула у трошност и прах смрти. „Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (I Мој. 11,8).

Други пример везивања људског рода за земљу, његовог „оземљавања“, имамо у случају робовања старозаветног Израиља у Мисиру. У време Јосифово, због суше и глади, на његов позив у Мисир прелази његов отац Јаков и његова браћа и њихове породице. Захваљујући Јосифовом високом положају и угледу на двору фараоновом они обезбеђују своје и животе својих стада. Међутим, по истеку седам сушних и неродних година, Израиљци се не враћају у своје крајеве, већ се примамљени Јосифовом заштитом и још више изобиљем Мисира, у њему трајно насељавају. Ово је слика везивања људи за материјална добра и изобиље, пример прирастања њихових срца за земљу и њене земљане, чулне и материјалне плодове. Духовно поробљавање увек претходи физичком и само је питање времена и часа када ће се оно материјализовати и обелоданити: прихватајући лагодност и сладост изобиља Мисира за сврху и циљ свога постојања, заборавивши на обећања која су дата и којима су се заветовали њихови оци Авраам, Исак и Јаков, они неминовно завршавају као робови тог истог Мисира, који им је у почетку био уточиште, бивајући приморавани да се баве земаљским и земљаним пословима, символично израженим кроз прављење глинених опека.

Човекова душа је направљена по лику Божијем, тело му је од земље и та два, по пореклу и природи разнородна и супротстављена дела складно су обитавала у едемском Адаму. Мирила их је сила благодати Божије којом је Адам живео и дисао током свога рајског царевања. Бог је становао у Адаму и Адам је силом Божијег Духа био господар и чувар света. Након пада и изгона Бог је оставио Адама да по своме сопственом избору живи по својој (не)моћи. Склада и равнотеже између његовог небеског и земљаног дела је настало тако што је небески, лишен Духа наднебеског, постао потчињен земљаном, а овај земљани, по речима Божије пресуде, предат земљи у ропство. Дакле, души човековој могла је помоћи само сила свише да би се изгубљено повратило. Та помоћ је оличена у личности оваплоћеног Бога, небоземаљском Богочовеку Исусу Христу, предвечном Сину Божијем рођеном од Бога Оца пре свих векова и Сину човечијем, у времену рођеном од чисте утробе Увек Дјеве Марије.

Доласком на земљу Исус Христос не ствара ништа ново, јер је све већ давно створио, него све преображава и доводи у првобитни поредак и устројство. За разлику од дојучерашње немоћи Адамове и његове привезаности, служења и робовања земљи, Христос — Нови Адам, силом Божанском у себи поново постаје њен господар као што је било на почетку. Он је као Син човечији господар и од суботе, дакле, свега што је створено. Он се не гнуша земље, не презире је и не одбацује је, враћа јој достојанство тиме што је повраћа на место које јој је од почетка било дато: да буде слушкиња, вишим, небеским стварима. Један од најбољих и најсликовитијих примера за ово имамо у чуду излечења слепог и то управо помоћу земље: „И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јов. 9,1-7).

У Христовим рукама глина, земља, која је пре Њега била символ ропства људског рода и извор његовог пада и завршно смрти, сада постаје средство његовог лечења, не само од физичког, телесног слепила, већ и од духовне таме и помрачености. Силом Христове телесне и духовне чистоте човек преображеном, пресазданом, одуховљеном земљом прогледава, поново задобија моћ да види Бога који у телу стоји пред њим, због чега је, заправо, вид и добио. Творац земље, светлости и вида, као Светлост света, уз помоћ блата виду наново враћа светлост. Он је могао као и на другим местима забележеним у Јеванђељу, само Својом речју или додиром руке да излечи слепога, али овом приликом Он жели да земљу, која је по паду била клицоноша болести умног слепила и заслепљености, поново врати на висине целебности и видовитости. У томе је свемоћ Христова да земљу од извора ропства васпостави у источник слободе, што уистину и значи добијање духовног вида, као моћи да се види небо, да се сагледа вечност, да се гледа лице Божије.

Након ових примера из Старог и Новог Завета јасно је следеће: земља без Бога је ништа, човек без Бога је земља, ништа и смрт. Као што би људски род да Господ није сишао на земљу и оваплотио се, тј., обукао наше земљано тело на своје Божанство, и даље седео у тами свога ропског слепила у прављењу опека за Мисирце и маштању о поновном зидању Вавилонске куле, тако би и Иловица без Христа било једно од многобројних неважних и безличних места на коме се копа ило, глина, и од ње праве и пеку лонци и опеке и црепови да би се у њима спремала храна и да би се од њих зидали домови, али и тамнице и гробнице. Овако, она крмчијом Светога Саве, епископа Неофита и богомданог писара Богдана, добија руку избављења из заглибљености у своју иловицу, и крму спасења и пловидбе са земље на небо, из времена у вечност, такође и лек за духовно прогледавање и храну (крму) бесмртности и вечног живота. Слепа од рођења, заробљена у Мисиру, на рушевинама Вавилонске куле, Иловица је чекала и дочекала да је Крмчија, исписана на таблицама испеченим од њене иловаче у исти мах излечи од слепила богонезнања, да је Пасхом кроз Црвено море изведе из мисирског ропства и да јој уместо вавилонске урушене куле сазида неразориву Цркву — кулу и столп боговиђења, богопознања и богословља.

Тајноводство је постало јавновидство: вођство — виђење, тајна — стварност. Поставши човек, Бог је земљу измирио са небом, човека са Собом, вид са оком, светлост са видом, непознато је постало познато и тајно објављено као јавно. У Светоме Сави Иловица је добила свога Мојсија и Нојеа и са њим своју барку спасења са крмом управљеном ка небу.

Иловичка крмчија је делила судбину средине која ју се изњедрила и духовности која ју се родила. Цео средњевековни период српске државе био је са свим својим стремљењима и хтењима управљен и усмерен ка Христовом Царству небеском. Захваљујући богодарованом Св. Сави, цео род наш је умом, срцем и душом гледао, живео и дисао ваздух наднебески. Сва земља српска била је један велики богослужбени храм, једна велика Црква, и у њој је она била неболика и небоумна. У срцу земље, народа и Цркве куцало је било Светих тајни у којима је извор пореклу и природи, сврси и намери мистагогије, односно, тајноводства Иловичке крмчије: да се руковођена силом Божијом Иловица из глине закрмани и преобрази се у дух.

Литература

[1] Законоправило или номоканон Светога Саве, Иловички препис, фототипија, приредио М. Петровић, Г. Милановац 1991.

[2] Историја Црне Горе, књ. 2-1, Титоград 1970, 111.

[3] Св. Максим Исповедник, Мистагогија, превод Еп. Артемије, Призрен 1997, 174-175.

[4] P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. I, Zagreb 1988, 714.

[5] Исто, књ. II, 205.

[6] Исто, 205-206.