Христо Бојчев

Општа болница (Жена пуковника)

Превод са бугарског: Благоје Николић
Тел. ++3592/9572224
E-mail: blajonik@yahoo.com

ЛИЦА:

·        Контузов

·        Деда

·        Братој

·        Вилијам

·        Феро

·        Пепељуга

·        Баба

·        Жена

·        Генерал

ПРОЛОГ

Улази Пепељуга као принцеза из бајке – у белој хаљини и златним ципелицама. Огледа се у огледалу – како је само лепа, Боже! Убрзо започиње да се преображава: покрива лице хируршком маском од беле газе, затим преко свилене хаљине навлачи хируршки мантил од зеленог платна, преко косе боје злата ставља платнену капу и, на крају, обува гумене чизме. Сада је већ стварна санитарка. У дну започиње да трепће црвени натпис „Операција“, уз звук аларма. Пепељуга узима кофу и четку и излази.

СЛИКА ПРВА

Операциона сала.

ДОКТОР (нервозно). Дише ли?

СЕСТРА Дише... Шта би друго...

ДОКТОР Сестро, конце!

СЕСТРА Ево.

ДОКТОР Тако... Још један конац и готово.

Чује се јако брујање.

ДОКТОР Шта се дешава?

СЕСТРА Ништа. Пролазе бомбардери Алијансе.

Светло затрепти и згасне.

ДОКТОР (урла). Зашто је настала струја?

СЕСТРА Да не погреше државу... Светла лажу...

ДОКТОР У материну! Батеријску лампу!

Трептава лампа осветљава сцену.

ДОКТОР Ево, завршавам...

СЕСТРА Да га будим?

ДОКТОР Буди га, готов сам.

СЕСТРА (започиње тихо, али јој глас постепено постаје све јачи и заповеднији). Диши! Диши! Диши! Диши! (Чују се шамари.) Диши! Диши! Јој? Шта му је? (Сада већ сасвим гласно и заповеднички.) Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Дај! (Шамари не престају.)

ДОКТОР Ударај јаче! Ево, овако! (Јаче шамарање.) Диши! Диши! Диши! Диши!

СЕСТРА Дише!

ДОКТОР Нормално да дише, шта би друго... Пулс?

СЕСТРА 130.

ДОКТОР Добро. Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Диши! Диши!...

Глас и дисање се удаљавају. Затамњење.

СЛИКА ДРУГА

Болничка соба. Пепељуга угурава кревет са стењућим Братојем и одмах почиње да риба под, а болесници подижу ноге да јој не би сметали. Контузов прилази оперисаном.

КОНТУЗОВ: Је л' кила?

БРАТОЈ: Слепо црево. Оштра упала са перитонијом. Јој!

КОНТУЗОВ: Како се зовеш?

БРАТОЈ: Братој.

КОНТУЗОВ: Благо теби!

БРАТОЈ: Зашто?

КОНТУЗОВ: Зато што знаш своје име. Име је најважније. Све се да средити, али ако не знаш своје име – лоше!

БРАТОЈ: А ко то не зна своје име?

КОНТУЗОВ: Ко? Ја... Имам потрес мозга. Не памтим ни име, ни било шта.

БРАТОЈ: Питај онда.

КОНТУЗОВ: Кога? Ја сам неидентификован. Никога се не сећам, нити мене неко зна. Потпуна трагедија!

ДЕДА: Контузов?

КОНТУЗОВ: Да?

ДЕДА: Остави човека да дође себи од анестезије.

КОНТУЗОВ: Добро, остављам га. Само да му кажем да ништа не памтим.

ДЕДА: Да не мислиш да ја памтим? И ја не памтим, само звона чујем.

БРАТОЈ: (сумњичаво) Каква звона?

ДЕДА: Не знам, ал стално бије у ушима. Динг, донг, динг...

КОНТУЗОВ: Зашто су тебе довели у ову собу?

БРАТОЈ: (уплашено) Што питаш?

КОНТУЗОВ: Овде не доводе за слепо црево.

БРАТОЈ: Није било кревета на хирургији, кажу.

КОНТУЗОВ: Они увек тако кажу, али...

БРАТОЈ: Зашто, шта је овој соби?

ДЕДА: Соба није крива. Требало је да идеш у Новоселску болницу.

БРАТОЈ: Рекоше ми да тамо има само један лекар...

ДЕДА: Један, али даје отпусне листе. А овде не отпуштају. Баџанака отпустише трећег дана након операције.

КОНТУЗОВ: Да, али су га четвртог опет вратили?

ДЕДА: Зашто спориш када не памтиш? Вратили га, јер су му заборавили маказе у стомаку. Али су га пре тога отпустили.

БРАТОЈ: (уплашено) Маказе заборавили? Како то?

ДЕДА: Са маказама је лако – рендген их лови. Са газом је лоше... Ако ти забораве газу – умиреш без разлога.

БРАТОЈ: Јој, мајку му! Ваљда ће све бити добро...

КОНТУЗОВ: Мени су рекли да ће ме отпустити ако се сетим имена.

ДЕДА: Отпустићете када отпусте и мене...

БРАТОЈ: Мене отпуштају следеће недеље.

ДЕДА: Ипак куцни у дрво.

БРАТОЈ: Куцнућу...

Подиже се да дохвати нешто дрвено.

БРАТОЈ: Дајте нешто дрвено.

ДЕДА: Куцни у главу, исто је.

БРАТОЈ: Знаш да си у праву. (Куца се по глави.)

Улази Феро. Наочари су му са тако великом диоптријом да изгледа као да су од млечног стакла.

ФЕРО: Отпуштају ме.

ДЕДА: Стварно?

ФЕРО: Да. Рекоше ми да већ памтим све и да ће ме отпустити.

ДЕДА: Озбиљно?

ФЕРО: Апсолутно. Питали ме који је главни град Швајцарске и ја им рекох.

ДЕДА: Браво!

БРАТОЈ: Је л' то неког отпуштају?

ДЕДА: Ништа, ништа, лези ти. Дечко само тако прича.

ФЕРО: (афектиран) Зашто ме не би отпустили? Зашто? Контузов, реци им, реци им од кад сам овде.

КОНТУЗОВ: Што мене питаш? Знаш да не памтим – имам потрес мозга.

ФЕРО: Ја све памтим. Главни град Швајцарске је Берн. Територија 41,3 хиљада квадратних километара, становништво 6,4 милиона. Званични језици – италијански, француски и немачки. Чак памтим да се пролив на немачком каће диарио. И у Швајцарску да ме баце, што се каже, опет бих се снашао ако имам пролив, а они ме држе ту...

БРАТОЈ: Ја сам овде привремено. Ускоро излазим. (Поново куца по глави.)

ДЕДА: Привремене ствари, најдуже трају. (Феру) Погледај јесу ли доле отворили трафику? (Извлачи корпу привезану канапом.)

ФЕРО: (гледа кроз прозор) Отворили су.

ДЕДА: Данас части такозвани Контузов.

КОНТУЗОВ: Је л' данас мој ред?

ДЕДА: Него чији. Јуче сам био ја.

КОНТУЗОВ: (невољно вади новац) Не памтим... Имам утисак да у овој соби само ја частим. (Ставља новац у корпу и спуста је кроз прозор.)

ДЕДА: Значи, све си им рекао за Швајцарску?

ФЕРО: Све: индустрија, машиноградња, пољопривреда, шумарство, дивљач... Национални херој – Вилхелм Тел. Све сам им рекао, а они питају откуд знам, када никада нисам био тамо?

ДЕДА: И откуд знаш?

ФЕРО: Имам пријатељицу, Швајцаркињу. Сваки ми се дан јавља телефоном. Контузов, реци, зар ми не звони сваки дан?

КОНТУЗОВ: Рекох ти да не памтим.

ФЕРО: Деда, реци ти? Је л' звони?

ДЕДА: Сигурно звони, сине, али не знам, не чујем. Само звона чујем

КОНТУЗОВ: Пиво! (Извлачи пуну корпу и дели пиво.)

ДЕДА: Хајде, живели! (Куцају се.) А новајлија? Хеј, пријатељу? Братој ли ти беше име?

БРАТОЈ: (у сну) Мммм...

КОНТУЗОВ: Спава због анестезије.

ФЕРО: (отпија пиво) Сада је у Швајцарско зима, Алпи су затрпани снегом...

ДЕДА: Зар и овде није зима?

ФЕРО: Ма каква ти је ово зима... Тако лепу пријатељицу имам у Швајцарској, а они ме држе овде.

Звук авиона који прелећу.

ФЕРО: Авиони Алијансе

Контузов и Феро трче према прозору и гледају навише. Лампа затрепће и угасне.

БРАТОЈ: (бунца) Ја сам овде привремено... Ја сам овде привремено...

СЛИКА ТРЕЋА

Јутро. Улази Феро.

ФЕРО: Отпуштају!

ДЕДА: Зар опет?

ФЕРО: Дошао је ревизор – ствар је кренула...

КОНТУЗОВ: Какав ревизор?

ФЕРО: Не знам. У оделу, с краватом и све записује.

КОНТУЗОВ: Пита ли за имена?

ФЕРО: Не знам, ал све записује.

У собу бане Пепељуга и енергично гланца под. Из ходника допире висок глас: „Тако. Да запишемо редом. Окружна болница бр двадесет и четири, соба број шест...“ Улази мушкарац у излизаном оделу, с полуцилиндром и старим картонским куфером. У руци држи нотес. Болесници се усправљају с надом.

ВИЛИЈАМ: Је л' ово соба број шест?

Наједном Контузов устаје и прилази му, уносећи му се у лице.

КОНТУЗОВ: Стој!

ВИЛИЈАМ: Шта?

КОНТУЗОВ: (прилази му, пиљећи у њега). Погледај ме!

ВИЛИЈАМ: Зашто?

КОНТУЗОВ: Прво ме добро погледај! (Показује леви и десни профил).

ВИЛИЈАМ: Е, и?

КОНТУЗОВ: Да ме, случајно, не познајеш однекуд?

ВИЛИЈАМ: Извини, али...

КОНТУЗОВ: Помисли опет!

ВИЛИЈАМ: Не сећам се. Реци ми одакле ме ти познајеш, па ћу се сетити?

КОНТУЗОВ: Уопште те не познајем. Али сам се надао да ћеш ме барем ти... Ја сам неидентификован и ништа не памтим.

ВИЛИЈАМ: Моменат... (Брзо записује.)

КОНТУЗОВ: Рекоше ми да сам из пољопривредне авијације и да сам се сударио са једним брдом. Авион је изгорео, а мене су пронашли на двадесетак метара од њега. Ништа ми није, само што ништа не памтим...

ВИЛИЈАМ: Зар авион није регистрован?

КОНТУЗОВ: Ништа не памтим. Ни авион, ни име...

ВИЛИЈАМ: Како си уписан у болнички картон?

ДЕДА: Контузов. Уписан је као Контузов.

КОНТУЗОВ: Ма не Контузов. Пише Контузио. Уписали ме као Контузио Церебрис, али нешто не верујем. Церебрис није наше име.

ВИЛИЈАМ: (уписује.) Дијагноза Sontusio Cerebris...

КОНТУЗОВ: Немој да записујеш, није истина. Церебрис је америчко име.

ДЕДА: А ако је авион од Алијансе? Зашто да не?

КОНТУЗОВ: Рекоше пољопривредна?

ДЕДА: Сви сагорели авиони личе један на други. А и они лажу, због војних тајни. Сигурно си Церебрис, ко један и један.

КОНТУЗОВ: Ако сам Церебрис, зашто не знам амерички?

ДЕДА: Због потреса мозга. Боље да не поричеш, биће још горе.

ВИЛИЈАМ: (записује). Биће још горе. Тако. То смо записали. Даље ... А ви, деда? Од чега болујете?

ДЕДА: Не знам.

ВИЛИЈАМ: Нису ли вам рекли?

ДЕДА: Можда су и рекли. Знаш кад је то било...

ВИЛИЈАМ: Тако ћу и записати. (Записује понављајући).“Можда су и рекли.“ Тачка.

(Феру). А ви?

ДЕДА: Тај пак све памти.

ВИЛИЈАМ: Шта памти?

ФЕРО: Све. Имам пријатељицу у Швајцарској.

ВИЛИЈАМ: Записао сам.

Братој хрче.

ДЕДА: Он спава због анестезије.

БРАТОЈ: (у сну). Ја сам овде привремено.

ВИЛИЈАМ: Разумео сам. (Записује.) Он је ту привремено.

Пепељуга је завршила са брисањем пода и седи до врата. Виде јој се само очи.

ВИЛИЈАМ: (Пепељуги). А ви?

ФЕРО: Она је нема. Овде ради као санитарка...

ВИЛИЈАМ: Аха... Јасно. (Записује). Мутос тоталис.

ФЕРО: Шта то значи?

ВИЛИЈАМ: Потпуно нема.

Он затвара нотес и гледа их једног по једног пре него изведе закључак. Сви гледају у ишчекивању.

ВИЛИЈАМ: И тако, све по реду. Ето записасмо, а сад да наставимо...

Он одлучно одлаже нотес на нахткастни. Након тога скида сако и одложи га на столицу, затим редом скида кошуљу, панталоне итд., слажући све пажљиво. Болесници посматрају у недоумици овај апсурдни ритуал. Пошто је остао само у гаћицама, Пепељуга му додаје болничку пиџаму. Он је мирно облачи, леже у кревет и приљежно се завија. Поново отвара свој дневник.

ВИЛИЈАМ: (лежећи). Сада да прочитамо шта смо записали. Соба бр. 6, први кревет: Contusio Cerebris. Тајни удес авиона Алијансе. Жртава нема. Пилот има амнезију услед потреса мозга. Случај треба расветлити. Тачка.“

КОНТУЗОВ: Ја не верујем.

ВИЛИЈАМ: Не верујеш, али кад прочиташ – излази на то. То је живот – кад га читаш, има смисла, а када га живиш – нема?

Затамњење.

СЛИКА ЧЕТВРТА

Улази баба која је дошла у посету.

БАБА: Јосифе, јеси ли жив?

ДЕДА: Зашто питаш?

БАБА: Па, закаснила ти пензија овог месеца, па ја помислила.... Донела сам ти кисело млеко. (Претура по цегеру.) Јој, ја га заборавила? И пиво сам заборавила...

ДЕДА: Нема потребе. Овде пива има.

БАБА: Онда да и ја једно попије, чим има... (Отвара флашу.) Како ти је склероза?

ДЕДА: Добро је.

БАБА: Јеси ли почео да памтиш?

ДЕДА: За кад да памтим? Нећу ваљда мемоаре да пишем на оном свету? Зашто да памтим, кад ми је овако боље.

БАБА: Окопах виноград, мало по мало. Можда и окусиш од њега, можда и не... Много сам болесна, Јосифе!

ДЕДА: Како је куче?

БАБА: Добро је. Остарело јадно.

ДЕДА: Држи га на топлом. На пролеће га водим у лов.

БАБА: Какав црни лов, оно више и не види?

ДЕДА: Колико види, види... Шта ћу, да му купујем наочаре?

БАБА: Много ми је лоше, Јосифе. Како ћу да прегурам ову зиму?

ДЕДА: Нема опасности. Сетери издржавају на хладноћи.

БАБА: И Стефан је много болестан.

ДЕДА: Који Стефан? Баџанак?

БАБА: Он. Јуче га одвели у Новоселску болницу.

ДЕДА: Тај покварењак опет преко протекције...

БАБА: Зашто тако говориш? Човек бере душу.

ДЕДА: Нека бере. Мој баџанак није добар човек. Свастика је у реду, али он – не!

БАБА: Убио те Бог, дабогда! Цео живот само гунђаш, али ето, сад ти Господ враћа!

ДЕДА: Ех, баба, баба! Скиташ, не скиташ – увек стигнеш овде... Добро је да сам се барем наскитао док сам могао.

БАБА: Дабогда те живог сахранила! Све памти, само лаже докторе!

ДЕДА: Не вичи. Овде има један што све записује. Јеси ли окопала виноград?

БАБА: Ја сам га окопала – умало заборавих да ти кажем.

ДЕДА: Добро. Хајде иди!

БАБА: Идем ја. (Узима још једну флашу пива, али је деда враћа назад).

ДЕДА: Не пипај! Пиво ми је преписао доктор. И кажи свастици да се много не брине, ако баџанак умре.

БАБА: Како, бре, да умре?

ДЕДА: Лако, како...

БАБА: Опоравиће се, кажу.

ДЕДА: Опоравиће се... Кад се и ја опоравим... Хајде сад!

БАБА: Хајде!

Затамњење.

СЛИКА ПЕТА

Вилијам исписује имена болесника на фасциклама-досијеима и одлаже их на полицу.

ВИЛИЈАМ: Соба број 6, први кревет – Sontusio Cerebris.

КОНТУЗОВ: Рекох ти, ја нисам Церебрис. Они то кажу. Ја сам неидентификован.

ВИЛИЈАМ: Ја те тако водим само условно. Значи, за сада условно остајеш Контузио Церебрис.

КОНТУЗОВ: Нисам!

ДЕДА: (гура Контузова). Не поричи, рекох ти. Биће горе.

КОНТУЗОВ: Добро, ја сам Церебрис.

ВИЛИЈАМ: Тако. Прва фасцикла – Cerebris, друга – Arteriosclerosis , трећа – Братој, Перитонитис, четврта Феро – Hipermnesia, пета...

ДЕДА: А, могу ли нешто питам?

ВИЛИЈАМ: Мене?

ДЕДА: Да.

ВИЛИЈАМ: Питај.

ДЕДА: Зашто ви... то...

ВИЛИЈАМ: Зашто записујем живот?

ДЕДА: Да.

ВИЛИЈАМ: Зато што незаписан живот нема смисла.

ДЕДА: А записан, има ли он смисла?

ВИЛИЈАМ: Записан – да. Узмимо Робинзона Крусоа. Сам на пустом острву 27 година! Ужасно! Сваки је дан хтео да се беси, а данас, цео свет чита његов дневник, јер написано даје смисао и најбесмисленијем животу. Чак шта више! Свет започиње с писањем.

ДЕДА: То није тачно. У Библији пише: „У почетку беше слово. И рече Бог: Нека буде светлост!“

ВИЛИЈАМ: Бог је рекао, али је неко то записао. Иначе, данас нико не би знао шта је рекао. Ко је то записао, питам ја? (Контузову). Ко?

КОНТУЗОВ: Знаш да не памтим...

ВИЛИЈАМ: Размисли!

КОНТУЗОВ: Размишљам...

ВИЛИЈАМ: У почетку је Бог био сам сред ништавила. Значи, Бог је сам водио белешке. Је л' тако?

КОНТУЗОВ: Не могу ништа да кажем.

ВИЛИЈАМ: Даље: „И створи бог човек по свом обличју.“ То јест, ако Господ Бог води белешке, и човек, по његовом обличју, треба да их води. А он их не води, и то му је основни грех. Зато и није срећан. Јер ћивот је створен за описивање, а не за живљење. (Контузову). Ево, на пример ти: да си водио белешке, сада би знао ко си. Је л' тако?

КОНТУЗОВ: Тако је.

ВИЛИЈАМ: Нормално да је тако. Сви велики људи су говорили: Записуј и бележи. Отело, на пример: „Записујте, све запишите!“- трећи чин, сцена трећа. Краљ Лир: “Све сам добро записао.“ – први чин, сцена четврта. Хамлет: “Све сам већ записао...“. Ричард IV: “Записујте, изнова и изнова.“, Ричард III „Запиши, то ће и остати!“, Ричард II...

ФЕРО: А како се ви зовете?

ВИЛИЈАМ: Вилијам.

БРАТОЈ: Како??

ВИЛИЈАМ: Вилијам. Ви-ли-јам.

ДЕДА: Који Вилијам?

ВИЛИЈАМ: Врло је компликовано, и то нећете запамтити.

Тутањ летећих авиона буди Братоја.

БРАТОЈ: (буди се). Шта се овде дешава?

ДЕДА: Авиони Алијансе...

ФЕРО: (на прозору). Овај пут их има барем сто...

ВИЛИЈАМ: (пишући). Шест часова и тридесет и пет минути: око сто авиона Алијансе прелетело у правцу Запада...

КОНТУЗОВ: До сада је прелетело барем триста.

ВИЛИЈАМ: (дописује). До овог тренутка, укупан број прелетелих авиона, према подацима пилота Церебриса, је око триста. Је ли тако?

ДЕДА: Не знам. Ја се у војне ствари не разумем.

СЛИКА ШЕСТА

Феро говори, а Вилијам записује. Пепељуга риба под.

ФЕРО: Дани одмора у Швајцарској – субота, недеља и 1. август – Дан швајцарске независности. Телефон 117 – полиција, 144 – хитна помоћ. Телефонски код за Швајцарску 0041, за Берн – 31, за Базел – 61, за Женеву – 22, за Цирих – 1.

ВИЛИЈАМ: Је л' ти записујеш ове ствари?

ФЕРО: Не. Памтим их.

ВИЛИЈАМ: Сада их памтиш, али ако добијеш потрес мозга као Контузов?

Феро се замисли.

ВИЛИЈАМ: Живот је превртљив. И Контузов је памтио све.

КОНТУЗОВ: То зависи од тога колико сам био паметан.

ДЕДА: Нема глупих пилота, Контузов.

КОНТУЗОВ: Нисам пилот! Био сам на 20 метра од авиона.

ДЕДА: Катапултирао си, али не памтиш.

ВИЛИЈАМ: Да, тако је. Зато, док памтиш, записуј. Јер, једног се дана све претвара у ништа, осим написаног. Ево ти један фасцикла. (Даје фасциклу Феру.)

КОНТУЗОВ: Моја је ствар јасна. Мене држе овде, не бих ли се присетио. Да сада има ко да ми исприча моју аутобиографију, па да је запишем...

ДЕДА: Питаћеш неког пилота. Биографије свих пилота личе једна на другу: прво – војна школа, друго – служба, треће – шта ли оно беше... Војна посла.

ВИЛИЈАМ: (понавља гласно, записујући). Војна школа, служба, каријера...

БРАТОЈ: Рана ми се полако затвара. кад се сасвим затвори, идем. (Куца по глави, више пута, бројећи у себи.)

ДЕДА: Дајбоже да од тебе крене!

БРАТОЈ: То кад једном крене, иде. Тешко је док крене. Мени, например, у животу уопште не иде, али овде се сналазим. Ето, рана зараста. (Опет куца по глави, на исти начин.)

ДЕДА: Куца се трипут.

БРАТОЈ: Ја ради сваке сигурности куцам 16 пута, јер „куцни трипут у дрво“ има 16 слова.

ВИЛИЈАМ: (записује). Neurosis ritualus – нападнонервни ритуал.

БРАТОЈ: Никаква нервоза... Једноставно осећам да ми од тога постаје боље.

КОНТУЗОВ: И мој је организам јак, али ми је сећање слабо. Значи, деда, ти мислиш да сам ја војно лице?

ДЕДА: У најмању руку си пуковник, слушај ти деду. У твојим годинама, сви пилоти су пуковници. Да смо, којим случајем, у Новоселској болници, до сада би те отпустили. Тамо нема ово-оно. Тамо важи принцип природне селекције. Ко преживи – преживи.

КОНТУЗОВ: Да бар човек зна своје име, а не... Ја не знам сада, да ли ће мене у заједничку костурницу или у гроб незнаног јунака да положе...

ДЕДА: И докле ћу ја, питам доктора, да чујем та звона? До краја, рече... Динг – донг – динг....

БРАТОЈ: Ја сам летос био у Новоселској болници са упалом плућа – брон-хо-пне-у-мо-ни-ја. Шурак и ја узесмо кредит и куписмо два америчка комбајна. Један за њега, један за мене. Страшан комбајн, матер му! Жање ко луд, ал држи хладно. Два минута стојиш у кабини, и почне да чупа у леђима – рибице (леђни мишићи) ти чак утрну...

Вилијам и Феро записују.

ФЕРО: Спорије мало!

БРАТОЈ: Да. Напуљу 40 степени, а ја унутра у капуту. Код шурака обрнуто: у његовој кабини – цигле да испечеш. Шурак у купаћим гаћама и опет сав у води. „Две године, каже, сам радио у Сахари, овако нешто тек сад видим.“ У неко доба ми заињише стакла. Мраз! Ставих рукавице и шубару, стружем стакла, и жањем. И неприметно заспах од беле смрти. Пробудише ме у болници. Након два дана дотераше и шурака због топлотног удара. А оно, мамицу ли им комбајнску, уграђена клима. Код мене на минус 20, а код шурака на плус 40.

ВИЛИЈАМ: Понови само цифре!

БРАТОЈ: Минус 20, плус 40.

КОНТУЗОВ: Вероватно су и авиони са таквим инсталацијама?

БРАТОЈ: Вероватно.

КОНТУЗОВ: Бар да знам како у будуће да се облачим...

ДЕДА: Ти ћеш скоро у пензију. Кад ти пичну пензију од 5 000 долара, шта има да се облачиш?

Сви, чак и Пепељуга, затрепћу.

КОНТУЗОВ: Колико?

ДЕДА: Како колико, пет хиљада. Може и више. По цео дан се излежаваш на викендици.

КОНТУЗОВ: На каквој викендици?

ДЕДА: На твојој. Где си видео пуковника без викендице?

КОНТУЗОВ: Ништа не памтим! Нема ли ко да ме препозна, људи!

ДЕДА: Треба да обиђеш америчке аеродроме. Тамо неко може и да те препозна.

КОНТУЗОВ: Само да једном изађем одавде. Боже, 1 000 долара!

ВИЛИЈАМ: Записао сам пет хиљада.

КОНТУЗОВ: Је л' било пет? Дај и мени једну фасциклу. (Записује.) Пет хи-ља-да! Тц-тц-тц! Ала сам се ја науживао, ал како да докажеш?

Затамњење

СЛИКА СЕДМА

Јутро. Време за визиту. Вилијам улази са фасциклама.

ВИЛИЈАМ: Устај за визиту!

Седа на кревет Контузова и отвара фасциклу. Улази Пепељуга и сви подижу ноге са пода.

ВИЛИЈАМ: Кревет број један. Шта смо документирали до сада? (Чита): „Contusio Cerebris. Занимање – пилот. Чин – пуковник. За сада познато имовинско стање – викендица. Приходи – 5 000 долара од пензије. Тачка.“ Како је? Јеси ли се нечега присетио?

КОНТУЗОВ: Почело је да ми се просветљује по мало.

ВИЛИЈАМ: Који је данас датум?

КОНТУЗОВ: Данас... Данас... Не могу баш тачно да кажем.

ВИЛИЈАМ: Значи, не памтиш датуме?

КОНТУЗОВ: Овог месеца сам испустио конац.

ВИЛИЈАМ: Ништа. Следећег ћеш га ухватити. Важно је да се цела ствар ида на боље.

БРАТОЈ: Ма, шта на боље – тај је све решио. Шта ја да кажем...

ВИЛИЈАМ: Сад ћемо стићи и до тебе. (Отвара следећу фасциклу.) Братој Стефанов, пол – мушки, статус – активан, на изглед и календарски стар 40 година итд... Професија – пољопривредни радник?

БРАТОЈ: Баш тако.

ВИЛИЈАМ: Прележана упала плућа услед несреће на раду.

БРАТОЈ: Ду-пла упала...

ВИЛИЈАМ: У реду... (Исправља.) Дупла... Оперисан од слепог црева са Peritonitis difusa acuta. Је л' тако?

БРАТОЈ: Јесте, али ми се стање поправља. Ево, рана се затворила. (Подиже ћебе и показује.) Остао је само ожиљак.

ВИЛИЈАМ: Је л' то све?

БРАТОЈ: То је све.

ВИЛИЈАМ: То није слепо црево.

БРАТОЈ: Молим?

ВИЛИЈАМ: Слепо црево је на десној страни, а теби су секли леву?

БРАТОЈ: Да није нека грешка?

ВИЛИЈАМ: каква грешка? Подигни десну руку. Ето, је л' видиш? А тебе су исекли с леве?

БРАТОЈ: Рекоше да је слепо црево?

ДЕДА: Можда. Има људи којима је слепо црево са десне стране. Ја, на пример, имао сам једног познаника – све му је било наопачке: срце с десне, слепо црево с леве стране...

БРАТОЈ: Значи, можда је ипак слепо црево?

ВИЛИЈАМ: Ако ти је слепо црево са леве – да.

БРАТОЈ: Са леве је. Чим су ме секли са леве, значи да ми је са леве стране.

ВИЛИЈАМ: (записује). Братој Стефанов – физиолошке аномалије: слепо црево са леве стране. Друге аномалије?

БРАТОЈ: Не знам. Ништа не знам, и не интересује ме. Само да ме једном за свагда отпусте. (Озбиљно куца у главу и броји шапатом.)

Улази Феро, стоји на вратима и забринуто гледа Братоја.

БРАТОЈ: (Феру). Шта има? Је л' да отпуштају?

ФЕРО: Рекоше да се спремиш.

БРАТОЈ: За отпуштање?

ФЕРО: За операцију.

БРАТОЈ: какву операцију?

ФЕРО: Слепог црева.

БРАТОЈ: О, Господе!

ДЕДА: Можда си са два слепа црева. Имао сам ја једног пријатеља, био је са два таква...

БРАТОЈ: Јаоој, Мамицу му! Јебем ти живот! (Безумно удара по глави.) Чекај, погреших у бројању... (Почиње из почетка да удара.) Тако, 16 пута. Сад за прво слово „К“ 12 пута... (Опет куца и броји.)

ДЕДА: Попи једно пиво и смирићеш се. Дајте пиво! Контузов, ти си на реду.

КОНТУЗОВ: (показује средњи прст). Ето ти! Ја сам био јуче.

ДЕДА: Па зар ти памтиш?

КОНТУЗОВ: Почео сам и ја да памтим. Ево овде сам записао: јуче сам частио ја.

Затамњење.

СЛИКА ОСМА

Вилијам је сам. Улази Пепељуга, прилази му и чинии пар гестова на језику глувонемих.

ВИЛИЈАМ: Молим?

Пепељуга понавља.

ВИЛИЈАМ: Схватио сам. Значи, ти ни си нема?

Пепељуга потврђује климањем главе.

ВИЛИЈАМ: Добро. Поправићемо. (Отвара нотес са белешкама.) Значи, прецртавамо мутос тоталис. И шта да напишем?

Пепељуга објашњава мимиком.

ВИЛИЈАМ: Добро. Пишем: Заветовала се да не говори. Је л' тако?

Пепељуга потврђује.

ВИЛИЈАМ: И докле ће то да траје?

Пепељуга објашњава.

ВИЛИЈАМ: Да, разумео сам. (записује.) Испричај ми мало више, то је јако интересантно.

Пепељуга се двоуми.

ВИЛИЈАМ: То је за твоје добро, веруј ми.

Пепељуга објашњава, а Вилијам записује понављајући „Добро“, „Разумем“, „Да“, „Јасно“ и сл.

Пепељуга завршава.

ВИЛИЈАМ: Значи, шта смо записали? (Чита): М. И., календарски стара 32 године, на изглед 18. До своје седамнаесте чита само бајке. У седамнаестој улази у закаснели пубертет, али јој омиљено штиво остаје „Пепељуга“. Доживљава неколико интимних разочарења, у комбинацији са животним неприликама. Ради прљав и тежак посао. Нешто друго?

Пепељуга му додаје пресавијен лист хартије.

ВИЛИЈАМ: (чита). Једног јутра се пробудих и схватих да сам, уствари, ја Пепељуга. Осетих мир и самоувереност – будућност је предамном. Била сам срећна у својој патњи, очекујући крај бајке. Што сам више патила, била сам срећнија...

Пепељуга наставља да „говори“.

ВИЛИЈАМ: Заветовала се да неће говорити до краја бајке. Јасно. (Записује). Завет се психолошки развија у стечени мутизам, т.ј. у немост по сопственом избору. (Вилијам затвара фасциклу и гледа у Пепељугу).

ВИЛИЈАМ: Значи, ти верујеш у то?

Пепељуга „објашњава“ нешто.

ВИЛИЈАМ: Ти не само да верујеш, него си и сигурна у то?

Пепељуга потврђује климањем. Затим скида капуљачу са главе и разтреса своју златну косу. Скида и другу радну одећу и застаје пред Вилијамом у пуном бљеску једне принцезе. Након тога изува ципеле и излази боса. Ципеле остају на сцени.

Затамњење.

СЛИКА ДЕВЕТА

Феро чита Контузову из неке књиге.

ФЕРО: Слушај сад.

КОНТУЗОВ: Јеси ли ти то писао?

ФЕРО: Не. Слушај! „Пре шест година десило се да сам морао принудно да слетим у Сахари. Беше се десио неки квар на мотору мог авиона... Воду за пиће сам имао тек за неких осам дана. И тако, прву ноћ заспах на песку, удаљен хиљадама миља од било ког насељеног места. Бејах одсечен од света, више но било који бродоломник на сплаву усред океана. Можете замислити моје изненађење, када ме, изјутра, неки чудан гласић пробуди... Тада угледах једног необичног дечака, који је стајао озбиљно загледан у мене...“

КОНТУЗОВ: Како се зове та књига?

ФЕРО: „Мали принц“.

КОНТУЗОВ: Јели то истина?

ФЕРО: Да. Писац је био пилот.

КОНТУЗОВ: Значи, колега? Како се зове?

ФЕРО: Антоан. Антоан де Сент Егзипери.

КОНТУЗОВ: Не сећам га се. Како се зваше, Антон?

ФЕРО: Антоан.

КОНТУЗОВ: Много леп почетак. Као да је о мени писао... (Разгледа књигу.)

ФЕРО: (ослушкује) Ево, опет звони

КОНТУЗОВ: Ко звони?

ФЕРО: Телефон? Моја вереница из Швајцарске ме опет тражи (Излази.)

КОНТУЗОВ: Деда?

ДЕДА: Реци?

КОНТУЗОВ: Дали сам ја ожењен, а?

ДЕДА: Сигурно. Нико се од тога није спасао.

КОНТУЗОВ: Која ли је моја жена? Чим сам ја Американац, сигурно је и она...

ДЕДА: Сигурно.

КОНТУЗОВ: Шта мислиш, је л' лепа?

ДЕДА: Нормално да је лепа. Чим си с факултетом...

КОНТУЗОВ: Ја?

ДЕДА: Ти, него ко. Можда си завршио и два факултета.

КОНТУЗОВ: Тц-тц-тц-тц! Да ме неко пита како сам их завршио, Не бих могао да му кажем?

ДЕДА: То се заборавља. Нарочито после потреса мозга.

БРАТОЈ: (пун зависти). Ти, Контузов, с тим потресом мозга извуче премију: и жена, и два факултета...

КОНТУЗОВ: Ја сам све то и раније имао?

БРАТОЈ: То се не зна. Ал кад неком крене – онда је кренуло. Човек напредује... Шта ја да кажем? Целог живота ринтам и ништа. Једино да ме стрефи неки потрес мозга...

ДЕДА: Стрефиће те. Никад није касно.

КОНТУЗОВ: Само ми једно није јасно – како сам завршио два факултета? (Замисли се.) Како? Радом, како би иначе... Какво је то бубање било... Чудо!

БРАТОЈ: Ти си почео да се присећаш?

КОНТУЗОВ: Не сећам се, него замишљам. Питаш ли ме како се завршавају два факултета?

БРАТОЈ: То ти је то. Људи имају два факултета – а ја два слепа црева. Нема ту спаса.

ВИЛИЈАМ: Има.

БРАТОЈ: Где?

ВИЛИЈАМ: У писању. Почни да пишеш, и спасићеш се.

БРАТОЈ: (расплаче се). Ја чак и да пишем не умем!.

ВИЛИЈАМ: Сутра започињемо од „А“.

СЛИКА ДЕСЕТА

Братој је на операционом столу.

БРАТОЈ: Докторе, са каквом анестезијом?

ДОКТОР Са локалном.

БРАТОЈ: Неће ли болети?

ДОКТОР Неће. Овај пут нећемо дубоко, само ћемо очистити. (Сестри.) Сестро, једну ампулу пеницилина.

СЕСТРА Ево.

ДОКТОР Ампула Прокаина за анестезију!

СЕСТРА Ево дајем. (Отвара ампулу).

ДОКТОР Сада ћемо дати анестезију, и готово... (Даје инјекцију.) Тако. сад још једну. Тако... Је л' почело да трне?

БРАТОЈ: Утрнуо сам ја одавно. Сеци да се и то једном заврши .

ДОКТОР Да прво анестезија ухвати... (Куца га инструментом). Осећаш ли нешто?

БРАТОЈ: Осећам.

ДОКТОР А сада? (Опет куца по њему.)

БРАТОЈ: И сада.

ДОКТОР Али слабије?

БРАТОЈ: Изгледа да је слабије...

ДОКТОР Анестезија делује. Сестро, пинцету!

СЕСТРА Пинцета. (Додаје му.)

ДОКТОР Скалпел.

СЕСТРА Скалпел. (Додаје.)

ДОКТОР Идемо!

Доктор засече и зачује се урлик Братојев. Сви одскоче.

ДОКТОР (уплашено). Шта се дешава?

БРАТОЈ: Боли!

ДОКТОР Е, боли помало, то је разумљиво. Држи се, мушкарац си! (Доктор поново сече и Братој поново животињски заурла.)

ДОКТОР Шта је сад! Чак толико не боли, секао сам и друге.

БРАТОЈ: Боли, страшнооо! Сестрооо! Јој, мајко мојааа!

ДОКТОР (бесно.) Умукни, звекнућу те? Како да радим овако?

БРАТОЈ: Болиии!

ДОКТОР Трпећеш! Стисни зубе! (Доктор поново засече и Братој опет урликне.)

ДОКТОР Шта је сад! (Персоналу.) Сви овамо и притисните га! Таако!

Они га затисну, доктор острашћено сече, а Братој урла.

СЕСТРА (урла). Стој! Стоој!

ДОКТОР Шта је?

СЕСТРА Грешка, докторе! Грешка! Заменили смо анестезију пеницилином. Исте ампуле, ђаво их однео!

Братој у бесу заурла, извлачи руке и граби скалпел.

БРАТОЈ: (урла). Натраг! јебем ти живот! (Размахује скалпел.) Је л' све по мени, бре? Све по мени? Ово треба записати! Треба записатиии!

ФЕРО: (Феро се дере испод стола). Веће је записано!

СЛИКА ЈЕДАНАЕСТА

Братој лежи везан дугим рукавима лудачке кошуље везаним у чвор.

БРАТОЈ: И ја треба да почнем да записујем, деда. Ено, Контузов, на пример, само је писањем средио своје стање. Кренуо од нуле, а сад и вилу, и ћену, и пензију… Цело богатство.

Контузов само погледа безосећајно и наставља да се проучава у огледалу, записујући.

ДЕДА: И ја сам целог живота згртао и на крају шта? Ништа. Уђох у болницу, и баџанак све покупи. Ни капи савести нема – о моралу да и не говорим. Толико сам труда уложио, сваку сам ноћ сакупљао... Сваку ноћ!

БРАТОЈ: А дању?

ДЕДА: Дању не. Преко дана има чувара. Они и ноћу пазе, али након два сата заспу... Због једног дизел мотора сам три ноћи мотрио чувара гараже. (Онима што записују). Доста тог писања! Овде човек и да се искашље, запишу!

БРАТОЈ: И шта је после било?

ДЕДА: Заспао. Ја преко једног градилишта уђем и нарамим мотор, ал оборим једну кофу са кречом, и онај се пробуди. И за мном. Најмрачнијим улицама сам бежао – онај за мном. Прођох кроз једну шуму, онај за мном. Прођох кроз још једну шума, онај стално за мном. Пређох границу. После још једну. Затим прођох кроз неку пустињу и, шта да видим – реке, Еуфрат и Тигар. Између њих Вавилонска библиотека. Ја много волим да читам и уђох. „Има ли нешто као за мене“, питам ја? „Имамо ‘Багдадски лопов’“, кажу. „Дајте ми“, кажем ја. Чекам да ми донесу књигу, а они ми донесоше цео камион са циглама – књига је веома стара, а и тада није било хартије. Е, види ти сад, од кад људи краду? Кад видех толико цигала, ухватих се за главу. Могу ли, питам, да је понесем куци? Може, кажу, ако платиш гориво за камион. Не могу, кажем ја, читаћу је овде. И почех: и читам и пребацујем цигле, чита и пребацујем – ознојих се од читања. И таман дочитавам последњу страницу, чујем кораке иза себе. Окренем се – онај исти. Крије се међу циглама и прати ме. Погледам ја своје ђонове, а они цели у кречу и онај само пратио траг. А, тако, кажем ја? Загазих у Тигар и Еуфрат да оперем креч и низводно, низводно и – кући.

ВИЛИЈАМ Романтично.

ДЕДА: Наравно да је романтично. Да није романтично, зар бих ја крао? Знаш ли како се носи мотор од седамдесет кила? А баџанак ми га украде без капи романтике и сад умире од киле. Јер нити је у Тигар газио, нити у Еуфрат. Чак није ни чуо за њих.

КОНТУЗОВ: А што је теби био потребан мотор?

ДЕДА: А ти мислиш да је мом баџанаку био потребан? Шта ће му дизел-мотор? Чак је био и покварен. Хајде доста тог писања? Овде, бре, цела литерарна секција. Само пишу, пишу...

ВИЛИЈАМ: Што је написано, нико не може да украде. Написано остаје другима...

ДЕДА: И украдено остаје другима... Рађаш се и умиреш гоља. Чак и да нешто украдеш, то је за привремену употребу и то Бог опрашта. Осим мом баџанаку, јер нема грам савести, ни романтике.

ФЕРО: Ето! Звони телефон! Опет ме траже из Швајцарске. Та ме девојка сваки дан тражи. (Излази.)

КОНТУЗОВ: Шта ли моја ради?

ДЕДА: Можда је секретарица?

БРАТОЈ: Или медицинска сестра?

ДЕДА: Можда је и глумица...

КОНТУЗОВ: На телевизији?

ДЕДА: Сто посто.

КОНТУЗОВ: (задивљен) Јебо те!

Контузов устаје, укључује телевизор у углу и пиљи у екран. Пепељуга обрише под и седа поред њега. Она крадом гледа лице Контузова, али је он задубљен у екран. Остали већ хрчу.

КОНТУЗОВ: (заурла). Познадох је!

Сви скачу, пробуђени.

КОНТУЗОВ: (показује на телевизор). То је она!

БРАТОЈ: (уплашено) Ко?

КОНТУЗОВ: Моја жена.

ВИЛИЈАМ: То није она? То је француски канал.

КОНТУЗОВ: (разочарано). Штета! Ова ми се толико допала...

ДЕДА: Не мари. наћи ћеш другу. Хајде, лаку ноћ.

Затамњење.

ДРУГИ ДЕО

СЛИКА ПРВА

Тамно је. Сви запевају у хору „Happy birthday to you“. Сцена се осветли. Сви су око кревета Контузова који се буди.

СВИ (хор). Срећан рођендан!

КОНТУЗОВ: Ко има рођендан?

ФЕРО: Ти, ко други.

КОНТУЗОВ: Ко вам је рекао?

БРАТОЈ: Тако смо одлучили.

ДЕДА: Неког дана си се морао родити?

КОНТУЗОВ: Значи, рођен сам на данашњи дан?

ФЕРО: Ако хоћеш да одложимо за сутра?

ВИЛИЈАМ: Не може сутра. Већ сам га уписао под данашњим датумом.

КОНТУЗОВ: Чекај да и ја упишем. Ово је за мене врло важан датум. (Записује.)

ФЕРО: А сада – поклон! (Поново запевају, а Пепељуга уноси упаковани поклон).

КОНТУЗОВ: Шта је то?

ФЕРО: Отвори и видећеш.

КОНТУЗОВ: (кида омот). Шта је ово?

ФЕРО: Униформа. Са бувљака. Ганц нова.

Контузов заплаче од радости.

КОНТУЗОВ: Не памтим кад сам задњи пут обукао униформу... (Ставља капу и до краја представе остаје са њом.)

ФЕРО: Унајмили смо и камеру да снимимо славље.

КОНТУЗОВ: (поласкан). И камера! Није требало?

БРАТОЈ: Да не би заборавио, Контузов. Једног дана, када се поново вратиш у онај свет, не заборављај да си овде имао сиромашне, али одане пријатеље.

КОНТУЗОВ: (кроз сузе). Никада вас нећу заборавити! Никада! Ви сте ме извукли из ништавила и вратили ме у живот. (Пепељуга, такође, брише сузе.)

Сви застају око Контузова за сликање

ДЕДА: Контузов, реци нешто за успомену!

КОНТУЗОВ: (брише очи.) Шта да кажем?

ВИЛИЈАМ: Нешто што ће бити записано за историју.

КОНТУЗОВ: Добро, рећи ћу.

У осветљеном кругу остаје само Контузов. Концентрише се и започиње:

КОНТУЗОВ: Пре неког времена, десило се да сам морао принудно да слетим у пустињу...

ФЕРО: (шапуће). Зашто у пустињу?

СВИ Псссссст!

КОНТУЗОВ: Беше се десио неки квар на мотору мог авиона и он је изгорео... И тако, прву ноћ заспах сам на песку. Бејах одсечен од света, више но било који бродоломник на сплаву усред океана. Можете замислити моје изненађење, када ме, изјутра, неки чудни гласић пробуди... Тада угледах једног необичног дечака, који ме упита, озбиљно загледан у мене, „Ко си ти?“. „Не знам – рекох му – Ништа не памтим. Ја сам неидентификован...“

Затамњење.

СЛИКА ДРУГА

Јутро. Сви су ту осим Вилијама. Феро разгледа поређане Вилијамове фасцикле.

ФЕРО: Деда?

ДЕДА: Ммм?

ФЕРО: Гајим извесне сумње премо овом човеку.

ДЕДА: Ком човеку?

ФЕРО: Вилијаму.

ДЕДА: Зар си тек сад схватио?

ФЕРО: Је л' и ти сумњаш?

ДЕДА: Не сумњам – ја сам убеђен.

ФЕРО: У шта?

ДЕДА: Реци прво ти?

ФЕРО: Мислим да је Вилијаму презиме Шекспир.

ДЕДА: Ја мислим да ће пре бити да је Пушкин.

ФЕРО: Пушкин? Зашто Пушкин?

ДЕДА: Зато што је руски шпијун, ето зашто. Зар не видиш да стално записује када је колико авиона прошло? Од тебе је сазнао све о Швајцарској. Новчану јединицу, званичне празнике, телефонске кодове... А Братој ће иструлити у затвору због оне ракете.

БРАТОЈ: Да је бар био обогаћени уран, а не...

ДЕДА: Пазите шта говорите пред њим! Као записује живот и даје му смисао! Животу ништа не може да да смисао, он, једноставно, записује војне тајне. Зар не видите како се ухватио Контузова не би ли се докопао свега.

КОНТУЗОВ: Чега да се докопа? Ја ништа не знам.

ДЕДА: Он се већ докопао: пилот, пуковник, лична имовина, пензија, брачно стање... Он зна више од тебе самог.

БРАТОЈ: Матер му његову! Какав је он човек?

КОНТУЗОВ: Ја му ништа нисам рекао? Ви сте говорили, а он је записивао.

ДЕДА: Да, али ти ниси порекао и он је схватио истину.

КОНТУЗОВ: Ниси ли ми ти рекао да не одричем?

ДЕДА: Рекао сам, али си ти изгубио осећај за меру. А и те белешке не треба да држиш у ормарићу. Морају да стоје у тајној каси, или да макар буду шифроване.

КОНТУЗОВ: Ко ће да их шифрује?

ДЕДА: Како ко? Ти. Ако пишеш пуковник, на пример, пиши коњ, авион – коњска кола, бојно поље – њива...

КОНТУЗОВ: Е сад ћу, ево сад ћу да шифрујем све... (Отвара ормарић). Јао? Нема фасцикле?

ДЕДА: Ето ти! Сад је готово!

КОНТУЗОВ: Моје белешке? Само што сам прикупио биографију. како ћу сад да се опоравим, кад се ничега не сећам? Где су моје белешке?

ДЕДА: У Москви, где би друго? Он их је већ послао?

КОНТУЗОВ: Јој, мајчице! како ћу сад да докажем ко сам? Где да их тражим по Москви?

ФЕРО: Нису у Москви.

КОНТУЗОВ: А где су?

ФЕРО: У Главном штабу Алијансе. Ја сам их послао.

ДЕДА: Ето ти сад још једног шпијуна. Ово постаде шпијунско легло.

ФЕРО: Нисам шпијун. Намерно сам их послао. Контузов мора бити спашен. То што нас не отпуштају, не значи да и он треба да иструли овде? Он је из другог света и има право на другачији живот.

КОНТУЗОВ: Нема ни касете?

ФЕРО: Касету сам послао у CNN.

Сви погледају према телевизору. Контузов полако прилази и укључује га. На екрану се појављује Контузов у крупном плану, говорећи: „Беше се десио неки квар на мотору мог авиона и он је изгорео... И тако, прву ноћ заспах сам на песку...“.

БРАТОЈ: То си ти?

КОНТУЗОВ: О, Боже! У шта се увалих! Ја нисам крив – Они су ми рекли да сам Церебрис.

СЛИКА ТРЕЋА

ВИЛИЈАМ: (улази, вичући) Почиње расплет! Почиње расплет!! Може! (Даје руком знак и Пепељуга угурава кревет на точковима натоварен пакетима.)

ВИЛИЈАМ: (чита адресе и баца пакете на средину собе) Пакет од колега са носача авиона „Онтарио“. Пакет са носача авиона „Небраска“. Пакет из Војне ваздушне базе „Тоармина“. Пакет од „Седме америчке флоте“, пакет од ветерана „Пустињске олује“, пакет од резервних официра из Чикага, пакет од извиђачког одред „Аљаска“... (Феру.) Дај другу пошиљку! (Феро излази, он наставља.) Пакет од бејзбол-клуба „Кајмани из Мајамија“, пакет од „Лепотица Флориде“, пакет од „Тигрова са Јукона“...

Улеће Феро.

ФЕРО: Долазе! Долазеее!

КОНТУЗОВ: Ко долази?

ФЕРО: Група официра Алијансе. Траже Контузова.

КОНТУЗОВ: Готово је! Откривен сам!

Улази група страних официра са тамним наочарима.

ГЕНЕРАЛ: (гласно). Attention!

Официри поздрављају у ставу „мирно“.

ГЕНЕРАЛ: Who is Colonel Cerebris?

Преводилац преводи симултано. Сви показују занемелог Контузова.

ФЕРО: Он...Изгубио је моћ говора од потреса мозга.

ГЕНЕРАЛ: Aaattention! First: For extraordinary achievements in fulfilling his military tasks, the General Command of the Alliance grants Colonel Crerebris the „July 4th“ medal of the first degree.

Преводилац преводи. Сви официри певају америчку химну, а генерал прилази Контузову и ставља му орден.

ГЕНЕРАЛ: Second: After a week time Colonel Cerebris will be transferred to the clinic in Switzerland and will remind there until his full recovery. (Prevodilac prevodi.) Third: In order not to disturb his psychological comfort, all his room mates will be accepted in the same clinic in Switzerland. All costs shell be paid by the General Stuff of the Alliance.

У том тренутку одјекне силно брујање авиона који прелећу.

ФЕРО: Авиони Алијансе!

ГЕНЕРАЛ: Attention!

Официри поздрављају у ставу „мирно“, гледајући ка таваници, док одјекује брундање њихове војне моћи.

ДЕДА: (Контузову) Хајде, кажи нешто!

Контузов се осврће беспомоћно и на крају узвикне:

КОНТУЗОВ: U-S-A! U-S-A!

ОФИЦИРИ (гласно, у хору). Хура! Хура! Хурааа!

Они поново запевају америчку химну.

Затамњење.

СЛИКА ЧЕТВРТА

ФЕРО: (дере се, Грлећи Контузова). Швајцарска! Идемо у Швајцарску!

КОНТУЗОВ: Не верујем! Не верујем!! Ја нисам Церебрис!

ДЕДА: Јеси, не поричи!

КОНТУЗОВ: Постаје страшно! Схватиће истину!

ФЕРО: (еуфорично). И орден имаш већ! О каквој истини говориш?

БРАТОЈ: (плаче од радости). Извуче се човек! извуче се, и све нас извуче! Браво, Контузов! Браво! Кад једном крене, онда је кренуло!

ФЕРО: Ви... Је л' ви знате шта је то санаторијум у Швајцарској? Све у белом! Сија! Мермер и стакло! Браве од чистог злата!

ДЕДА: По једну браву да мазнемо, опет је фајда...

ФЕРО: Снег и сунце! Хидротерапија! Трипут дневно кардиограм! Масажа, услуга... Bitte – danke, bitte – danke...

БРАТОЈ: А не као овде да те живог секу!

ФЕРО: Страшна ствар, господо! Снежни врхови, плаво небо, ски-лифтови, смучарске стазе...

БРАТОЈ: Све је то много лепо, али мене неће повести.

ФЕРО: Зашто?

БРАТОЈ: Зато што су помислили да сам луд. (Показује завезане рукаве лудачке кошуље, које Феро брзо развезује.)

ДЕДА: Повешће и тебе. Повешће те ради Контузова.

БРАТОЈ: Чак и да ме поведу, бациће ме у лудницу.

ФЕРО: Ти... Знаш ли ти какве су швајцарске луднице? Тамо су луднице са пет звездица. А само да видите каква ће храна да буде: швајцарски сир, швајцарски маслац, швајцарска чоколада, швајцарске wурстле... ако неко добије пролив, није страшно – ја сам ту.

БРАТОЈ: (по војнички, када се стара класа скида) Сииии-...

СВИ (у хору, по војнички) ...тнооо!

Обухваћени ентузијазмом, сви се пењу на кревет од Деде, љуљају се као у возу и свирају као локомотива.

ФЕРО: Полазааак! Цирих, Лозана, базел, Женева, Локарно, Лаго Мажоре, Лаго Валензе, Лаго фи Комо, Монблааан!

ВИЛИЈАМ: Монблан није тамо?

ФЕРО: Није, али се видиии! Види сеее!

ДЕДА: (узбуђено). Значи, има раја? Имааа!

ВИЛИЈАМ: Бајрон је тамо писао. И Шели. И Мери Шели. Велики Гете!

ФЕРО: И Чарли Чаплин је тамо умро!

ДЕДА: (усхићено). И ја ћу тамо умрети!!!

ВИЛИЈАМ: Умрећеш, деда, умрећеш... Све ћемо записати.

ДЕДА: Звона! Чујем звона! Динг-донг! Динг-донг! Динг-донг!

БРАТОЈ: (урла). Кренуло је, нема заустављања! Кренуло јеее!

СЛИКА ПЕТА

БАБА: Јосифе? Јеси ли ту?

ДЕДА: Ту сам, али... Добро је што си дошла да ме видиш, зато што...

БАБА: Шта?

ДЕДА: Одлазим.

БАБА: Где?

ДЕДА: На једно лепо место.

БАБА: И Стефан оде.

ДЕДА: Баџанак? Ко је, па, њега средио?

БАБА: Господ. Јуче га погребoсмо.

ДЕДА: Аха... Свастика је л' плаче много?

БАБА: Претрнула је већ.

ДЕДА: Она ће и мене да сахрани... Реци јој да одлазим.

БАБА: Где, бре?

ДЕДА: У Швајцарску.

БАБА: Да ти нису обуставили таблете за склерозу?

ДЕДА: Нису. Кажу да је тамо много лепо... Све је, кажу, чисто и бело... Са плавим небом. Са златним бравама, и другим таквим стварима, не памтим баш све...

БАБА: (нариче) Кукууу мениии! Коме ме остављаш? Коме? Што и мене не узме Господ, кад већ тебе узимааа!.

ДЕДА: Ма, какав Господ? Шаљу ме из Алијансе.

БАБА: Умиреш, Јосифе, умиреш.

ДЕДА: Ма, какво умирање?

БАБА: Умиреш, умиреш. Само су ти они то изокола казали.

ДЕДА: Идемо цела соба.

БАБА: Да, да... И мени је чудно што вас не отпуштају? Убио их Бог што вас само лажу, а не казују истину. Сви лажу, Јосифе! Почну ли да говоре нешто много лепо – бежи! Цео живот само обећавају и, ето, дође и та пуста Швајцарска.

ДЕДА: Тише мало, записују! Људи ме шаљу у тај, реци га...сану...сануторцијум.

БАБА: Каже се утопција, Јосифе, запамтила сам. Лоша ствар. До сада, успешну утопцију нико није направио.

ДЕДА: Ма, није то. То се зове... ссс... симпозијум. Нешто као одмаралиште са докторима... Томо се човек брзо опорави...

БАБА: Много добро су те опоравили. Јуче Стефана, сад и тебе. Јооој, сестрооо, шта нам је суђеноооо? Мужеви да нам један уз другог лежееее.

ДЕДА: Псссст! Умукни! Поред баџанака никада нећу да легнем.

БАБА: Лећи ћеш, Јосифе, Лећи ћеш. Кад су из Алијансе рекли...

ДЕДА: Шта кад су рекли? Могу да причају шта хоће! Ја нигде не идем! Јебем ти и баџанака! Цео живот ми се подмеће, а сад и на ономе свету. До њега не лежем и тачка! Да кажеш то и свастици.

БАБА: (злобно). А крај ње би легао, а?

ДЕДА: Крај ње може. Свастика није лош човек.

БАБА: Ђаво те однео, дабогда! Да умреш и да се спасим от тебе! Умри!

ДЕДА: Добро, добро... Хајде, иди!

БАБА: Идем.

ДЕДА: И наврати опет да ме посетиш.

БАБА: Ако још увек будеш ту, навратићу.

ДЕДА: Бићу ту...

Затамњење.

СЛИКА ШЕСТА

Сви су у соби. Феро је са штапом пред мапом Швајцарске.

ФЕРО: Цирих се налази на језеру Лимат са 1300 ресторана, који се зову Wurstl-и. У музеју Kunsthaus улазница кошта 2 франка. Луцерн је величанствен град усред Алпа. Аутобусом број 6 можете посетити кућу Рихарда Вагнера која се налази у улици Wagnerweg 27, у Tribschen-у. У Берну је живо Ајнштајн, улица Kramgasse 49, улаз слободан. У Лозани немојте пропустити музеј Collection de l’Art Brut у коме су изложене рукотворине криминалаца и људи са психичким девијацијама.

ДЕДА: Тамо би могли да вам откупе ваше прибелешке.

ФЕРО: Зашто? Ми нисмо криминалци?

ДЕДА: Нисам рекао да сте криминалци...

ФЕРО: Потпуни комфор ћете наћи у Доринт Хотелу са 7 звездица, где ћемо, вероватно бити смештени и ми. Телефон је 004136412121. Величанствена панорама, 138 соба, 490 лежаја, сауна, соларијум, куглана, откривени и затворени базени за пливање.

КОНТУЗОВ: Тако нешто ни из авиона нисам видео.

БРАТОЈ: Лепо, брате, што јес, јес. (Куца се по глави).

ДЕДА: Да. Али много лепо, није то на добро.

ФЕРО: Швајцарска ти је то, деда!

ДЕДА: Знам ја шта је Швајцарска боље од тебе...

Сви су збуњени оваквим обратом.

ФЕРО: Зашто се сад одмећеш? Ниси ли хтео да умреш тамо?

ДЕДА: Да бијем толики пут због једног умирања – мерси!

ВИЛИЈАМ: Деда, не квари финале!

ДЕДА: Финале неће побећи, Вилијаме. Ти то боље знаш од мене.

КОНТУЗОВ: Деда, не одустај! Послушај ме као човека са два факултета.

ДЕДА: У Швајцарској не признају америчко образовање. Признају само средње и то много тешко.

КОНТУЗОВ: Јеби га! Кад не памтим да ли имам средње?.

ФЕРО: Ти си тамо само ради опоравка. После те враћају у Америку и опет ти га признају?

ДЕДА: А нас? Где ће нас да врате? Опет ту. Такав је живот – још се ниси ни осмехнуо, а већ си се искезио.

КОНТУЗОВ: И ја одустајем. Само што сам се средио овде... Да овде оставим викендицу, жену и 5000 долара пензије, и да одем да смрзавам по туђим планинама?

ФЕРО: Нећеш да смрзаваш, свуда је са клима уређајима.

БРАТОЈ: Да, да... А кад их укључе на минус 20...

ФЕРО: Контузов, не попуштај! Ти си, барем, официр.

КОНТУЗОВ: Управо тако. Ја сам пуковник и, може бити, знам неку војну тајну. Замисли, (Гледа према Вилијаму) да тамо допаднем страним шпијунима и они ишчепркају ту војну тајну, ако је се случајно присетим.

ДЕДА: Ако се будеш присетио, опет добро. Кажеш им тајну и они те пусте. Али ако је се не присетиш, обрао си бостан.

КОНТУЗОВ: Ја одавде не мрдам. То је моја стратешка одлука. Цео ми је живот прошао у ваздуху, хоћу да и ја мало поживим. Хоћу! (Плаче од узбуђења.)

БРАТОЈ: Само ми је још једна операција остала. Издржаћу и без анестезије – навикао сам већ. (Куца у „дрво“. Серије су већ много дугачке и компликоване).

ФЕРО: Господо, сећа једном куца на врата.

ДЕДА: Но никада не преноћи. Судбина, на крају, узима све.

ФЕРО: То је најдивније место и тамо су сви срећни. Сви!

ДЕДА: А шта ако нису? Сада барем замишља да таквог места има. А шта ако схватиш да га нема, не остаје ти ништа друго, него да живот описујеш.

ФЕРО: Вилијаме, шта ти мислиш?

ВИЛИЈАМ: ја не мислим, ја само записујем. Нека му мисле они што ће да читају.

ФЕРО: И шта сад?

ВИЛИЈАМ: Не знам. Ја, у оваквим ситуацијама, пишем: „To be or not to be?“.

СЛИКА СЕДМА

Врата се с треском отварају и улеће Пепељуга, енергично гестикулирајући.

ВИЛИЈАМ: Понови!

Она понавља.

ВИЛИЈАМ: Контузов, твоја жена?

Сви скачу.

КОНТУЗОВ: Каква жена?

ВИЛИЈАМ: Твоја?

КОНТУЗОВ: Где је?

Пепељуга објашњава.

ВИЛИЈАМ: Овде. Пред вратима?

ДЕДА: О-па!

КОНТУЗОВ: Како изгледа?

пепељуга објашњава.

ВИЛИЈАМ: Чудно. Као са филма...

КОНТУЗОВ: (разгледа своју пиџаму). Боже мој! Како ћу сад да јој се покажем? Види како сам дрипав!

ДЕДА: Униформу! Брзо облачи униформу!

КОНТУЗОВ: Стварно! Тачно тако! Униформа! (Облачи се, брзо).

ФЕРО: Ципеле! Чекај, ја ћу да их завежем.

БРАТОЈ: Опасач!

ДЕДА: Стегни чврсто опасач! Ето тако! дај сад да видим? Добро! Сад се исправи! Још! Још! Исправи леђа! Браво! Ти си рођени гардиста. Сада стани мирно и држи се као официр. Говорићеш гласно и јасно!

Контузов застаје мирно на средини собе.

КОНТУЗОВ: И сад?

ДЕДА: (Пепељуги). Да уђе!

Пепељуга излази.

ВИЛИЈАМ: (додаје Контузову пакет). Поклон за твоју жену.

КОНТУЗОВ: Од кога је?

ВИЛИЈАМ: Пише на њему. Од колега са носача авиона „Пенелопа“.

КОНТУЗОВ: (гледа у пакет). Ципеле? Откуд јој они знају број?

ВИЛИЈАМ: Сигурно је познају, ви сте колеге...

ФЕРО: Долази!

Братој започиње лудачки да се удара по глави. Двојица санитарних радника је уводе – убијена од пољског рада жена у старој одећи и блатњавој обући. Жена је веома изненађена од призора и, након паузе, услед забезекнутости, процеди:

ЖЕНА: Добар дан.

КОНТУЗОВ: (громко и са достојанством). Добар дан!

Жена се уплаши, али Контузов поведе разговор, разгледајући њену одећу.

КОНТУЗОВ: Је л' то снимате филм?

ЖЕНА: Садимо кромпир. Пролеће је...

КОНТУЗОВ: (исправља се). А, да! На викендици?

ЖЕНА: На њиви. Рекоше ми да си био на телевизији и ја...

КОНТУЗОВ: Да, био сам. Ово је поклон за тебе.

Даје јој пакет. Жена извади Пепељугину златну ципелицу.

ЖЕНА: Много су лепе, али су мале. Зар си заборавио да носим број 41?

Вилијам се хвата за главу.

КОНТУЗОВ: (сумњичаво). Јеси ли сигурна да ме познајеш?

ЖЕНА: Ја тебе да не познајем?

КОНТУЗОВ: Реци ми како се зовем?

ЖЕНА: (расплаче се). Иване, Сасвим си скренуо од тог потреса мозга! Да их убије Господ, ту пољопривредну авијацију! Баш су нашли да се сударе на нашој њиви, Бог их убио.

КОНТУЗОВ: Зар ја нисам био унутра?

ЖЕНА: Шта би ти тражио унутра, Иване? Они искочише живи и здрави, Господ их убио, а ти од страха изгуби разум. Два месеца те тражим, све сам луднице обишла...

КОНТУЗОВ: (с пажњом). Грешите.

ЖЕНА: Пензионисан си због болести. Дали су ти сто долара пензије.

КОНТУЗОВ: Колико???

ЖЕНА: Сто и пет, чини ми се...

КОНТУЗОВ: (ледено). Ову жену први пут видим.

ЖЕНА: Јооој, Иване! Јао, шта нам се на главу стровали, на таквој ватри да се печемо! Ја сам, Иване! Три сина имамо и две снаје.

КОНТУЗОВ: (санитарцима). Изведите је да се не мучи.

ЖЕНА: (пружа руке). Иванеее!

КОНТУЗОВ: Ја нисам Иван. Ја сам пуковник Контузио Церебрис.

Санитарни радници се покрећу.

КОНТУЗОВ: (осталима). Како да јој објасним? (Громко објашњава). УСА! УСА!

Санитарци га прихватају са обе стране.

КОНТУЗОВ: (увређен). Натраг ја сам пуковник Церебрис! (Урла.) Натрааг!

Санитарци га изводе напоље. Са ходника се чује скандирање „УСА!“ и војне команде. Жена се крсти непрестано и тоне у ридање.

ДЕДА: (уздише). Ех, Контузов, Контузов! Опрости нам, Боже. Нисмо знали шта чинимо. (Прекрсти се.)

Затамњење.

СЛИКА ОСМА

Контузов, у лудачкој кошуљи, корача маршевским кораком од једног краја собе до другог, сваки пут се окрећући „на-лево-круг. Код сваког окретања понавља „Ја сам церебрис“

КОНТУЗОВ: Ја сам Церебрис. Ја сам Церебрис.

БРАТОЈ: У реду, ти си Церебрис!

КОНТУЗОВ: Не поричи, биће још горе!

ДЕДА: Горе не може да буде.

КОНТУЗОВ: Биће!

ВИЛИЈАМ: Неће бити. Од сада па на даље започињу само лепе ствари.

БРАТОЈ: Дај, Боже!

Улази Феро вукући високу кутију са натписом „Made in Switzerland“

ФЕРО: Ја полазим.

ДЕДА: Куда?

ФЕРО: За Швајцарску.

БРАТОЈ: С ким?

ФЕРО: Са девојком. Она је ту. Дошла је да ме поведе.

ДЕДА: Где је?

ФЕРО: Унутра, у кутији.

ДЕДА: Нека изађе?

ФЕРО: Неће. Веома је стидљива. А и језик не зна.

БРАТОЈ: Како се зове?

ФЕРО: Лоте./Ка картону./ Лоте, Лоте, изађи, душо. /Осталима./ неће, стиди се. Заборавих да вас упознам. /Претставља их./ Деда Јосиф, Братој, Вилијам Шекспир, пуковник Церебрис. /Показује кутију./ А ово је Лоте.

ДЕДА: Браво, Феро! Веома лепа девојка!

ФЕРО: Данас ћемо се венчати. Одлучили смо и...

ДЕДА: Правилно. У оваквој болници, тешко је живети сам...

КОНТУЗОВ: (гласно). Ја нисам сам! Ја сам ожењен!

ДЕДА: Ожењен си, ожењен си... Да могу некако и ја да се оженим...

КОНТУЗОВ: (подозриво). Ја нисам!

БРАТОЈ: Ниси, ниси... Нема сумње.

ФЕРО: Очекујемо и дете...

ДЕДА: Браво, Феро, браво!

БРАТОЈ: Људи се сређују... Кад једном крене, иде само.

ФЕРО: Па... То је то. Крећемо

Вилијам му се испречи на путу.

ВИЛИЈАМ: Моменат!

Окреће се свечано ка младом брачном пару са књигом у руци, Пепељуга окачи своју балску хаљину на кутију и ставља одозго круну принцезе. Сви запевају свадбени марш.

ВИЛИЈАМ: (говори цитат из „Кроћење горопади“ од „Супруг је твој...“ до „...То жена дугује мужу свом...“)

ВИЛИЈАМ: (скромно додаје). "Кроћење горопади", сцена друга, слика пета.

Аплаузи уз узвике „Живели младенци!“. Младенци излазе.

ДЕДА: Срећни људи. Они више нису сами.

КОНТУЗОВ: И ја нисам Сам!

БРАТОЈ: Потпуно си у праву.

КОНТУЗОВ: И нисам (Петар) Иван! Ја сам Церебрис!

БРАТОЈ: Добро, добро. Ти си Церебрис.

КОНТУЗОВ: (урла). Када сам већ Церебрис, где ми је жена? Где ми је жена?

Затамњење.

СЛИКА ДЕВЕТА

Сала за операције. Као и у почетку, оперишу Братоја.

ДОКТОР (нервозно). Је л' дише?

СЕСТРА Дише, него шта ће... Нема куд?

ДОКТОР Тако... Још један конац и готово.

СЕСТРА Да га будим?

ДОКТОР Буди га, готов сам.

СЕСТРА (започиње тихо, али јој глас постепено постаје све јачи и заповеднији) Диши! Диши! Диши! Диши! (Звук шамара.) Диши! Диши! Јој? Шта је овоме? (Сада већ сасвим гласни и заповеднички, заједно са доктором.) Диши! Диши! Диши! Диши! Дај! Диши! Диши! Диши! Диши! Дај! Диши! Диши! Диши! Диши! Дај! (Гласније.) Диши! Диши! Диши! Диши! Дај! Диши! Диши! Диши! Диши! Дај!

БРАТОЈ: (устаје и урла). Нећу да дишем! Нећу! Целог живота диши, дај, диши, дај диши, дај! Нема више Доста! Дисао сам, давао, дисао, давао... Доста је било! Не могу више да дишем, не могу више да дајем. Даље не могу. (Падне опуштен на операциони сто.)

Затамњење.

СЛИКА ДЕСЕТА

БАБА: Јосифе, јеси ли жив?

ДЕДА: Не. Нисам.

БАБА: Лажеш.

ДЕДА: Не лажем.

БАБА: Онда, како те ја то чујем?

ДЕДА: Не знам. То је твој проблем.

БАБА: Много ти је лоше, Јосифе, кад ни не знаш јеси ли жив.

ДЕДА: Нисам жив, рекох ти. Ако не верујеш, питај доктора.

БАБА: лажеш. Живи не могу да разговарају с оним светом.

ДЕДА: Тако је.

БАБА: Како онда ја разговарам са тобом?

ДЕДА: Размисли мало и схватићеш.

БАБА: Јосифе, реци ми где сам?

ДЕДА: Пошто ме чујеш, значи код мене.

БАБА: Боже! Умрла сам, а да нисам ни схватила.

ДЕДА: И ја нисам схватио, ал ми рекоше...

БАБА: Шта ја треба сад да радим?

ДЕДА: Ништа. Лежиш и чекаш.

БАБА: Шта да чекам?

ДЕДА: Ништа. Шта би могла да чекаш?

БАБА: Онда, да ја легнем?

ДЕДА: Лези. Не рекох ли ти.

Леже поред њега.

БАБА: Јосифе?

ДЕДА: Да.

БАБА: Јесмо ли већ тамо?

ДЕДА: Нормално, тамо смо. Зар не видиш?

БАБА: Видим. Боже, колико је лепо.

ДЕДА: Зар не?

БАБА: Да. Све је бело. Борове шуме. Снежни врхови. Сунце... А што нема златних брава?

ДЕДА: Нема, јер се не закључава. Овде нико не краде.

БАБА: А како, онда, тебе пустише?

ДЕДА: Пустише ме, али ће зажалити...

БАБА: Боже, како је леп живот на крају? Добро да си ме довео овде, Јосифе.

ДЕДА: Тако је. Да није било мене, остала би тамо доле. Чујеш ли звона?

БАБА: Да. Чујем их. Како лепо звоне! Бим-бам, бим-бам...

ДЕДА: То је то.

СЛИКА ЈЕДАНАЕСТА

Контузов лежи на кревету везан лудачком кошуљом и стење, бунцајући „Где ми је жена? Где је моја жена...“ Пепељуга улази лагано, обучена је ка принцеза и застаје поред кревета.

КОНТУЗОВ: Где је моја жена?

ПЕПЕЉУГА Ту сам.

Он отвара очи. Она му одвезује дугачке рукаве лудачке кошуље.

КОНТУЗОВ: Ја нисам Иван. Нисам Иван!

ПЕПЕЉУГА Разуме се да ниси.

КОНТУЗОВ: А ко сам.

ПЕПЕЉУГА Ти си пуковник Церебрис, а ја сам твоја супруга.

КОНТУЗОВ: Поклон! Узми поклон и обуј ципеле.

Пепељуга обува ципеле и застаје пред њим.

ПЕПЕЉУГА Да ли ти се допадам овако?

КОНТУЗОВ: Да! Дивна си!

Грле се, расплакани.

Затамњење.

ЕПИЛОГ

Вилијам је са кофером на средини собе са празним креветима.

ВИЛИЈАМ: Уствари, моје име није Вилијам. Али ја вам га нећу рећи, јер оно не сме бити изговорено упразно. Од првог дана света схватих да нешто није у реду и почех да записујем, јер записаном можеш дати смисао, а учињеном – не. И отада, стално пишем. Пишем, пишем, а краја нема. Уморан сам већ. Толико сам стар и болујем од свих болести људи, као, уосталом, и они од мојих – по мом обличју. (Узима таблете из ормарића и редом их сипа себи на длан.) Arteriosclerosis, Contusio Cerebris, Amnesia retrograda, Peritonitis difusa acuta, Hipermnesia maniacalis, Neurosis Obsision ... И на крају моја, најтежа болест: Paranoia Creatoris. (Вади из џепа и свој лек, сипа све таблете у чашу и налива је водом.) Живели! (Испија чашу на екс и затресе главом. Горе, уз страшну буку, прелећу авиони.) Сви на овом свету чини глупости, а ја сам починио највећу. (Вади из кофера кловновску капу са звончићима, набија је на очи и, не видећи, почиње да плеше, смејући се.)

Затамњење.

---

ХРИСТО БОЈЧЕВ
http://www.hristoboytchev.com/

Рођен 1950. у граду Пољски Трамбеж, Северна Бугарска. 1974. завршио Машински факултет у граду Русе. Од 1976. до 1985, године, ради као технички директор у једној фабрици у свом родном граду. 1984. изведена је прва његова драма „Она ствар“. Од 1985. до 1989. године, студира драматургију на Националној академији за позоришну и филмску уметност. 1989. је проглашен за драмског писца године са 40 поставки његове драме на сценама широм Бугарске. Године 1990. је премијерно показан играни филм, снимљен по његовом драмском тексту „Она ствар“. Исте године почиње да редовно учествује као политички сатиричар у једном од најпопуларнијих ТВ шоу-програма. 1996. добија државну донацију за снимање играног филма „Пуковник птица“ по истоименом свом драмском тексту. Те године је аутор и водитељ у свом телевизијском шоу-програму, а такође је и кандидат за председника Републике на тадашњим изборима. Телевизијско време које су му доделили, користи за својеврсни политички хепенинг, током тридесет дана у најгледанијем времену. Освојио око 2% гласова бирача.

1997. године, на Међународном конкурсу за драмски текст, за своју драму „Пуковник птица“, добија Међународну награду за најбољи драмски текст Британског савета. Драма је победила у конкуренцији од 400 драмских текстова из целог света. Награда му је уручена у Краљевском националном позоришту од стране Харолда Пинтера. До сада је драма постављена више од 30 пута у преко 25 земаља света.