Елин Рахнев
Пасуљ, позоришни комад за ноћни бар, џез клуб, посластичарницу, камерну сцену
Превод са бугарског: Благоје Николић
E-mail: blajonik@yahoo.com
Лица:
- ОНА – око 70 година
- ОН – око 70 година
- ПИЈАНИСТА – око 70 година
ОН: Стално ме је лагала. (Пауза.) Највише сам волео да ме лаже. Да ме гледа и да ме лаже. У очи… Такву сам је волео… И узбуђивао сам се. Било би ми лепо. Лудео сам да ме лаже. Иначе, шта бисмо радили читавих четрдесет година. Тако смо се, барем забављали. И, било је невероватно. Да, када сад помислим… Било нам је лепо. Знам да свако може да ме слаже. Било о чему. (Пауза.)
Стално ме је лагала. Као, воли само мене, а, у ствари, воли све мушкарце. Као, мисли само о мени, а мисли на цео кварт. Као, пасуљ кува само за мене, а, у ствари, кува за целу дивизију. Она је, као, аристократ, а ја сам нешто много ниже. (Пауза.) Истина је да сам поред ње почео да читам Чехова. Мислите да је лако целог га прочитати. Уопште није лако. Чак само због једног Серебрјакова, можеш цео живот да проведеш уз упаљену лампу. (Пауза.) А мени се тако допада.
И пасуљ. Као, пасуљ лечи болести. И Чехов, као, лечи болести… (Пауза.) Можда и лечи. (Замисли се.) Ма, могла је да ме слаже само тако, као нико други. (Пауза.)
И ко ће доћи на мој погреб? Нико. Баш нико. Чак ни деца неће сазнати. (Пауза.) Где ли су она сад? Где? Већ сам им и лица заборавио. Важно је да нису музикални. (Пауза.) То је важно. Друго… (Пауза.) А на њеној сахрани – народ. (Пауза.) Колико мушкараца? Бројао сам их, бројао. Нисам успео… И само мушкарци. Зашто толико много мушкараца?! Чак ни продавачица није дошла. Али и пијанисте није било. (Пауза.) И сви сузних очију. И млади мушкарци. Много младих мушкараца.
СЛИКА ПРВА
Кухиња. Сто. Столице. Око осам увече. Он улази мало задихан.
ОН: Је ли готов?
ОНА: Још мало.
ОН: Мислио сам да је већ готов.
ОНА: Још мало.
ОН: Кад буде.
ОНА: Да, кад буде.
ОН: Док сам чекао, прочитао сам га.
ОНА: Поново?
ОН: Читао сам га мало другачије, него иначе.
ОНА: Ти само то и радиш.
ОН: Не једе ми се.
ОНА: Уопште.
ОН: Да.
ОНА: Има вотке и сока. И неколико јабука.
ОН: Попићу чашу сока.
ОНА: Јутрос сам шетала. Одавно не бејах излазила.
ОН: Треба то чешће да радиш.
ОНА: Било ми је лепо међу дрвећем. Осећала сам зеленило. Пунила сам се. Одавно се нисам осећала тако добро.
ОН: Треба то чешће да радиш.
ОНА: Знаш, појешћу мало.
ОН: Сигурно је већ готов.
ОНА: Треба да је готов. Ево сада ћу да поставим.
ОН: Све мирише на лук.
Она одлази до штедњака. Почиње да меша пасуљ.
ОНА: Треба још мало да ври.
ОН: Нешто се дешава са мном ових дана.
ОНА: Сигурно је због сезоне.
ОН: Прошле године, у ово време, није било исто.
ОНА: Последњих недеља си се нешто променио.
ОН: Сигурно. Може и да је од лука.
ОНА: Чак си се много променио. (Пауза.) Чудно…
ОН: То је од година.
Она одлази до штедњака и мало промеша пасуљ.
ОНА: Данас ћемо по трећи пут јести пасуљ.
ОН: (зачуђено) Трећи?
ОНА: Не мислиш ли да…
ОН: Шта је ту лоше?
ОНА: Понекад, не могу да те разумем. Посебно у последње време.
ОН: Мислим да нема ничег лошег. Шта је ту лоше? Тако је сваки дан. Не мислим да је различитије, него иначе.
Пауза.
ОНА: Сутра ћу устати веома рано. Излазим. Попићу кафу негде низ улицу. Направићу фризуру. Треба ми нова одећа. Могла би да свратим до кројачице. Онда ћу се вратити. Спремићу пасуљ. Вечераћемо. Мислим да скувам онај, специјални. Још га нисмо ни пробали. Рекоше ми да је много добар. Али од њега се, кажу, дебља. Нека хибридна сорта, много специјална.
ОН: Први пут чујем да се од пасуља дебља.
ОНА: И ја до сада не бејах чула.
ОН: Нешто код Елене Андреевне не могу да схватим. Толико година већ – и никако да схватим. Да ли је њој Серебрјаков за све крив? Нешто не могу да схватим.
ОНА: Не, није Серебрјаков.
Он излази, мало задихан.
Затамњење
Следећег дана, изјутра. Негде око 8 сати.
ОН: Кућа мирише на лук.
ОНА: То је због пасуља.
ОН: Не желим да мирише на лук.
ОНА: Ја га и не осећам.
ОН: Хоћу да нам преостали дани живота изгледају друкчије. Да не мирише на лук.
ОНА: Проветравам, колико се може.
ОН: Не осећа се.
ОНА: Ти више ништа не примећујеш.
ОН: Увек то кажеш. И то није тачно. И ти то много добро знаш.
ОНА: Желела бих да је тако.
ОН: Тако је.
Он је ухвати за раме
ОН: Зашто тако мислиш?
ОНА: Имам право да тако мислим.
ОН: Чак ти ни повод нисам дао.
ОНА: Сањам те. Звучи баш глупо, после толиких година. Ноћас сам те поново сањала.
ОН: Звучи веома лепо. Дирљиво.
ОНА: Понекад чак, (смеје се) прохте ми се да уђеш у мене – глатко избријан, мало меланхоличан, збуњен. Да бројим твоје откуцаје. Да их, после, сањам. Да их цртам по зиду. Да ти будеш блед и сумњичав. Глатко избријан. Мало будаласт. Мален. (Пауза.) Као раније…
ОН: Колико мален?
ОНА: Много мален. (Замисли се.)
ОН: Идем да читам.
ОНА: Добро. Скуваћу онај пасуљ.
ОН: Нећу претеривати. (Излази.)
Врата се отварају. Он улази.
ОН: Је ли готов?
ОНА (ћути)
ОН: Је ли готов?
ОНА: Пасуљ?
ОН (ћути)
ОНА: Још није. Хоћеш ли да изађемо негде на вечеру?
ОН: Више волим да останемо код куће. Имамо шта да радимо овде.
ОНА: Не остаје ми се код куће. Желим да одемо у онај клуб, где смо ишли педесет и шесте. Да пијемо вотку с кикирикијем и чоколадом.
ОН: У последње време си поново почела да пијеш.
ОНА: Када сам те први пут угледала, маштала сам да уопште не разговарамо. Само да се гледамо. Да се гледамо дуго. Да обилазимо кафане, да пијемо и да се гледамо.
ОН: Никада ми се миси допадала пијана. Изузев тада.
ОНА: И кад се гледамо, да се још више волимо. После да легнемо. Да се преливамо једно у друго. Спонтано. Да сањамо једно друго. Да читамо заједно. Да ускладимо своје покрете, дијафрагме. Да све то радимо постепено…
ОН: Да нам стомачни сокови истичу на чаршаф… Да се преливају један у други. Један у други… Знам то напамет. Понављаш то четрдесет година.
ОНА: Да.
ОН: И да после одемо до Зеланда.
ОНА: Да.
ОН: На пролеће, или преко лета.
ОНА: И ако будем још увек жива, да сашијем нову хаљину.
ОН: Авионом, или бродом. Специјално да Зеланда.
(Он устаје и доноси две чиније пасуља.)
Пасуљ је готов. Онај северни. Од кога се дебља. Да сипам?
ОНА: Треба да одемо до Зеланда… Понекад помислим, Боже, колико желим да одем на Зеланд. И на колико много места нисмо ишли… Скоро да нигде нисмо ишли.
ОН: Нисмо ишли. (Пауза) Јутрос сам га поново читао. Опет не разумем. Нешто ми се губи.
ОНА: Шта?
ОН: Не могу да проценим шта. То не могу.
ОНА: Је си ли пажљиво читао?
ОН: Веома…
Седају за дугачки дрвени сто, на другом крају сцене. Почињу да једу. Једу дисциплиновано, уз одређене навике и манире. Подне је, 12:00.
ОН: Волим жене које се узбуде због незнаног јунака. У погледу им видим све.
ОНА: Све?
ОН: Да.
ОНА: Ко ће ти то опростити?
ОН: Жене!
ОНА: Нико.
Пауза.
ОН: Ово је најбољи пасуљ који сам јео.
ОНА: Спремала сам и бољи.
ОН: Када?
ОНА: Не могу сада да се сетим
ОН: Покушај.
ОНА: Зашто се то десило?
ОН: Никада се нисам запитао о томе.
ОНА: Сада је тренутак.
ОН: Волим ратове. Авионе и бомбе. И жене које се пале на незнаног јунака.
ОНА: Ти ниси незнани јунак.
ОН: Откуд знаш…
ОНА: Постоји само један незнани јунак…
ОН: Стотину их је.
ОНА: Јела сам и бољи од овог.
ОН: Где?
ОНА: Не могу више да се сетим.
ОН: У детињству?
ОНА: Не, не у детињству.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
СЛИКА ДРУГА
Празна сцена.
ОНА: Колико деце имамо?
ОН: Двоје.
ОНА: И где су они сада?
ОН: У свету.
ОНА: Зашто се не јављају?
ОН: Далеко су.
ОНА: Колико далеко?
ОН: Довољно да не могу да се јаве.
ОНА: Види завесе? Ветар их љуља. Светлост се увлачи у њих.
ОН: Сунце би хтело да уђе са бубама. Знам то напамет. Говориш ми то, има четрдесет година.
ОНА: Треба да променимо завесу. Од када није мењана?
ОН: Ова завеса ми се допада. Увек ми се допадала. (Замисли се.) Је ли готов?
ОНА: Још не.
ОН: Страшно ми се једе пасуљ с кобасицом.
ОНА: Не сећам се да има кобасица.
ОН: Био сам купио.
ОНА: Зашто ме онда питаш?
ОН: Заиста треба да променимо завесу.
ОНА: И, шта кажеш, колико пута си ме преварио?
ОН: Само једном. У ствари, још једном.
ОНА: Пасуљ је сигурно готов.
ОН: Три пута, три пута…
ОНА: С кобасицом…?
ОН: Купио сам.
ОНА: Ја само једном. Са једним пијанистом у опери.
ОН: Знам.
ОНА: И још једном са једним трубачем, исто у опери.
ОН: И за њега знам.
ОНА: И још једном. Опет с једним из опере.
ОН: Да није био хорниста?
ОНА: Не, не. Није био је хорниста…
ОН: Добро је да, барем, није био хорниста. Да си, случајно, била са хорнистом, просто не знам шта бих… Једноставно не подносим хорнисте. Шта бих урадио?! Не знам, заиста не знам.
Пауза.
ОН: Памтиш ли кад смо скакали с оног базена? Ти си ударила колено. Био је неки писац тамо…
ОНА: Не памтим.
ОН: У Зеланду.
ОНА: У Зеланду? Зар није било у Несебру? Колико дуго нисмо ишли у Несебар.
ОН: Био је полудео за тобом. Заиста је, како се оно каже, почео да говори сам са собом. Надам се да је тај матори графоман умро.
ОНА: Водио ме је у неку кафану где смо јели врло укусне лигње. То су биле најбоље лигње, које сам јела.
ОН: Знам… (Замисли се, устаје, шета.)
ОНА: Колико деце, оно, имасмо?
ОН: Двоје.
ОНА: Зашто су побегли од нас?
ОН: Стари смо. Миришемо. Кућа мирише на лук.
Пауза.
ОН: Хоћеш ли да ми, после, зашијеш ово дугме? (Показује на кошуљу.)
ОНА: Не видим добро. Чак и пасуљ не могу више добро да скувам. Скини је, пробаћу. Само треба да погледам, где сам оно оставила наочаре. Јеси ли их видео негде? Или су, можда, у спаваћој соби. Проверићу да ли су тамо.
ОН: У спаваћој соби их није било. Провери негде другде.
СЛИКА ТРЕЋА
Он и Она одлазе на други крај сцене. Дрвени сто. Једу пасуљ. Скоро да се звук кашика и не чује. Подне је.
ОН: Памтиш ли рат у бившој Југославији, Карипску кризу, Други светски рат, Први светски рат, Балкански рат, рат између Ирака и Кувајта? А Хирошиму, Нагасаки?
ОНА: Немам такав осећај. Зашто треба да памтим?
ОН: Памтиш ли ванредно стање у Тајланду? Војничке ранце пуне пасуља?
ОНА: И смрти…
ОН: Да… (Замисли се.) ранци пуни пасуља. Оног, од најјефтиније сорте. Што може да се скува само у казану. У грнету не може. И пун неких животињица…
ОНА: Није ли све само један ранац пун пасуља? Није ли ранац пун пасуља? Ако није ранац пун пасуља, онда не знам шта је. (Замисли се.)
Сасвим тихо почиње да звучи песма Боба Дилана. Њих двоје једу пасуљ. Чује се само лупкање кашика.
СЛИКА ЧЕТВРТА
Он и Она су у кухињи. Празан сто. Око 8:00 увече. Тихо, мирно, меланхолично.
ОНА: Желим да ме обориш, као некад. Да ме заболи. Да почнем да блејим. Да се расцветам од блејања. И после да мало ћутим. Да измишљам ствари, приче… Да измислим све изнова. Сасвим изнова.
ОН: Знам то напамет. (Замисли се) А и много смо стари…
ОНА: (ћути) Да…
ОН: Већ смо се умирисали.
ОНА: Знаш зашто не смем да идем у куповину? Зато што, кад год видим продавца, мени се прохте.
ОН: Боље иди лези.
ОНА: Знам да мислиш…
ОН: Ништа не мислим.
ОНА: Ти никада ништа не мислиш. А и о чему да мислиш.
ОН: Долази лето. Треба да купујемо ротквице и зелену салату. Много ротквица и много зелене салате.
ОНА: Треба да купујемо и соли. Сваког јутра ћемо куповати соли.
ОН: Видиш ли, ништа нас не може спречити да купујемо ротквице, зелену салату и со.
ОНА: Да, ништа… Чак и то што смо стари и што миришемо. И опет нас не може спречити.
ОН: Велики тањир пасуља. Лагано испарава. Зрна – мало браонкаста. И огромна чинија салате. Зеленило испуњава собу. Мирише на лето. А ти ми ту говориш о…
ОНА: А ја ти говорим о… (Пауза.) О чему ти ја говорим?
ОН: Знаш да сам почео да лудим од ње. Знаш то. Зато немој да ми говориш, немој да ми говориш… Било о чему. Знаш ти то? (Изнервирано.) А? Јел знаш?
ОНА: Већ сам сигурна.
ОН: Знаш ти то, много добро знаш. Претвараш се да не разумеш. Увек се тако претвараш. Целог живота се претвараш.
ОНА: Сутра је недеља.
ОН: То није важно.
ОНА: Ја сам једна стара куварица пасуља. Ето, то сам ја. А ти си једна осећајна душа, нежна душа…
ОН: Ускоро ће све бити готово, сасвим ускоро.
ОНА: Највише мрзим куварице, из дна душе их мрзим.
ОН: Чудиш ме…
ОНА: Никада више, али никада више нећу да спремам пасуљ.
ОН: Зашто? (Изнервира се, почиње лагано да дрхти.)
ОНА: Четрдесет година пасуљ.
ОН: Ма… како то нећеш више да спремаш пасуљ? (Још хистеричније.)
ОНА: Кад год ти кажем да више нећу да га спремам, ти откачиш, буквално откачиш. Физиономија ти се промени, боја лица, вене само што не попуцају. Гузица ти се подигне нагоре.
ОН: (мирно) Беше купила пасуљ у продавници иза угла. Ја се загледах у тебе. И ти га испусти. Цела раскрсница беше покривена пасуљем. Ја почех да га сакупљам. Ти се расплака. После уђосмо у кафаницу.
ОНА: После сам те одвела кући. И рекла мајци да се удајем. (Пауза.) Знам то напамет. Четрдесет година ми то понављаш.
ОН: Мајка ти се обрадовала. Увек сам јој се допадао. Чак веома много.
ОНА: Немој да понављамо више. Само понављамо једно те исто.
ОН: После смо отишли кући
ОНА: И тако четрдесет година. Знам то напамет.
ОН: Увек си ми говорила – само пасуљ, само пасуљ…
ОНА: Тако је…
(Хистерише. Устаје и леже пред њене ноге.)
ОН: Ти о свему другом мислиш, само не о томе. Квариш магију. Хтела би да правиш све друго, само да не спремаш пасуљ. Зар нисам ја због тебе?… Зар није све ради тебе?
Устаје са земље и излази мало задихан.
ОНА: Вратићеш се ти. Нема ко на овом свету да ти спрема пасуљ сваког јутра, поднева и вечери. Нема…
Пауза.
ОНА: (за себе) Јутро, подне, вече, ја кувам пасуљ. Перем, пеглам, чистим. Кувам пасуљ. Кад сањам, видим поља с грахорицама. По њима слетеле роде да воде љубав на пасуљу. Само сам у сну виђала роде да воде љубав на пасуљу. Кад се пробудим, имам осећај да је цео свет једно зрно пасуља. Огромно зрно пасуља. Као да су Марс и Венера у њему. И окреће се… Опет заспивам. Шетам пољем. Нема људи. Колена су ми мало огребана. Огреботине ми пријају. Више него све остало. Док шетам пила бих воде. Много воде. Чак и када сам будна, опет сам у том сну. Он то не може да схвати. (Пауза.) Кад одем у продавницу, продавац ми одмах пуни торбу пасуљем. Не пита ме хоћу ли млека, сира, хлеба, тиквица… Кад нема пасуља, он пада у кризу. Буквално апстинира. Више не осећам укус пасуља. Једем га и замишљам да је нешто слатко. Као сладолед. Или слано, као лигње. Или не знам шта.
Он улази.
ОН: Је ли готов?
ОНА: (услужно) Ево, сада ће… највише десет минута.
ОН: Чуо сам да на суседној улици има нека нова сотра.
ОНА: (опет услужно) Свратићу сутра.
ОН: Можемо и заједно.
ОНА: Разуме се… Било би дивно.
ОН: Да, дивно… Да одемо заједно и купимо пасуљ. Страшно бих желео да одемо заједно…
СЛИКА ПЕТА
Кухиња. Сто. Столице. Око 8:00 увече.
ОНА: Има ли неких пара у банци?
ОН: Нема ништа…
ОНА: А оне које сам добила на клађењу:
ОН: На клађењу си добила још педесет и неке, или, чини ми се, још раније. Више се и не сећам…
ОНА: Мислила сам да је нешто остало у банци.
ОН: Имали смо довољно пара. Сада немамо…
ОНА: Сећаш ли се кад замало не урадисмо оно, преко бакенбарди оног пијанисте. Тада смо имали много пара.
ОН: Памтим.
ОНА: Тада си ми рекао да је то све. Да више нема шта да урадимо. И да једино можемо да је мирно дочекамо.
ОН: Тако је било. Памтим га. Бакенбарде су му биле веће од лица…
ОНА: Била је полутама. Није било много људи. Он је страшно свирао. Ми смо изашли напред, испред клавира. Под је био од дасака. Више и не праве такве подове.
Пауза.
ОНА: Дуго смо плесали. Једног тренутка не издржасмо. Ти поче да ме притискаш уз клавир. Брзо си свршио. Нико ништа није приметио. Тада сам осетила да ми је срце постало претенциозније. Некако је изгубило форму. Први пут сам га тако осетила.
ОН: После је пијаниста дошао за наш сто. Пили смо у троје. Били смо нешто као хероји без рата. Баш као хероји. Било је много одавно. Чак не могу ни да се сетим кад је тачно било… Нећу да знам! (Љутито.)
ОНА: Да ли знаш да сам, после неколико година, спавала с пијанистом? (Пауза.) Једне вечери ми се јавио телефоном. Позвао ме на вечеру. Ти беше негде отишао. Јели смо неке страшне лигње. Мислим да су биле шкотске.
ОН: Први пут чујем да има шкотских лигњи.
ОНА: Укусне су. Мало сладњикаве… Подсећају на мађарски пасуљ, али не баш.
ОН: Не волим мађарски.
ОНА: Увек сам мислила да ти се допада.
ОН: Никада нисмо причали о мађарском пасуљу. Јели смо га два-три пута, не више.
ОНА: После ме је одвео у свој стан. Све време сам мислила о теби. А, у ствари, било ми је пријатно. Пило смо вино са бадемима.
ОН: Мора да је било много одавно. Бар пре двадесет година.
ОНА: Раније. Много раније.
ОН: Сад се сећам његове фаце. Имао је огромне бакенбарде и стомак. Знојио се, док је свирао. Да, сећам га се. Имао је доста велики стомак. Свирепо велики стомак… (Озбиљно.)
ОНА: Био је у зеленој кошуљи. (Пауза.) Док смо ми оно радили, он нас је непрестано гледао. После, када сам била с њим, рече ми да сам му се много допала. Просто је полудео. Није спавао неколико недеља.
ОН: Сада се сећам мађарског пасуља. Тачно тако. Мислим да се први пут појавио у 13. веку… Тачно тако… (Пословно.) Треба да проверим у енциклопедији. Тачно тако, у 13. веку. Међутим, озбиљно, ради сваке сигурности, треба проверити у енциклопедији.
ОНА: Кад смо ушли у његов стан, он седе за клавир и поче да свира. Мислим да је био Шуберт. После ме пита, да ли хоћу да то урадимо на клавиру. Рече ми да је спреман на све, само и само да то урадимо на клавиру.
ОН: У ствари, мађарски пасуљ је створен специјалном технологијом. Прва семена су добијена укрштањем неколико непознатих култура. Мислим да је тако писало у енциклопедији.
ОНА: Ја му рекох да клавир чувам за тебе. Онда урадисмо то на некаквом пропалом каучу са покиданим федерима. (Замисли се.) После је дуго свирао… Рекао ми је да сам једна од малобројних жена у његовом животу. Тачније, да сам једина.
ОН: Да, баш је тако писало у енциклопедији.
ОНА: Тако ми је рекао…
ОН: (пауза) Сигурно је умро од инфаркта. Изгледао ми је као неко са слабим срцем.
ОНА: Можда је и умро. Да, да… сигурно је умро.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
Око 7 сати ујутро. Кухиња. Сто. Столице.
ОНА: Колико деце, оно, имасмо?
ОН: Двоје…
ОНА: Сигурно су негде у свету и једу пасуљ.
ОН: Било би лепо.
ОНА: Учили смо их томе, кад су били мали. Како су били смешни?! Стално су се флекали. Гађали се. Целе су представе правили…
ОН: Седели смо за овим столом. Сви. Још нико не беше отишао. Стављали смо им портиклице. Бејах им направио специјалне дрвене кашике. Свака са иницијалима.
ОНА: Док још не беху умели да читају, јако су се забављали.
ОН: Јели смо уз музику. Свечано, веома свечано. Увек је био празник.
ОНА: Јели би дуго, јако дуго. Понекад би заспали за столом.
ОН: Тада сам мислио да ће целог живота бити тако – нас двоје и они. Сви једемо пасуљ. Сви читамо Чехова.
ОНА: Понекад су долазили и гости. Седали би и они. Спремила бих још пасуља. Сви су ме хвалили да спремам најбољи пасуљ. Чак сам једном, сећаш се, на радију говорила о специјалним рецептима. Било је много телефонских позива. А после ми неки издавач понуди да направим књигу са рецептима. Сећаш се?
ОН: Издавач ти је завртео памет, али ти је одбио књигу. Хтела си да што више рецепата остану само за нас. Не знам да ли си била у праву. Уствари… је си ли имала нешто са оном стоком, издавачем?
ОНА: Узмеш један килограм пасуља. Прво га скуваш. Избацујеш мртву воду. Опет га враћаш у лонац. После сипаш двеста грама сока од парадајза. Настружеш четврт кила шаргарепе. Другу четвртину ставиш целе. Две кашике шећера. Першун. Суве шљиве.
ОН: Може мало бадема, мало брашна. Нане и свежег лука.
ОНА: Неко звони.
ОН: Прашак за пециво, бибер, алеву паприку.
ОНА: Може и свежих паприка.
ОН: Не, не, ја не волим паприку.
ОНА: Неко звони.
ОН: Треба да ври два, два и по сата. После још першуна. Може још мало шећера. И опет мало соли…
ОНА: Изгледа да неко звони…
ОН: Нема ко да звони.
ОНА: Јеси ли гладан?
ОН: Још не.
Пауза.
ОНА: Таван нам је пун пасуља. Кад умремо, ко ће га јести? Сакупљали смо га целог живота. Сорту по сорту. Из разних држава. Целог живота. Ишли смо по карти и сакупљали. (Пауза.) Деца су далеко.
ОН: И неће се вратити.
ОНА: Сигурно…
ОН: Зашто треба да се враћају?! Ако им је добро, зашто да се враћају? Зар не седе негде и једу пасуљ? Шта ћеш лепше?! И они, као и ја, су га волели са много сирћета, баш као и ја. Са две кашике сирћета.
СЛИКА ШЕСТА
Он и Она су на различитим крајевима собе. Сто, столице. Она стоји на столици. Он гледа кроз прозор.
ОН: Где год се окренеш – курве. Само шпартају тамо-овамо. Непрестано шпартају. Ходају у пластичним брусхалтерима. Све им се види. Само курве и ветар. Озон им лепи за гузице. Трче, шетају… Курвински град. Мало киши. Не, уопште не пада. Дрвећа је мало. Нема ни жбуња. Само се курве виде. Фигуре им гутају мој прозор. Мој вид. Моју дијафрагму. Све… Удишем их. После не могу то да избацим. Мало ме узбуђују. Курве ме не узбуђују. Не треба да ме узбуђују. Само Елена Андреевна може да му узбуди. (Пауза) Може сасвим да ме узбуди. (Пауза.) Седим овде и једем пасуљ. Од јутра до вечери једем пасуљ. И добро ми је. Гутам веома пажљиво свако зрно. Од сваког ме прођу жмарци. Вратне ми жиле пуцкају од задовољства. А напољу, само курве. Оне никада нису јеле пасуљ. Бугарски, корејски, филипински, шведски… било какав. Мени је добро, добро ми је овде… Чак и не желим да их гледам кроз прозор. Не желим да излазим. Одлазим само до продавачице да купим пасуљ. Читам Чехова и једем пасуљ. Није да је нека филозофија, али опет… Захтева осећајност и одговорност. Суштинску одговорност. Ако је немаш, гушиш се. Повраћаш. Непрестано треба да идеш и да избацујеш. Можеш да добијеш сплет црева. (Пауза.) Иначе, шта пријатније од тога да напуниш чинију? Може мало да посолиш. Сирће можеш и да не стављаш. И без хлеба може. И почињеш полако. Празнично. Пусташ музику. Неки барок, нешто из 18. века. Живот ти постаје уживање… Чак можеш да купиш специјалну одећу. Фрак, лептирку. Једеш пасуљ у фраку, с лептир машном и изгланцаним ципелама. А оне нека шетају са својим најлон гузицама. И она је иста. (Њој.) Иста као оне. Мисле да ће ме… Ево им… (Показује средњи прст.) Ништа не могу да ми подигну. Курвински град. Нико не једе пасуљ. Само ја. Само ја обављам тај ритуал. Целог живота, од јутра до вечери. Понекад, и ноћу. Не спавам. Једем. А, кад ми се не једе, само мазим, пипам зрна, Миришем их. То ме страшно узбуђује. Испуњава ме слашћу. Понекад, чак, могу тако и да свршим. Док мазим зрно по зрно. Зрно по зрно. Толико много и толико различитих. Свако је различитог облика и мириса. Узбудим се чак до табана. Толико ми се допада то узбуђење. Различитије је, није као друга узбуђења. Различитије, специјалније.
ОНА: Шта ти сметају курве? Зашто ти целог живота сметају? Ако нису курве, онда је нешто друго. Елена Андреевна је, такође, курва. Ти то много добро знаш. И то од оних гадних курви, прикривених, Које су, као, сасвим невине. А, у ствари, су курве. И ти то много добро знаш.
ОН: Она није курва. (Седа на кауч.)
ОНА: Нема веће курве од ње. Она је једна апсолутна курва. Велика. Курва са осећајем одговорности…
ОН: Елена Андреевна није курва. (Устаје и излази.)
ОНА: (дуга пауза) Ништа више не може да ми се догоди. Сунце греје све јаче. Април оде. Живот се само појави, ту и тамо. Све је другачије. И пасуљ је другачији. Само пасуљ. Пасуљ – дрога. Пасуљ – боја пролећа. Пасуљ – звук. Дан ми узаври као лонац. Спор. Тром… Увече ми се не спава. Прозори су затворени. Завесе спуштене. Ништа не траје. Скидам пауке са зидова и спремам пасуљ. Преводим пасуљ на све језике. Треба да га једем на свим језицима. Само ми је у почетку било лепо. Онда је све престало. Прекипе. Прекува се. (Пауза.) Чак се од пасуља и не дебља. А тако сам увек желела да се попуним. Чак и превише. Само те прави здравијим. Жилавијим. Прави те и осетљивијим. Некада, када сам први пут јела пасуљ, осећала сам узбуђење. Као да идем у Индију. Почех мало да бринем. Крв ми удари у мозак. Поцрвенех. Био је Октобар. Тако лепа и јетка јесен. Седела сам за ручком, између оца и мајке. Било је лепо. Моја га је мајка купила од неке жене која га је гајила у свом врту.
Он поново улази, задихан.
ОН: Ти си курва, а не Елена Андреевна. Ти си ме натерала да једем пасуљ. Чим смо се оженили. Све је то због тебе – ујутро, у подне, увече – по једну чинију. Као, корисно је, не знам за шта. За мушкарчине. Ти си крива. Кучка. Елена Андреевна је жена сто по сто. Чаробна жена.
ОНА: (смирено) Је си ли је ти видео?
ОН: Једном. Док сам куповао неку нову сорту, нека је жена поред мене, такође, куповала. Руке су јој биле дуге и ненавикле. Маникир – врло специјалан. Такав пре нисам виђао. Глежњеви су јој били савршени. Врат – савршен. Све је било савршено. Упознао сам се са њом не желећи. Беше испустила један новчић. Ја се нагох и дадох јој га. Захвалила ми је. Исијавала је одушевљење. Није била курва. Апсолутно није била курва. Позвах је на кафу. Седели смо дуго, пили кафу, вотку, коњак, сокове… Шта ли све нисмо пили. Седели смо више од десет сати. Позвала ме је кући. Живела је сама. Спремила ми је њен пасуљ. Био је савршен. Јели смо. И ја сам се вратио. Нисам је, чак, ни додирнуо. Након неколико месеци је поново сретох у продавници. Куповала је пасуљ. Позвах је на кафу. Пили смо кафу цео дан. Отишли смо код ње. Спремила ми је пасуљ. Јели смо. Остао сам тамо до вечери. И следеће вечери. И следеће… Нисам је ни додирнуо. Имала је савршен прибор за пасуљ. Отишао сам кући. Ти си ме чекала. Мислила си да сам те преварио. Да сам спавао са једном од оних најлон гузица. А ти беше спремила… Чинија је стајала и чекала ме на столу.
ОНА: Је си ли сретао Елену Андреевну?
ОН: Понекад, сасвим на кратко.
ОНА: Толико нисам желела да остарим, да сам по цели дан стајала и гледала се у огледалу. То је почело још док сам била сасвим млада. Стајала сам и проучавала своје боре. Било их је мало, али довољно… Ти си се, у почетку, ретко враћао. Ретко си јео, ретко смо водили љубав. Још не бејасмо имали деце. (Пауза.) Негде, у то време, посадио си прву сорту, на тавану. Тада сам схватила да се живот мења. Веома. И почела сам да старим много брже. Ти си сваке вечери ишао да га заливаш. Понекад би заспао на тавану. Касније ти беху донели индијанско семе. Од њега је, заиста, израстао предиван пасуљ. Све смо ређе водили љубав. Пасуљ је почео да ти одузима све време. Напустио си посао. Прво смо продали ауто, касније – део намештаја. Потонусмо у дугове. Ниси хтео да било где излазимо. Само смо, понекад, ишли до бакалнице да купимо пасуљ. После је таван почео да буде тесан. Требало је да нађемо друге таване.
ОН: Знам то напамет. То нема никакве везе са Еленом Андреевном.
ОНА: Све има везе са Еленом Андреевном.
ОН: Тако ми се допадало. Више од ичега другог. Цео окружен пасуљем. И тобом. И Чеховом. Ретко смо водили љубав. У праву си…
ОНА: Старост ме је чинила сентименталнијом. Почех да осећам да идем из крајности у крајност. Узимала сам лекове. Кад бих се погледала у огледало, оно би напукло и ја бих нестајала. Бежала сам… Живци су ми постали као некакве јефтине дрангулије. Тада бих одлазила горе, на таван, и заливала пасуљ. Бесно, предано, просто сам га заливала. Тако сам се светила. Прво себи. После теби. И Елени Андреевној сам се светила. Вратила бих се доле. Спремила бих пасуљ и заспивала. Понекад бих сањала много мушкараца. Голих, или само у гаћама. И сви гладни. Нема ко да им сервира. И ја бих почела да сипам, да сипам, да сипам… И тако, све док… (Замисли се.) Треба да офарбамо кућу у зелено. Тако зелено да птице и мрави зацвркућу. Да поцрвенимо од зеленила. Једино је у томе смисао сада. Барем за мене. Да је све зелено. И огледало треба да је зелено. Треба да је офарбамо у зелено… Као першун и целер, толико зелено.
СЛИКА СЕДМА
Он и Она одлазе до дрвеног стола и почињу да једу пасуљ. Подне је. Чује само лагани звук кашика.
ОН: Понекад излазим из Чехова.
ОНА: Разумем те…
ОН: Из целог „Ујка Вање“ излазим.
ОНА: И?…
ОН: Јел и ти?
ОНА: Не, ја не…
ОН: Када Серебрјаков напушта своје имање…
ОНА: Рекох ти да нисам…
ОН: А знаш ли зашто се више никада не враћа?
ОНА: Зашто?
ОН: Зато што га није, али уопште га није подносио.
ОНА: Зашто?
ОН (промрмља нешто неразумљиво)
ОНА: Шта ти је?
ОН: Сва та гомила…
ОНА: И са рибицама је исто.
ОН: (дуго мисли) Са рибицама није тако.
ОНА: Тако је.
ОН: У „Ујка Вањи“ има један излазак, једно гмизање. Врло природно.
ОНА: Као бекство?…
ОН: Не баш. Има једно раздвајање личности које те тера да гризеш заноктице. Да гризеш нокте. Да се стварно бациш у огледало.
ОНА: Исто као код рибица?
ОН: Не баш тако.
ОНА: Откуд си тако сигуран?
ОН: Када Серебрјаков и Елена Андреевна полазе са имања, иза њих остаје само прашина и гомила. Чехов не наставља, јер иза тога може да има само празних страница. Сто хиљада празних страница. Да ли ти схваташ шта значи сто хиљада празних страница?
ОНА: Страшно је да има празних страница. Много је страшно. Мислим да од тога ничег страшнијег нема.
ОН: Можда је и тако.
ОНА: Тако је… Тако је… Празне странице…
Пауза.
ОН: Када поново прочитам „Ујка Вању“, тако се заљубим у Елену Андреевну, тако се заљубим да просто…
ОНА: Могао би да не говориш то сваки пут. Зар не? Ако, барем мало, држиш до мене.
ОН: Остави то. Треба сваки пут да ти га кажем.
ОНА: Јеси ли је ти видео?
ОН: Кога, Елену Андреевну?
ОНА: Што те ја уопште питам. Чак и да си је видео…
ОН: Знаш шта? Хајде да говоримо о нечем другом. Шта кажеш? Да једемо пасуљ и да разговарамо о нечем другом.
ОНА: Ти си почео са Чеховом. Ја о Чехову нећу.
ОН: Ја сам почео са „Ујка Вањом“.
ОНА: Зар није исто…
ОН: Није исто… (Изнервиран.) Шта је ту исто?… Хајде доста.
ОНА: Чекај мало… Како си се ти заљубио у Елену Андреевну, када је ниси ни видео? А? Што ми само пуниш главу? (Бесно, нервозно, нападно.) Прво започнеш, а после – не говори ми се. Разговарамо, а после испадне да је ниси ни виђао. И само измишљаш. Све, једноставно, измишљаш. Јеси ли јој очи видео, груди, дупе, па да си заљубљен у њу. Хајде, реци?…
ОН: (сав дрхти) Остави ме на миру… Дај да говоримо о нечем другом…
ОНА: Оставићу те када ми кажеш какве су Елени Андреевној очи – сиве, наранџасте, розе, какве? Тада ћу да те оставим на миру.
ОН: (мирно) Чеховске… чеховске очи…
Почиње да звучи песма Френка Запе, тихо, затим се музика појача.
СЛИКА ОСМА
Кухиња. Сто. Столице. Око четири по подне.
ОНА: Колико оно деце имасмо?
ОН: Опет си заборавила. (Пауза.) Кучка… (Мирно.)
ОНА: Не желим да памтим.
ОН: Ти све памтиш. Само то не.
ОНА: Нешто не могу да се сетим.
ОН: Хоћеш ли га приставити да се кува?
ОНА: Да, али треба да очистим лук. (Устаје и почиње да чисти лук.)
Пауза.
ОНА: Сутра пуниш седамдесет и две. Први пут пуниш 72. Купила сам ти поклон
ОН: Колико пуним?
ОНА: Седамдесет и две (Броји на прсте.) Тачно 72.
ОН: Много… Нема краја, зар не? Нема. (Љутито.) Чак, понекад, помислим – шта кад све те године прођу? После тога – празне странице. Много празних страница. Без бројева и маргина.
ОНА: Седамдесет и две су лепе године. (Чисти лук.)
ОН: Не говори ми тако. Све је готово.
ОНА: Купила сам ти поклон.
ОН: Није требало. (Разнежено.)
ОНА: Хтела сам да те сутра изненадим, али нисам издржала. (Престаје да чисти лук.) Хтела бих да се погодиш…
ОН: Не, не могу.
ОНА: Нову енциклопедију.
ОН: Шта?…
ОНА: С најновијим, последњим рецептима. (Осмехује се.)
ОН: (устаје, сав уздрхтао) Не могу, не могу, полудећу. Откад је чекам… Где, где си је нашла? Откад је тражим.
ОНА: То није важно. Јеси ли се изненадио.
ОН: Хоћеш ли ми дати да је видим?
ОНА: Тамо је, на фрижидеру.
Он одлази, узима енциклопедију, мази је, љуби је, пада на колена, очи му засузе, не може да се уздржи, почиње да дрхти на поду. Она наставља да чисти лук. Не обраћа му пажњу. Он креће ка њој. Пада јој у ноге и почиње да рида. Она наставља да чисти лук.
ОН: Добићу инфаркт. То је најбољи поклон који сам икада добио. То је најлепша ствар која ми се десила последњих година. Дочекао сам. Не могу да поверујем… Стварно не могу…
ОНА: Радује ме… (Наставља да чисти лук.)
ОН: Да ли ти сада личим…
ОНА: Мало…
ОН: Зашто мало? Ја сматрам да треба да ти веома личим.
ОНА: Треба још мало. Серебрјаков, разумеш, зар не… он као да је потонуо. Удавио се. А, уствари плива. Пливач који се удавио.
ОН: Не разумем то. Нешто не могу да схватим.
ОНА: Треба још мало. Покрети су му видљивији. Али душа, душа му је опуштенија. А ти си сасвим луд. Разумеш, он није толико нервозан. Ти си сада нервозан, много нервозан.
ОН: То није нервоза. То су емоције. Преузбуђен сам.
ОНА: Код њега нема толико емоција. Све је природно. Веома природно.
ОН: Идем да опет прочитам.
ОНА: Ионако пасуљ неће скоро бити готов. (Наставља да чисти лук.)
Он излази уздрхталих ногу. Она наставља да чисти лук. Затим почиње да чисти пасуљ. Иде по кухињи. Пушта Френка Запу. Полако почиње да улази у ритам. Постепено, ритам је испуњава. Тако траје око пола минута. Музика утихне, полако.
Врата се отварају. Он уђе.
ОН: Не могу да читам. Не могу да спавам. Ништа не могу радим.
ОНА: Изађи да прошеташ. Можда су набавили неку нову сорту. Да ти скувам сутра за рођендан.
ОН: Не шета ми се. Таван је пун најразноврснијим…
ОНА: Хоћемо ли звати госте?
ОН: Госте?… (Зачуђено.) Када смо их звали? Ја не познајем никога.
ОНА: Е, неког би могли и да позовемо.
ОН: Немам никог у виду. Можда ти… Ја немам кога да позовем. Само децу, али она су далеко. Немам… (Замисли се.) Немам кога да позовем.
Она скида куварску кецељу. Седа на кауч.
ОНА: Хтела бих да позовемо једног човека, кога обоје добро познајемо. (Узнемирена је.) Он би сигурно дошао. Чак ће се и обрадовати.
ОН: (узнемирено) Добро, добро, позови га. Позови кога хоћеш.
ОНА: Пијанисту… из бара. Онда, када смо оно радили… на…
ОН: Онај са бакенбардама, у зеленој кошуљи, што се знојио?… (Пауза. Упиљи поглед у њу.) Онај, с којим си спавала?
ОНА: (мало забринута) Да тај.
ОН: Зар ми не рече да је умро.
ОНА: Не, није умро. Чак…
ОН: Шта чак?…
ОНА: Он ми је чак пронашао ову енциклопедију.
ОН: Шта ће он мени да налази енциклопедију! Неки пијаниста ће мени да налази енциклопедију. Беше умро, а сада оживео. Туцао те, није те туцао… Чак ми и енциклопедију налази…
ОНА: Од 1954. па до сада, увек сам одржавала везу с њим. Разговарали смо телефоном, шетали. Чак и двоје деце имам од њега…
ОН: Шта од 54-те? Шта то рече на крају? (Устаје са кауча.)
ОНА: Имам двоје деце од њега.
ОН: (поново седа на кауч) Дивно. Где су она сада?
ОНА: По свету.
ОН: (пауза) Хоћеш рећи да су то наша деца?
ОНА: Управо то сам хтела да ти кажем. Наша деца. Твоја деца.
Он устаје. Иде до прозора. Пуста Френка Запу. Смирен је.
ОН: Могу ли то да схватим као… наша су деца његова и обрнуто… Његова деца су наша и обрнуто.
ОНА: Тачно. Управо тако.
ОН: Моја су деца његова и обрнуто?…
ОНА: Да. Добро си ме разумео…
ОН: Опет ме лажеш. Четрдесет година само то и радиш. Кучка. Само то радиш.
Поново кружи по соби. Дуга пауза. Чује се само музика. Постепено настаје потпуна тишина.
ОНА: Веровала сам да треба да ти, ипак, кажем.
ОН: Шта сада да радим? Да ли би ми објаснила, шта сада да радим?
ОНА: Ништа. Исто што и до сада.
ОН: Чак се и сећам…
ОНА: Никад нећеш схватити. Не труди се. Знам да сада ниси при себи, али пробај да се контролишеш. (Пауза.) Схвати ме правилно. Требало је да ти кажем. (Пауза.)
Он леже на кауч. Она седа до њега.
ОНА: Деца ништа не знају. За њих си ти једини. Нема другог. Хоћу добро да ме чујеш – нема другог. То је важније од свега, зар не? То је важније. (Пауза.) Требало је да ти кажем, зар не? Реци, нисам ли у праву? (Нервозно, скоро хистерично.) Реци, нисам ли у праву? Да ти то нисам рекла, како би…?
Он ћути на каучу. Не покреће се.
Баш сада треба да ми кажеш нешто. Нешто треба да кажеш. (Хистерично.) Опсуј ме. Хајде, опсуј ме. Опет ми реци да сам кучка. Курва… Да нисам Елена Андреевна. Да целог живота онанишеш на Елену Андреевну. Молим те, барем ме опсуј. Једанпут, само једанпут. Удари ме. Опсуј ме. Као мушкарац.
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ДЕВЕТА
Дрвени сто на другом крају сцене. Једу пасуљ. Једва чујно ударање кашика.
ОН: Хоћу да ми неко нешто каже о лептиру…
ОНА: О чему?
ОН: Ако не може, да барем проба.
ОНА: Шта?
ОН: Да ли уопште постоји, нека ми каже.
ОНА: Нешто се дешава с тобом. Нешто се дешава, разумеш ли?…
Пауза.
Јел о Елени Андреевној? Реци ми, молим те, реци ми…
ОН: Она је једна, нема их сто. Чак и да их је сто, нека ми каже.
Пауза.
Спавао сам са лептиром… (Пауза.) било је лако, пријатно…
ОНА: Лудиш… Ја сам крива. Ти, ти…
ОН: Да запевамо о лептиру, да га удавимо химнама.
Она одгурне тањир с пасуљем и загледа се у њега, као да га први пут види. Хоће нешто да каже, али не може.
ОН: Пробај са лептиром, пробај. Лако је
ОНА: (хистерично) Добро, добро…
ОН: И пријатно је, и лако…
Музика Френка Запе.
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ДЕСЕТА
Рођендан. На столу пасуљ, лешници, бадеми, кикирики, воће, цвеће. Око 8:00, увече. Свира музика Френка Запе. Она и Он не једу. Седе и ћуте.
ОН: Да ли ће доћи?
ОНА: Обећао је.
ОН: Да ли он зна да си ми рекла?
ОНА: Претпоставља…
ОН: Није их виђао, је ли? (Нервозно.)
ОНА: Никада.
ОН: Да ли је желео?
ОНА: Веома.
ОН: Колико има година?
ОНА: 72.
ОН: Има ли и друге деце?
ОНА: Деца нису његова.
ОН: Тако сам и мислио.
Чује се звоно. Он устаје, нервозно, и не зна шта да ради. Она, такође, устаје.
ОНА: Идем да отворим.
Он потврдно климне главом. Она отвара врата. Појављује се Пијаниста. Носи флашу пића и цвеће. У почетку је јако збуњен. По лицу му избија зној. Даје јој цвеће.
ПИЈАНИСТА: Драго ми је да се упознамо. (Пружа му руку.) Одавно сам желео да се упознамо. Желим вам добро здравље и још више успеха у узгајању пасуља (Оставља флашу на сто.)
ОН: Хвала. (Он њој) Мислим да је време да нешто попијемо.
ОНА: И ја мислим…
Сво троје седа за сто. Неугодна тишина. Чује се само музика Френка Запе.
ОН: Иронијом судбине данас имам рођендан.
ПИЈАНИСТА: Зашто иронијом.
ОН: Тако ми дође на језик.
ОНА: (обојици) Ко ће шта да пије? (Осмехнута је, блиста.)
ОН: Ја ћу налити.
ПИЈАНИСТА: За мене прст ракије.
ОНА: Мени мало више ракије.
Он налива. Себи сипа вотку.
ОН: Треба ли вечерас нешто да се деси?
ОНА: Не мислим. Једноставно сам желела да се упознате. Онако, изблиза.
ПИЈАНИСТА: (Њему) Ја вас памтим сасвим површно.
ОН: (Пијанисти) Тада сте гледали само њу. Тако да је разумљиво. Нормалније не може да буде.
Пијаниста је кришом погледа. Поправи косу. Пипне се по носу.
ОНА: (Њему) Гледао нас је обоје. Но, ја сам ипак жена.
ОН: (Њој) Гледао је само у тебе.
ОНА: (Њему) Ја сам ипак жена.
ПИЈАНИСТА: (Њој) Нешто не схватам…
ОНА: (Пијанисти) Све сам му рекла. Апсолутно све.
ПИЈАНИСТА: (Њој) Све?…
ОН: (Пијанисти) Најпре о деци…
ПИЈАНИСТА: Мислим да…
ОНА: (Пијанисти) Мислим да је сада тренутак да једно другом кажемо све. Сво троје. Нема времена.
Он устаје. Кружи собом. Прилази столу. Пије гутљај вотке. Поново устаје. Она гледа у своју чашу. Пијаниста гледа у чашу.
ПИЈАНИСТА: (обома) Мислим да је ред…
ОНА: (Пијанисти) Треба да си и ти овде… (Пауза.) Ипак си дошао на рођендан.
ПИЈАНИСТА: (Њој) Треба, ипак, да објасним…
ОН: (Пијанисти) Мислим да је све јасно. Уствари, како одржавате ту шкембетину свих ових година? Захваљујући музици, или радите и хонорарно? Претпостављам да само од музике не може…
ПИЈАНИСТА: (Њему) Не знам да ли је сада тренутак.
ОНА: (Пијанисти) Сада је тренутак, нема других тренутака. Нема времена за друге тренутке.
ОН: (Њој) За шта то нема времена? Зашто стално нема времена?
ПИЈАНИСТА: (Њему) Видите, ништа није случајно. И ово није било случајно. Уопште није…
ОН: (Пијанисти) Опет вам кажем – сада је тренутак.
ПИЈАНИСТА: (гледа у Њу, затим у Њега) Не знам како ће вам прозвучати. Можда ужасно банално. (Гледа у Њу.) То је жена мог живота. Разумете ли? Једина жена, прва, последња. Мајка, дете, жена, све… Жена, схватате?…
ОН: (Пијанисти, очигледно напрегнут) Немојте се осећати чак толико обавезним, да и ја треба да вас схватим.
Досипа још мало вотке. Сипа у све чаше на столу.
Ипак, нису ли речи мало прејаке?
ПИЈАНИСТА: (Њему) Прејаке речи… (Свадљиво.) Ствар је у томе да нема речи. Уствари, опште нема речи. Откуд такве речи?
ОН: (Пијанисти) Има нечег перверзног у томе да ми некакав мушкарац објашњава, како му је жена, са којом ја живим 40 година, и мајка, и ћерка, и жена, и све.
ПИЈАНИСТА: (Њему) И кисеоник, и вода, и боја, и лептир… Шта год помислите. Шта год изаберете. (Пауза.) Видите, ужасно је деликатно.
ОНА: (Њему) Ако желиш, могу ја да кажем. (Забринуто.)
ОН: (Њој) Зар ти не мислиш даје то, ипак, перверзија? Зар не мислиш, бар мало?
ОНА: (Њему) Зашто перверзија? Теби је све перверзија. Шта за тебе није перверзија? Хтела бих, бар пре смрти, да знам шта је перверзија.
ПИЈАНИСТА: (Њему) Видите… (Веома забринуто.) Видите, ја децу нисам виђао. И сигурно их нећу видети. Размуте ли? Она ми никада није дозволила да их видим. Хтео сам, бар једном, онако…неки поклончић… Просто тако некако…
ОН: (Пијанисти) Уопште не личе на вас.
ПИЈАНИСТА: (Обома) Чак нису ни музикална?! (Зачуђено.)
ОН: (Пијанисти) Мало, сасвим мало. Као и сви остали.
ПИЈАНИСТА: (Њој) Не могу да поверујем
ОНА: (Њему) Тако је. Нису музикална. Личе на мене.
ПИЈАНИСТА: (Њему) Ето, видите ли!? Нису музикална.
Пауза.
Прошло је неколико часова. 1:00 је по подне. Мало су уморени. Још увек напети.
ОН: (Пијанисти) Још од јуче мислим да је ово сан. И сада је сан. Чак и не знам да ли се нешто дешава. Не знам ни дали живим. Све ове године се питам, зашто је толико волим. Јуче сам се опет запитао. Зашто толико? Шта треба да се догоди? Може ли било шта да се догоди? Када сам је први пут видео, знао сам да је она та. (Пауза.) Допао ми се њен скромни кармин. Био је, некако, мат боје. Њени су ме гестови привлачили. Некако су се саркастично сливали с уличицом. Крајеви њених усана су ме узбуђивали. Још кад сам је видео, схватио сам… Схватио сам да је она та. Касније смо разговарали сатима, месецима, годинама. Без заустављања. Био сам сигуран да је у њој све. Јуче сам, опет, то помислио. Чак и кад сам сазнао… Још сам и више о томе мислио.
Пауза.
ПИЈАНИСТА: (Њему) Имала је неки мат кармин, када сте оно радили на клавиру. Гледао сам вас. Она вас је љубила дискретно. Ја сам вас гледао и свирао. Тада је, уствари, био мој најбољи концерт. Тело јој се деликатно увијало на клавиру. С времена на време је нестајало и поново се појављивало. Схватио сам да је она та. Сваким својим можданим нервом сам то схватио. Након те вечери уопште нисам заспивао. Стајао сам на прозорима. Обилазио улице. Почео сам да се самоуништавам. Разумете ли ме? Прође неко време, и ја јој се јавих телефоном. Позвах је. Она дође. Рекох јој да је, пре него је и проговорила, пре него сам је и упознао, део мене. Те вечери ви нисте били у граду. Урадили смо оно на једном старом лежају, који ми је остао од бабе. Маштао сам да то учинимо на клавиру. Она ми је увек говорила да то пази само за вас. Спавали смо много пута. И увек на оном старом кревету са федером. Увек на том федеру.
ОН: (Пијанисти) Једном се вратила пијана. Седе до мене и рече ми: „Само ће нас пасуљ спасити“. (Пауза.) Рече ми: „Од сутра започињемо да једемо пасуљ“. (Пауза. Замисли се.) Почео сам да сакупљам различите сорте. Сваког јутра, поднева и вечери смо јели пасуљ. Понекад по мало, кашику само, али смо јели. Пробали смо све могуће сорте. Она је спремала најукуснији пасуљ на свету. Никада нисам могао замислити укуснији. Засадио сам специјалне сорте на тавану. Имамо чак и индијанска семена. У граду их само ми имамо. (Пауза.) Васпитали смо децу да једу пасуљ. Сви су говорили да пасуљ делује позитивно. Чак и лекари. Како су године пролазиле, она је постепено губила жељу. Са мном је сасвим обрнут случај. Све више и више. Сваког јутра, поднева и вечери.
ПИЈАНИСТА: (Њему) Понекад идем улицама и мислим о вама како седите у двоје и једете пасуљ. Ујутро, у подне, увече. Одмерених покрета. Увек сам маштао… да и ја са њом целог живота једем пасуљ – ујутро, у подне, увече. Чак и усред ноћи. Веома ретко смо нас двоје јели пасуљ. Скоро да и не памтим када. Увек ми је објашњавала да жели с вама… (Гледа ка Њој.)
ОНА: (Пијанисти.) Ако желиш, кажи му ти.
ОН: (Обома) Има ли још нечега?
Дуга пауза.
ОНА: (Њему) Не, нема.
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ЈЕДАНАЕСТА
Она и Он одлазе на други крај сцене. Седају за дрвени сто и почињу да једу пасуљ.
ОН: Желео бих да јој направим небо. Са малим, стидљивим облачићима.
ОНА: Коме?
ОН: Да нема космонаута, авиона и делта планера.
ОНА: Зар опет?…
ОН: Да их напуним кармином, шампањцем… И другим стварима.
ОНА: Каквим другим стварима?
ОН: Да се љуљушкају монотоно. Напред-назад, горе-доле.
ОНА: Напред-назад, горе-доле…
ОН: Да је толико јесења, колико и Елена Андреевна.
ОНА: Јеси ли добро, јеси ли стварно добро?…
ОН: Да је бела као Елена Андреевна.
ОНА: Зар ти ниси Серебрјаков, није ваљда да си…
ОН: Да је толико мала као Елена Андреевна
ОНА: Знаш, ако те нешто боли, можеш просто да ми кажеш. Да ми прошапнеш, да ме упозориш… Разумеш?…
ОН: Да је као облачић, међу другим облацима…
ОНА: А ти, шта ћеш ти бити? Реци, шта ћеш ти бити?… (Хистерично)
Песма Боба Дилана.
ЗАТАМЊЕЊЕ
Њих троје у соби. Седе за столом. Касно иза поноћи је. Веома су уморни. Скоро пијани.
ОНА: (Њему) Ти не можеш да имаш децу. Схватила сам то, три месеца након што смо се узели. Рекоше ми да нека зрна пасуља поседују лековито својство и могу да лече бесплодност. Ухватила сам се за то. Све је требало да изгледа нормално. Зато смо почели да једемо пасуљ. Ујутро, у подне, увече. (Пауза.) Прође неко време и онда схватих да ништа од тога неће изаћи. Дуго сам тражила оца нашој деци. Било ми је јако тешко… Нисам хтела да ишта сазнаш. (Пауза.) Кад смо оно радили на клавиру, непрестано сам га гледала. (Пијанисти.) Поглед ми је тонуо у дирке. Осетила сам. Била сам сигурна да је он тај. (Пауза.) Пасуљ уопште није помогао, али си се ти на њега навикао. (Окреће се према Пијанисти.) Он је то знао од самог почетка. Схватио је да га, безмало, користим само за расплод. Можда би требало да му захвалиш. Не знам, али мислим да би био ред. (Пауза.) Никада му нисам дозволила да види децу. Чак ни да их чује телефоном. Молио ме је стотину пута. (Пауза.) Никада му нисам дозволила. (Пауза.) Као што већ рекох, пасуљ уопште није помогао. (Пауза.) Једне вечери сам сањала Чехова. Био је потпуно наг. Сео је до мене и почео да ме милује. Миловао ме је дуго, напајајуће. Говорио је неповезано, замуцкивао је. Препричавао ми је некакав комад. Знаш да никада нисам волела позориште. Али сам га слушала. Имала сам осећај да тај сан нешто мења. Покушао је да ме пољуби у колено и ја сам се пробудила. Тада сам одлучила да ти и ја треба да читамо Чехова. Знала сам да је глупо, чак и смешно, али сам помислила да ће нам то помоћи да имамо своје дете. Касније си ти навикао на Чехова и почео да га читаш изнова и изнова, сваки дан. Јео си пасуљ и читао Чехова. Не знам да ли постоји неко на свету, ко је читао Чехова више од тебе. Децу си васпитао да читају Чехова. Мало по мало. (Пауза.) Ни Чехов није помогао. (Пауза.) То су били моји експерименти, мој живот… Можда су били неуспешни, али… (Окреће се према Пијанисти.) бар сам покушала. Чинила сам, тражила… Нисам мировала… Разумеш ваљда? Он је знао и о Чехову и о свему осталом. Мислим да не треба да се љутиш на њега. То је нешто најнормалније…
Он и Пијаниста ћуте.
ОНА: Сматрам да сам, кад тад, то требала да ти кажем. Хтела сам да и он буде ту. (Окреће се према Пијанисти.) Он на то има права. У ствари, с мојим експериментима, ја сам те променила, али мислим да је било за твоје добро. (Пауза.) Ако сматраш да сам погрешила, можеш… шта год желиш… Ја сам, ипак, покушала. Имала сам право на тај покушај. Нисам ли имала право? Кажи ми… Јесам ли имала право?…
ОН: (себи) Толико пасуља и толико Чехова…
ОНА: (Њему) И толико Елене Андреевне…
ОН: (Њој) Значи, живели смо у нечему, као лабораторија.
ОНА: (Њему) Може се и тако рећи. Али схватио си? Ниси ле ме схватио? Не, баш, лабораторија.
ОН: (Њој) Нас троје смо били једна породица. Једна породица. Мало чуднија, али породица.
ОНА: (Њему) Не знам да ли је баш тако. Уствари, можда, али…
ОН: (Пијанисти) Шта ви кажете? Јесмо ли били једна породица?
ПИЈАНИСТА: (Њему) Не, не… не мислим. (Пауза.) Треба да кренем. (Пауза.) Нисмо били једна породица. Нема такве породице…
ОН: (Пијанисти) Не, не идите. (Њој.) Реци му да не одлази.
ОНА: (за себе) Не знам. Једноставно не знам. Да ли је, уопште, требало?
ПИЈАНИСТА: (Обома) Треба да кренем. (Брзо се облачи. Љуби је у чело. Излази.)
Опет Френк Запа. Само Запа. Лагано затамњење. Она и Он се пресвлаче и полако почињу да плешу. Двоје лепих, виталних стараца плеше. У том плесу, године се не примећују. Нема никаквих година. Има клавир. Пијаниста свира на клавиру. Њих двоје плешу приљубљени једно уз друго. Плес траје два минута. На екрану се појављују жене које чисте пасуљ. Мушкарци који саде пасуљ, деца која беру пасуљ. Она плеше и не гледа у пијанисту. Мало касније се појављују и Чеховљеве јунакиње. Елена Андреевна је међу њима. И оне плешу. Постепено плес престаје. Пијаниста неприметно излази са сцене. Већ је рано јутро.
Њих двоје на каучу, приљубљени једно уз друго.
ОНА: Јутрос си опет био код Чехова.
ОН: Да… Путовао сам. Играо. Певао.
ОНА: Сигурно ти је било лепо?
ОН: Да.
Пауза.
ОНА: Само што сам га приставила на ватру.
ОН: Коју сорту. (Живне.)
ОНА: Нисам ни погледала. Мислим да је мађарска.
ОН: У бакалницу донели неку сасвим нову сорту. Експерименталну.
ОНА: Проверићу. Ако има, купићу.
ОН: Само да није нестало. Те сорте увек брзо нестају.
Пауза.
ОНА: Зашто никада не куписмо клавир?
ОН: Стално смо хтели и увек је нешто искрсавало.
ОНА: За децу је било јако важно…
ОН: Било је, али се тако десило. (Пауза.) Где ли су она сада.
ОНА: По свету.
ОН: Не јављају се. Почео сам да их заборављам.
ОНА: Јавиће се. Увек се јављају.
ОН: Шта је ту компликовано, дигнеш слушалицу...
ОНА: Заузети су. Немају времена.
ОН: Ни за телефон?…
ОНА: Шта ћемо им ми. (Пауза.)
ОН: Имам осећај да су побегли од нас. Остарили смо. Миришемо.
ОНА: Нису, нису…
ОН: Да, да, побегли су…
ОНА: Нису. Једноставно је тако требало да буде. Тако је боље.
ОН: Они, уствари, јако личе на мене.
ОНА: Веома. (Осмехује се.)
ОН: Тако погрешно певају! Али тако погрешно!
Пауза.
ОНА: Да ставим ли више парадајза?
ОН: Добро.
ОНА: Ставићу пуно парадајза и паприке. Спремићу га онако, како смо га, иначе, спремали.
ОН: Тада смо стављали више парадајза. Сада га скоро и не стављамо.
ЗАТАМЊЕЊЕ
Она и Он су на другом крају сцене. Подне је. Једу пасуљ. Сасвим тихо се чује лупкање кашика.
ОН: (гледа у Њу) Осећам да се мењам. Једем пасуљ, нервозно. Мљацкам. Кашика ми не одговара. Почиње да ми се не допада. Стално га миришем. Разгледам га. Анализирам га. Раније ми се није дешавало да тако једем пасуљ. Да ме сада види Елена Андреевна… Само да ме види. Пашће у несвест, још са врата. Неће хтети ни да уђе. Одмах ће да се врати. Заборавиће ме. Треба да се смирим. Да не мљацкам. Не треба да мислим о глупостима. Да једем културније. Финије. Са осећајем одговорности. Бар због Елене Андреевне би требало то да урадим. Ради ње, бар. Иначе, шта ми више и треба? Ништа. Баш ништа. Само ми то треба. Да се смирим. И да почнем да једем пасуљ мирније. Приљежније. И да Елена Андреевна седне до мене. Да обоје једемо. Ево ту, с моје леве стране. Или наспрам мене. Све једно. Само да је негде ту. Да је крај мене.
Пауза.
ОНА: Елена Андреевна ће доћи. Доћи ће. И друга, слична њој, ће доћи. Мљацкај мирно. Само ти мљацкај. Доћи ће. Ти ми верујеш, зар не?…
ОН: Увек тако говориш. Увек тако говориш.
ОНА: Ја не читам Чехова.
ОН: То ми не смета.
ОНА: Добро…
Пауза.
ОН: Ја је, чак, нисам ни видео.
ОНА: Лепа је. Кршна. Елегантна. Мало нервозна. Глас јој је нежан и изазован. Очи су јој велике, велике. Довољно велике да у њима остариш.
ОН: Да остарим?
ОНА: Кармин јој пун. Веома. Врат, нарочито врат… (Расплаче се.)
ОН: Да је ти ниси, можда, видела?
ОНА: Стотине, хиљаде пута…
ОН: Колико?
ОНА: Стотине, хиљаде пута… Допашће ти се… много ће ти се допасти.
ОН: Како бих хтео да…
ОНА: Одвешћу те, одвешћу те… (Кришом брише очи.)
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ДВАНАЕСТА
ОН: Је ли готов?
ОНА: Још само мало.
ОН: Купио сам фарбу, да офарбамо кућу.
ОНА: Какву?
ОН: Зелену. Светлозелену и тамнозелену.
ОНА: Одакле ћеш да започнеш?
ОН: Од тавана.
ОНА: Тамо је пуно пасуља!?
ОН: Склонићемо га.
ОНА: Где да га ставимо?
ОН: Даћемо га некоме.
ОНА: Нешто се десило с тобом.
ОН: Одлучио сам.
ОНА: Зашто?
ОН: И Чехова ћемо да разделимо.
ОНА: И Чехова? (У недоумици.)
ОН: Офарбаћемо кућу. Одлучио сам.
ОНА: Кућу?…
ОН: Ову кућу. Зелену. (Одлази до прозора. Гледа напоље,) Колико много Елена Андреевних – једна, две, четири, пет, шест, седам. Ево, опет, још једне Елене Андреевне. Колико их је много? И са каквим најлон брусхалтерима? Све им се види. Озон им се лепи по гузицама. Допада ми се да их гледам. Какве фризуре? Каква шминка? Као да су изашле из неког филма. Из филма, директно на улицу. И где сада иду? Иду негде. Ходају и одлазе негде.
ОНА: (седа) Док сам спавала са њим, мислила сам о теби. С годинама сам почела да навикавам на њега. Уствари, никада нисам навикла. Одлазила сам код њега. Свлачила сам се, легала. После сам замишљала да сам са тобом. Као да си ти пулсирао, као да си ме ти љубио. Твојим мирисом. Твојим прстима. (Пауза.) Сигурно ме никада нећеш разумети.
ОН: Отпутоваћемо.
ОНА: Куда?
ОН: У Зеланд, Индију, Мајами, Несебар… Било где. Отпутоваћемо.
ОНА: Деца су твоја. Ти си им отац. Они немају хиљаде очева. Само једног.
ОН: Обилазићемо барове, кафане. С великим клавирима и ознојеним пијанистима. Плесаћемо и певаћемо. Мазићемо се.
ОНА: Он је чак много желео… Стално ме је терао…
ОН: Требало је да то одавно урадимо. Много одавно. Ионако, овде мирише на лук.
ОНА: А ја сам стално одбијала. Стално одбијала. Чак ниједно зрно пасуља му нисам спремила. После ми рече да ћемо остарити, тек тако. Глупо, страшно глупо ћемо остарити.
ОН: Излазим од Чехова и видим месец. Јурим за њим, јурим… Ништа. Ноге ми мртве, стар сам, миришем… (Пауза.) Немам снаге да се вратим.
ОНА: Бар да се нешто догодило. Да се нешто различитије беше догодило?…
ОН: Враћам се код Чехова. Мрачно. Некако облачно. Он свира крај тебе. Вас двоје се стисли уз клавир. Он ти нешто говори на уво. Љуби те по врату. После те љуби све ниже. Стално те љуби.
ОНА: Како ћемо да напустимо ову кућу? Толико је стара. Толико стара. Зидови су једва закрпљени. Таван прокишњава. Све прокишњава…
ОН: Треба поново да напустим Чехова. Спрам мене је месец. Јурићу за њим. Јурићу га. И опет ништа. Ништа. Али, више се нећу враћати. Није ми више потребно да сам тамо. Не треба ми. Коме је потребно да буде код Чехова?
ОНА: Сигурно ћемо умрети негде на путу. Већ смо стари. Много смо стари. Умрећемо негде на путу. Ко ће нас погледати. Деца су далеко. Веома далеко. Чак и не знам где су.
ОН: (одлази до прозора) Ево једне Елене Андреевне. Маше ми, маше ми. Ево и ја ћу јој махнути. (Маше.) Ево још једне Елене Андреевне. (Маше.) Ево још једне… Ах, какве су, какве… (Маше.) Пуно је Елена Андреевних. И све ми машу. Све ми машу.
ОНА: И како ћемо отићи без пасуља? Ти не можеш без пасуља. Ти ништа друго не једеш, већ четрдесет година. Ништа друго. Како без пасуља?! Не можемо без пасуља!
ОН: (стоји на прозору) Машу ми, машу!
Позли му. Одлази до кауча и седа.
ОНА: Одлазиш код Елене Андреевне?… Јел код ње? Зашто сада? Одавно је требало. Много одавно. Не сада. Сада је касно. (Пауза.) Четрдесет година ти чистим комплексе. Марамицом. Један по један. Један по један. Марамицом. Као за твоје добро. Толико комплекса, толико проблема… И увек си ти у праву. А ја стално курва. Спавала сам са много мушкараца! Не само са онима из опере. Спавала сам. Деца су од другог. Од другог су. Пила сам… Наливала се. Све сам радила. Тако ми се допадало. Али сам стално хтела да ти помогнем. И, опет, само тебе сам волела. Био си слабић и, зато… Да не мислиш да је због нечег другог. Никакав ниси био. И само сам ти пасуљ спремала. Као да се средиш… А после Чехов. (Пауза.) Ти си мислио да је све рат. Рат са мном. Рат са суседима. Рат са продавачицом. Рат са самим собом. Све рат. Таман смо се узели и ти започе. Четрдесет година рата. Само децу… Децу си чувао… (Пауза. Мења тон, мирнија је.) Чак си ми, једном, рекао да желиш да имамо дванаесторо. Памтиш ли? Ја те питам: „Колико?“ А ти 12. С таквим осмехом. Никада те нисам виђала тако осмехнутог. Оволики осмех. (Показује.) Још онда, још онда сам требала да ти кажем. И онда не би било ни пасуља, ни Елена Андреевних. Читао би новине, као сви остали. Ишао на утакмице, као сви други. А ја – не. Као, да ти помогнем…
Лагано затамњење
Она и Он за столом.
ОН: Је ли готов?
ОНА: Има времена. Сада ћу да нарежем лук. Нарезаћу лук.
ОН: Добро.
ОНА: Направићу га по оном рецепту.
ОН: Са више парадајза.
Устаје и почне да чисти лук. Постепено почиње да га чисти веома брзо.
ОНА: Омрзнуо ми је овај лук. Тако ми је омрзнуо.
ОН: Хоћеш да ти нешто помогнем?
ОНА: Не. (Пауза.) Пући ће ми глава… (Оставља лук и одлази до прозора.) Напољу је тако лепо. Ми никуд не излазимо. Само седимо у овој кући. Седимо, седимо и ништа. А напољу је тако лепо. Трамваји пресецају тротоаре. Толико свечано. И колико само мушкараца… Све млади. Лепо грађени. Толико волим младе мушкарце. Посебно рамена. Највише волим рамена. Као реке су… И шетају, шетају… Напред – назад. Пију пиво. Раде. Ево, један се загледао у мене. Само да мало поправим косу. (Поправља косу.) Да, да гледа ме. И ја га гледам. Погледи нам се укрштају. Има минђушу у левом уву. Квадратну… И гледа у мене. Докле ће да ме гледа? Не, нећу да ме гледа. Али зашто, зашто ме гледа… (Хистерично.) Зашто, зашто?!… Не желим да ме гледа. (Смирује се.)
ЗАТАМЊЕЊЕ
КРАЈ
Елин Рахнев
Биографија
Датум и место рођења: Софија, 03. 07. 1968.
Професионално искуство:
2000–2002. Народно позориште „Иван Вазов“, Софија
Драматург
- Основао нову сцену „Театар на четвртом спрату“.
1998. – 1999. Бугарска Национална Телевизија, 1. Канал „Кругови“ – емисија о култури
Сценариста
- Побољшао рејтинг емисије.
1995. – 1998. „Витамин Б“ – часопис за поезију и есејистику
Издавач и уредник
Нова врста часописа на бугарском тржишту.
1991–1995. дневни лист „Континент“
Војни репортер, уредник у редакцији за културу
- Покренуо нове рубрике.
Образовање:
1999. –2000. Национална Академија за Позоришну и филмску уметност „Крсто Сарафов“, Софија
Специјализира режију.
1989. – 1994. Софијски универзитет „Свети Климент Охридски“
Специјална педагогија.
Књиге:
2002 – Драме, драмски текстови, Издавач „Павлина Никифорова“, Софија
1999 – Октобар, песме, „П. Никифорова“, Софија
1995 – Развејани крстачци, песме, „Слободно поетско друштво“, Софија
1993 – Постојим, песме, „Учешће“, Стара Загора
- Драме и велики број песама су преведене на више од 15 језика.
Поставке:
2002. – Кукавица – Народно позориште „Иван Вазов“, Софија
2002. – Филм (Јонесков прозор), Народно позориште, Битолљ, Македонија
2001. – Лист који пада, Чивидале, Италија
2000. – Висока јесен мојега тела (Јонесков прозор)
2000.– 2001. Мали градски театар „Иза канала“, Софија
2000. – Флобер
2000 – 2002, Народно позориште „Иван Вазов“, Софија
1998. – Пасуљ
1998. – 2002. Народно позориште „Иван Вазов“, Софија
1998. – 1999. Драмско позориште, Варна
1998. – 1999. Драмско позориште, Благоевград
1998. – 1999. Драмско позориште, Плевен
Награде:
2000. – Награда за нову бугарску драму „Васил Друмев“, Шумен
Јонесков прозор
1999. – Награда Савеза Уметника Бугарске за драматургију
Пасуљ
1999. – Награда за нову драматургију фондације „Концепције за театар“
Пасуљ
1999. – Награда за поезију „Иван Николов“, Пловдив
Октобар
1992. – Велика награда за поезију „Веселин Ханчев“, Стара Загора
Бул. Мадрид 55/А/7
Софија 1505
Република Бугарска
телефон: +359 2 435108
мобилен: +359 88 524854
Датум последње измене: 2007-09-08 17:45:26
