Владимир Пиштало

Качење за Кортов брод

Темат „Хуго Прат 1927-1995“

Часопис „Реч“, Београд, март 1996.
(темат „Хуго Прат 1927-1995“, приредио Александар Николић)

Није редак случај да се слабије образован читалац идентификује са главним ликом неке књиге, а да заборави име писца који је тај лик створио. Морам признати да се мени нешто слично дешава у случају Корта Малтезеа и његовог аутора. Разлика је само у томе што ја потпис и лик Кортовог творца могу дозвати у свест кад год хоћу. Ево, затварам очи и преда мном се указује плећати човек, густе косе и округлих очију, а затим и карактеристичан потпис у дну његових цртачких табли Hugo Pratt. Отварам очи и поново их затварам. И — ево — нестаје главоња са округлим очима и неукротивом косом и на његовом месту искрсава иронични позер, са морнарском капом, зулуфима и цигарилосом. Иза морнара се, као облаци, ковитлају контуре Венеције. И, не вреди лагати, тек кад се морнар појави ја осетим прилив реалности и срце ми заигра од препознавања.

Што се осталих стрипова Хуга Прата тиче, неке од њих сам само листао а редовно сам пратио Пустињске Шкорпије и сјајно Индијанско Лето, рађено у сарадњи са Милом Манаром. У овом кратком тексту бих их оставио по страни, зато што не верујем да има места сумњи да је Прат познатији по лику Корта Малтезеа него по оном лику који је свакога дана гледао у огледалу. Аутобиографију, у којој Прат романтизује свој живот, ја сам уредно прочитао. Та аутобиографија је писана на брзину, претходно је, колико се сећам, била снимана на касетофону. То је интересантан живот, али... Нешто ми је ту стално фалило. Сама реалност је недостајала. Читајући ту књигу, питао сам се је ли Прату требао Корто Малтезе да би његову биографију учинио реалном? Као да је Прат свој прави глас налазио кроз лирске цртеже, а свој прави лик изразио тек кроз портрет морнара. Све оно што се у Пратовој личној причи осећало као сентиментално или папирнато у стрипу о Корту Малтезеу је добијало пуноћу и почињало да живи.

Да ли овакав мој однос према лику сведочи о незахвалности према његовом аутору? Не знам. Тешко ми је да у Хугу Прату препознам Корта, као што ми је било тешко да у оседелом Чаплину, без бркова и шешира, препознам Шарлоа. Уосталом, питам се зар таква „незахвалност“ није сан сваког уметника? Зар сваки уметник не жуди да реалност лика надмаши реалност аутора? Зашто вечна младост Корта Малтезеа за мене не би била реалнија и важнија од компликоване биографије његовог творца?

Аутор Хуго Прат ми, дакле, није нарочито близак, док према лику Корту Малтезеу осећам велику симпатију. Корто Малтезе ми је помогао кад ми је било тешко. То се десило кад сам био у војсци... Официри који су ме тада окруживали у касарни били су шкрти, глупи и одвратни. Ја горе багре у животу нисам видео. Своје сапатнике војнике сам помало мрзео, а прилично ми их је било жао. Официре сам прилично мрзео и помало ми их је било жао. Мислио сам да је већина официра луда, а да би могли да убију без кајања у то нимало нисам сумњао. Већина војника су, у мојим очима, такође били луди, зато што су ту ситуацију прихватали као нормалну. Бескрајна је била њихова способност налажења смисла у бесмислу и суспензије да поверују у реалност онога што је било очигледно. Схватио сам да средина у којој живим нема никакав одбрамбени механизам према ауторитету. Можда сам зато почео да пишем о Зомбијима. Можда се зато моја новела о Корту Малтезеу одиграва на Хаитију.

Једном речју, у том војничком окружењу мени се никако није остајало. Нажалост, зидови касарне су били превисоки. Преостајало ми је једино да се „на крилима маште“ винем преко њих. За тај задатак ми је требао помоћник. Требао ми је имагинарни пријатељ. Ниједан од јунака литературе није ми могао помоћи. Али оно што није успело јунацима литературе, успело је јунаку стрипа. Романтични морнар, манекен авантуре и занимљивог живота, пружио ми је руку и извукао ме из мог окружења. Ја бих се свакодневно закачио за његов брод и тако напуштао касарну. Корто Малтезе, вечити борац против ауторитета, показао се као добар савезник против живота укљештеног међу зидове касарне.

Тако сам, дакле, новелу Корто Малтезе почео да пишем у војсци. Моја замисао је била да Пратовом опусу о Корту Малтезеу додам једну епизоду која ни у чему неће противречити претходним епизодама. Одлучио сам да ликове из стрипа пренесем у књижевност. Много чешће се дешавало обрнуто, да се ликови из књижевности пренесу у стрип. Поново сам прочитао све епизоде, пажљиво реконструисао биографију професора Штајнера и преслишао се где и када први пут срећемо Распућина и колико се пута ђаво појављује у Корту Малтезеу. Радећи тај посао што сам одговорније могао, настојао сам да успоставим равноправност између књижевности и стрипа, медија који сам од детињства волео. И то је било то. А, у ствари, то ми на памет није падало. Све су то накнадне рационализације. Баш ме је било брига за „стрип“ и „књижевност“. Хтео сам да будем са Кортом Малтезеом. Хтео сам да се дружим с њим, уместо са оним бандоглавим будалама које су ме окруживале. Особина Корта Малтезеа која ми је нарочито користила у тој ситуацији била је његова бескрајна способност романтизирања.

Недавно сам о тој необичној Кортовој способности говорио песнику Чарлсу Симићу. Настојао сам да заинтересујем Симића за Корта Малтезеа, па сам му дао да прочита епизоду У Венецији. Чарли је прочитао, накашљао се и промрмљао да је то нешто као Чикаго у пламену. Чикаго у пламену је некакав стрип који је Симић читао као дечак у Београду. Разумљиво је да сам се на такав одговор је озбиљно увредио. Како се може Корто Малтезе поредити са неким тамо обичним стрипом? Онда сам се сетио да ми је Чарли рекао да су, баш у време кад је читао поменути стрип, њима деци у београдској школи причали о комунизму. Деци то није било много занимљиво. На пример, било је јасно да тај комунизам није нешто тако узбудљиво као Чикаго у пламену. Идеологија која је претендовала на последњу реч у историји, која је по Сибиру расејала кости милиона људи, и која је писала читанке, била је тој деци мање стварна него стрип. Била је то велика похвала моћи стрипа. И, што је важније, та похвала је, неочекивано, потврдила моје суштинско искуство. Зар није на исти начин, за мене, јунак стрипа Корто Малтезе, постао реалнији не само од свог аутора Хуга Прата, него и од зидова касарне који су се у оно време затварали око мене?