Димитар Атанасов

Вук и Зао дух

Подижем поглед, али не видим ништа. Једино ми успомене испуњавају срце. Схватам да је све доживљено прешло у вечност. Одлазим и враћам се одатле. Ја сам само сенка. Као да то нисам ја, него вук у мени - жедан крви и добар, благословљен за живот. Сунце је демон мог духа, а месец - миро на жељи за уживањем, последњој потреби. Тражим је у исповести. Сада, када године нестају као звук, а снага ме напушта.

Мој живот одлази и био би несређен, јер сам се у трагању за истином свуда двоумио. Нисам знао може ли је човек достићи. Разум ми се губио у маглама нереалности и у магијама. Био сам већ навикао да тражим опору духа, када сам одлучио да ће ми хришћанска вера даровати савршену чистоту и спокојну мисао.

Постао сам ђакон у манастиру "Св. св. лечитељи Козма и Дамјан". Покорно сам испуњавао вољу мог духовног учитеља - скриптора Каила који ме је припремао за монаштво. Он је говорио слатко о новој вери. Стављао ми је у уста одговоре за све. И разум ми је био спреман. Али природа ми се противила. Старац се тога домишљао, али ме није грдио. Побеђивала ме је његова упорност, а ја сам пратио своју сенку и признајем - испољавао сам више људске радозналости, него вере.

Крај манастира је био лековити извор. Чуо сам да његова вода истерује Злог духа из душа, које су обухваћене лудилом. Од скриптора сам сазнао да је ово место било светилиште Хероса - трачанског бога живота и смрти, који је штитио од болести и зла. Тамо сам ишао кришом. Нисам смео да се молим. Само сам гајио наду и клечао, пијући лековиту воду. Био сам сигуран да одржава равнотежу мојих душевних чула.

Оне ноћи, која је била одлучујућа за моју судбину, кренуо сам опет извору. Привукла ме је нека плава светлост. Ишао сам у заносу, утучен због тога да сам то, што јесам. И да немам снагу за промену. Одједанпут ми се причуо шум - сличан пљеску воде. Пришао сам тихо, обузет страхом и нејасним предосећањем. Скренуо сам са стазе и зашао у шуму.

Онда сам угледао вилу. Нагост женског тела ме је занела. Ноге су ми се одузеле. У души ми је настала пометња. Нисам знао да ли да наставим или да се вратим. Посумњао сам да је она вила. Преда мном је била девојка снажног и витког стаса, увијена меком маглом. На сјајној месечини извор је светлуцао блеском хладног сребра. На трен сам приметио њене очи - плава небеса! Сусрео сам њен грозничав поглед и задрхтао сам. Оно, што сам осетио, била је непозната снага. Зов љубави ме је подигао с места, где сам био. Потрчао сам.

Нисам видео, ни осећао друго до чежње. Био сам крај ње. Хтео сам да је дотакнем прстима. Да се спојим...

Чуо се врисак. И узвици: Вук! Вук!

Из таме су искочиле друге две сенке. И удариле у бег.

Девојка је исто побегла.

Стајао сам збуњен. Гледао сам за њима и замало да заплачем. Уздржао сам се.

Из манастира су се почели окупљати монаси и прилазили ми. Певали су химне и изрицали анатеме на вука, жедног плена.

Био сам спреман да пропаднем. Да се сакријем у црну земљу. Али не зато што сам се стидео. У душу ми се увукла кривица због ђакона, који је нарушио завет. Били су сурови. Везали су ми руке, очи, уши и уста. Јер сам дозивао девојку. Одвели су ме у цркву. Ставили су ме на камен у средини, а врат су ми стегли ланцем. Запалили су кандило и оставили да се молим.

Тако су везивали лудаке ради исцељења.

Слике паклених мука на зиду су оживеле преда мном. Сенке и гласови су ме опколили. Нисам их видео ни чуо. Видео сам једино њу. Видео сам је у себи. У јаркој плавој светлости. Њени покрети су ме слуђивали.

Држали су ме три дана без хлеба и воде. Четвртог дана су пустили код мене ходочаснике. Чуо сам шапутање о вуку, тако су ме звали. У очима им је био прекор. Читали су молитве за мој спас.

Дошла је предвече. Одмах сам је препознао. Само сам јој за тренутак запазио главу кроз отворена врата. Пред очима ми је засијала светлост њеног лица. Јасно плаве очи су се загледале у моје. Гледале су ме с дивљењем. У њима није био прекора.

Није се одважила да уђе.

Девет дана сам носио ланац на врату. Скриптор Каил ми је тајно доносио храну. Сваког дана су се молили за мене. А љубав је сваким даном била све већа. Нисам био у стању да је зауставим - као пожар у шуми је буктала у мом срцу. И био сам награђен.

Девојка је поново дошла. Прекорачила је праг цркве лагано и стала преда мном. Осетио сам плаву вртоглавицу. Она ме је прогутала. Потонуо сам у дубину. Када сам се освестио, ње није било. Али сам је и даље видео. Губио сам се у плаветнилу њених очију. И нисам хтео да изађем отуда. Завијао сам. Зато што је у мени буктало љубавно завијање вука. Нисам себе сматрао грешником. Нисам се осећао уништен или одбачен. Него уздигнут. Победник над нечим, што нисам знао шта је.

Наредног дана је опет дошла. Овог пута ме је њена рука дотакла. Гледала ме је нежно, меко. Дубоко и ведро, небо ме је уздизало нагоре, нагоре...

Монаси су дознали да она долази тајно. И они који су ме презирали, умножили су се. Окривили су ме да сам подигао руку на болесника. Да, уместо да се молим за њу и њено исцељење, јер је носила Злог духа у својој души, запалио сам у њој бестидну љубав. За ово ћу бити кажњен. А њој, пошто је болешљива, биће јој опроштено. Јер Зао дух је њоме владао и терао је да се заузима за мене. С њом су биле њена мајка и тетка. Биле су дошле на извор да је лече, да би се успокојила њена душа.

Нисам веровао.

Девојка се више није појавила. Ма колико сам призивао плаву вртоглавицу и сребрнасти сјај њеног тела, у срцу ми је било празно и тужно.

Болови постадоше неподношљиви. Ланац ми је одрао кожу са врата. Дланови су ми отекли. Изгубио сам снагу од глади и жеђи.

Тада сам се отуђио од вере.

Разум ми је захтевао душевни мир и оспорио сам њихово правосуђе.

Открио сам да истина није истина цркве. Али ни вере.

Истина је у љубави која је у нама.

Ова истина се претворила у мој ослонац. Нисам сагао главу пред монасима. Нисам се покајао. Показивали су прстом на мене, исмејавали ме и звали ме вуком. Али био сам изнад њих.

Пошто сам познао љубав.

Девете ноћи врата су се отворила и ушла је она. У једној руци је држала кључ за ланац. У другој - књигу.

Била је побегла ради мене. Наговорила је скриптора Каила да помогне. Он ју је благословио. Дао јој је ову књигу. Рекао јој је да је љубав истерала из ње Злог духа.

Дотакнула ми је лице. Помиловала ме је. И пољубила. Узео сам је за руку.

Кренули смо.

И ето, већ цео живот гледам плаву вртоглавицу. И ја сам у њој, и она је у мени. И тако, до краја наших живота.

Остављам ове белешке. Оне су моја исповест.

Показало се да је Каилова књига богомилска. Завештавам је онима који ће је читати после нас. Нека знају, да је вера изнад цркве, а љубав је изнад ње.

© Димитар Атанасов
© Вања Илић и Ивана Давитков - превео са бугарског
=============================
© Електронно списание LiterNet, 16.11.2005, № 11 (72)