Зоран Стефановић

Френк Милер: На каучу америчког Хомера

 

Текст је првобитно објављен у вебзину Стрип Вести , 11. новембра 2006, у ауторској рубрици „Рефлектор уперен у сенку“.

 

НАПОМЕНА ТЕКСТУ 2006: Цртани романи или графичке новеле (graphic novels), сада типични индустријски формат и засебна врста новог америчког стрипа већ су годину дана, од краја 2005, блиски најширој српској и југословенској јавности, захваљујући систематској издавачкој делатности куће „Бели пут“ из Београда.

Пошто је овај поп-културни и уметнички феномен сада део и домаће културе, можда је занимљиво видети шта смо — или барем неки од нас — мислили пре десетак година о неким од кључних људи новог америчког стрипа. Текст је писан средином 1995. за часопис Етерна (Бата/Орбис, Београд), за рубрику „Поетика бруталности“, а наручио га је тадашњи главни уредник, данас истакнути филмски и стрипски „радник“ (како би се то некад рекло), Ђорђе Милосављевић.

Читајући текст након десетак година, очигледно је да колико год је то прича о Милеровој поетици и идеологији, толико је и о потписниковој. Ипак због петоструке годишњице и неких детаља слабије познатих овдашњој публици, нудимо оно шта смо мислили о Милеру до првог „Града греха“. Ова верзија је додатно лекторисана, скраћена за референце, те један пасус дигресије.

Посвећено двадесетој годишњици објављивања Повратка мрачног витеза, Elektra: Assassin, Daredevil: Love and War и Daredevil: Born Again; као и стварања Batman: Year One (1986-2006).

З. С., 16. 11. 2006.

НА КАУЧУ АМЕРИЧКОГ ХОМЕРА
(1995)

Гледајући уназад 1980-е, њихову другу половину нарочито, видимо да су нам на пољу стрипа донеле глобалне промене у сензибилитету читалаца и аутора, установљујући превласт више нових поетика, међусобно врло повезаних.

Утицај британских аутора (Гајман, Мур итд), као и појава Френка Милера и следбеника мењају америчко тржиште. Кацухиро Отомо са „Акиром“ најављује светски тренд обожавања јапанских манги. Италијански индустријски стрип, са „Кеном Паркером“ и „Диланом Догом“ показује шармантну зрелост и креативну премоћ у Европи. Чак и стрип-продукције словенских земаља (посебно бивша југословенска) стасавају у битан креативни чинилац, али анемичан због економске инфериорности. Наравно, неком је морало да се смркне. Класични европски стрип (читај: француско-белгијски модел), баш као и традиционално америчко тржиште суперхероја изгубили су велики део колача због презасићености тржишта, медиокритетства у изразу или уметничарења . Тужан недавни пример вапаја Вендерса, Алмодовара, Кустурице и других Европљана, упућен америчким режисерима за спас европског филма, сведочи да је проблем у Европи, а не у пословичном америчком културном империјализму.

А одрасла је другачија публика. Она која не скупља стрипове, већ их чита.

Нове поетике које смо поменули имају за заједничко неке темељне поставке: у питању су увек врло дуге форме, захтевне за сценаристе; губљење социјалне, психолошке, „невиности“ стрипова, наметнуте често административним пуризмом; постмодернистички безобразни еклектизам и свесно уобличавање „теорије хаоса“ (види Arkham Asylum, МекКина и Морисона); изразито ослањање на сензибилитет матичних култура, без стерилног тржишног „космополитског приступа“...

ФРЕНК МИЛЕР: ЛЕВИ РАДИКАЛ АМЕРИЧКОГ СТРИПА

У свему овоме, харизматска фигура Френка Милера (Frank Miller), америчког сценаристе и цртача, има једну од кључних улога. Култни статус који он има код млађих југословенских аутора стрипа и филма није последица његове овдашње широке популарности. Само два Милерова дела су објављена у бившој Југославији. У Екс алманаху су црно-бело објављене свеске његовог „Дердевила“ (у колаборацији са Клаусом Џенсоном), што је својом ненаметљивом појавом обезбедило Милеру овдашње ватрене поклонике. А Вјесниково издање Бетмен донело је први део „Повратка мрачног витеза“, а онда прекинуло са излажењем. Наша публика је одгледала и неславно Милерово учешће на наставцима филмског серијала „Robocop“. Међутим, сам Милер је створио десет пута већи опус: Daredevil: Born Again, The Dark Knight Returns, Elektra: Assassin, Ronin, Daredevil: Love And War, Batman: Year One, Give Me Liberty, Hardboiled, Elektra Lives Again, Sin City и мноштво краћих стрипова.

Крајем седамдесетих година, Милер је био тек један од гомиле ниско позиционираних цртача по њујоршким студијима. Имао је ауру човека који никад неће научити да пристојно црта, међутим спашавала га је његова способност екстремно филмског размишљања — експресивност визуелне драматургије („режије“). А онда је једног дана схваћен и његов сценаристички таленат. У моменту када га је Милер преузео, „Дердевил“ је био пројекат перспективан колико и мамузање мртвих коња. Међутим, управо је на овом лику Милер инаугурисао све елементе поетике по којој је касније постао познат. Али, сви су они постојали и раније. Да суперхерој може имати баналне проблеме видели смо још у Стен Лијевим и Џек Кирбијевим стриповима. Да јунак може имати и крупне људске мане, чак и неморалне или патолошке особине, видело се пре четрдесет година на примеру маестралних стрипова „Ленс“ и „Кејси Рагли“ бесмислено и неправедно потцењеног Ворена Тафтса. Ток свести је у литератури развијен још крајем XIX века, а у филму је већ постао баналан метод („глас преко“). Левичарско критиковање модерне Америке постојало је одавно у подземном стрипу.

Међутим, све то на једном стрипском месту, комбиновано са жестоким филмским изразом, бруталношћу и меланхолијом, први пут је виђено као артикулисана поетика у Милеровом „Дердевилу“.

Иронично је да се та поетика не може дефинисати као „неамеричка“. И поред свих европских и јапанских утицаја који су очигледни у Sin City и Ronin, Милер је у ствари писац свих општих места северноамеричке поп-културе:

Опседнутост психоанализом. Искључиво бављење супер-херојима и иним урбаним борцима. Непостојање или чак гадљивост на све културне традиционалне референце „западне цивилизације“.

Индивидуализам који нема претке, као основна ментална матрица на којој су Сједињене америчке државе створене, у Милеровим стриповима се наглашава као неминовна бруталност у борби за опстанак. У свом приказу контроверзне књиге Франсиса Фукујаме The End of History and the Last Man, Марк Платнер, један од челних људи утицајне National Endowment of Democracy, нам указује на ту основну дилему у нарцисоидној концепцији САД да је тренутна победа „либералне демократије“ трајна. Платнер истиче да Фукујама ту дилему разматра:

...у смислу Ничеовог схватања „последњег човека“, постисторијског човека, човека који не верује ни у шта осим у сопствене потребе и који је изгубио способност за поштовање и напрезање. Међутим, Фукујамино основно страховање изгледа да се не заснива на могућој појави „последњег човека“, већ на претпоставци да би либералну демократију могла да упропасти њена неспособност да се прилагоди човековој тежњи за борбом. Уколико либерална демократија буде свуда победила, људи ће се „борити против праведних идеја. Они ће се борити, другим речима, да би убијали досаду; јер, људи не могу да замисле да живе у свету у коме нема борбе.“ Стога Фукујама на крају закључује да чак ни либерална демократија неће у потпуности задовољити људе и да ће зато „они који буду незадовољни увек имати могућност да изнова покрену точак историје.“

Френк Милер је онај Хомер који је Бес савремене Америке и поменуте дилеме опевао тачније и спектакуларније него што је урадио иједан стрип или филм познат потписнику. Узмичући Бесу, статистичка инфериорност еротских мотива у односу на приказивање бруталности у новој америчкој поп-култури, показује индикативну промену у потребама публике. Социјална психологија, етнопсихологија и антропологија сада корен тога могу тражити на најразличитијим чудним местима: у протестантском императиву ефикасности по сваку цену, у антрополошкој хипотези да германска ментална матрица инсистира на потврђивању себе девастацијом Другог, дивљем либералном капитализму... (Ми бисмо додали да ова појава може да се чита и као изопачена карикатура принципа sravah aksitam / kleos aphthiton / слава неумрла — ведске, хомеровске и наше епске формуле, која је била основни индоевропских идеал.) Било како било, Милеров неуобичајени таленат је ове проблеме међу првима дефинисао у популарним медијима, а да та самосвесност и рушење табуа не изгледа као бескрвно левичарење. Публика је препознала и прихватила то огледало високонабијено емоцијама.

Због те искрене и срчане „америчкости“, Милер вероватно никад неће доживети да му Карен Бергер (уредница у DC Comics) каже: „Да ниси опет написао нешто са брбљавцима?“, као што је једном приликом упитала чувеног Нила Гајмана (сценаристу Sandman-а). Гајман је странац, британски импорт који у свом раду вуче високоучене референце традиције Старог Света, а Милер не. Зато је Милеру дозвољено у Повратку мрачног витеза да гура странице и странице „talking heads“ (понекад чак у правој, телевизијској, конотацији — спикера са екрана), и да то делује нормално.

Колико год Милер ружно причао о Сједињеним државама, опроштено му је од земљака. Он је онај који их је спознао.

ТРЕЋЕ ОКО ЊУЈОРШКОГ ШВЕЈКА: ДЕРДЕВИЛ

„Постоје добре и лоше стране рада за Велике (Марвел и ДЦ, прим. а.). Добре, у мом случају, јесу да сам добио хероја у кога сам заљубљен, Дердевила — враћам му се с времена на време и заиста уживам у томе.“ — Френк Милер

Дердевил заузима толико велики део Милеровог опуса, да његов значај уопште више није квантитативне природе. Као јунак, Дердевил никад није био превише к срцу најширој публици. Приватно, његов алтер-его, Мет Мердок, је адвокат; а Америка у својој антиинтелектуалној традицији никад није имала превише разумевања за клинце који воле књигу, па их неко мора да тера да се уче тучи. Друго, јунак има инвалидитет: слеп је, у средини где је идеал витализма (савршеност младости) императив. Треће, овај прави слепи миш — има сонар, док је Бетмену шишмиш само тотем — са својим пубертетским костимом неустрашивог ђавола, некако нам не личи на типа који улети, побије и попије. Дакле, Мет подсвесно буди саосећање, колико год да је моћан.

Милер је ту непрепознату чињеницу својски изексплоатисао, пре славе, радећи свеске о Небојши (чак и српски превод имена има циничне конотације). Дердевил у његовим стриповима добија сурове батине; ломи ногу, па хода на штакама; губи једино што има — сонар, те мора да га врати кроз понижавајући фројдовски процес рашчишћавања односа са покојним оцем; емотивно је подређен у односу са бившом љубавницом, Електром; не може да спречи понижавање, убијање или сакаћење других људи. Дердевил је у овим свескама постао један од најпонижаванијих суперхероја свих времена, али је и први који није костимирани пубертетлија већ зрела личност. Међутим, све је то омогућило стварање једне величанствене и потресне саге о мегалополису и његовим лавиринтима, и небројеним армијама људских мрава који се боре за себе, укључујући ту и нашег јунака.

Без много нежности, али на малим стварима и, понављамо, потресно (као ретку особину најновије америчке поп-културе) Милер је дао модел који ће и он и цела фаланга епигона касније наставити у третману суперхероја, као самозваних пандура Америке.

Милер је касније у Dardevil: Love and War основну фреску и приступ задржао, међутим измештајући скоро потпуно фокус радње са Небојше на свог омиљеног негативца Кингпина и, нарочито, његовог плаћеника — Виктора.

Извесни др Монда долази у Њујорк са слепом супругом Черил, да би излечио Кингпинову супругу, Ванесу, којој је оштећен мозак. Виктор, сулуд и под дрогама, по газдином наређењу отима Черил да би из доктора извукао максимум ангажовања. Наравно, заљубљује се у њу и ствара пројекцију о себи као о Белом Витезу који чува своју даму. А у тој подели Дердевил је његов Сотона. Виктор на крају плаћа животом своју љубав. Најупечатљивији делови стрипа, ретког Милеровог који се бави проблемом љубави, јесу управо они где пратимо Виктора и Кингпина, сваког у свом грчу и очају, због немогућности имања вољених жена.

Бил Сјенкјевич је овде ликовно дисциплинованији него касније, тако да је са својим пословичним мешањем стилова и техника потцртао Милерово неуобичајено исклизнуће. Међутим, у Elektra Lives Again, овај је већ све то надокнадио.

САХРАНИТЕ ГА БЕЗ ЗАСТАВЕ: БЕТМЕН

„Скицирао сам наставак Тамног Витеза. Али га нећу радити. Бетмен није као Мет (Дердевил, прим. а.). Мет је неко са пуним опсегом људских емоција који успева да буде херој упркос самом себи. Бетмен је у мојој свести вагнеријански карактер — он је већи од свих нас, он је див, али са једнократном темом. — Френк Милер

Мало је познато, али је Милер, пре спектакуларног пробоја са The Dark Night Returns, једном већ радио Бетмена. Реч је оловци за наменски божићни „Wanted Santa Claus: Dead or alive“ 1980, по сценарију Денија О'Нила (Denny O'Neil) . Тих лоше написаних десет табли биле би занемарљиве да у њима не видимо снагу појавности која је опчинила осмогодишњег Милера: „Сенка је пала преко мене, са висине. Крила су залепршала, тик поред и скоро без звука. ... огромна свеска од 80 страна је коштала 25 центи, али сам је без обзира купио.“

Када му се пружила прилика, Милер је направио преседан сваке врсте. The Dark Knight Returns је ограничени стрип-серијал објављиван у облику малих албума (prestige формат), што сабрано у књигу чини graphic novel, „цртани роман“ (прецизнији термин него „стрип“, а у нашој традицији постоји бар пет деценија пре америчке). „Prestige“ је касније постао индустријски стандард, са надимком „Dark Knight format“. Поред Милеровог сценарија и оловке, треба заиста истакнути туш Клауса Џенсона (Klaus Janson) и колоре Милерове бивше супруге Лин Варли (Lynn Varley), који су обоје дали једну тананију црту Милеровој пословичној сировости и силовитости.

Прича је смештена у блиску будућност, када остарели Вејн покушава да реафирмише Бетмена, сукобљавајући се са свима, укључујући и самог Супермена. Истинску дихотомију ведрије против бизарније стране Америке (Супермен против Бетмена) Милер остварује са пуном тежином: пропали и полулуди Бетмен у свету који није његов одлучује се на унапред изгубљену, језиву битку против Натчовека, који је и даље леп, млад и амерички патриота у борби против Руса. Нови Робин је овога пута женско, као иронични одговор на импутације конзервативаца о наводној хомосексуалној ноти овог стрипа. У четири књиге од близу 200 табли, Милер је као сценариста и цртач густо напаковао, негде и са 16 слика по страни, све могуће импликације које овај концепт борбе против старости носи — и психолошке, и социјалне, и моралне.

Стара фраза америчких критичара да су суперхероји америчка митологија, овим је први пут добила на пуној тачности: имамо сукоб две креативне магијске концепције, борбу титана са ирационалним мотивима (Алан Мур указује да је овде концепт Супермена у ствари Бог Сунца); смену глобалних периода; и на концу, оно што је суперхеројима увек недостајало: свест о сјајној прошлости јунака, предисторији, без које нема истинске катарзе — саосећања и страха. С обзиром да је социјални морал овде пежоративна категорија, основни покретач ликова је неки лични, ирационални метаморал у функцији потврде личне егзистенције суперјунака. А она није бескрајна.

Али упркос почетним плановима, Милер није убио Бетмена (у једном интервјуу се правдао да се то „не може“). Пустио га је да се по први пут интегрише у заједницу, постане вођа енклаве, коме маска више неће требати. Самилост је увек најгора. Међутим, сам аутор је изгледа осетио потребу да се одужи лику. Са Дејвидом Мацућелијем (David Mazzucchelli) као цртачем, Милер је урадио Batman: Year One, као биографски прилог Бетменовим почецима. Самом миту није додато ништа драстично ново, међутим, пројекат има бар два разлога да буде запамћен. Поред изванредног Мацућелијевог „европског“ сензибилитета и одличног колора Ричмонда Луиса (Richmond Lewis), сâм је Милер остварио причу која плени свим другим осим Бетменом. Најупечатљивији је подзаплет полицајца Гордона и његовог нестабилног живота, написан са драматуршким даром коме би позавидели највећи светски филмски сценаристи.

Парадоксално, Милеровом концепцијом Бетмена, суперхероји су добили кључни ударац у часу када им је он дао истинске уметничке вредности. Добили су своју младост и свој залазак. Ментални концепт омиљеног жанра више никад неће бити исти, а назнака новог тренда који је научио ту лекцију већ се осећа из САД.

ЖЕНА СА ВИЉУШКАМА СМРТИ: ЕЛЕКТРА

„...Сматрам да морамо да заштитимо нашу децу од овог.“

Fort Worth Evening Star-Telegram

Џо Дафи, Epic-ов уредник на пројекту Електра: Assassin, овако је описао почетак рада на стрипу од кога треба заштити невину америчку децу:

Проблем је био то што је Електра мртва.

Било је лето 1982, а ја сам разговарао са Френком Милером, покушавајући да га убедим да напише или нацрта нешто ново за Marvel Comics; по могућству Epic одељење, где сам био уредник. Френк је одговорио да је, кад буде при времену, ионако планирао цртани роман са Електром, женским убицом коју је он промовисао унутар стрипова о Дердевилу. Сада, пре напуштања Дердевила, Френк је убио Електру, остављајући њен дух метафизички неомеђен, али ме је уверавао да би тај цртани роман све разјаснио и проширио њену причу након њене смрти.

„Милеровска револуција“ акцентирања физичке пропадљивости јунака, али и тананих душевних процеса, први пут је у свој снази избила у „Дердевилу“, у секвенци када зли суперхерој Булсај пробија Електру њеним сопственим оружјем. Жена-нинџа, бивша Мердокова љубавница, пробијених плућа вуче се улицама до врата Небојшиног стана. Најупечатљивији лик целе прве Милерове серије о Дердевилу тада је убијен као псето.

Четири године касније, 1986, се појављује Elektra: Assassin у осам наставака цртаног романа, у пуном колору. Сликар је Бил Сјенкјевич (Boleslav /William/ Felix Robert Sienkiewicz), кога је Милер „тек био открио“, мада је овај ту био годинама. На основу неких индиција, чини се да је рад на пројекту био пакао: Милер је сваки наставак писао из корена бар три пута, ликови и подзаплети су нестајали, сјајне табле су бацане јер су Сјенкјевичу стално надолазиле боље идеје, уредник Џо Дафи је пред пензију одлучио да буде строго унутар самог креативног процеса; а поетика је била новост за размажено тржиште... Међутим, богови више воле храбре него паметне. Пројекат је успео у потпуности.

Резултат је била густо исткана прича, флуидне атмосфере и прштећих сукоба. Ремек-дело, које је са разлогом привукло режисера Џимија Мек Брајда да већ годинама покушава да га екранизује. Сјенкјевич је искористио цео свој дијапазон: од хиперреализма, преко експресије до карикатуре, али и невиђен „микс“ техника, дајући достојну обраду овој саги у пуном смислу те речи.

Милерова поетика у причи о овој жени која из свог зомби стања покушава да нађе себе против целог система моћи, није нова, међутим ово је први ауторов одмак од суперхеројског жанра у нешто што још нема критичарску етикету, а касније ће бити разрађено у пројектима које Милер није радио за Марвел и DC.

Elektra Asssassin је у свему једнака по уметничкој снази са најбољим европским стриповима. Изузев у једном: узбудљивија је од већине њих, дефинишући неке потпуно нове ствари у медијуму и уметности стрипа.

ДАЈ МИ СЛОБОДУ: „ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ“

Не бих знао за смер којег се други прихватити могу.
Но — по мени — дај ми слободу или ми дај смрт. — Патрик Хенри (1775)

Горњи цитат је крај једног од кључних говора Америчке револуције, али и мото ауторовог следећег великог стрипа.

Обрт у поетици, изненађујући и за Европу и за Америку, Милер је извео унутар Dark Horse-а, компаније која је познат по својој наклоности ка европском сензибилитету и алтернативним изразима у стрипу. Сам Милер је то објаснио тиме да ће нови пројекти (Give me liberty, Hardboiled, Sin City) изазвати бес десничара, те су неподесни за Марвел и DC. Не заборавимо да су САД такође земља у политичком превирању: нема ни стотинак година како је извршен геноцид на Индијанцима, а тек пре коју деценију црнци и Индијанци добијају реална грађанска права. Као контрамера, у току је последњих година велика кампања „политичке коректности“: тзв. „позитивна дискриминација“, потенцирање женске и мањинске важности, упис и запошљавање по етничком и полном кључу (ко је финансирао Броза?), а полицајци морају да се обраћају просјацима са „господине“.

У таквој атмосфери Милер 1990. пушта Give me Liberty, SF причу о блиској будућности САД у којој Марта (а: црнкиња, б: женско, в: сиромашна) покушава да опстане у једном тоталитарном систему, наизглед хуманом. Међутим, Милер овде није подишао тренду вулгарног егалитаризма, ма како споља изгледало. У деспотској САД будућности, побуњеним Апачима, нацистичким енклавама, неспособним међународним институцијама, медијској и политичкој хипокризији видимо једну од најефектнијих критика и изругивања основним митовима које су САД прокламовале као платформу развоја. Леви радикализам ове приче није убио њену уметност, а копањем по живим ранама своје земље, Милер је остварио још једно потресно дело, али мање исполитизовано него, рецимо, Крамбови врхунци. Ипак коректна ликовна обрада Дејва Гибонса је, на жалост, дала и благу дозу просечности овом стрипу од 200-тинак табли.

Међутим, у пројектима Hardboiled са сјајнима Џофом Дероуом (Geof Darrow, цртач) и Клодом Легрисом (Claude Legris, колор), као и Град греха (Sin City, црно-бело, Милеров цртеж), визуелни моменат се враћа у свој својој снази.

Град греха је и врхунац нових путева које Милер истражује. Испод омота који помало подсећа атмосфером на раног Дарка Перовића крије се обимна прича о криминалцу што трага за тајанственим убицом једине жене која је главном лику поклонила осећај истинске љубави. Милер грди Марвел у поговору, а с обзиром на стрип није чудо да им се није свидео. Брутална убиства, психопатологија, социјалне дилеме у сценарију, а у цртежу једна крајња слобода и аутентична сировост где је Милер себи дозвољавао да сваки час ради табле са по једном сликом — а на њој 90% мрак. Некадашњи „безнадежни цртач“ је овде показао фантастично графичко умеће у визуелном приповедању.

Иновативност, узбудљивост и довршеност Милерове поетике сугеришу нам једну наизглед рогобатну аналогију: изгледа да САД добијају свог „постмодерног Прата“. О његовом врло великом опусу већ је нужно радити књигу, те је јасно да овакав површан преглед неких кључних остварења једва оцртава ове проблеме. Међутим, дефинишући самог аутора којим смо се бавили, најтачније ми се чине речи Зорана Туцића, овдашњег ствараоца, поводом Милеровог стрипа Град греха:

Изузетно драгоцен човек. Понаша се као суманути клинац који дефинише ствари које не би смео, не схватајући при томе да је одлепљеник.

(Београд, јун 1995)

***

• Више личних података (енглески): http://en.wikipedia.org/wiki/Frank_Miller_(comics)
• Библиографија (енг): http://moebiusgraphics.com/
• Филмографија (енг): http://www.imdb.com/name/nm0588340/
• Стрипови Френка Милера на српском: http://www.beliput.co.yu/