Христо Бојчев

Оркестар „Титаник“

Превод са бугарског: Благоје Николић
Тел. ++3592/9572224
E-mail: blajonik@yahoo.com

ЛИЦА:

• Доко
• Мето
• Луко
• Љупка
• Хари

Слика прва

Напуштена железничка станица усред поља, у којој живи неколико скитница. Мето усредсређено савија нотне листове и сече их ножем на четири. С времена на време са листова прочита по које име „Бетовен, Бах, Херберт фон Карајан и сл. На крају, сакупља нарезане листове, отвара врата клозета и листове закива ексером. Погледа на сат и започне да лупа по прозорима.

МЕТО: (гласно) Излази! Воз! Долази воз!

Скитнице излазе на перон са коферима. Луко је обучен у стару железничку униформу, а Мето је без обуће.

МЕТО: Живље мало! Дајте пртљаг напред, да помисле да смо путници. Тако… У врсту! Осмех! Хоћу да сте осмехнути. Значи, воз стаје, и шта ми радимо?

ЉУПКА: Хоће ли да стане?

МЕТО: Кажем само на пример – ово је вежба. Увежбавамо евентуалну ситуацију „Улазак у воз“. Учесници: Луко – бивши железничар, Доко – бивши мечкар, Љупка – бивша шта ти ја знам… и ја – главни јунак. Значи, воз стаје и, шта ми радимо, питам?

ЛУКО: Чак и да стане, неће отворити врата.

ЉУПКА: Бар ће нам бацити нешто за јело.

ЛУКО: Ја нисам просјак. Ја сам железничар!

ЉУПКА: Био си железничар. Сада си и ти просјак.

ЛУКО: Да. Зато што ви не плаћате кирију. Живите ту бесплатно.

МЕТО: Станица није твоја.

ЛУКО: Ја сам овде радио…

МЕТО: Радио си, али сад овде командујем ја.

ЛУКО: Ти?

МЕТО: Да, ја.

ЛУКО: Ја сам целог живота био начелник ове станице.

МЕТО: Био си, али сада ја командујем. И тако, воз долази и шта ми чинимо? Воз се зауставља и ми…

ЛУКО: Неће стати.

МЕТО: Тишина! Овако не може да се ради! Хоћу тишину! Тишину и концентрацију! Значи, воз се зауставља, ми улазимо, заменимо празне кофере са пуним и силазимо.

ЉУПКА: Пребиће нас.

МЕТО: Не прекидај пробу? Не, овако заиста не може да се ради. Из почетка. Хајде, из почетка!

Скитнице се, са коферима, се невољно враћају у чекаоницу.

МЕТО: (себи) Не, овако не може да се ради. Они морају на реч „воз“ …

Скитнице један преко другог искачу на перон.

МЕТО: Куда, бре!? Куд сте нагрнули?

ЛУКО: Па, рекао си „воз“?

МЕТО: Рекао сам, али нисам рекао да долази. Хајде поново.

Скитнице се поново враћају у чекаоницу, тихо гунђајући.

МЕТО: (за себе) Одустајем. С оваквим људима не може да се ради… (гласно) Долази воз!

Скитнице поново излазе, саплићући се од журбе.

МЕТО: Кофере напред! Тако. Исправи се! Осмехни се! Воз стаје. Врата се отварају. Љупка, сеоска снаша у блаженом стању, пење се у воз и улази у први купе до клозета…

Љупка игра „пантомиму“, али пијани Доко пада.

МЕТО: Доко, дижи се! Има да стојиш усправан, као прави путник! (Доко устаје и опет пада) Рекао сам усправно! И престани да плачеш за том мечком! Настављамо: Љупка ставља свој кофер на пртљажник са осталим коферима… Хоћу да видим пртљажник?

Просјаци подижу своје кофере изнад глава, имитирајући пртљажник.

МЕТО: …када остави свој кофер, почиње тихо да плаче, будећи сажаљење осталих путника. Онда се под прозором појављује Луко Луков, „Љупкин супруг“, и изговара: „Што ме, Љупка, остави?“

ЛУКО: Љупка, Љупка! Зашто ме остави?

МЕТО: Добро, то ћемо увежбавати посебно… Даље: Љупка започиње да плаче гласније, будећи још веће сажаљење. У том тренутку, Доко са перона запева песму: „Доко се роди на свету том…“

ДОКО: (пева) Доко се роди на свету том, с дубоком раном у срцу свом…

МЕТО: Усхићени песмом, сви путници окрећу поглед ка њему, а у то време, баш пре него воз крене, Љупка устаје и узима кофер… Али, обрати пажњу, узима не свој кофер, него други, пун, и излази. Ето, то је све. Просто и јасно. Питања?

ЉУПКА: Долази воз!? (Чује се воз, који се приближава.)

МЕТО: Дај кофере напред! Мирно! Усправни! Насмејани! Добро!

Воз тутњи кроз станицу.

ЛУКО: Опет не стаде!

По њима се просипају полупоједени сендвичи, пластичне флаше и сл. Они заклањају главе рукама. Полупразна флаша удара Љупку у главу и она пада, али хвата флашу и држи је чврсто. Воз одлази. Сви псују, бесни, освешћују Љупку, покушавајући да јој извуку флашу из руку.

ЉУПКА: Не! Флаша је моја.

МЕТО: Све што је из воза, заједничко је.

ЉУПКА: Да, али мене је ударила.

МЕТО: Испиј је, онда, сама.

ЉУПКА: Ја нисам алкохоличарка да пијем сама? (Налива Доку) Не плачи, него пиј! Мртви су мртви – живи су живи. На крају крајева, мечка није човек…

ДОКО: Тешко ми је! Десет сам година живео са њом, а она на крају црче.

МЕТО: Цркла је, јер си продавао њену храну да би купио пиће…

ДОКО: Јесте, али ме она, ипак волела. На крају је и сама продавала храну и носила ми пиће… А могла је да побегне кад год је хтела.

ЉУПКА: Она је, једноставно, извршила самоубиство из љубави.

МЕТО: Умрла је од глади.

ЉУПКА: Није. Она је имала избор, али није побегла. Умрла је од љубави.

ДОКО: Боли ме због Каће! Знате ли како боли?

ЛУКО: Знам. И мене је болело, кад ме ударише оним галоном из воза? Пун галон „Smirnoff“-а! Ево, види! (Скида капу и показује белег.) А кад сам се пробудио – галон празан.

ЉУПКА: Мислили смо да си умро, и зато… Били смо у жалости за тобом…

МЕТО: Поубијаће нас овде. Поубијаће нас! Треба да одемо на неку праву станицу. Да се попнемо на воз и…

ЉУПКА: (уздише) Ко ће нас да пусти на праву станицу?

МЕТО: Ја сам музичар, мене ће свуда да пусте.

ЉУПКА: И Доко је музичар.

МЕТО: Доко је мечкар, то јест, био је, и зна само једну песму. А ја знам ноте.

ЉУПКА: (зачуђено) Молим?

МЕТО: Знам ноте. Ево их. (Показује свежањ насечених листова.)

ЉУПКА: Зашто си их насекао?

ДОКО: За клозет, зашто друго…

МЕТО: Ма, какав клозет. Знам их напамет и не требају ми.

ЛУКО: А ја знам напамет цео возни ред. Шесто двадесет и седам станица.

МЕТО: А знаш ли колико има нота…

ЛУКО: Колико?

МЕТО: Само на овим листовима их је преко хиљаду… Звали су ме Маестро… Маестро Метонијан.

ЉУПКА: Ти си и Јерменин?

МЕТО: Био сам и опет ћу бити. Ја сам дириговао Бетовена, Баха, Фојербаха…

ЛУКО: Извини, али Фојербах је филозоф?

МЕТО: Па шта? Ја сам студирао и филозофију.

ЛУКО: Филозофију ниси студирао.

МЕТО: Студирао сам. Ја имам два факултета.

ЛУКО: Где си то студирао филозофију?

МЕТО: На академији. Завршио сам на Музичкој академији.

ЉУПКА: Мени си рекао да си завршио на психијатрији?

МЕТО: Да. Па шта? Ја сам завршио две академије. Чак сам и робијао, а робија је највећи универзитет у животу. А сад киснем ту као начелник ове јебене станице…

ЛУКО: Ти ниси начелник. Начелник сам био ја.

МЕТО: Ви сте ми сами понудили да будем начелник?

ЛУКО: Молим? Ко ти је понудио?

МЕТО: Рекли сте ми да вам бизнис на станици не иде и позвали ме да вам решим проблем?

ЛУКО: Нисмо те звали, ти си сам дошао и понудио се…

МЕТО: Да, али ви сте се сложили и ангажовали ме као менаџера за флашу на дан?

ЛУКО: А Љупка? Љупка није била у уговору, а ти и њу…

ЉУПКА: Тихо! Иде воз!

Звук долазећег воза.

ЛУКО: Овај није у возном реду?

Воз улази у станицу бучно и по њима се поново просипају отпаци. Једна флаша удара Дока у главу и он пада у несвест. Воз одлази.

ЉУПКА: (урла) Убице!

ЛУКО: Ово није живот. Одлазим! Хватам онај за Копенхаген и силазим тек у Рејкјавику.

ЉУПКА: Убице!

МЕТО: (увређено) Па и ми смо људи, Љупка.

ЉУПКА: Извини, издају ме живци. Бар да бацају пуне флаше, а они… (Плаче.) Чак не можеш ни да се напијеш као човек! Ниједан машиновођа овде не стаје.

МЕТО: Сви су железничари гадови! На крају ћу неког и да убијем, само да видим кога? (Погледа Лука.) И то сасвим ускоро…

ЉУПКА: Не стају! Нико овде не стаје.

МЕТО: (још више изнервиран) Како и да стану? Погледај на шта личите! Како да радиш са таквим ђубретом? А станица? Сметиште! Још и најам да им плаћам…

ЛУКО: Станица стварно треба да се почисти

МЕТО: Станица треба да буде као нова! Машиновођа да помисли да је права, да заустави и да каже: „Јеботе!“

ЉУПКА: Добро. Испијамо флашу и почињемо.

МЕТО: (пије и додаје флашу другима) Да. Још ова флаша и крај. Ова станица треба да буде као…

ДОКО: (пије) Станица треба да буде као…

ЛУКО: (пије) Станица треба да буде као…

ЉУПКА: (пије) Станица треба да буде као…

МЕТО: (пије) И машиновођа, када је види, да каже…

СВИ: Јеботе!

МЕТО: И да стане. Луко, реци нам опет који је оно наш воз?

ЛУКО: Воз број 29-81 за Букурешт. У Варшави – веза за Бремен и Хамбург. Из Хамбурга за Копенхаген и Рејкјавик. Последњи вагон за Осло и Стокхолм. Значи, понављамо: Букурешт, Варшава, Бремен, Хамбург, Копенхаген, Рејкјавик, Осло, Стокхолм… И обрнуто: Стокхолм, Осло, Рејкјавик, Копенхаген, Хамбург, Бремен, Варшава, Букурешт…

Већ су, скоро, заспали, а из даљине допире писак воза.

Слика друга

Луко дели нове железничарске капе.

ЛУКО: Има да помисле да смо железничари и да стану.

МЕТО: Нема ли ципела?

ЛУКО: Нема. Само сам капе нашао у магацину.

МЕТО: Ја ципеле немам, а он ми капу даје… (баца капу)

ЉУПКА: Иде воз! (звук долазећег воза.)

МЕТО: Брзо! Дај кофере напред! У врсту! Исправи се! Осмехуј се! Доко, и ти!

ЛУКО: Воз стаје! (звук воза који се зауставља)

МЕТО: Дај кофере напред! Брже! Осмеси! Тако, добро…

ЉУПКА: Стаде?!

МЕТО: Иди, јеботе?

ЛУКО: (трља очи) Међународни?!

(Чује се отварање врата.)

ЛУКО: (урла) Пази! Нешто пада!

На перон, с треском, пада велики ковчег и воз одлази. Сви нагрну око ковчега.

ЛУКО: Опет избацише неко ђубре…

ЉУПКА: Можда унутра има одеће?

МЕТО: Можда има и пара?

ЛУКО: Ко би бацио паре из воза?

МЕТО: Ко? Ако је неко опљачкао банку и на следећој станици га чека полиција?

ЉУПКА: Да проверимо?

МЕТО: Да проверимо… (Отвара сандук из кога излази пијан клошар.) Бог те јебо!

ХАРИ: Ссс… Стокхолм?

ЛУКО: Молим?

ХАРИ: Јели ово Стокхолм?

МЕТО: Да идеш, бре, у пизду материну!

Пијанац се стропошта на земљу.

ЉУПКА: Овај је гори и од нас. (Додаје му чашу.) Пиј, дрипац! Пиј!

МЕТО: Овде само ђубре избацују. Али ципеле су му нове?

Клошар обрне чашу на екс и бодро подиже главу.

ХАРИ: Ја путујем до… до…

МЕТО: Путујеш ти… путујеш где и ми.

ХАРИ: Пардон! (крене да пије, али подригне и из уста извади јаје. Сви зину од чуда. Човек ољушти скувано јаје, извади нож, исече јаје и почне да мези.

МЕТО: (слуђен) Овај ме докрајчи!

ХАРИ: Пардон! (Поново подригује и поново вади јаје, које оставља на страну. Луко га бојажљиво узима, куцне га и оно се разлије по поду.)

ХАРИ: Ово… Ово су две форме живота: мртва и жива. А ово… (Вади ново јаје.) Ово је трећа форма, то што сте ви.

С гађењем баца јаје на земљу. Оно се разбије, на шта сви запуше носове.

МЕТО: Мућак!

ХАРИ: То сте ви! Мућкови.

МЕТО: Ма немој? А ти, ко си ти?

ХАРИ: Ја сам… (пружа чашу и Љупка му налије.) Ја сам шоумен.

МЕТО: Молим?

ХАРИ: Шоумен. Стварам илузије.

ЉУПКА: Шта рече?

ХАРИ: И-лу-зи-је.

ЉУПКА: Шта ти је па сад то?

ХАРИ: Илузија је све на овом свету. Још је Цезар рекао да народу треба хлеба и… шта још, питам?

ЉУПКА: Пића?

ХАРИ: Не. Народу треба хлеба и игара. Знаш ли ти ко је Цезар?

ЉУПКА: Он је…

МЕТО: (Љупки) Не разговарај са непознатима!

ХАРИ: И не треба ти да знаш ко је Цезар. Али, да видимо шта о томе каже Маркес?

ЉУПКА: За Маркса знам.

ХАРИ: Не Маркс, него Маркес. Габријел Гарсија Маркес. „Сто година самоће“, страница 234, ред осми: „И једног дана у Макондо стиже…“ шта, питам ја, а Маркес одговара: „Циркус“. Маркес каже – не ја.

ЉУПКА: Циркус – да. Циркус је дивна ствар.

ХАРИ: Да не говоримо, пак, о Шекспиру. Шта је свет, питам ја, а он каже – свет једна велика…

ЉУПКА: Железничка станица?

ХАРИ: Није станица. Свет је једна велика сцена. Схватате?

ЛУКО: Да.

ХАРИ: Ништа ви не схватате.

МЕТО: (увређено) Извините, али ја… Ја сам маестро фон Метонијан.

ХАРИ: Који маестро? (Гуши се од смеха, кашље и вади јаје из уста.) Има ли пиће?

ЉУПКА: Нестало.

ХАРИ: Лоше. Врло лоше! Нема пића, нема илузија. Лаку ноћ!

Он улази у чекаоницу, након чега се чује како се стропоштава на под и захрче. Затамњење.

Слика трећа

Јутро је. Сви спавају на перону. Мето се буди, дрхтећи, и трља своје босе ноге. Загледа се у нож, заборављен од шоумена, узима га и одлучно улази у чекаоницу. Остали, који су већ будни, гледају са ужасом за њим. Мало касније, он излази са жутим ципелама шоумена. У руци држи његов фрак и претражује џепове.

МЕТО: Нема никаквих пара.

ЉУПКА: Убио си човека?

МЕТО: А је л' треба да идем бос?

ЛУКО: Сада ће да се појави транспортна полиција!

МЕТО: Нема проблема, бацићемо га са надвожњака у теретни. (Претражује џепове.) И докумената нема… А јаја вади из џепа. (Просипа јаја, која се разбијају по поду.)

У том тренутку врата чекаонице се отварају и отуда излази човек са ножем забијеним у стомак. Руке му дрхте од мамурлука.

ХАРИ: Једно пићенце? Молим вас!

Гледају га са ужасом. Мето пада у несвест.

ХАРИ: (урла молећиво) Пиво! Хладно пиво!

ЉУПКА: Има, али је топло.

ХАРИ: Хладно је! Дај.

Љупка му додаје пиво.

ЉУПКА: Заледило се?!

ХАРИ: Дај! (Пије и не обраћа пажњу на нож у стомаку.) Који, оно, бејасте ви?

ЉУПКА: Ми…

ДОКО: Ми… Ја… Мени је мечка умрла.

ХАРИ: (посматра га усредсређено) Ти си Доко Доков?

ДОКО: Ја… Ја нисам ништа учинио. Он… (Показује на Мета, који лежи.)

ХАРИ: Није он. Ти си изабран.

ДОКО: За шта сам то изабран?

ХАРИ: Да видиш све до краја.

ДОКО: Ја нисам ништа видео. Спавао сам… Мени је мечка умрла… Звала се Каћа.

ХАРИ: Доко Доков – врло добро. Свим великим људима и име и презиме започињу истим словима: Хари Худини, Фредерико Фелини, Чарли Чаплин, Пабло Пикасо…

ДОКО: Брижит Бардо…

ХАРИ: А, да, мечка…

ДОКО: Умрла је. На моје очи.

ХАРИ: Мечка није умрла.

Доко га гледа у шоку.

ХАРИ: Не гледај мене – ено, тамо је. (Показује ка вратима чекаонице.) Уђи и види.

ДОКО: Али, она је мртва?!

ХАРИ: Рекох да уђеш и да видиш!

Доко уплашено креће и улази у чекаоницу. Сви чекају у напетости. Човек узима своје ципеле и излази.

ДОКО: (излази) Мечка! Продаје возне карте! Где путујеш, пита ме, нигде, кажем…

ЛУКО: (погледа у чекаоницу) Нема никога?

ДОКО: Где путујеш, пита. Нигде, кажем ја. Не, каже, ти путујеш. Ево ти возна карта, каже…

ЉУПКА: Доко? Шта то држиш у руци.

Доко тек сад погледа у своју руку.

ЉУПКА: Возна карта! (Истргне му је из руке.) Карта! (Показује је Луки.)

ЛУКО: Возна карта за двадесети август! Има печат са данашњим датумом? Јеботе!?

Човек се враћа и вади из сандука ролну аматерске филмске траке.

ХАРИ: А сада ћемо да погледамо један редак филм.

Сви гледају у недоумици.

ХАРИ: (разгледа простор) Мало је превише светла…

Светло се полако смањује.

ХАРИ: Овако је већ боље. Започињемо.

Започиње пројекција, коју ми не видимо. Сви гледају као хипнотисани за светлосним зрацима.

ХАРИ: Видите како велики мајстор магичног избављења, Хари Худини, измиче смрти. Ево, он одлази до металног ковчега и леже у њега пред очима избезумљене многохиљадне публике. Свештеник се усправља усред масе: „Худини, играш се са проклетством“. Затварају ковчег. Спуштају га у океан. Минут, два, три… Чују се женски крици, мајке покривају очи својој деци, из носа оног крупног господина шикља крв… Апокалиптичан крик се узноси над гомилом. И, тог тренутка, Хари испливава изнад воде. Велики Хари Худини, који је поново утекао смрти. Ето то је све. Сутра је следећи наставак. (Излази.)

ЉУПКА: (за њим) Господине?

ХАРИ: Да?

ЉУПКА: А како је ваше име?

ХАРИ: Хари.

ЉУПКА: Хари Худини?

ХАРИ: Може се и тако рећи… (Излази.) Затамњење.

Слика четврта

Јутро је. Сви седе и чекају пред вратима Худинија. Говоре шапатом. Мето мрачно пуши.

ЉУПКА: Сада ће да се пробуди и да пусти други наставак. Шта ли ће бити у другом наставку?

ДОКО: Где путујеш, пита ме. Нигде, кажем ја. Не, каже, ти путујеш. Ево ти возна карта, каже…

ЉУПКА: (сипа пиће Доку) Пиј! Пиј, истрезнићеш се…

ЛУКО: (разгледа карту) Ја мечку не видех. Али карта је са данашњим датумом?

ЉУПКА: (пије) Страх ме је! Пијем и пијем – а не напијам се? Нож му стрчи – он пије пиво?

МЕТО: Нож му је прошао између црева. Али умреће. До сутра ће да умре.

ЉУПКА: А пиво, како је замрзло?

ЛУКО: Датум може да утисне само аутомат?

ДОКО: Где путујеш, пита. Нигде, кажем ја. Не, каже, ти путујеш. Ево ти возна карта, каже…

Поново гледају према вратима где је Хари.

ЉУПКА: Још га нема?

МЕТО: Умро је. Добио је инфекцију и умро.

ДОКО: Где путујеш, пита. Нигде, кажем ја. Не, каже, ти путујеш. Ево ти возна карта, каже…

ЛУКО: Филм није био лош.

ЉУПКА: Добар је. Ја волим љубавне филмове.

ЛУКО: Није био љубавни.

ЉУПКА: Био је љубавни.

ЛУКО: Није.

ЉУПКА: Љубавни је. У свим филмовима има љубави.

ЛУКО: Тише! Пробудићемо га.

ЉУПКА: Пссссст!

МЕТО: Ма какав филм? Који мој филм сте то гледали?

Доко узима пикавац са земље, загризе га и дуго тражи по џеповима шибицу. На крају налази кутију шибице, отвара је и гледа унутра.

ДОКО: Мечка! (Сви скачу уплашени.)

МЕТО: Где је?

ДОКО: Унутра. У шибици. (Показује кутију и разговара с неким тамо.) Да. Ја сам. (Наслања уво на шибицу.) Где путујеш, пита. (Одговара гласно) Нигде. (Поново наслања уво.) Не, каже, ти путујеш... Ево ти возна карта…

Вади из шибице возну карту и даје је Луку.

ЛУКО: Карта за двадесети август! С данашњим датумом?

ДОКО: (ка шибици) Каћа? Каћа?

МЕТО: Идиот! Овај је сасвим откачио. Свуда му се мечке привиђају! Хајде, Каћа, на ђубре!

Истргне шибицу из Докових руку и баца је у канту за ђубре. Из канте одјекне моћан медвеђи урлик и излази Хари Худини са ножем у стомаку. Протегне длан на коме је шибица.

ХАРИ: Ко је бацио шибицу?

Мето поново падне у несвест.

ДОКО: (показује на Мета) Он.

ХАРИ: Мислили сте мечка ће да ишчезне? Јелте? Неће да ишчезне – она је у вама. И ишчезнуће заједно са вама. Да, материја може да ишчезне, али она ишчезава заједно са сведоцима, то јест са вама. Је л' јасно?

ЉУПКА: Јасно.

ХАРИ: Ништа вам није јасно. Та ствар није за алкохоличаре, као што сте ви, који би мало да ишчезну, мало да остану.

ЉУПКА: Ми… Ми смо само хтели да променимо станицу.

ХАРИ: Свака станица, чим ступиш на перон, постаје део тебе. Једини начин да се избавиш је илузија.

ЉУПКА: Како ви кажете, господине Хари.

ХАРИ: Да, илузија. Али не та илузија. (Истргне флашу из Љупкиних руку и баца је.) Не и ова. (Вади јаје из уста.) Чак не ни ова. (Извлачи нож из стомака и до дршке га забија себи у срце.) Потпуно избављење може да се оствари само кроз вишу форму илузије. Илузије, која настаје ту… (Куца се по глави.) …и претвара материју у дух. И тамо, ослобођен материје, свако ће постићи оно о чему је маштао. Тамо, у предивном свету духа.

ЉУПКА: Ми, ми…

ХАРИ: Да. Ви ћете се избавити, јер сте изабрани. Целог живота сам вас тражио и на крају вас пронађох.

ЛУКО: Ја… Ја…

ХАРИ: И ти. И он. (Показује на Мета.)

МЕТО: (долази себи) Ја знам ноте, господине Худини. Ево! (Даје му ноте.)

ХАРИ: Молим? (Узима насечене листове.) Лудвиг Ван Бетовен, Девета симфонија?

Худини почне да пева по нотама.

ХАРИ: ми-ми-фа-сол сол-фа-ми-ре до-до-ре-ми-до ми-ре-ре
ми-ми-фа-сол сол-фа-ми-ре до-до-ре-ми ре-до-до
ре-ре-ми-до ре-ми-фа-ми-до ре-ми-фа-ми-ре до-ре-сол
ми-ми-фа-сол сол-фа-ми-ре до-до-ре-ми ре-до-до

Одушевљава се одом.

ХАРИ: Alle zusammen!

Подиже руку и у руци му диригентска палица. Одјекне оркестар и сви самоуверено запевају оригинални текст оде.

Freude, shoener Goetterfunken,
Tochter aus Elysium,
wir betreten feuertrunken,
Himlishe, dein Heiligtum!
Daine Zauber binden wieder,
was die Mode streng geteilt;
alle Menshen werden Bruder,
wo dein sanfter Fluegel weilt...

ЉУПКА: (збуњено) Ах? Певала сам на немачком?

ЛУКО: И ја?

ЉУПКА: И Доко је певао на немачком?

ХАРИ: Да. Свако је део Бетовена и Бетовен је део сваког од нас. (Показује ка небу.) Свако у себи носи дух целога Света и ишчезавањем ће се поново растворити у њему.

Затамњење.

Слика пета

Јутро. Худини излази с ципелама у једној, и празном чашом у другој руци. Дрхти од мамурлука и лупа по вратима

ХАРИ: Молим вас? Молим вас?

ЛУКО: Шта је?

ХАРИ: Мало пива?

ХАРИ: Умирем!

ЉУПКА: Зато што сте синоћ претерали. Такве сте ствари говорили…

ХАРИ: Нешто за пиће? (Гледа у флашу коју држи Мето.) Молим вас!

МЕТО: Нема. Ово је за мене.

ХАРИ: Узми ове ципеле. Ти си млад, пред тобом је будућност…

Оставља ципеле пред Метом и пружа чашу. Мето му сипа. Он испија на екс и поново пружа чашу.

МЕТО: Нема више. Нестало.

ХАРИ: Иди купи!

МЕТО: Чиме?

Худини гура руку у Метов џеп и вади новчаницу.

ХАРИ: Ево.

Мето гледа, избезумљен водени знак на новчаници.

МЕТО: Права. Можеш ли још?

ХАРИ: Могу, али ако ми наспеш још мало. (Мето му сипа и он вади још једну новчаницу из његовог џепа.)

МЕТО: А још? Можеш ли?

ХАРИ: Да, ако има пића.

МЕТО: Ево. (Сипа му и он вади још једну новчаницу из његовог џепа.)

МЕТО: А можеш ли још?

ХАРИ: Не.

МЕТО: Зашто?

ХАРИ: Зато што нема више пића.

ЉУПКА: А ако има још пића, шта друго можеш да направиш?

ХАРИ: Све.

МЕТО: Можеш ли да зауставиш воз.

ХАРИ: Могу.

ЉУПКА: И да нас попнеш на воз?

ХАРИ: Да.

МЕТО: Не можеш.

ХАРИ: Могу, само ако има пића.

ЉУПКА: Нема више. Нестало.

ХАРИ: Онда лаку ноћ. Кад нађете пиће, наставићемо. (Улази у чекаоницу и легне да спава, а остали остану замишљени.)

МЕТО: Лаже. Он је, једноставно, откачени алкохоличар. Говори неповезане ствари…

ЛУКО: Да, али су карте стварне?

ЉУПКА: А филм? Каква страст, и каква љубав!

МЕТО: Ја филм нисам видео.

ДОКО: А мечка? Где путујеш, каже, нигде, кажем ја. Не, каже, путоваћеш и т.д. И карте издаје и т.д.

ЛУКО: Нож му стрчи, а он не умире?

МЕТО: Умреће. Рекох вам, умреће. Сад ће да добије перитонију и умреће.

ДОКО: Ако редовно пије, неће умрети, јер се тако дезинфикује.

МЕТО: Умреће.

ДОКО: Неће умрети.

МЕТО: Можда и неће, али воз не може да заустави.

ДОКО: Може.

МЕТО: Не може.

ЉУПКА: Ако има пића, може.

ЛУКО: Да пробамо. Ја имам једну сакривену флашу. (Вади флашу из кофера.)

МЕТО: Дај кофере напред, да помисле да смо путници. Исправи се и осмехуј се. Тако. Спремни!

ЉУПКА: Да га пробудим?

МЕТО: Да. Пробуди га.

Слика шеста

Сви, са коферима у рукама и пуном флашом, муче се да пробуде Хари, али то иде врло тешко. Тресу га, ударају му шамаре и поливају га водом.

ЉУПКА: Хари, устај! Нашли смо пиће! Устај!

МЕТО: Умро је! Рекао сам вам…

ДОКО: Није умро. Пијан човек не умире… Хари, пробуди се!

МЕТО: Неће се пробудити, јер не може да заустави воз.

ЉУПКА: Може. Толике друге ствари може, може и то.

ЛУКО: (удара му шамаре) Устај, Хари! Немој да нам квариш путовање!

ЉУПКА: Молим те, Хари, пробуди се! Само ти можеш да нас спасиш.

МЕТО: Не може. Нас нико не може да спаси.

ЉУПКА: Може.

ДОКО: Сипај му мало у уста. Још, још…

Хари кашље, задављен, и подиже се, а остали вичу „Ура!“

ХАРИ: Шта је?

ЉУПКА: Нашли смо пиће, Хари! Рекао си да ,можеш да зауставиш воз.

ХАРИ: Могу.

ЉУПКА: Хајде, ево пића!

ХАРИ: Где је?

ЛУКО: (оставља флашу) Ево.

ХАРИ: Мало је, неће бити довољно.

ЛУКО: Имам још једну флашу.

ХАРИ: Опет је мало. Неће моћи чака и за два дана.

МЕТО: Два дана? Колико времена треба да се заустави воз?

ХАРИ: Много. Бар један месец. Можда и више…

МЕТО: Како један месец? Воз се зауставља за један минут?

ХАРИ: Воз да, али ви треба да се припремите.

МЕТО: Спремни смо. Ево кофера. (Осталима.) У врсту, строј се! Осмехни с'! Кофере напред!

ХАРИ: О, не тако. Ви треба да се припремите изнутра, а то не може ни брзо, ни лако.

ДОКО: За шта да се припремимо изнутра?

ХАРИ: За живот тамо… Тамо ћете наћи један нов и много различнији свет и треба да сте припремљени, да би га прихватили.

ЉУПКА: Ја ништа не разумем?! Како треба да се припремимо?

ХАРИ: Ја ћу вас припремити. Од вас хоћу само стрпљење и пиће. Данас ћемо, на пример, да започнемо са прво предавањем – предавање о шоу програмима.

МЕТО: Извините, али ми не желимо да постанемо мађионичари.

ХАРИ: Сигурно не, али свет у који одлазите то захтева. Јер, као што Шекспир каже, цео свет је само једна сцена.

ЛУКО: И шта треба сада да радимо?

ХАРИ: Ништа. Слушајте и записујте. Ево вам оловке и листови.

Сви седају и записују.

ХАРИ: Прво – врсте шоу програма. Шоу са једним човеком је one-man show.

Понављају за њим и записују.

ХАРИ: Шоу са два човека је two-man show.

Понављају за њим и записују.

ХАРИ: Шоу са три човека се зове…

МЕТО: Three-man show?

ХАРИ: Не. Шоу са три и више људи се зове many-man show. Даље. Ако шоу траје један минут, имамо one-minute show. Ако је два минута, two-minutes show и ако је три минута…

МЕТО: Three-minutes show?

ХАРИ: Не. Шоу од три и више минута се зове long-time show. И, на крају, у зависности од тога дали публика плаћа, или не, имамо, када публика плаћа – плаћени шоу, а када не плаћа…

ЛУКО: Бесплатни?

ХАРИ: Не. То се зове добротворни шоу. За данас доста…

СВИ: (записују) За данас доста… (Хари крене да изађе.)

ХАРИ: Сутра, ако има пића, настављамо. (Допија флашу и излази.)

Слика седма

МЕТО: Овај лупа глупости. Један минут се зове један минут, два минута се зову два минута, три минута…

ЉУПКА: Три и више минута…

МЕТО: Добро, добро…

ДОКО: Ја сам синоћ поново видео мечку… Где путујеш, пита…

МЕТО: Е, и? Јеси ли путовао?

ДОКО: Не, али ми даде карту. (Показује карту.)

ЛУКО: Опет за двадесети август! И опет са данашњим датумом? Зашто двадесети?

ДОКО: Не знам. Каћа их тако издаје.

МЕТО: То није Каћа.

ЉУПКА: Како то није?

МЕТО: Тако. То је он. Увек кад се мечка појави, њега нема. И обрнуто.

ДОКО: Не верујем.

МЕТО: Може да се провери. Када је следећи воз?

ЛУКО: У два и двадесет. Међународни за Москву, Санкт Петербург, Владивосток, Ванкувер.

МЕТО: Ако мечка продаје карте, значи, треба да је ту пре воза. Је л' тако?

ЛУКО: У принципу – да. Ако је у смени.

МЕТО: Сачекаћемо је, али заједно са Харијем. Зовни га.

ЉУПКА: Спава. Мртав је пијан.

МЕТО: Да га пренесемо. Хајде.

Износе мртвопијаног Харија из чекаонице.

МЕТО: Доко, дај ланац од мечке! (Затеже ланац око Харијевог врата.) Баш да видим, да ли ће мечка и овај пут да дође? Колико остаје до воза?

ЛУКО: Пола сата.

МЕТО: Сачекаћемо. Ја не журим. (Седну и чекају.)

ДОКО: Ово што радимо, није поштено.

ЉУПКА: И ја тако мислим. Човек нам пушта филмове и учи нас фине ствари, а ми га везујемо.

МЕТО: Учи вас глупостима, да бисте му доносили пиће. Преварант! Сутра га предајемо транспортној полицији.

ЉУПКА: А ако сазнају да си му забио нож?

МЕТО: Нож није прави. Ево га. (Показује нож, притисне оштрицу и она се увуче у дршку.)

ЛУКО: Пази ти њега! А паре које је извадио из уста су моје. Имао сам исте такве новчанице у џепу, а сада их нема.

ДОКО: Значи, и мечка није права?

МЕТО: А и то са ишчезавањем, да не мислите да је истина? Никад се нећемо избавити. Тако сам се увалио, да ми се више и не живи.

ЉУПКА: Ја боље и да не говорим…

ЛУКО: А ја? Ја сам већ изван система.

ЉУПКА: Каквог система?

ЛУКО: Железничког. Цео свет је уплетен у металну мрежу шина. Ако сад куцнем у ову шину, вибрације ће, истовремено, да стигну до Москве, Париза, Мадрида и Шангаја. Цео је свет у мрежи, само сам ја изван. Хиљаде веза сам изгубио…

ДОКО: И једну везу да изгубиш – опет много. Држим ланац – а на другом крају нема никога…

ЉУПКА: Прост човек рачуна само на једну везу и, кад се покида – смак света. Паметни људи одржавају многобројне везе и тако се бол распореди равномерно.

МЕТО: Није истина. Како сам ја, овако паметан, стигао довде? Какву сам каријеру само имао, какве врхунце достигао и зашто? Једна, никаква, жена ми растури живот.

ЉУПКА: Ја?

МЕТО: Ниси ти. Али си и ти иста. Жене су подлаци.

ЉУПКА: Шта сам ти ја учинила?

МЕТО: Учинићеш, кад му дође време. Жена је дрога и сви мушкарци су наркомани.

ЉУПКА: Кажи ми, ал поштено, где је та жена сад?

МЕТО: Није више на овом свету. Али и мене више нема…

ЉУПКА: То, за жене, што си рекао… То, за жене, је истина. Све смо ми жене подле…

МЕТО: Курве!

ЉУПКА: То није ништа. Само кад би знао… Само кад би знао шта сам ја све за љубав радила, а она за мене – ништа. Ми жене смо… (Плаче.)

ДОКО: Оно, и мечке су такве, ал кад не могу без ње… (Плаче.)

ЛУКО: На железници је још и горе. Јуче, на пример, прође пет возова с песком у једном правцу и пет, опет с песком, у супротном правцу. Какав је смисао, питам, да возиш песак напред и да га опет враћаш назад? И са угљем је исто, и са људима. Ја сам чак и шефа питао, док сам још радио, има ли уопште смисла да човек ради?

ДОКО: А он?

ЛУКО: Рече да, ако се замислиш, нема смисла, али, ако се не замислиш – има? После ми рече да не мислим, него да радим. Али, ја наставио да мислим и на крају ми дадоше отказ. И онда, кад сам остао без посла…

ЉУПКА: Пропио си се?

ЛУКО: Не одмах. Али, кад сам остао без посла, бацио сам се само на размишљање. Каквог смисла има, питам се? Мислим, мислим и чудим се, је л' то тако, или само ја мислим да је то тако?

МЕТО: Колико још минута остаје?

ЛУКО: Пет.

МЕТО: Значи, мечка треба да је већ унутра. Доко, погледај је л' мечка ту?

ДОКО: Бојим се.

МЕТО: Добро. Погледаћемо сви заједно. Хајде! (Сви одлазе до прозора и гледају унутра.) Има ли мечке?

СВИ: Нема.

МЕТО: Шта сам вам рекао? Нема ни мечке ни избављења одавде.

У том тренутку се зачује долазећи воз и сви се окрену. Воз протутњи уз страховит медвеђи урлик.

ДОКО: Мечка! Вози воз!!

ЉУПКА: (крсти се) Била је мечка. Мето јеси ли је видео?

МЕТО: Видео сам, али не верујем.

ЛУКО: Мечка је била. Ја сам чак две мечке видео.

ЉУПКА: То је од пића. Ја сам видела два воза.

ДОКО: То је била Каћа. Ево, још једну карту је бацила. (Узима карту.) Опет за двадесети. Хари, опрости ми, ја сам највише крив. (Клања се заспалом Харију.)

ЉУПКА: Опрости и мени, Хари. (Клања се.)

ЛУКО: Шта све нисам видео у овом систему, али да мечке возе воз?… И машиновођа мечка, и помоћник му мечка. (Клања се.)

ЉУПКА: Ако има мечка, значи има и избављење.

Слика осма

Хари и остали.

ХАРИ: Лекција друга – предавање из филозофије. Удахни дубоко и задржи. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам…

ЛУКО: (испушта ваздух) Зашто сад ово?

ХАРИ: Ради издржљивости до последњег даха. Оркестар на „Титанику“ је свирао целих десет минута након што смо потонули. И када су чамци са „Карпатије“ пристигли и пронашли само смрзнуте лешеве, музика је још увек допирала из дубине океана

ЉУПКА: Нисте ваљда били тамо?

ХАРИ: Да…

ЛУКО: Музичар?

ХАРИ: Не. Диригент, на пример… А сада да наставимо са првом лекцијом о избављењу: Прва и најнижа форма избављења је алкохол, или покушај избављења неразмишљањем. Други форма – религија, или покушај избављења путем мишљења. Трећа форма – бизнис, или покушај избављења деловањем. То су ниже форме избављења, или избављење помоћу ствари које су изван нас. Све што је изван нас је нижа форма ствари.

ЉУПКА: А где су више форме?

ХАРИ: Оне су унутра, у вама. Нигде на свих шест страна света, нећете наћи ништа. Једино чега има је у вама. То је седма страна света, на коју ћемо и ми кренути… Ми ћемо данас само да завиримо кроз прозор седме стране, да видимо како она изгледа. Спремни! Један – затворите очи, два – не мислите ни о чему, три – опустите се, четири – тела су вам легана, пет – ви сте срећни и познати. Ви сте највећи музичари. Обучени сте у црне фракове и већ сте на сцени. Узмите пажљиво инструменте, сви инструменти су „Страдивариус“. Публика је свечана и пробрана. (Већ под хипнозом, они пажљиво узимају „виолине“, а Хари заузима место диригента и наставља:) Поштоване даме и господо – „Квинтет Титаник“! (Громогласан аплауз и сви се клањају.) Спремни… Концентришите сву вашу енергију. Почетак треба да је експлозиван. Три-четири!

Музика загрми и сви свирају покрећући гудала синхронизовано. „Квинтет“ се уживео у музику, а Хари диригује енергично, повикујући „Темпо!, Аванти!, Вибрато!, Форте!, Субито форте!, Тути!, Легеро! и сл. У јеку коцерта, Хари изненада напушта диригентски пулт и пљесне рукама. Музика престаје, али „музичари“ настављају да гуде, енергично.

ХАРИ: Хало, оркестар „Титаник“, довољно. Пробудите се, бродолом се одлаже.

Сви се пробуде.

ХАРИ: Даме и господо, ово што сте видели се зове обична хипноза, коју може да изведе сваки улични мађионичар. Хипноза је, такође, бекство од реалности али, нажалост, такође краткотрајно, јер човек се кад – тад пробуди. Сан није ћивот, даме и господо, иако је живот сан.

Хари излази.

МЕТО: Воз који нам обећава неће бити прави.

ДОКО: А какав?

МЕТО: Он ће на хипнотисати.

ЛУКО: А када се пробудимо?

МЕТО: Када се пробудимо, убићу га. Овај пут ћу стварно да га убијем. Да нас не би поново успавао, предлажем да, док нам говори, с времена на време, ударамо један другом шамаре. Тако ћемо бити сигурни да не спавамо.

ДОКО: Ударајте се ви. Мени је било лепо док сам сањао. Било је много лепо.

МЕТО: Лепо, али није истина.

ЉУПКА: Какве то везе има, кад је лепо?

МЕТО: То је обична лаж.

ЉУПКА: А има ли нешто на овом свету да је лепо и да је истина? Можда љубав?

ЛУКО: Или пиће?

ДОКО: Или Каћа? Постојала је, а сада је нема. Истина нестаје са смрћу…

Слика девета

ХАРИ: Последња лекција: врсте живота. Постоје две форме људског живота: видљива и невидљива. У видљивој форми живота, која се још зове и реалном, живи тело. А у невидљивој, где су снови и нада, живи дух. Даме и господо, ја сам цео свој живот посветио проучавању света духа. Свет духа је исто толико реалан, колико и други, јер нема тела без духа. Даме и господо, велики тренутак је наступио. Данас, 20 августа, ваш воз ће стати и ви ћете се попети у њега. Ево, он већ долази! Тише! Чујте! Чујете ли како шине вибрирају? Ето…

ЉУПКА: Да. Чујем, чујем!

ХАРИ: Долази! Чујете ли како ударају точкови?

Звук долазећег воза и сирена локомотиве.

МЕТО: Кофере напред. Тако… У врсту! Осмеси! Да помисле да смо путници…

ХАРИ: Мирно! Овај воз, господо, долази специјално за вас и зауставиће се само вас ради.

ЉУПКА: Хоће ли се зауставити?

ХАРИ: Хоће.

ЛУКО: Неће се зауставити.

ХАРИ: Зауставиће се.

ЛУКО: И да се заустави, неће отворити врата.

ХАРИ: Тишина! Овако не може да се ради! Хоћу тишину! Тишину и концентрацију! Воз улази у станицу! Зауставља се!

СВИ: Стао је!

Звук воза који стаје.

ХАРИ: Врата се отварају…

СВИ: Отворише врата!

Звук врата која се отварају.

ХАРИ: И ми улазимо… Напред, даме и господо!

СВИ: Улазимо.

Сви крећу ка возу.

Слика десета

У возу. Звуци препуне станице и воза који креће. Ковчег, усправљен као телефонска говорница. Доко, Љупка и Мето.

ЉУПКА: Воз! Прави воз! И ми смо у њему. Ми смо путници, схватате ли? Не могу да поверујем. Како се то, наједном, десило?

ДОКО: Ја уопште нисам схватио шта се десило? И како?

ЉУПКА: Погледајте! Погледајте нашу станицу! Како лепо изгледа из воза и колико људи на перону. Боже, одакле толики путници да сиђу?

ДОКО: Из воза, одакле би?

ЉУПКА: А зашто овде нема путника?

ДОКО: Не знам. Сишли су, чим смо се ми попели.

ЉУПКА: Зашто су други увек тамо где нас нема, обрнуто? Зашто?

МЕТО: Јер други нису као ми и ми нисмо као други. И увек ћемо бити на различитим станицама.

Улази Хари.

ХАРИ: Поштоване даме и господо, добро дошли. Ваш воз креће, даме и господо!

ЉУПКА: Воз креће! Кренуо је!

ДОКО: Кренуо је! Види, види! Крећемо се.

ЉУПКА: Ми путујемо!

МЕТО: Извините, куда ми, у ствари, путујемо?

ЉУПКА: Не знам? Зар нисмо хтели да се попнемо и… Стварно, где ми идемо?

ХАРИ: Где ви желите да одете?

ЉУПКА: Ми… Ми смо хтели да се попнемо и да будемо као други људи у возу…

ХАРИ: Од мене сте тражили да зауставим воз. Ето вам воз, на који сте хтели да се попнете.

Улази Луко.

ЛУКО: Нема ни једног путника – цео сам воз обишао. Нема ни једног путника!

МЕТО: Како то нема?

ЛУКО: Нема. Једноставно нема.

МЕТО: Није могуће. Чујеш ли, Хари: Нема путника?

ХАРИ: Има, зашто не би било? Зар ви нисте путници?

ЛУКО: А зашто нема других путника?

ХАРИ: Нема зато што је ово ваш воз. Други путници путују у својим возовима. За сваки воз има путника и за сваког путника има воз.

МЕТО: Не може да има воза без других путника. Луко, иди питај машиновођу зашто нема путника?

ЛУКО: Нема ни машиновође.

ЉУПКА: Молим?

ЛУКО: Нема ни машиновође, кажем.

МЕТО: Како то нема машиновође?

ХАРИ: Нема, јер сте ви хтели воз. Нико није рекао да хоће и машиновођу.

МЕТО: Сви возови имају машиновође.

ХАРИ: У принципу, да, али има изузетака. Сада, на пример, нема.

ЉУПКА: Како може воз без машиновође? Страх ме је – овде се нешто чудно дешава.

МЕТО: Не може да нема машиновође. Чим се воз креће, значи да има машиновође.

ДОКО: Ја знам ко вози воз.

ЉУПКА: Ко?

ДОКО: Мечка.

ЛУКО: Не. Ни мечку нисам видео. Једноставно нема никога.

ЉУПКА: Страх ме је. Боже, зашто кренусмо?

МЕТО: Ти си највише хтела да кренемо?

ЉУПКА: Зар и ти ниси хтео да кренемо, јер си био много паметан?

ДОКО: А ја? Пошто нисам паметан, зашто сам ја кренуо? Зато што сам глупан, наравно, зато сам кренуо.

ЛУКО: Систем железнице је стварно бесмислен, али да ни машиновође нема, то нисам очекивао.

ЉУПКА: Хари, зашто нас натера да се попнемо у овакав воз?

ХАРИ: Ја вас нисам терао – ви сте хтели. Свака промена носи ризике.

ЉУПКА: Ми смо само хтели да побегнемо отуда…

ХАРИ: Ја сам вам рекао да према шест страна света не може да се побегне. Може само према седмој, што сам вам и предложио.

МЕТО: Ја одустајем. Питам се, зашто смо кренули? Тамо смо имали и пиће, и станицу, по цело дан смо увежбавали како ће воз да стане и као ћемо да се попнемо…

ХАРИ: Да, али се нисте пели?

МЕТО: То није важно. Важно је да је живот имао циљ – да се попнемо. А сада, кад смо се попели – више нема циља.

ЉУПКА: Хоћу да се вратим.

ДОКО: И ја одустајем. Ја уопште нисам хтео да бежим отуда. Попео сам се да не бих остао сам.

ЉУПКА: Ја сам тамо испаштала свој грех… Ја… Ја сам сагрешила…

ДОКО: Мислиш да ја немам? А ко је уморио Каћу?

ЉУПКА: Хоћу да се вратим својим греховима. Боже, како сам лепо патила тамо! Шта ми је више од тога требало?

ДОКО: И ја сам лепо патио. Патиш и пијеш – патиш и пијеш – шта више од тога треба?

ЉУПКА: Шта ћемо сад?

МЕТО: Има ли кочница за случај опасности?

ЛУКО: При оваквој брзини, то значи удес.

ЉУПКА: Врати ме мојој деци, Боже!

МЕТО: (Луку) Да ли је било другог таквог случаја, да сви путници напусте воз?

ЛУКО: Да. Једном смо добили сигнал за бомбу у возу и сви су сишли.

ЉУПКА: Значи и сад има бомба?

ЛУКО: Не знам. Ништа не знам.

ЉУПКА: Има бомба!

ХАРИ: Не. Бомбе нема. Ви сте хтели само воз, а не воз с бомбом.

МЕТО: А где су онда путници и машиновођа? Има бомбе.

ДОКО: Ви решавате – ја сам глуп.

МЕТО: Знате ли шта се дешава овог тренутка. Овог тренутка извлаче воз на безопасно место где ће бомба да експлодира.

ЛУКО: Они су га одавно извукли. Требало је до сада да се зауставио.

МЕТО: Има бомби, које експлодирају у тренутку заустављања воза.

ЉУПКА: Ето зашто се не зауставља? И никад се неће зауставити.

ЛУКО: Зар ћемо цео живот овде да проведемо?

ДОКО: Нека експлодира и нек се све сврши…

ЛУКО: Нећу да умрем у возу. Цео живот сам гледао возове који бесмислено путују. Нећу!

ЉУПКА: Ја сам заслужила смрт. Заслужила сам, али ме је страх од чекања. Боље да скочим.

МЕТО: Сви ћемо умрети, то је бар јасно. Али ће Хари бити први. Прво ћемо њега да избацимо, а после ћемо и ми да умремо.

ХАРИ: (излази из ковчега) Нећете умрети. Ја ћу да вас избавим.

МЕТО: Како? Можеш ли да зауставиш воз?

ХАРИ: Не тражите избављење изван себе самих. Човек може да се спаси само у себе.

МЕТО: Ко може да уђе сам у себе?

ХАРИ: Велики Худини је успео да умакне из мрачног ковчега људске усамљености. Како? Снагом воље. Само огромним напором можеш да поверујеш у немогуће, јер је избављење могуће само у немогућем правцу. Ви треба да учините управо то.

ЉУПКА: Како?

ХАРИ: Рећи ћу вам, али сваком појединачно. (Улази у ковчег.) Нека уђе први.

МЕТО: Зашто један по један?

ХАРИ: Јер ћете ме тако боље разумети. Нека прва уђе Љупка.

Љупка се осврће несигурно, ипак улази у ковчег и Хари затвара поклопац изнутра.

Слика једанаеста

МЕТО: Закључа се са Љупком унутра? (Гледа кроз процепе.) Ништа се на види? Љупка? Љупка, јави се? Шта раде сад тамо унутра?

ДОКО: Не знам. Објашњава јој како ће да се спаси. Тако је бар рекао?

ЛУКО: Како ће да је избави, кад не може да заустави воз?

ЛУКО: Не знам. Сазнаћемо, један по један…

МЕТО: Зашто један по један?

ЛУКО: Ја немам логичан одговор. Могу само да претпостављам…

ДОКО: Ја нећу да улазим. Ја нећу да ме он избавља. Ја сам уморио Линку глађу и заслужујем смрт.

МЕТО: Умрећеш, али прво ћеш платити за грехе…

ДОКО: Сад разумем све. Он није случајно овде. Сви ми имамо грехе и он је ту да нас… казни. Једног по једног. Запамтите шта вам кажем!

ЛУКО: Ја немам грехова. И не желим нико да ме… И ја нећу да улазим.

ДОКО: Он је послат овамо да нас… једног по једног. Запамтите шта вам кажем!

МЕТО: Зашто смо пустили Љупку? Зашто?

ЛУКО: Она је сама ушла. Жену не може нико да заустави.

Сандук се отвара. Излази Љупка.

ХАРИ: (изнутра) Нека уђе Доко!

ДОКО: Ко, је л' ја?

ХАРИ: Да.

ДОКО: Мето, да уђем ли?

МЕТО: Што мене питаш? Он је тај који све зна?

ДОКО: Шта ћу да радим унутра?

МЕТО: Питај Љупку. Она зна.

ДОКО: Љупка?

ЉУПКА: Ништа ме не питај, схватићеш…

ДОКО: О, Боже! (Улази.)

МЕТО: (Љупки) Шта је било?

ЉУПКА: Не питај.

МЕТО: Кажи ми директно?

ЉУПКА: Нема никаквог воза.

МЕТО: Молим?!

ЉУПКА: Нема воза, рекох ти.

МЕТО: А шта онда има?

ЉУПКА: Нема ничега.

МЕТО: Како то нема?

ЉУПКА: Кад уђеш, схватићеш. Нема ничега. Који шоу, јеботе, које чудо! Значи, овај воз није прави воз!

МЕТО: А какав је?

ЉУПКА: Он ће ти рећи…

ХАРИ: (изнутра) Луко Луков?

Доко излази.

ДОКО: Да уђе Луко.

ЛУКО: Не.

ДОКО: Уђи, Луко. Није страшно.

ЛУКО: Није, кажеш?

ДОКО: Није. Улази.

Луко улази.

МЕТО: (Доку) И, шта?

ДОКО: Ја ништа нисам схватио, али се слажем.

МЕТО: Шта ти је он рекао?

ДОКО: Много паметних ствари, али ништа нисам разумео. Има-нема, нема-има…

Луко излази.

ЛУКО: Он је у праву. Он је за све у праву.

Хари подиже главу из ковчега.

ХАРИ: (Мету) Улазиш ли, или не?

МЕТО: Не. Овде ћемо све да расправимо, као мушкарци и пред свима. Кажи шта се дешава?

ХАРИ: Не могу ништа да ти кажем.

МЕТО: Зашто?

ХАРИ: Зато што… Зато што ја не постојим.

МЕТО: Молим?

ХАРИ: И ја, и они, и воз смо само у твојој уобразиљи. Ти си само један дух који сања, који мисли да види некакав свет. Света нема.

ЛУКО: Тачно тако! Не може један потпуно бесмислен систем, као што је железница, да постоји реално.

ДОКО: А је л' има бомбе?

ЛУКО: Каква бомба? Ни воза нема, а он тражи бомбу!

ХАРИ: Ничег нема. Ни смрти нема. Све је само један сан једног духа, који вечно сања.

ЉУПКА: Ја хоћу да умрем, ја имам грехе.

ХАРИ: И грехова нема, јер никог нема, коме би могла да их учиниш. Нико и ништа не постоји, рекох вам.

МЕТО: То што ти говориш сам слушао и пре тебе. Али нема ни једног доказа да је свет само сан.

ХАРИ: Има. Сада ћете видети, то јест, замислићете нешто, што, иначе, никада не може да се деси у стварности. Видите овај ковчег. Видите и катанац. Може ли неко да изађе из њега ако је закључан унутра.?

ДОКО: Одатле нико не може да изађе.

ЛУКО: Не.

МЕТО: Не може.

ХАРИ: Да, стварно не може. Али ви ћете, даме и господо, замислити да може, што ће доказати да је живот само једна представа. (Улази у ковчег.) Мето, узми кључ и закључај. Броји до десет и, када отворите, мене више неће бити, то јест, замислићете да ме нема. Живот је one-man show, док свира оркестар „Титаник“. Але-хоп!

Мето закључава катанац и броји до десет.

МЕТО: Да је неко замислио како Хари излази из ковчега?

СВИ: Не.

МЕТО: Не може да се деси то, што не може да се деси. (Куца по поклопцу.) Хари? Ако треба да бројим до двадесет? (Откључава.) Хајде, Хари, излази. (Отвара поклопац.)

ЉУПКА: Нема никога?

Слика дванаеста

ЉУПКА: Где је Хари?

МЕТО: Ту негде? Хари? Браво, Хари! Изађи.

ЉУПКА: Нема га?

МЕТО: Ту је. (Претражују пртљажни део.)

ЉУПКА: Немојте да га тражите. Хари је, једноставно ишчезао.

ЛУКО: Он уопште није постојао. Постојао је само у мојој уобразиљи.

ЉУПКА: И у мојој.

ДОКО: Никад нисам ни претпостављао да ћу да претпоставим тако нешто.

ЉУПКА: Хари је ускрснуо. Он је на себе примио наше грехе и ускрснуо је.

ЛУКО: Није ускрснуо. Он никада није ни постојао, осим у нашој уобразиљи. Међутим, остаје једно отворено питање.

МЕТО: Само једно?

ЛУКО: Да. Он рече да је дух који сања само један. Значи да је само један од нас сањао, а други су његов сан и не постоје. Питање је: ко од нас постоји, а ко је само сан?

МЕТО: Пробај, и схватићеш.

ЛУКО: Шта да пробам?

МЕТО: Да нестанеш и ти. Ако нестанеш, значи да си био само сан.

ЛУКО: Нећу нестати, јер ја постојим. И сањам вас.

МЕТО: Не зна се ко кога сања…

ЛУКО: Пробаћу, али нећу нестати.

МЕТО: Пробај

ДОКО: С тим стварима се није зајебавати. Не играјте се са таквим стварима!

МЕТО: Нека проба. Он и онако не постоји.

ЛУКО: Видећемо ко не постоји.

МЕТО: Ти, ко? Омрзло ми да те сањам!

ЛУКО: Видећемо ко кога сања! Закључај ме и броји до десет.

Улази. Мето га закључава, броји до десет и отвара поклопац.

ЉУПКА: Нема га?

ДОКО: Рекох вам – с тим стварима се није зајебавати.

МЕТО: Истина полако излази на видело. Значи и Луко није постојао? Сада остаје да сазнамо, ко од нас троје постоји, а ко је само сан? Хајде! (Показује Доку сандук.)

ДОКО: А, не! Ја не постојим. Пробај ти.

МЕТО: (колеба се) Добро. Али ако ишчезнем, пребићу те, само да знаш! (Креће ка ковчегу.)

ЉУПКА: Мето – не! Нећу да те пустим! Нећу да нестанеш!

МЕТО: Ја сам субјекат и нећу да ишчезнем.

ЉУПКА: Боље да ја ишчезнем, него ти. Улазим.

МЕТО: Уђи, али ћеш да ишчезнеш само ти. (Улазе заједно.)

ЉУПКА: Ако само ја ишчезнем, бићу са Харијем, ако не ишчезнем, бићу с тобом. Обојицу вас волим.

МЕТО: Све једно ми је кога волиш, то су ти, и онако, последње речи. Доко, закључавај!

ДОКО: Мето, немој, брате! Љупка, не остављајте ме самог! С тим стварима нема зајебанције! Све ће бити у реду. Нема воза, нема бомбе – где одосте један по један, мајку му?

МЕТО: Закључавај! Видимо се мало касније, само нас двојица.

Доко закључава и броји. Стиже до седам, не издржава и отвара ковчег.

ДОКО: Мето, Љупка? Метооо? (Кружи около и тражи их.) Зашто ме остависте? Шта да радим сам овде? Шта? Где сви ту и ја. (Пакује флаше у ковчег.) Нестајем и ја. Толико народа је нестало, да нисам, можда, ја најгори од свих? Збогом, Доко, збогом, брате. (Улази у сандук.) Било нам је добро, док смо били заједно, али видиш како се ствари окренуше? Збогом. (Затвара поклопац и почиње да броји. Броји до десет и наступа тишина. Мало касније, поклопац се подиже и Доко подиже главу.) Што не нестајем, мајку му? Шта се овде дешава? Да пробам опет… (Поново затвара и броји, али се присећа нечега, отвара сандук и гледа у катанац.) Ето зашто не нестајем. Нема ко да ме закључа. Како да се сам закључам? (Прави неуспеле покушаје и, на крају, излази љут из сандука.) Како ме израдише копилани? Зато што сам глуп. Сад уживају тамо негде, а ја овде ненестао. Баш сам глуп! Главо проста, кад сви нестају, нестани и ти! Страшно је да останеш на овом свету ненестао! (Урла.) Мето! Љупка! Хоћу да нестанем! Хоћу! (Замисли се.) Уствари, да ли, можда, и ја нисам нестао? Можда се и са њима десило исто? На истом су месту, а нема никога. То је то, нестајање – да нема других. Уствари, кад помислим, моје нестајање је започело када је Каћа умрла. Значи, прво нестаде Каћа, после Хари, затим Луко, Љупка и Мето и, на крају, нестадох и ја. Да, то је то. (Седа очајан на сандук.) Ништа ми не преостаје, осим да седим и да чекам да се неко врати. Ако се врати, значи нисам нестао. (Чека, с времена на време отварајући поклопац сандука.) Чекаћу…

КРАЈ

---

Христо Бојчев

http://www.hristoboytchev.com/

Рођен 1950. у граду Пољски Трамбеж, Северна Бугарска. 1974. завршио Машински факултет у граду Русе. Од 1976. до 1985, године, ради као технички директор у једној фабрици у свом родном граду. 1984. изведена је прва његова драма „Она ствар“. Од 1985. до 1989. године, студира драматургију на Националној академији за позоришну и филмску уметност. 1989. је проглашен за драмског писца године са 40 поставки његове драме на сценама широм Бугарске. Године 1990. је премијерно показан играни филм, снимљен по његовом драмском тексту „Она ствар“. Исте године почиње да редовно учествује као политички сатиричар у једном од најпопуларнијих ТВ шоу-програма. 1996. добија државну донацију за снимање играног филма „Пуковник птица“ по истоименом свом драмском тексту. Те године је аутор и водитељ у свом телевизијском шоу-програму, а такође је и кандидат за председника Републике на тадашњим изборима. Телевизијско време које су му доделили, користи за својеврсни политички хепенинг, током тридесет дана у најгледанијем времену. Освојио око 2% гласова бирача.

1997. године, на Међународном конкурсу за драмски текст, за своју драму „Пуковник птица“, добија Међународну награду за најбољи драмски текст Британског савета. Драма је победила у конкуренцији од 400 драмских текстова из целог света. Награда му је уручена у Краљевском националном позоришту од стране Харолда Пинтера. До сада је драма постављена више од 30 пута у преко 25 земаља света.