Јордан Радичков

Лазарица

Превод са бугарског:
Благоје Николић
Тел. ++3592/9572224
E-mail: blajonik@yahoo.com

Лица:

ЛАЗАР, сваке сезоне је старији десет година
ШАРОЊА, Лазаров пас

Сезоне:

- пролеће
- лето
- јесен
- зима

Место дешавања:

Китњасто дрво крушке са сврачијим гнездом у крошњи и плочицом са сликом орла на стаблу, што показује да је дрво под заштитом закона. Током радње у крошњи ћемо открити и лимену кутију са живом корњачом која, крећући се, ствара буку и тако плаши дивље животиње. У пролеће, крушка је процветала и бела као невеста, током лета је јаркозелена, у јесен бакарнозелена и сасвим оголела током зиме.

Оркестар:

На крају лета и зиме, музичари могу бити на сцени – лети са кишобранима, зими умотани у шалове преко ушију. Они заједно са Лазаром старе и на крају комада су белоглави старци.

СЛИКА ПРВА:
ПРОЛЕЋЕ

Китњасто дрво крушке, посуто белим цветовима, као кокицама. На једном крају, скоро при врху, назире се део сврачијег гнезда. Чује се пој птица, заносно пева славуј, звиждуће кос и, с времена на време, јавља се сврака својим крештавим гласом, тек да упозори да је у близини свог гнезда. Улази Лазар, бос, само у кошуљи и прслуку, са нарамљеном једноцевком. Он вуче за собом псећи ланац и певуши: „Подигни барјак, Мануше војводо“.

ЛАЗАР: Проклети пас! Да ли је мртву шеву појео, ђаво би га знао, али му пена пошла на уста, као да је почетак беснила. Можда се с неком бесном лисицом поклао, беснило међу лисицама стално хара, сваке ми ноћи обилазе око кокошарника… У грех ће ме утерати ово пашче, како да руку дигнем на њега!… Да га дрветом умлатим не могу, добро да ми је Вукадинов позајмио пушку.

Везује ланац за крушку, скида пушку, одступи назад, лагано, једном руком, подигне пушку и зачује режање пса. Лазар спусти пушку.

ЛАЗАР: А ако промашим и проклета џукела покида ланац! Где да се, онда, денем? Мораћу као мачка ноктима да загребем уз крушку и да се спашавам у крошњи. Не бој се, Шароња, само сам се шалио пушком!… Како сам само глуп, што му огрлицу не скидох? Какву сам му огрлицу купио, ни вук ни пас не могу да га за грло ухвате; свака ће се звер задавити и поломити зубе о његову металну огрлицу. Шароња, хеј, Шароња, не гледај ме тако!… Боље да се попнем на дрво, одозго ћу сигурније нанишанити. Добра ми је идеја дошла!

Лазар се пење на дрво, сврака закрешти љутито али, када схвати да крештањем неће отерати човека, одлети.

ЛАЗАР: Иш, сврако, жено крештава! Не крешти, нисам дошао по твоје сврачиће, или јаја. Напротив! Оставиће Лазар после храну твојим сврачићима, само да се удобније сместим, да случајно ова пушка не трза много и да ме, кад окинем, не ритне у раме као магаре. Заборавих да питам Вукадинова трза ли му пушка много. Колико год да трза, не може да обори Лазара с крушке!… Види ти свраку, где је само направила гнездо, избрала најлепшу дивљакушу у целом крају. Старо дрво, чак прастаро, има амблем на прсима с нацртаним орлом. Што ће рећи да је под заштитом закона. Сврака уображава да, ако закон штити крушку, онда и њу штити! (Пас залаје.) Хеј, Шароња, шта ти би наједном, не жури, немаш ти куда да журиш! Злобно лаје, изгледа је осетило да нешто није у реду, пашче проклето, или, можда, беснило заиста напредује? Срећом сам на време посумњао и досетио се да је пашче побеснело. Бесно – значи неразборно! Годинама ми је најверније служио, био ми је пријатељ и друг, али уђе бес у њега, полуде, поједе ми опанке и сада ходам бос. Видећеш ти, пасји сине, како се господару једу опанци!… Сад ћеш видети!… Сад!

Нишани са дрвета у претпостављеног пса, чује се лавеж и звецкање ланца, Лазар опали и умало не падне са дрвета. Пауза. Лазар стоји, као замрзао. Тишина. Псећи лавеж се поново чује, веома јак и злобан. Лазар преломи пушку и продува цев.

ЛАЗАР: Како сам могао да уместо пса погодим ланац! Ја му уместо смрти поклоних слободу!… Хеј, Шароња!… Шароња!… Ма како се то деси?… Умукни већ једном, пашче проклето! Шта дереш ту крушку ноктима?! Рекох ти да умукнеш и престанеш! Ах ти!… Како сам само глуп да се поуздам у Вукадинова и да са једним метком одем да убијем пашче? Сада разумем зашто људи кажу да, ако засигурно хоћеш нешто да забрљаш, питај за савет Вукадинова!… Доста, шуго, умукни већ једном! Ево ти!

Лазар замахне пушком ка псу и баци је далеко од дрвета. Чује се цвиљење и још жешћи лавеж.

ЛАЗАР: Бар да ти ноге поломих, џукело бесна!… Лај ти, лај, ал да знаш само: свака џукела, која је на мене залајала, побеснела је! Само кад ти сиђем сад са дрвета, видећеш ти како се лаје на газду. Зато ли сам те хлебом хранио сваког дана? Да лајеш сад на мене! Ах, проклето створење!… Умукни!… Ах! Како да се то деси?…

Човек провирује кроз крошњу дрвета, покушава да сиђе низ стабло, али пас почиње веома бесно да лаје. Лазар стане, приљубљен уз дрво, изненађен од начина на који га пас дочекује.

ЛАЗАР: Ово пашче је, заиста, побеснело! Овако бесно ни на вука није кидисало! Каква му мржња само пламти у очима, очи су му као два ужарена угљена! Опасно је голих руку и бос сићи са дрвета, проклети ђаво може да се баци на мене и да ми грло прегризе… Ау што је ситуација?! Смешније од овога не може да буде: пас слободан, а Лазар ухапшен на крушци! Од овог веселије не може да буде! Ха!… Ризично је силазити код пса, најбоље ће бити да мирно поседим на дрвету, да попушим цигарету, пашче ће да залаје, да се издува и умориће се… Само ти лај, лај! Шароња лаје, Лазар мирно седи!… Па да, има и пословица о томе: Пси лају, каравани пролазе! Ха, ха!… Ау, што је ситуација?! Како да ми се то деси?

Лазар је на дрвету, седи на једној грани обешених ногу и испушта дим за димом. Цео потоне у дим. Пас престаје да лаје, наступа тишина. Чује се кукавица.

ЛАЗАР: Кукавица дошла! (Савија један по један прсте на једној руци, затим на другој. Броји.) Ево, и кукавица ми закука, обећа ми много година живота! Али ме без пара затече, проклетница, како да ми се ни једна цркавица не нађе по џеповима!… Ех, ништа, од мене веће цркотине нема, али је важније да је баш мени закукала! (Ослушкује.) Још кука! Нека кука, дуг живот не додијава!… Чујеш ли, Шароња, колико дуг живот ми откука кукавица, узалуд стојиш ту доле под дивљакушом, узалуд точиш зубе и режиш! Највише што можеш да добијеш је овај пикавац, ево ти, на, узми да допушиш, да схватиш да сам човек, без обзира што ме тако свирепо олајаваш. Лај, лај! Није ми први пут да ме пашче лаје! Залаје, залаје, па му омрзне, закевће још који пут и повуче се. И то му је сав посао. Сасвим тачно је народ рекао: пас који лаје – не уједа. Па да, толико је очигледно, да очигледније не може да буде… У ствари, када пас много гласно лаје, то значи да га је страх. Тако да можеш да лајеш колико те воља! Ти хоћеш да ме уплашиш, али се ја нимало не бојим… Чим тако гласно лајеш, јасно је да нећеш смети да ме уједеш. Хајде, шибе!… Марш!

Човек поново крене да силази са дрвета и скоро стиже до средине стабла, када пас веома бесно почиње да лаје на њега. Најбрже што може, Лазар зажди навише, завуче се у грање и покаже се на средини крошње.

ЛАЗАР: Ово пашче је, заиста, побеснело, зашто би, иначе, тако бесно скакало на мене! Као да му нисам никакав газда, него странац! Изгледа да сам га мало васпитавао, требало је да га више васпитавам, директно у главу! Али нисам хтео да будем као Вукадинов. Он, чим види пашче, удари га каменом, а ако је пас наиван и стоји близу, звекне га у чело да га за цео живот запамти. Оно, пас се батином васпитава, псовкама, шутевима у ребра и слично. Где има глупана као што сам ја да пашче подучава речима и да му стално наводи примере из живота, не би ли га васпитао… Глупости! Викни му шибе, марш, шутни га, или га опали по њушци, да видиш неће ли сав да буде испуњен страхопоштовањем према теби, а не да ти се на главу пење и, чим схвати да си прикљеште на крушци, да чучне под крушку и да одоздо лаје на тебе. Храни пса да те лаје! Има смисла у тој пословици, неко се опарио сличним примером и измислио пословицу… Врати ће му се дупло једног дана, нека само лаје… Човек гаји пса да га брани, да му буде чувар, а не да га лаје. И држава, ако је држава, и она гаји псе и свуда по границама има јаких вукодава, они су даноноћно на стражи, и по сунцу, и по киши, и по вејавици, како то лепо кажу на радију, а и телевизија се у том смислу изражава, али ти граничарски пси ни на тренутак не помишљају да постану издајници и, уместо да буду чувари државе, да чучну и да је олајавају! Може ли држава овако да виси на крушци, а пашчад да чуче доле и да је олајавају!? Такве џукеле држава одмах ухвати за уши, да јој око не мигне, и шаље их у каменоломе да троше камење. Моја џукела уображава да ће држава да седне као ја на грану и да пуши, да броји кукање кукавице и да води дијалог са пашчетом!

Лазар погледа наниже, узвикне, пљесне рукама, подсвирне изненађено, удари ногом у грану дрвета.

ЛАЗАР: Види подлаца! Ја ту тражим примере да му објасним како ствари стоје, а он, подлац, дигао ногу и запишава крушку. Понашаш се као силеџија, а? Ја ти објашњавам примерима, да ти буде јасније, а ти пет пара не дајеш за моје примере и дижеш ногу да запишаваш – кога? Мене, газду и господара, ову стару крушку, и тај знак са најцарскијом птицом – орлом, који је постављен ту да чува крушку да неко на њу не посегне! Марш, пасји сине, шибе! Мичи ми се с очију, проклета ништаријо, нећу да те гледам више! Само да не прође неко поред нас и да постане сведок ове срамне сцене… Он ће да запишава, простачина, свога господара да запишава, свога газду! Да ми га очи више не виде, нека иде куда хоће, ја ћу лепо да уђем у крошњу окићену цвећем, пази како зује пчеле, каква задружност и вредноћа цари на крушци, сакупља се зрнце по зрнце полена. (Разгрће грање и залази у белу крошњу дрвета.) Како дивно изгледа крушка изнутра, како ми само до сада није пало на памет да се попнем на ову крушку и да се науживам, него сам само успут бацао поглед на њу, као било коју другу крушку. Крушка, дивљакуша, и – толико! И како је само пространо, човек сасвим мирно може да се смести унутра; и двојица могу да се сместе и да опет остане места. Заборавили смо да је некада човек живео на дрвету. Дивље звери, свирепе животиње, најкрвожеднија створења су шетала доле, а људи су мирно седели по дрвећу… Споља изгледа као сасвим обична крушка, а када се попнеш на њу и разгрнеш њено грање, види како те дивље дрво пријатељски и нежно прима. Какав опојан мирис се само разноси, какав хлад из сваког листа струји! Изгледа као рајско дрво које је Бог забранио Адаму и Еви. Рајскије од овога не може да буде!

Лазар се полако сакрива у крошњи, затим, пошто је изрекао похвалу крушци, размиче грање, како би се поново показао напоље.

ЛАЗАР: Не, није била крушка, него јабука. Најпростија јабука, дивљакуша. Када је Адам глуп, и са обичном дивљакушом може да буде омајан, најкиселијом кисељушом да буде намамљен. Да, јабука је била у рају, дивљакуша, кисела, али ја мислим, чак да је била и крушка, опет би оног простака Ева могла да намами.

Јак, шкрипав, звук, као да се неко клиза по металној површини и покушава да се задржи ноктима, затим крошњом одјекне добовање метала; добовање је убрзано, неравномерно, нешто се тврдо удара у металну површину, чује се слабо куцкање или лупање, као да неко хода полако по металној површини и удара нечим тврдим. Лазар се окреће збуњено на грани, гледа около, према горе и према доле, у свим правцима, јер звуци долази из свих праваца.

ЛАЗАР: Шта ли је сад то?… Нешто лупа!… Ко лупа? (Ослушкује, поново виче.) Хеј, ко то тамо лупа, шта то тако шкрипи?… Ма, изгледа да сама крушка лупка и шкрипуће! Није ваљда могуће да дивљакуша издаје такве звуке! Чудна ствар!… Да, крушка је, крушка шкрипи!

Лазар нестају и поново се појављује из крошње. У једној руци држи лимену кутију. Лимена кутија шкрипуће, лупка и утихне.

ЛАЗАР: Нисам очекивао да тако нешто пронађем! Врло лукаво су ово измислили. Ставили корњачу у лимену кутију, нешто добује, удара, шкрипуће и могу замислити како би то добовање изгледало страшно ноћу. Дивље животиње, било срна, јазавац, или дивља свиња, реше ли да уђу у кукурузиште, чим чују да се у тами добује, побећи ће у паници, или ће издалека обилазити око кукурузишта, али да уђу у њега неће смети. Што ти је човек, добро је то измислио. Лукаво! Ако само помислиш, сложићеш се да лукавијег створа од човека нема!… (Он се нагиње, ово, уствари, говори псу.) Нити има нечег вреднијег, нити паметнијег! Није случајно човек господар природе, највише створење, круна свега!… Узмеш једну обичну корњачу-коритарку, пустиш је у лименку, завежеш лименку на дрво и ето ти чувар кукуруза. А за то време живиш живот, радиш, играш карте и слично… Коритарка!… Види ти живинче, како само вредно добује по лименки, како савесно ради! Па да, чим је човек ставио у ову лименку, она ће, нормално је, да ради! Неће ваљда да чучне тамо унутра и да безобразно каже човеку: Нећу да добујем, ћутаћу! Напротив, наоколо ни живе душе и нико је не контролише, али она не престаје, најсавесније добује. Уз овакав рад и савесно добовање, човек ће на јесен и кукуруз пожњети! Само ти гледај свој посао, коритарко, мани се мог пашчета, не узимај његов пример! Хајде, добуј!

Нестаје, заједно са лименком, у крошњи и поново се показује, овај пут још више на дрвету.

ЛАЗАР: Човек се попне на дрво и мисли да је сам, а оно, много пре мене, неко други се попео и оставио, сакривену, ову лимену кутију са корњачом. Овако је чак и боље, друштво ми се увећава и, кад год зажелим, разговараћу са корњачом, уместо са пашчетом. Чак мислим да са пашчетом и нема шта више да разговарамо – шта је имало да се каже – казано је!… Ево и сврака стиже у гнездо, време је да се птице врате на починак. Птице и кокошке најраније лежу. Чим оне оду на починак, долази ред и на човека! Хајде, Лазаре! Шароња! Хајде! Губи се!

Лазар оставља лименку у крошњи, излази из грања и почиње да силази низ стабло, али га зло режање и страшан лавеж задрже на средини стабла. Човек се држи за веома танку грану.

ЛАЗАР: Тебе, шароња, заиста, хвата беснило! Не разликујеш шалу од истине! Да је вукадиновљев пас у питању, па да разумем, његови су пси наследно неуки. То што сам опалио на тебе је било само у шали, да те уплашим због оних опанака. Да сам ја хтео да се светим, разнео бих ти лобању, а не бих кидао метални ланац и поклањао ти слободу. Збуњујеш ме тим твојим понашањем и твојом тврдоглавошћу! (Враћа се назад на дрво.) Кад мало помислим, ово пашче, не само да не разуме шалу, него ни речи више не разуме! Хеј, Шароња, дај шапу, Шароња, у име нашег старог пријатељства! Види где је сунце отишло, у пољу је већ сумрак, ниси ваљда хтео да омркнемо у пољу, ти под крушком, ја на крушци!… Пази, бога ти, као бајаги шала, зезање, омркосмо на крушци!

Пас почиње да лаје, удаљава се од дрвета, као да гони неку звер, прогони је и враћа се натраг, лајући претеће. Корњача залупа по лименки и ућути. Тишина. Лазар стоји, окренут леђима, гледа у сумрак, не би ли видео непостојећу зверку. Неко свира устима тихо. Лазар се тргне, окреће се и, такође, засвира устима. Одговарају му свирањем. Лазар се одушеви.

ЛАЗАР: Вукадинов! Хеј! (Свира сигнал који се чује надалеко. Узвраћају му истим сигналом, сада већ изблиза.) То је Вукадинов, да, то је његов сигнал, тако он свира када се увече враћа пијан, да обавести невесту да се враћа кући. (Свира.) Дођи, дођи, ђаво да те носи, што ми ували ону пушку и види сад у какву си ме ситуацију увалио, висим ту на дрвету као мајмун. Ова твоја танџара уопште не може да погоди. Да погодим пса у чело, требало је да нишаним у реп. Што ме ниси упозорио, бре, Вукадинов, ја нишанио у чело, а погодио ланац! Хвала Богу да сам са дрвета пуцао!… Где се изгуби, уопште те не чујем?

Лазар поново засвира сигнал, одмах му одговоре истим сигналом, сада већ под самом крушком. Лазар се нагиње, од изненађења умало не пада са крушке, хвата се за једну грану. Пење се назад и намешта се стабилно међу гране.

ЛАЗАР: Кос!… Ја мислио Вукадинов, а оно изађе кос!… Какав имитатор! (Засвира сигнал, кос га понавља сасвим правилно.) Хеј, птицо, чекај!… Нестаде у тами! И шта сад? Као у шали, као зезање, а оно омркосмо на дивљакуши! Добро је да су ноћи топле, није страшно провести једну ноћ на дрвету. Прачовек је цео свој живот провео на дрвећу и није загинуо, напротив, чак се и размножио! Шта мени остаје? Треба само једну ноћ да проведем на дрвету. Нећу се, ваљда, размножавати?! Наместићу се удобно на дрвету и мирно ћу преспавати под звезданим небом. Сада су ноћи кратке, топле, док се науживам у звездама и јутро ће већ сванути. Јутро је мудрије од ноћи, а мудрост стоји изнад судбине! Сачекаћу јутро!… Прачовек и није тако лоше живео! Цврчци, довикивање жаба, буљина… Дивота!… То пас не може да разуме, а још мање да ужива у томе. Прави концерт, природа је свуда око тебе, ти слушаш у миру, полегнуо по грани слушаш како сва ноћна створења за тебе струже… Дивно! Несрећа полако прераста у предност. Тако ћу лагано да заспим, а ти, псеће семе, стој тамо доле и чувај свога господара!… И пази тишину!… Дивота!

Музика. Жабље крекетање, цврчци. Јавља се и корњача из лименке, јако задобује, зашкрипи и умукне. Остаје само монотоно и равномерно жабље крекетање. Светлост се на сцени гаси, остаје само тамна силуета дрвета.

СЛИКА ДРУГА:
ЛЕТО

Свиће, дрво се појављује у бледом зеленилу, без цветова. Кос засвира свој сигнал, чека одговор, а одговора нема. Поново се чује сигнал. Лазар извирује, рашчупане главе, из зелене крошње дрвета.

ЛАЗАР: А, косићу, јеси ли ти то? Добро јутро! Добро јутро и теби, сврако, како смо спавали ноћас? Добро? И ја! Као у шали, као из зезања, преспавах и ја на крушци! Ако је судити по томе како сам спавао, прачовек није баш лоше живео, напротив! Дивно је било! Толико много птица живи по дрвећу, гаје своје младунце, певају своје песмице – према томе и на дрвећу се може сасвим мирно живети. Ја чак мислим да птица има више, него људи и, ето видиш, све оне живе на дрвећу. Што ли је прачовек одлучио да сиђе на земљу, чудим се шта га је то примамило да сиђе доле?… Хеј, корњачо, спаваш ли? Ноћас си тако добовала по лименци, да се ни дивља свиња, ни јазавац нису усудили да уђу у кукурузиште. Како смо вас неразумно и жестоко мучили као деца! Свако би узјахао своју коритарку и клизао би се низа стрмине, као на саоницама. Увече би вас остављали на леђима, да не побегнете, и изјутра, чим истерамо стоку на пашу, хајде поново, свако узима своју коритарку и почиње дивљи спуст по прегорелој трави. Понекад би прошао који одраслији човек, извукао би нам уши, или нас истукао шибом зато што вас мучимо. И требало је! Божије створење, добродушно, ето како оно помаже човеку, целу ноћ хода лименком и пази кукуруз да га не ломе дивље животиње. Видиш ли, Шароња, како све у природи помаже човеку и како је све упрегнуто њему да служи! Река, на пример, и она, такође, верно служи човеку – окреће му воденице и стругаре, напаја му њиве, купа невесте – и то она чини скромно, без икаквих претензија. Никада није било да река, као каква жаба на брзаку, да се ускопити и каже: Ја даље нећу да течем, нећу да покрећем воденице и стругаре. А још мање ће она да чучне у своје корито и да почне да лаје! Теби говорим, Шароња, да схватиш како све у природи се потчињава и служи човеку, јер човек је њен једини господар. Не могу сви бити господари! Господар је човек, све друго је раја!

Снажан лавеж под крушком. Одговара му групни лавеж паса. Лазар се попне још више уз дрво, не би ли видео мало даље. Групни лавеж не престаје. Шароња, под крушком, громко узвраћа. Лазар, машући рукама и ударајући дланом о длан, прети са висине дрвета.

ЛАЗАР: Шибе! Их, бреее! Оо! Оо! Оо!… Ту си нашла да лудујеш, кучко! Све си псе луталице окупила око себе и мало ти је то, па хоћеш и мог пса да увучеш у ту лудницу… Стој ту, Шароња, остави их, зар ћеш и ти целога дана да клипшеш за том Вукадиновљевом обесницом! Зар не видиш да је цео дан вртела репом, док није окупила ту свиту с коца и конопца. Бре, бре, бре! (Лупа по лименци.) Ах ти, ђаволе женски!… Хеј, Шароња, стој ту! Сад ћу ја да сиђем са дрвета и правац кући! (Певуши: „Спуштај барјак, Мануше, војводо!“) Ово проклето летње сунце почиње да пече!… Оно, уствари, и треба да пече, сад му је време, да сазри кукуруз. Хлеб се сад пече, Шароња! Јеси ли се уморио од клечања под крушком и од гледања нагоре? Сигурно си се уморио, очи су ти сасвим потамнеле. Како се неће замутити кад све време гледаш навише у крушку… Само да нешто не заборавим?… Не, ништа нисам заборавио! Хајде, Лазаре, добро си се провео на крушци, али не можеш вечито на њој да седиш. Вечности нема, вечност је измишљотина! Све је само један трен, и живот прође као један трен, док се окренеш и тог трена нема. Само нам мржња остаје, мржњом солимо тај трен! Зар не, Шароња, чујеш ли ти мене?! Долазим, долазим! Ето ме, силазим! Где би ја тебе пустио да трчкараш за оном олињалом бесуљом, нема ни говора!… Долазим, долазим!

Лазар силази низ стабло, али га дочека свирепи лавеж пса. Он се приљуби уз дрво, као закован, окреће главу и упиње се да погледа преко рамена надоле. Показује да је веома изненађен од начина на који га пас дочекује.

ЛАЗАР: Ја силазим да те сачувам од те бесуље, а ти лајеш на мене! На свога господара лајеш?! Шароња!… Ово пашче је заиста побеснело, очи су му сасвим замућене, на њушку му пошла пена и оно једноставно не може да схвати да мене лаје!… Схватиће! Говорим глупости, како пашче може да схвати! Или је такво злопатило да још памти како сам нишанио у њега! Говорим глупости! Да је човек, памтио би, то могу да разумем, од човека нена већег злопамтила! Али пас?! Доста с филозофијом, Лазаре, док ти филозофираш руке ће ти утрнути и, хоп, као крушка си пао право у псеће чељусти! Хајде назад на крушку, доста сам циркулисао нагоре-надоле као жуна. Само жуна тако циркулише нагоре-надоле, да би увребала свој плен и прикрила се. Али жуна је обојена као кора дрвета, а мене ће, засигурно, са десет километара да примете! Сигурно! Ако ме примети Вукадинов, како ли ће се зло радовати!.. Неке бабе тамо пролазе, хајде брже на крушку да се сакријеш!… Ето, тако ћу моћи да посматрам бабе, а да сам не будем посматран!

Лазар се успео назад на дрво, сакрио се у лишћу и видимо само његово лице. Али, пошто је сео, видимо и његове босе ноге како висе са гране, разгољене до испод колена. Он трља, или удара, ногом о ногу. Веома јако и сасвим близу њега закрешти сврака, а лименка одјекне. Лазар престаје да чеше своја боса стопала.

ЛАЗАР: Шта хоћеш ти, сврако, женски ђаволе, код коритарке? Шта си украла из лименке? Видим кост у твом кљуну! Откуд та кост? (Нестаје у крошњи и враћа се са лименком у руци.) Боже, корњача је мртва, сврака је то прва приметила и проклети се лешојед увукао у лименку да ждере! Ах ти, племе лоповско, чекај ме горе, реп ћу ти очупати! (Пење се уз дрво, сврака уз крик одлети.) Побегла је, покварењача!… Бежи, бежи, допашћеш ти мени шака једном!… Јадна коритарка! Тако је добродушно и савесно добовала у лименци, сва је дивља створења прогнала из кукуруза!… Иш! Иш! Куга те однела, дабогда!… Јадна коритарка! Ради ње су нам одрасли вукли уши и делили батине, јер не треба мучити добру животињицу. А јесу ли нам зато одрасли вукли уши, да корњачу оставимо да добује по лименци у кукурузишту, да плаши дивље животиње и да умре у лименој тамници!… Чувар кукуруза!… С тим послом треба сада ја да се ухватим! Дум-дум! (Удара у лименку.) Добро добујем! Дум-дум… Ха, ха, висим овде на дивљакуши и добујем! Дум-дум! Лазар виси на дрвету и добује, а Шароња зева и хвата муве! Ха, ха! Ја овде могу, баш као божија птичица, да заживим, да подсвиркујем најбезбрижније устима, да имитирам коса: Фију-фић! Или да имитирам врапца: ћију-ћик, ћију-ћик! Ћију-ћик, ћију-ћик, ћик! Фију-фић! А Шароња, глуперда, нека чучи!

Удаљена тутњава прекида Лазарево ћурликање и свирање. Муња, удара гром, зафијуче ветар. Поново муња, убрзано почиње да се смркава.

ЛАЗАР: Громови и муње! Долази летња олуја! Да ја оставим лименку мало даље, метал увек привлачи електрицитет! Ено тамо, окачићу је изнад Шароње, дабогда гром ударио проклето пашче. (Одлази са лименком на други крај крушке, окачи лименку на грану изнад „пса“.) Гром, гром нека удари из небеса, псећа главо, да видим како ћеш зацвилети! Хајде, небеса, дођите ми у помоћ! (Враћа се натраг.) Сада ће мени крушка заштиту дати, на сувом ће ме сачувати, даће ми заклон од ове летње олује! Нити смо она и ја блиски били, нити смо залогаје делили, нити нас старо пријатељство везује, али ето, дивљакуша ће ми заклон пружити, а твој пас, с којим си кору хлеба делио, узајамно сте пријатељство ковали, неће ни шапу да пружи и мир да закључи.

Моћан удар грома, сумрак, муња, поново гром. Запљушти киша, пас почиње да цвили. Са дрвета се чује Лазаров смех. Поново муња и гром. Дрво затрепери, амблем са орлом добија црвен одсјај. Део крушке, у самом центру, почиње да црвени. Чује се шкрипа и пуцкетање, дрво почиње да распрскава искре слично бенгалској ватри. Усред огромне бенгалске ватре изненада се појави Лазар.

ЛАЗАР: Пожар! Горимо! Дрво се запалило!… Пожар, пожар! Види ти слепе стихије где је ударила, амблем са орлом је погодила, на закон се обрушила. Где спас да тражим? Можда горе, да, да, горе уз дрво… (Између муња и громова се чује весели лавеж пса.) Пожааар!… Пожааар! Боже, као бакља ћу овде изгорети!

Дрво све слабије баца искре, само бљесне ту и тамо. Лазар је нестао високо горе у крошњи, изнад оквира сцене, јер дрво надвисује оквир сцене. Тутњава јењава, пада само киша и бледи одсјаји муња лизну покад-кад дрво и сцену… Са крушке се цеде крупне капи кише, у крошњи се показује Лазар.

ЛАЗАР: Каква само опасност ме задеси! За мало да изгорим као бакља са крушком, добро је што је киша обилно лила и угасила дрво. Све што је било суво, изгорело је, на тренутак помислих да цело дрво гори! Ужасна олуја! Крушку, заиста, штити закон, ено и амблема, стоји као штит, али слепа стихија ништа не види и пролази где стигне без казне. Каква само срећа, да удари гром у дрво и да и ја и дрво останемо живи! И Шароња је остао жив, проклет био, изгледа да гром неће на пса! Чуо сам да гром удари у човека, али човек је нешто друго, високо он штрчи, а пас, како може да га гром удари, пас је ништавило, уопште не штрчи. Шта год да му говориш, остаје ништавило!… Иако од пса до пса има разлике, као од неба до земље. Какво је само створење била мајка Шароњина, чим је се још увек сећам и обузима ме раздраганост. Узех је од пастира, овце је чувала боље од човека. Какав смо живот живели она и ја, нити сам јој преку реч казао, нити је она нешто учинила преко у мом животу. Прави пријатељ, друг и човеков саборац… Када се Шароња родио, оволико малецан је био, као рукавица. Вукадинов ме саветоваше да га бацим док је још слеп. Како, кажем ја Вукадинову, да бацим то незаштићено створење?! Па он је чиста раса, види његову мајку, овчарка! Ово кученце ће ме хранити, видећеш! Храни пса да те лаје! – каже Вукадинов… Сећам се оно, када смо радили на асфалтној бази, ја сам све паре слао кући, било по неком, било писмом и стално сам поручивао да се псето добро чува и на сваки начин сам штедео, а Вукадинов је сваке вечери ишао у кампинг – недалеко од асфалтне базе беше неки кампинг – и испијао тамо паре у виду шуменског пива, чак се са једном Чехињом ухватио и она му доста пара спљискала. А ја, ни шуменско пиво, ни Чехиње! Иначе не може… Када сам му огрлицу куповао, хтео сам да је од најбољег челика, са оштрим шиповима, да је огрлица достојна за таквог вукодава, а онај ми Вукадинов опет пребацивао што паре не трошим на нешто корисно, као пиво, или Чехиње, него их трошим на псећу огрлицу… Вукадинов се не разуме у псе, он сам уличаре држи у дворишту, углавном мелезе, и стално на ланцу! Никаква пажња и никаква сентименталност! Зато су му и пси дупло враћали: ако коњокрадица уђе у двориште, псето одмах у савез са коњокрадицом, ако лопов дође да краде кукуруз, или гуске, мелез одмах у савез са лоповом и ћути као заливен. Не бих могао рећи да је са Шароњом био такав случај. Лопови су издалека заобилазили нашу кућу, јер су знали да је Шароња увек на опрезу, не улази тај у савез са њима. Чак и сврака да прелети подаље, ни трн са плота не сме да дигне, него право на Вукадиновљев плот слети. Оно Вукадинов ни плота нема, одвукле му свраке трње из целог дворишта!… Добра, стара времена, добра, стара времена!… Прохујаше добра времена! Где је то добро, старо време, када човек, када би говорио пашчету, као да је говорио Богу, пашче га гледа право у очи, све разуме, само не може то речима изразити. Ко ти сада гледа у пса, или у Бога, сви гледају само телевизију! Хеј, Шароња!… Ја препричавам успомене, разнежен на дрвету, а он пет пара не даје за моје успомене, врти репом у круг и млати празну сламу!… А… рије, лови мишеве! Ха, ха, дотле си догурао, тако ниско си пао да почнеш да ријеш! Тако је то, када се псето лиши милостиње свог господара, копа, рије!… Јао, проклета нога, како је утрнула и кочи се, као да је туђа! Изгледа да је од струје, осетио сам, када је гром ударио у крушку, како ми је нога задрхтала. Као да ми је струја прошла кроз кост и кроз тетиве.

Лазар седа, заврне ногавицу и почиње јако да удара дланом по нози, масира је. Савија је у колену, усправља се, покушава да трчи по дрвету, напред, назад.

ЛАЗАР: Размрдаћу је, али са овом ногом ћу мало теже да сиђем низ дрво. Пашче рије за мишева, нека ждере мишеве, пиша оно на стара, добра времена, узалуд разигравам ту ову Лазарицу! Само да сиђем доле, знам већ како ћу да се понашам према њему – ланац и батине! И глад!… На ланац, на ланац, упразно покушавам меканим брусом! Ланац, и тачка! Проклета олуја, умало ме не помете!… Лови мишеве, вагабунд један! Време је да и ја нешто поједем, да видимо да ли је сврака снела јаје?

Пење се до гнезда, сврака се раскрешти, Лазар завуче руку у гнездо и вади једно јаје. Почиње да говори пискутавим гласом.

ЛАЗАР: Чудим се зашто ми глас постаје пискутав од сврачијих јаја. Кокошје јаје чини глас некако кадифенијим, а сврачије га много утањи и, не лези враже, глас пукне! Иш, сврако, иш, дојадило ми је, чим посегнем на гнездо да слушам твоје протестне говоре. Када си ми крала јаја из полога, зар сам ти ја држао протестне говоре? (Враћа му се стари глас.) Чак ни обичну критику ти нисам упутио, него бих одмахнуо руком и рекао: Нема везе! И сврака је човек!

Лазар напушта гнездо, прелази, подсвиркујући, са једног краја крушке на други. Зауставља се, гледа у даљину с руком над очима, враћа се назад са рукама на леђима, свира мелодију „Подигни барјак…“ С времена на време се куцка у чело, очигледно размишља о нечему.

ЛАЗАР: Хи, хи!… Та ствар је проста и јасна, као један и један једнако два. Али, што се тиче асфалтне базе и кампинга, моје пашче може да се обрише, никакве паре није оно видело, нити било шта. И ја сам своје паре испијао у виду шуменског пива у кампингу, с Вукадиновим, и у једну Чехињу смо нанишанили, али пошто она није знала језик, није било начина. Вукадинов каже да се она ствар може и без језика, али како?… И не би! Добро је говорио Вукадинов да умемо да емигрирамо према граду, уместо да се мотамо ту по провинцијама – некад би радили на асфалтној бази, понекад ишли у кампинг, некад би и балване свлачили из шумског газдинства, понекад се ухватимо за геометрима, пустаре да фотографишемо, а били смо и у пратњи инжењераца и железничара. Вукадинов сталну уздише, и стално говори: Дај, Лазаре, да и ми шибнемо некуда, да емигрирамо, или било шта, што стојимо овде као сапети!… Где да шибнеш и где да емигрираш?! Сви нешто гледају да емигрирају негде, да отпраше где му очи виде, нико не остаје код корена. Ето и дрво, јер је дрво, уз то и дивље, изгледа паметније од нас, вековима стоји уз корен, нити је шибнуло негде, нити је емигрирало, него стоји скромно и епски усред кукуруза. Прође неки век, држава га примети, удостоји га орловим амблемом и закон га узме у заштиту. Тебе закон не штити, јер и да те потраже, да би ти ставили амблем, не могу да те пронађу, јер, данас си овде, сутра ко зна где си отпрашио! С друге стране, откуд теби времена да чекаш толико векова да те држава примети и да те узме у заштиту!?

Лазар престаје да шета, напред, назад, једва видљиво храмље, опипава ногу, прави неколико вежби ногом.

ЛАЗАР: Ова ће ми нога стварати проблеме, мораћу, изгледа, да је водим у бању. Боље да одведем ногу у бању, него куче код ветеринара. Два пута сам га до сада водио код ветеринара, а ногу ни једном нисам одвео у бању! Жмарци ме пробијају када помислим како ми цели посао стоји, а ја се сместио ту као нај безбрижнији и још безбрижније беседим с пашчетом!… Није време за беседе, Лазаре, ово није позориште, па да ми ту беседиш! Зар је време да Лазар седне и води дијалог са својим пашчетом и зар има неког, ко би сео да води дијалог са својим псом? Човек може да води само монолог, у том смислу и Вукадинов се слаже са мном! Какав дијалог бих ја могао да водим са псом, кад на сваку моју реч он узвраћа лавежом. Вукадинов ме убеђиваше да дијалога има само у позоришту. Тамо, тврди он, људи користе углавном дијалоге, а монолог се мање, или никако не употребљава, али оно тамо је позориште, а ово овде није позориште. У позоришту све може, можеш и са псом да разговараш на најљудскији начин и, пошто си ти господар, пас је увек сагласан с тобом и не противуречи ти. Да смо и ми у позоришту, публика би рекла: Види како, мало-по-мало, Лазар на крушци, а пас под крушком, захваљујући сабеседништву испунише све смислом. Корњачу поставише, и свраку, гром паде на крушку и никога не уби и, једно по једно, испунише дрво смислом и садржајем! И све то под заштитом закона!… Лако је у позоришту, оно, само да хоће, може да нас размени – да попне пашче на дрво, а мене да постави под дрветом… Али неће да замени улоге, јер ово није позориште, него крушка, уз то и дивљакуша! Стазу сам целу направио кроз крошњу, дан се неосетно топи и, ено, прве звезде су већ на небу. Као у шали, као у зезању али, изгледа да ћу поново спавати на крушци. Дрво је прецветало, род везало, као у шали, као у зезању, изађе да је Лазар летовао на крушци! Ћутке и бешумно дрво одгаја своје плодове, а ја цео каменолом од речи бацих на пашче. Не могу га речима повредити. Да га каменом ударим, убио бих га, но и најтежим речима не могу да га повредим… Умукнућу. Ударићу на звиждање и безбрижност. Један је живот, некако ћемо већ изгурати са звиждањем. Тако се лакше пролази кроз живот. (Имитира безбрижан ход.) Зар мало њих прође кроз живот на најбезбрижнији начин и подсвиркујући? Иде и звижди. Небеса да се отворе, он звижди!

Лазар се сакрије, храмљући, у крошњу дрвета, чује се његово звиждање, нешто као мелодија „Подигни заставу…“ Пас, такође, почиње да кевће испрекидано и на крају заврши отегнутим режањем. Пауза. Почиње некакво шуштање у крошњи, покаже се Лазар, вребајући. Он провирује са дрвета и проверава да ли је пас заспао. Пас га осети, зарежи и започне гласно да лаје.

ЛАЗАР: Не може човек ни да заспи од тог пашчета! Умукни једном, псоглави, барем ме остави да ноћ на миру проведем!… Не могу да заспим, окрећем се, мораћу да бројим. Чуо сам да човек, ако не може да заспи, треба да броји до сто и заспаће. Нисам до сада знао шта је несаница, али ето и несаница ме налегла, нема друге, бројаћу! (Сакрива се у дрвету.) Један… два… три… четири… пет… шест… седам… осам… девет… десет… једанаест… дванаест… тринаест… четрнаест… петнаест… шеснаест… седамнаест… осамнаест… деветнаест… двадесет… (Удахне гласно.) двадесет и један… двадесет и два… двадесет и три…

Од сада па надаље, глас му постаје све тиши, док сасвим не утихне. Уместо њега ударни инструмент одбројава. На „шездесет и три“ Лазар закашље и поново његов глас.

ЛАЗАР: Шездесет и три… шездесет и четири… шездесет и пет… шездесет и шест… Грка да убијеш не може да изговори шездесет и шест. На асфалтној бази био један Грк, Вукадинов се кладио у целу гајбу пива да Грк не може да каже шездесет и шест и он стварно није могао, стално је понављао сеесет и сес. А пиво смо попили! Јадан Грк… сеесет и сес… шездесет и шест… шездесет и седам… шездесет и осам… шездесет и девет… седамдесет… седамдесет и један…

Лазаров глас полако утихне, и уместо њега броји ударни инструмент. Глас ће му се поново чути на деведесет и седам.

ЛАЗАР: Деведесет и седам… деведесет и осам… деведесет и девет… Сто! Мало морген! Ако ти је капа тесна, и до двеста да бројиш, и до триста ако ћеш, ма какви, и бројач звездани да постанеш, опет нећеш заспати! Који је то глупан измислио – ако не можеш да заспиш, број до сто и заспаћеш! Ја се чак више расаним од бројања! А… Је ли оно пашче, што се савило у клупко испод крушке?… Види ти њега! (Лазар излази из крошње.) Ја се овде убијам да бројим до сто, као да заспим, а за то време псоглавац се савио у клупко под крушком и спава! Тип је, изгледа, од мог бројања заспао! Хеј, псу један! Хало, ауу, види ти њега, безобразног, како јуначки спава? Што ја писмен да бројим, а он незналица да спава? Е, тако неће моћи, ако сам ја будан, и ти ћеш бдети, нећу ти дозволити блажен сан! Е-хеј! Хееееј!

Лазар откачи лименку и почне добовати по њој. Он добује у правилним интервалима, довикујући се с времена на време: Е-хеј! Бре, бре, бреее! Постепено престаје да виче и са дрвета допиру само равномерни и монотони ударци о лименку. Дрво у сумраку изгледа црно, осветљени су само лимена кутија и амблем са орлом на стаблу. У дну светлуцају звезде, бучно прелеће авион.

СЛИКА ТРЕЋА:
ЈЕСЕН

Дан. Дрво је бакарно-златно. Тихи пој птичица, шум лишћа које опада, можда пре уздаси ветра у крошњи дрвета, него лишће које опада. Човек се не види на дрвету, чујемо само његов глас.

ГЛАС: Ето и јесени!… Листопад, крпикожух, на небу ждралови! Какво мирно време, без наглих промена!

Човек се покаже у крошњи дрвета, протеже се лењо – он је већ стар да би правио гимнастику.

ЛАЗАР: Дивљакуша обуче рицарску кошуљу, бљешти у бакру и злату, ако само пређем руком преко њеног лишћа, сигурно ће зазвечати! (Прелази руком, ослушкује, нагнут на лишћем.) не звечи!… Не звечи, а стоји прекрасно и величанствено! Дању је орао чува својим амблемом, ноћу Лазар је пази, сакривен у њеној златној крошњи. У таквим тренуцима осећам сав бесмисао мог спора и инаћења с пасјом неукошћу. Није лепо да човек упиљи само у пса, да понавља до бескраја: „Марш!“ и „Шибе!“, да зује и сикћу уоколо претње као љути стршељи. Пре би требало одавде да се сипају громке мисли, рицарском величанственошћу испуњене, и да одјекују од земље величанствено попут листопада!… Говорим глупости! Какву год мисао да одроним са крушке, псето ће помислити да доле падају крушке дивљакуше. А… паучић! Види ти паучић! Како се само спретно спуста низ своју нит, право на мене!… Полако, паучићу, да ти се нит не покида! Таако, застани ту, на моју руку! Види ти, бубу, нимало се не боји да ћу је руком размазати! Чекај… а… побеже! Као кловн се преметну и побеже уз другу нит. Вешт кловн! Што ли се спусти баш на мене? Значи, добићу неку вест? Не можеш, ако те паук посети, да не добијеш неку вест!

Човек излази из лиснате крошње, китњасте крушке, осврће се, трепће на светлости. Ставља длан преко очију, разгледа околину, тражи нешто, или очекује да види некога.

ЛАЗАР: Увек је, до сада, тако било. Имало је, разуме се, случајева, да добијеш вест, а да ниси приметио да ти је паук застао на рамену. Али, ако ти ниси приметио да ти је паук на рамену, не значи да га није било. Напротив, био је тамо, на рамену, ако не баш на рамену, можда на капи, а ти се изненађујеш: пази, никаквог паука није било, а добијаш вест! Кладим се да је био тамо, али га просто нисмо приметили… Леп дан!… Јесењи дан, мудар!… Дан за даном се котрља, човек навикне на дивљакушу, мало-по-мало је претвара у своје обитавалиште. Ако неко прође овуда и види ме, помислиће да живим на дрвету, као онај монах који је живео на неком стубу и држао проповеди са њега. Проповеди му људи нису узимали у обзир, али када је монах умро, тај факт су узели у обзир и назвали га великомученик Јован Ступник. Ха!… Таман посла да и ја постанем великомученик Дивљак, по имену дивљакуше. Прилично епски звучи – великомученик Дивљак! Фију!

Неко му звиждуком одговара на звиждук. Човек поново звизне устима и ослушкује. Одговара му се звиждуком.

ЛАЗАР: Мој кос! Куда, косићу, у виноград, зар не!? Хајде, време бербе је, јесен у јеку! Фију… фију… Лепо време, топло, мудро време, косићу, нема мудрије сезоне од јесени. Једноставно се пробудиш једног јутра и схватиш да си постао мудрији. То је могуће само код промене сезона: легнеш да спаваш као последњи глупан, а пробудиш се као најмудрији мудрац! Нимало ниси острашћен, посматраш псето одозго, с презрењем…, чак ти се гади да уђеш у расправу с њим. Зар ја, косићу, човек, круна створења, да бацам у ноге своје гордо достојанство и да улазим у некакве преговоре с некакви шугавим псетом! Само ради тога, што ме је несрећан случај послао горе, на дивљакушу, а псето оставио доле, на слободи, и тако је дошло до замене улога? Шта ти мислиш, косићу?

Он погледом тражи коса, звижди му, кос му доста дугим звиждањем одговара, прхне крилима и одлети.

ЛАЗАР: Одлете косић, жури да оде у виноград, док власници нису обрали грожђе! Птичица! Он може само да ти звизне, али не може да те упита, као, како си са здрављем, како ти је дух, да ли ти је нога попустила, или напротив. Дух ми је, рекао бих, на висини, мој боравак на крушци протиче нормално. Међутим, нога ми није попустила, него напротив… Време се смирило, поље полако постаје пусто. Птице лете на југ. И кукавица је рано одлетела, након што ми је обећала много година живота, славуј оде са својим песмама, сврака се пресели ближе селу, тамо ће лакше наћи храну преко зиме. Добро да је сврака отишла, па се сетих да могу да користим њено гнездо. Раширићу га мало, поправићу кров, да не прокишњава, и ето ти топло обитавалиште.

Лазар нестаје у крошњи, чујемо га да звижди устима своју мелодију, овај пут мелодија је мирна, замишљена, скоро меланхолична. Показује се у дну дрвета, допола извирио из грања – највероватније да се ту налази сврачије гнездо.

ЛАЗАР: Ето тако, склупчан на топлом у свом пологу, човек, најзад, може да остане сам са собом. На тај начин се недостатак претвара у предност… Види ти свраке, колико много глине је навукла, да облепи гнездо! Шта ли све није довукла унутра, женски ђаво, какво ли није ђубре сакупила – рукав, парче капе, једну и по ногавицу, стаклиће, памук, вуну! Секундарне ствари! Ако ја све то сакупим, могао бих цело страшило да направим и да га подигнем над крушком. Дивљакуше су сазреле, дроздови ће их сигурно напасти, а ако поставим страшило дроздови ће схватити да је слетање на дрво забрањено!

Звиждећи устима, Лазар почиње да прави страшило. Ко зна колико ће му времена бити потребно? Он веома брзо уздиже страшило на сам врх дрвета – један рукав, једна и по ногавица, мало вате и парче капе, уместо главе – и страшило је готово.

ЛАЗАР: Тако је већ боље, а крушка је оживела! Слетање забрањено! Добро сам то измислио, с тим секундарним непотрепштинама! А шта ли је ово? А, значка!… Види ти свраке, чак је и значку довукла однекуд у гнездо! Ето теби поднова! Човек не зна шта му носи нови дан и, приметио сам, кад год почнем сасвим да губим наду, баш тада стекнем нешто ново. Једноставно да не поверујеш, прекопаш по сврачијем гнезду и наиђеш на значку! (Ставља значку на кошуљу.) Боље овог момента не може ни да се пожели, седиш ту мирно разбашкарен у крошњи крушке, а на грудима ти блиста значка!

Лазар излази из гнезда, крене да шета напред-назад по дрвету. Мало забаци руке на леђа, предајући себи извесну тежину, мало поправља значку на грудима. Застане иза металног амблема са орлом, као иза катедре, подупире се лактовима, као да позира за сликање.

ЛАЗАР: На грудима ти блиста значка, пред тобом, као штит, стоји закон који те штити, цела цивилизација је иза тебе, има на шта да се ослониш! Зар ће схватити та ништарија под крушком да тебе закон штити заједно са дрветом и ти од обичног човека постајеш неприкосновен човек! Да тог закључка долазиш чак у јесен живота, када ти је коса већ посивела, када мишићи губе еластичност, али уместо тога, твоја мисао постаје еластичнија. Сматра се да је пас најбољи пријатељ и саборац човеков. Да бисмо стигли до те истине, ослањали смо се само на позитивне примере. Али ето ти – негативан пример ми је под ногама, из тог разлога ја не могу да сиђем на земљу и већ мислим да нема проклетијег створења од псета. Испоставило се да је псето највернији и стални непријатељ човеков. Најважније је да навикнем на ту мисао и на ово окружење. Крушка дивљакуша, гнездо, знак који те, заједно са крушком, ставља под заштиту закона, лименка, страшило, као знак да је слетање забрањено, значка! Ето теби окружења, које би Вукадинов назвао „животна средина“! Нисам ни претпостављао, када сам се верао уз дрво да бих пуцао, да ће наступити време, када ћу шпартати горе-доле кроз грање и да ћу филозофирати. Изгледа да филозофима, пошто нису могли да изађу на крај са псетом испод крушке, није остајало ништа друго, осим да филозофирају о псету и да измишљају свакојаке поуке о њему. Са своје стране, и псето не остаје дужно, чим види да не може да те уједе, сипа по теби псеће поуке, диже ногу и слично!

Миран псећи лавеж, пас не показује острвљеност, он једноставно лаје на дрво. Из даљине се чује групни лавеж паса, пси такође лају на нешто. Одјекне пуцањ, веома гласан, иза кога се чује ехо. Лазар отрчи до врха дрвета и гледа одозго у правцу пуцња. Псећи лавеж престане.

ЛАЗАР: Убише лисицу! Како су само пси мирно лајали на лисицу, док не дође ловац и устрели је. То су ловачки пси, благородне расе, они знају како се лаје на лисичју јазбину, док им господар не дође с пушком. Ловачки пас је прави слуга човечји, када ловац оде с њим у шуму, као да му пас каже: Ти стоји ту, на бусији, ја ћу да претражим шуму и, шта год се нађе у њој, дотераћу ти га на бусију! То дворишно пашче никада не може да учини, чак напротив, ако бих ја залегао у бусију и пустио га у шуму, оно би отерало сву дивљач од бусије. Један ловачки пас, међутим, никада неће поступити на тај начин, а ако се ради теријеру, завући ће се на дно земље и извадиће на светлост дана било коју зверку, која се тамо завукла! У ватру је за тебе спреман да скочи!.. Чуо сам да у ватрогасним службама гаје такве псе и, када се нека кућа запали, пси се први бацају у пламенове и најпре износе из горућих кућа бебе. И о бернардинцима се говори да зими спашавају људе које је затрпала снежна олуја, и никаква надмености нема у њима, ма живе на најскромнији начин, као монаси у манастирима. Наше пашче, ако уопште извади човека из смета, целог живота не можеш да му се отплатиш! А ти га сматраш домаћим псом! Има по кућама домаћих паса, Вукадинов каже да су доста различити, али углавном преовладавају пудлице, свакој пудлици вежу машницу на врату и ставе је на симс прозора да посматра напоље. Он каже да у Софији на прозорима, међу саксијама са мушкатлама, веома често може да се види како таква пудлица с машницом стоји као мушкатла и гледа напоље, а иза њега нека баба, такође, стоји између мушкатли и гледа и ти толико навикнеш на такав призор, да на крају почињеш да се питаш ко је ту пудлица, ко је мушкатла и ко је баба! Овде на селу, нико не би ставио пудлицу на прозор. Напротив! Овде у двориште пустиш вукодава, черкеза и татарског разбојника, који за секунд обиђе цело двориште…

Лазар постаје живљи, крене да силази са високе гране крушке ка нижим гранама, гестикулира широко, као да проповеда, и у гласу се осећај веома јаке ноте.

ЛАЗАР: …облети цело двориште; штале и кош за кукуруз, сеник и кућу, бунаре и све суседне улице и тако лаје, ноћни разбојник, да дете у утроби мајке задрхти. И то ти је највернији чувар, који на за тренутак неће задремати и, пошто целе ноћи олајава твоју кућу, строго упозоравајући сваког могућег напасника, у зору трчи да те дочека на прагу, леже смирено до твојих ногу, олиже ти језиком опанке и ти видиш како те погледом моли и каже ти, разбојник: „буди ми жив и здрав, аго, немој на мене! Али, пошто си ти господар, а он је само раја, шутнеш га у слабине и одбациш га далеко од прага куће. Он заскичи, черкез један, и прими шут као највишу форму милости и креће послушно за твојим петама. А ти корачаш мирно, горд си и схваташ да тамо, где има потчињавања, има и реда! Дааа! А овде, ни потчињавања, ни реда, лајемо непрестано једно на друго, као да водимо позицијски рат.

Писак локомотиве, тутњање, тракање точкова по шинама. Воз се удаљава, испуштајући, поново, свој писак. Лазар дуго ослушкује воз који се удаљава. Говори веома тихо.

ЛАЗАР: Путују људи!… Нека путују!… Сви уображавају да некуд путују, да некуд одлазе, али ако застану као ја на крушци, постепено почињу да схватају да нико никуда не одлази. Нико никуда не одлази, људи само шпартају горе-доле! Шпартају – то је права реч… Колико је времена од мог живота прошло у шпартању горе-доле, већи део времена ми је изгубљен у том шпартању. Е, тачно је да сам, поред шпартања, успео да се оженим, али шта ми је то требало, кад сад помислим? Ни за шта ми није требало, једноставно, да не шпартам сам, него да шпартамо у двоје. Неко време смо шпартали у двоје, после добисмо и децу, па и она почеше да шпартају с нама, горе-доле и када сад помислим, застао овде, на дивљакуши, схватам које је то велико шпартање било. Истина је да никада нисам био сам, сви су крај мене шпартали, а највише Вукадинов. Да го човек пита, што му је требало то шпартање, шта је од тога добио? Три развода и две пасторке, ето шта је добио од шпартања… Због стицаја околности, овдашњих, ја се спасих од бесциљног шпартања, све је дошло тачно на време, јер ако сам целог живота шпартао напред-назад, сада је дошло време да станем на једном месту и да оставим живот да шпарта као бубашваба под крушком!… Хеј, ко је то тамо?

Чује се ударац секиром. Секира одјекује све јаче и јаче. Пас залаје, секира умукне. Пауза. Секира се поново јавља. С треском пада неко дрво. Секира поново одјекује, секу ново дрво.

ЛАЗАР: Ко год да си, не бој се! Дођи, дођи овамо, нисам шумар, не бој се, дођи, помоћи ћу ти да одсечеш најлепшу крушку. (Секира престаје да одзвања.) Ходај право, ево, овамо, нема везе што овде лаје пас, пас је везан, не бој се… (Пас поново залаје.) Дај секиру, најлепше дрво ћу ти одсећи, лично га је држава обележила знаком, ставила је и метални штит испред њега, да се зна да је најлепше. Дај ми знак да си ме чуо. (Ослушкује.) Подлац не даје знак од себе!… Хеј, шверцеру, разбојниче, типе један!… Ћутиш и кријеш се, чекаш да те магла сакрије!

Овде се појављује сасвим слаб ехо, који ће постепено да се интензивира до краја сцене. Лазар у почетку схвата да је одговор само ехо његовог гласа, али постепено му се причињава да му неко из долине одговара. И, пошто је магла почела да се стере и да обухвата дрво, усред магле човек тешко може да се оријентише, одакле му одговарају на викове, или са које стране му ехо враћа речи.

ЛАЗАР: Чујеш, чујеш, али се кријеш као бува у гаћама! Такве и у помоћ да позовеш, једва да ће ти се притећи!… Хеј, упомоћ! (Ослушкује.) И у помоћ не притиче, разбојник један! Сачекај тамо доле, подлаче… Хајде, Шароња, прогутај увреду, хајде, стари разбојниче, хајде, драги мој пријатељу и саратниче, дај шапу, да окренем леђа ономе, што нас је раздвајало и да пригрлим оно, што ће нас зближити и што је од узајамног интереса, у ком смислу се и државе изражавају, једна пред другом. Шта би било када би државе за округлим столом почеле да развлаче, као гребеном, само ратове које су међусобно водили, осим ситниша, ништа не би остало од њиховог округлог стола! Као што се да видети, државе тај ситниш остављају на један крај стола, а на други крај стављају други ситниш који их зближава! Чујеш ли, Шароња, хајде, дај шапу!

Лазар замрзне на дрвету, бос је, погрбљен, посивеле косе, али му је умор на лицу замењен надом и одушевљењем. Ослушкује, хода на прстима, слуша, час једним час другим увом, ветар бруји крај њега, шушти лишће крушке, магла постаје гушћа, обухватила је дрво прстеновима, тако да човек не види земљу под собом. Удар ветра обара лишће са неколико грана, гране су огољене и постају црне на позадини сиво-белог неба… Сцена ће бити потпуно обухваћена маглом, тако да ће само делови китњасте крушке видети, попут острва или стаза у простору. Шум многобројних крила, птичја врева, као да јато птица налеће и удара се као у зид. Поново је тихо, само звук ветра се појачава и пас почиње лагано да цвили.

ЛАЗАР: Јесу ли то дроздови напали дивљакушу? Какве то беху птице, налетеше наједном из магле и не одлетеше!… Иш!… Иш!… Како то долетеше, а не одлећу!… И онај се више не јавља! Да нисам ја, можда, у бунилу?

Уштине се, ослушкује, магла постаје све гушћа. Лазар са једне гране узима лименку и почиње да јако да удара песницом.

ЛАЗАР: Хеј, чује ли ме неко?

Прозвучи мелодија „Питаш ли ме где је зора…“ Дечја песмица пролази поред крушке, Лазар се колеба да ли да удари по лименци, али се боји да не наруши мелодију и само лагано добује. Песма утихне.

ЛАЗАР: Јесу ли то деца прошла поред дрвета? Или ја то бунцам?

Почиње да звиждуће дечју песмицу, мало расејано или замишљено, лагано добујући по лименци. Док он звиждуће, чује се бука мотора, звуци мотора су под крушком, сирене, шкрипа кочница, форсирање мотора, тресак и шум. Бука мотора је заглушујућа и Лазар, онако како је седео и звиждукао мелодију, скаче на ноге и укочи се. Гледа у таму под крушком. Почиње веома јако, бесно да удара по лименци. Док он удара по лименци звуци мотора полако нестају у даљини, а уместо њих се чује приближавање равномерног војничког марша. Ћутке и у строју, маршевским кораком, поред крушке пролазе невидљиви војници. Прелазећи с гране на грану, Лазар маршира за војницима.

ЛАЗАР: Војници прођоше испод крушке!… Хеј, момциии! Чујете ли, момци, ја сам Лазар! Из треће инжињерске чете, чујете ли!? (Трчи у супротном правцу, са лименком у једној руци.) Хеј, децо, чујете ли, ја сам, ваш чика Лазар! Чика Лазар, зар ме не познајете?… Зар ме нико не чује у овој густој магли! А кажу да се, као, у густој магли све чује! Сад ћу да ударим по лименци, можда ће ме тако чути! (Удара по лименци, ослушкује, поново удара песницом, ослушкује.) Ако је истина да се у магли све чује, треба да су ме чули!

Ветар само завија, тама и магла се покрећу. Човек лагано корача, окрећући се у свим правцима, одржава равнотежу, балансирајући металном кутијом у једној руци. Тако ћемо га гледати сво време, као да балансира високо горе на затегнутом конопцу, повремено застане и удари песницом по лименки. Под налетима ветра, дрво убрзано остаје без лишћа, чује се лепет крила, птичја граја и звука лишћа које опада, ношено ветром.

ЛАЗАР: Као да је крушка некуд кренула, као де се ово дрво креће кроз маглу! Је л' ја то сањам, шта се то са мном дешава, зар може дрво да иде кроз маглу?… Је л' ја то бунцам, или се дрво заиста креће? Не, не, магла пузи, а ја и крушка стојимо на једном те истом месту! Да ли и пашче стоји на месту? Шароња, хеј, Шароња! (Ослушкује, завијање ветра се појачава.) Неће да се јави! Само ми се ветар јавља и злослутно завија у грању, нико ме други, изгледа, не чује!… А, где ми је значка? Изгубио сам значку!

Лазар претрчава с једне стране дрвета на другу, тражећи значку. Чују се кораци по опалом лишћу и звиждуци. Звиждуци не престају.

ЛАЗАР: Хеј, косићу, јеси ли то ти? Само ти, косићу, чујеш сиротог Лазара како добује по лименци на дрвету. Нико други не жели да чује великомученика Лазара, као да су се договорили и хоће великомученик Лазар да погине као корњача-коритарка, ударајући у лименку. Неће погинути сироти Лазар! Још Лазар није завршио своју Лазарицу! Штета само за значку! Ништа, што се пронађе, то се и изгуби! Најважније је да човек не изгуби храброст. Е-хеј! Хеееј!

Човек полако почиње да игра на дрвету, дајући такт ударцима у лименку, плес му је некако хајдучки, пагански, нешто између народног хора и ритуалне плеса. Чудно изгледа тај човек у свом спором плесу, храмајући високо горе у крошњи дрвета, међу бакарним тракама јесењег лишћа, обухваћен покретном маглом и мраком, као да плеше међу облацима. Фијуци ветра постају све јачи, све злослутније звуче ударци о лименку и све даљи постаје Лазаров глас: „Е-хеј! Хеј!“ Полако га губимо из вида. Пробљесне муња и јарко осветли цело дрво, након чега више не видимо Лазара и једино што чујемо је фијук ветра. Ветар је већ зимски, хладан, дрво пробљесне издалека, огољено је, без икаквог лишћа, наслућује се тамна силуета сврачијег гнезда на дрвету. Стигла је зима, завија мећава и на огољеном дрвету, усред мећаве, видимо Лазара, обешеног о грану. Обешени се љуља на ветру, а испод њега чучи пас и завија. Осветљење је фокусирано на обешеном човеку, ветар га све јаче и јаче љуља, конопац се откине и обешени Лазар полети ка дубини сцене, а фијук ветра достиже јачину сирена за узбуну и меша се са неприродним псећим лавежом. И када обешени пада у дубок снежни смет, почиње да пада крупан снег. Дуго пада снег, ветар утихне, снег наставља да веје у потпуној тишини, тако јако да се ништа друго не види, чак ни дрво, осим крупних, укосо падајућих, пахуљица.

СЛИКА ЧЕТВРТА
ЗИМА

Снег наставља да пада, укосо, док се фијук ветра стишава, тачније, ветар се од нас удаљава. Пахуљице се полако проређују, испред нас се појављује дрво, огољено, без и једног листа. Види се велико, тамно, сврачије гнездо, лимена кутија, страшило и амблем са орлом. Из гнезда се показује Лазар, веома стар, укочен, уморан.

ЛАЗАР: Дође и зима!… Чисто, светло, бело… и која тишина! Какав мир! Дивљакуша је сасвим оголела, дрхти на мразу, ризарска јој одећа пала у ноге, сигурно је оно тврдоглаво пашче користи као постељу, завукао се у заветрину њених топли набора, а голо дрво дрхти на мразу. Орлов амблем је још увек штити, да, да! Закон је штити. Закон може и да те штити, али да те загреје – не може! (Погледа из гнезда према доле.) Кака ужасан сан сам ноћас сањао, љуљам се обешен на дрвету и то тако истински обешен, да ме врат још увек боли! Зашто обешен? Мој сан је, изгледа, био псећи, и ја сам сањао, оно што је псето засигурно сањало. Ликоваће ако ме види како висим обешен о грану, да ме мећава удара грубо и да ме, укоченог, баци у смет. Кладим се да ме је и псето ноћас сањало обешеног, чуо сам ја у полусну његово радосно режање, неприродни лавеж – радовао се подлац… Какав ужасан сан!… Хеј, пашче! Пасје семе!

Лазар вири из гнезда, удара песницом по лименци, одјекне гонг. Разгледа простор испод дрвета, ставља длан изнад очију, разгледа околину.

ЛАЗАР: Докле год ми поглед сеже – само снег. Бели брежуљци, сметови, у који ли се од свих тих брежуљака завукло на топло оно пашче! Падај, падај, снег покрива сваки траг, чак и од коса нема и трага. (Звижди устима, ослушкује, чека да му кос одговори.) И кос је, сигурно, отишао у село, лакше је тамо зими доћи до хране. Треба да скинем ово страшило, може да наиђе нака промрзла и уморна птичица и треба издалека да схвати да је слетање на дрво дозвољено! (Скида страшило и демонтира га.) Наравно да је слетање дозвољено, ево ја, на пример, како сам ја слетео као орао на дивљакушу и разгледам белу пустињу. Каква величанственост, каква епичност, зима је господарски и мирно покрила земљу снегом. Падај, падај! Полако, монотоно и, усред ове чистоће, свака реч ми изгледа сувишном, свака мисао непотребном. Ето, и небо ме засипа непотребним мислима (Протеже руку и лови пахуљице.) свака се мисао, као пахуљице, топи али, упркос томе, настављају да падају… падају… Зазимисмо!… Хеј, псето, зазимисмо!… Хладно је!

Трља руке, дува у прсте, узима рукав од страшила и повезује њиме уши. Поново дува у прсте, завлачи дланове под мишнице.

ЛАЗАР: Ионако ми је слух ослабио, сада, када повезах уши, да их мало утоплим, сасвим не чујем. Ни фијук ветра, ни псеће режање, доста сам се у животу режања и лавежи наслушао, бар да под старе дане мир и тишина наступи!… Боли ме ту, и ту ме боли, све ме боли и сав сам укочен, гадна ствар. Остарисмо, Шароња, старост је као напукао глинен суд, цури, цури. И понос ми је као напукао суд, и он цури. Какав ли је понос остао у мени, каква величина! Ха! Величина, круна створења, највише створење! Ха!... Лазар дрхти бос, премрзлих уши на овом промрзлом дрвету. Ако прођем руком по овим залеђеним гранама, сигурно ће дивљакуша зазвонити од мраза!

Прелази руком по гранама испред себе, дрво почиње да звони нежном музиком. Човек је веома изненађен, нагиње се, скида повез с једног ува, поново прелази руком, дрво поново зазвони, као да се леденице ударају и звоне.

ЛАЗАР: Пази, звони! Звони промрзло, али и по мразу најлепшу музику разноси! Хеј, псето, изађи из смета, зар не чујеш како голо дрво одјекује и најнежнију музику производи? То је за нас, зар не чујеш! И ти си од старости оглувео! Јави се, пашче маторо, у који ли си се снежни нанос савио у клупко? Изађи, разбојниче, зима је и нема више времена за мржњу, зар не чујеш, ја те зовем, твој Лазар, ево види, ја ћу први белу заставу мира подићи.

Лазар откида један рукав од своје кошуље, завезује рукав на откинуту грану, развија га као белу заставу изнад главе и на крају га побије у гнездо; све време звижди устима мелодију „Дигни заставу…“

ЛАЗАР: Ето, види, први дижем белу заставу.

Дрво наставља да одзвања, пада редак снег. Лазар скида повез од рукава са ушију, заслушан у музику. Поново повезује уши рукавом, музика престаје.

ЛАЗАР: Нико не жели примирје са мном, Нема милости под небом, чак и када нас све снег почне полако и монотоно засипати, када иње покрије наше косе, непријатељства и мржња настављају да тињају, као да је то последња искра која ће се угасити!… Где је данас паучић да се низ своју танану нит спусти и да ме упозори да ћу добити нову вест? Нема га! И кос ме је напустио. Пустош и мртвило ме окружују, чак и од псета ни трага ни гласа! Сигурно спава, подлац. (Скида лименку и почиње да удара по њој.) Шароња!… Где се кријеш, пасји сине!… Шароња!… А, у тај смет си се завукао!

Извлачи оклоп корњаче из лименке, разгледа га, као да га први пут види.

ЛАЗАР: Ето шта је остало од, срцу моме драге, коритарке. Само оклоп. Јадна моја коритарка, како се само пријатељски односила према мени, како је само вредно плашила животиње и гонила их из кукуруза. Имам последње средство у рукама, послаћу га свом снагом праву у псеће чело, онако како је Давид каменом из праћке разбио чело Филистејца! Дааа, Филистејца! Покажи се, пасји Голијате, изађи, Филистејче, из тог ли ћеш се смета показати?… Ево ти!

Замахује и баца доле оклоп корњаче. Оклоп нестаје у снежном смету, снег је престао да пада, ветар у налетима пролази сценом и нестаје уз фијукање.

ЛАЗАР: Какав пасји ветар, какве облаке снега подиже! (Отреса кошуљу.) Мете, подлац један, и разгони коња низ пусто поље! Шта то видим доле? Не видело се, очи су ми сасвим ослабиле. Да ли се то кост бели под дрветом?… Изгледа да је кост!… Мети, мети, чистачу, задавио се дабогда! Зар се тако баца снег у очи човеку, сасвим ме заслепи!… Мети, мети!… Стварно је кост! Видим још једну, тамо даље, и тамо још две! Чије ли је кости време расуло под дрветом, док сам ја играо своју Лазарицу с пашчетом? И још нешто видим тамо, црни се у снегу, шта ли може бити?… Боже!… Огрлица!… Метална огрлица мог пса! И те кости под дрветом су кости мога пса, расути скелет моје судбине, зловешт пазитељ крушке! Метална огрлица је зарђала, свака је кост као опрана, када се то десило, за време јесењих магли, када се оно ливаде окитише крпикожухом и ждралови прелеташе небом, или када је крушка уз шуштање скидала своју рицарску одежду? У шуштању лишћа још увек се чуло претеће режање, је ли могуће да сам то сањао? Каква ружна судбина!… Невоље смо делили заједно, исто нас је сунце пржило, иста нас киша квасила до костију, и јесењи ветрови нас шибали; да ли волиш, или мрзиш је све једно, ето – једнаку судбину имају, и мржња, и љубав, избелеле кости су њихов белег, и једна псећа огрлица, покривена рђом. Дивљакуша ме је сакривала у својој крошњи, каткад бела као невеста, пуна пчелињег зујања, замишљена и пуна плодова, или пак царски свечана у јесен… Сада је и она огољена као кост, ни заветрине у њој, ни удобности, нити да нека птица залута, ништа осим овог празног гнезда и тог знака – амблема заштите. Од чега? Од зиме… Од ветра?… Али како да ме заштити када су ми, и зима, и ветар у срцу, ево, осећам како ми се све полако леди. Ако ти уши измрзну, везаћеш шал, то је бар лако, али ако ти се срце почне ледити, чиме да срце заогрнем?

Лазар мери пулс на руци, бројећи без гласа. Док он одбројава, ветар се појачава и поново почиње да пада снег. У почетку слабије, скоро неприметно, ретко, затим се постепено појачава.

ЛАЗАР: Пулс је успорен. Боравак на крушци протиче нормално, али је пулс ослабео! Очи ми не виде сасвим јасно, изгледа поново пада снег. Пада, пада, снег је све запаковао наоколо, мир царује у природи и, изгледа, да само ја још машем рукама, како бих се угрејао!… Ево, слободно машем, опасност под крушком је мртва, ја већ имам потпуну слободу деловања, сасвим мирно могу да сиђем на земљу. Живот ми је прошао у спору са псетом, али захваљујући дрвету ја нисам пао ниско у свом спорењу, остао сам на висини. Да ли ће неко икада рећи: био један Лазар, цео свој живот је провео на једној крушци и са крушке је водио спор са својим псом, својим најбољим пријатељем. Тако га је судбина казнила зато што је изневерио свог пријатеља, највернијем другу је пожелео смрт… Једва ли ће икада неко мене поменути! Једва да ме и сад неко спомиње, успомена на мене је, сигурно, већ одавно умрла и само јој се кости беле. Цео сам живот провео у изгнанству, у бесмисленом спору и покушају да изгубљено вратим. Сада схватам да, када једном изгубиш поверење, губиш га заувек! Ето како се један бесмислен спор са псом, за мене претворио у лекцију и причу с дубоком поуком. Изађе да је Лазар добио двобој с псом, али је изгубио себе! Зато ли ми је кукавица закукала, да би ме упозорила да ћу кукати целог живота на дивљакуши у спору са псетом и у бесмисленом супротстављању? Кога си ти победио? Погледај само сву мизерију твојих напора и твог пустињаштва! За кога је терен под дрветом ослобођен? Зар за мене? Зашто да силазим? Живот ми истече под дрветом, војници одтутњаше маршом, деца с песмом прођоше, запућени ка свом свитању, а ја стојим у гнезду и већ види свој ледени залазак. Тутњава мотора, војска, и весели кос, ждралови који прелећу небом, меланхолични крпикожух, како све то остаде у сећању? И мисао ми, постепено, изневерава, неверна као жена – час је самном, час против мене. Хвала Богу да срце још увек удара. Чим оно удара, удараћу и ја с њим, тако да ме свака звер и свака грабљивица чују и да се ниједна не дрзне да приђе дрвету, да чучне доле и да стрпљиво чека мој крај!

Лазар узима лименку и, ловећи ритам свог срца, почиње да удара по њој. Ударци су равномерни, као ударци срца, али снег све јаче пада и с њим ударци постају све пригушенији и пригушенији.

ЛАЗАР: Неће дочекати грабљивице, туп-туп, нећу допустити звери да се окупе на пир под крушком. Нећу допустити да Лазар умукне као добродушна корњача – коритарка, затворена у клопци! Добро је да сам се досетио да искористим гнездо за зимовање! Срећна досетка!… Долази мећава, чујем њен зловешт фијук, али зар ме она може уплашити? Ево ти, тум-тум, дођи, дођи, мећаво, ако треба у грло ћу ти се завући, удавићу те, али ти нећу дати да у ово гнездо уђеш и да га лизнеш својим леденим језиком. Погледај доле псеће беле кости, глођи их, њих глођи, вештице ледена, једи, дабогда се псећом кости удавила!… Хеј, ного подла, пању један, помери се мало, да не мислиш да ће ти твој власник дозволити да у гнезду корен пустиш? Ах, какав подлац, стоји као пањ у гнезду и мисли да ћу другом ногом обилазити око ње… Тако, тако… кад бих могао још мало да се окренем, да окренем леђа злом ветру и снежној мећави, погледај је, вештицу, како баца снег право у моје лице… Заслепљује ме, дави ме… А-ааа… Стани, курво!… Туп-туп!… Заустави се, незналице… зар не видиш да пред тобом стоји човек!… Ах, покварењачо једна… Ах, нога проклета, сасвим се удрвила! Рајо никаква!

Овде се преплиће музика. Фијуци ветра се стишавају, али снег наставља да пада све више, тако да снег упола сакрива сцену и огољено дрво.

ЛАЗАР: Да ли ме то неко дозива? Јесам ли чуо неки глас?… Ко то дозива?… Лазар је овде! Ја сам… Ја!… Нема никога!… Проклета зима!… Хладно ми је! Дува ми са свих страна. Као заветрина у гнезду, а дува! Проклето време… Тако је мало боље, овде слабије дува… Туп-туп!… Овако ће моћи да се презими, макар и затворених очију… Шта ли ће помислити сврака… када се врати у пролеће… и погледа у своје гнездо… Шта ли ће узвикнути?… Отићи ће у долину да дозове друге свраке… доћи ће све на дивљакушу, закрештаће… доћи ће још сврака и крушка… тек пролистала, поцрнеће сва од сврака… Да бар нађем снаге да још једном треснем лименком: Бум… бумммм…Хеј, свраке, за пир ли се окупљате на крушци… хајде, хајде… дођите ближе, дођите, вештице старе… Бум-буммм!

Тишина. Громко крештање сврака које, намах, утихне, након чега се одмах чује ударац по лименци: Бум-бум!… Тишина. Понова два ударца по лименци, пауза, још један ударац, сасвим слаб. Тишина, снег се појачава и сакрива цело дрво. Цела сцена је само снег, који укосо пада. У тишини се чује само језиво крештање сврака. На сваки крик се јавља све више сврака и у том сврачијем грактању снег наставља да сипи, монотоно. Грактање се стишава, удаљава се, снег наставља да пада у потпуној тишини.

Завеса