монах Никодим Богосављевић

Повратак Превлаци

Реч на промоцији књиге г. Васка Костића, „Звијезда свештеног архипелага“, Манастир Превлака, 13. 05. 2001.

Ваше Високопреосвештенство,
Часни оци,
Господо официри,
Племенита хришћанска Господо,

Дозволите да се на почетку нашег вечерашњег престављања књиге „Звијезда свештеног архипелага“, аутора г. Васка Костића, посвећеној обнови Превлаке од стране контесе Екатерине Властелиновић, подсетимо једне светоотачке изреке или поређења, за које сматрамо да је примерена и саобразна овом нашем сабрању. Она гласи: хришћани су као и сунчеви зраци, што су зраци ближи своме огњеном извору ближи су и међусобно, тако и они који су Христови, што су ближи свом источнику ближи су и свом ближњем. А ово наше вечерашње сабрање даје нам повода да ово поређење даље проширимо и појаснимо: наиме, Христос — Сунце правде, истинитије је и веће сунце од оног небеског још и зато што обично, физичко сунце своје зраке шаље и пушта од себе у неповрат, док наше духовно Сунце своје се љубљене деце светлости никада не одриче, већ их ствара и рађа (ствара од праха, а рађа Духом), не зато да би отишла од Њега и више се не врате, већ да их као своје најдраже и најдрагоценије зраке поново сабира и сакупља у Себе, у своју Цркву као у своја њедра, у Себе као у жижу најблиставију и најсјајнију.

Превлака, њена историја, њена деца, њена вечност, наше вечерашње окупљање на и у њој, најбољи су доказ и потврда овог искуства и ове истине.

Сазидане пре 780 година Превлака је, будући Христов дом, у својој колевци родила и одњихала и подигла небројено своје деце да јој се она и после толико времена, срушеној и заборављеној, поново враћају као неразрушивој и незаборављивој. Да се вечерас вратимо Превлаци и подсетимо се овог наука наше историје и наше вечности повод нам је дао г. Васко Костић својом најновијом старом књигом, поклањајући нам њоме још један свој бесцен бисер изроњен из мора заборава, која говори управо о томе како се тачно пре 174 године једна наша контеса, грофица, што значи племкиња, војвоткиња и властелинка — Екатерина Властелиновић, вратила Превлаци да би се Превлака данас вратила нама и ми њој. Пошто је ова наша дивна и драга обновитељка, задужбинарка и ктиторка дошла у само срце и огњиште Боке, раскрчила и рашчистила га од корова и рушевина и испод ње затекла још топао пепео и у њему духовни жар неугасиве вере Св. Саве; она се на том жару и из њега распиреној ватри огрејала и потом око тог сунца почела да окупља оне који се око сунца, светлости и ватре радо окупљају. Живећи као, и више него монахиња, она је не рађајући телесно рађала духовно, и свако од њене кумчади добијало је по једно мало златно сунце, жути дукат, на подсећање да смо род царски, Божији народ и племство, синови и кћери светлости. О свему овоме говори ова књига г. Костића која је вечерас пред нама. Још и бележи да је контеса по свом доласку на Превлаку знала да са ње неће одлазити, па је у колевци наше вере и духовности одредила себи гроб да би у вечности Превлаке овенчала и своју бесмртност.

У времену када није било лако бити Христов Србин у Боки, ништа мање тешком него што је ово наше данашње, она је себе даривала Превлаци и своме роду и Христу, а Превлаку Христу и нама који смо Христови. Г. Васко Костић је са полица нашег самозаборава скинуо староставну књигу, очистио је од прашине, повезао јој странице и корице, појачао избледела слова, од заборава спасио наше памћење и, ево, вечерас, ставио је пред нас, нас ради. Г. Костић је написао књигу о жељи труду наше грофице да оживи Превлаку као изразу свога дубоког поштовања тог труда и жеље, и као свој прилог оживљавању Превлаке и неумирању сећања на нашу племениту племкињу, властелинку Властелиновић. Следећи њен пример г. Костић је још својом давном књигом „Запретена прошлост Превлаке“ најавио свој повратак Превлаци као крају свих наших повратака, док овим најновијим старим сведочанством коначно потврђује свој неодлазећи останак међу зидине ове наше вечности. Као некада Властелиновићи, Сундечићи, и дванаест свештеника из његове породице Костића, као некада поп Саво Накићеновић или Младен Црногорчевић, као небројене и непребројиве породице и личности Боке које су одлазиле и враћале се на Превлаку, као што су јој се недавном литијом са моштима Светих новојављених преподобномученика Превлачких вратили Тивћани и сви они који, заправо, од ње никада нису ни одлазили.

Превлака нас је пустила да провери нашу веру, опроба нашу наду, испита и измери нашу љубав, да би нас све наново примила на своје крило и привила и пригрлила на своја њедра, да би нам огрејаним и осветљеним лица била светлија, ближа, препознатљивија, Христоликија. Сунце наше вере и наших живота Христос нас сабира и сакупља у пламен Превлачког огњишта као своје зраке, као своју децу, као звезде у сазвежђа, да бисмо били ближи и блискији Њему, себи и ближњем. Захваљујући се на Вашем одзиву и на Вашој пажњи, захваљујем се и г. Васку на још једном зраку и пламеном прамену светлости нашег бокешког сунца, на још једном камену узиданом у Превлачку светињу и на још једној светлој звезди просијалој на небесном венцу наше Невјесте Јадрана, на „Звијезди свештеног архипелага“.

Хвала Вам!