Никола Смоленски

Трагом Свете Мачке

Никола Смоленски

Трагом Свете Мачке

Најврховнији Врховни Свештеник је био забринут. У ствари, да је био само забринут, то не би био проблем – то спада у опис његовог радног места – али Најврховнији Врховни Свештеник је био веома, веома, веома, веома забринут. Његова дуга коса и брада забринуто су падале на одећу која је забринуто висила на телу забринутог положаја, које је на забринут начин седело на столици осветљено светлом забринуте боје; чак је и притискивач за папир на његовом столу стајао под забрињавајућим углом. Чим је то видео, и Небашнајврховнији Врховни Свештеник је постао веома забринут, са тенденцијом да се три–четири „веома“ дода врло ускоро.

„Звали сте ме на аудијенцију, о Најврховнији Врховни Свештениче?“

„Јесам, о Небашнајврховнији Врховни Свештениче. Нешто страшно Вам морам саопштити, и морате имати на уму да ово што ћете сазнати није за свачије уши. Из нашег храма је нестала Света Димљена Харинга!“

Небашнајврховнији Врховни свештеник пребледе, и постаде веома, веома, веома, веома забринут.

„Ви знате за пророчанство према којем ће свет престати да постоји за педесет дана од нестанка Свете Димљене Харинге, осим ако се нова Света Димљена Харинга не пронађе у том року. Вама дајем Свети Задатак Потраге За Светом Димљеном Харингом.“

„О Најврховнији, захваљујем на части која ми је додељена, али сматрам да нисам дорастао Потрази, а и жена ме нешто тера да данас оперем судове. Зар не би било боље...“

„Не!“, загрме Најврховнији Врховни Свештеник: „Света Мачка је била јасна – Ви сте онај који мора поћи у Потрагу! Изабраћете поверљиве људе који ће вам помоћи, узети Свету Мачку која ће вам рећи где је Харинга, и кренути у Потрагу, што је брже могуће“

„Разумем, о Најврховнији Врховни Свештениче“, одговори Небашнајврховнији Врховни Свештеник, клањајући се до земље, и користећи прилику да излупа главу у под.

 

Пошто је изашао од Најврховнијег Врховног Свештеника, Небашнајврховнији Врховни Свештеник је премишљао шта му је чинити при оваквом ударцу судбине. Могао би да нестане из града и мирно дочека крај света у неком летњем одмаралишту. Могао би да остатак живота проведе потуцајући се по блатњавим путевима и теглећи Свету Мачку. Могао би да иде кући да опере судове. Могао би да спасе свет. Чак би можда могао да опере и прозоре.

Одлучио се за спасавање света.

Прво што је требао да уради било је да пронађе сапутника, који би му пружио неопходну потпору на путу, а и малчице помогао при ношењу Свете Мачке. И док је размишљао ко би од његових непријатеља био најпогоднији за тако нешто, угледао је једног Небашнајнижег Нижег Свештеника који је изгледао довољно поштено, јако и глупо да би кренуо са њим.

Позвао га је: „Хеј, дођи овамо! Да ли си спреман да подносиш кишу и снег, блато и мраз, глад и жеђ, убоје и жуљеве, да носиш Свету Мачку, а све то за част и славу спасиоца света?“

„Овааај, не.“

„Одлично, нечастољубиви људи су ми баш потребни! Спакуј се, полазимо што је пре могуће.“

„Опростите, Небашнајврховнији, али сматрам да нисам дорастао Потрази, а и жена ме нешто тера да данас оперем судове. Зар не би било боље...“

„Добићеш, наравно, и виши чин, али ако ти се баш не иде, не мораш, док се Харинга не нађе, можемо да надимимо тебе да послужиш као замена.“

„Значи, договорили смо се. Чекам те за два сата испред бочног свештеничког излаза у храм, заједно са Светом Мачком“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник се окрете и оде, не видевши Небашнајнижег Нижег Свештеника како удара – авом у стуб.

 

Времена за губљење није било - за два сата је требао да се спакује, и да спакује Свету Мачку.

Као прво, послао је једног Башнајнижег Нижег Свештеника на којег је био нешто бесан својој кући да каже жени да му спреми ствари и да му их донесе (свештеник, не жена). Мало је размишљао о томе да ли је његов поступак био моралан, али када се сетио да је жени обећао да ће данас опрати судове, закључио је да свакако јесте.

Као друго, отишао је Одаје Свете Мачке, да би покушао да је стави у њен кавез за путовања. Света Мачка пружала је заиста импозантан призор, док се лењо излежавала после јела. Мада би ово „после јела“ требало схватити релативно, зато што Мачка углавном никада није престајала да једе. У складу са тиме била је и количина сала која се назирала испод њеног крзна са црним, белим и пругастим флекама. Чувар Свете Мачке се задовољно осмехивао, пошто је по традицији онај ко иде на пут са њом морао сам да је стави у кавез (нико није знао засигурно, али говоркало се да је ову традицију увео један Чувар Свете Мачке). После мање од пола сата Небашнајврховнијем Врховном Свештенику је то и успело, тако да је за остатак спремања имао више времена од планираног.

Као треће, остављајући најтеже за крај, отишао је до Чувара Храмских Прилога по новац потребан за Потрагу. Што се тиче добијања новца, ту није било проблема, међутим, количина новца за који је Чувар мислио да је довољан за Потрагу тешко да би покрио и потрагу за дугметом изгубљеним у лавору. После трошења преосталих сат и по на објашњење озбиљности ситуације, ипак је одобрио коришћење веће своте, показујући при томе исти ентузијазам као и Света Димљена Харинга док ју је примала.

Небашнајврховнији Врховни Свештеник је сада отишао до бочног свештеничког излаза, задовољан собом због тога што неће морати да тегли Свету Мачку сво време потраге. Изгребани Башнајнижи Нижи Свештеник са модрицом на оку, потресом мозга и пртљагом га је већ чекао, а ускоро је стигао и Небашнајнижи Нижи Свештеник.

 

Изашавши на светлост дана, Небашнајврховнији Врховни Свештеник је почео да прави план акције: „Тако, сад смо спремни да кренемо. Ти ћеш носити Свету Мачку и пртљаг, а ја све остало. Ићи ћемо прво до излаза из града, где ћемо предахнути и питати Свету Мачку за пут...“

„Опростите што се мешам, о Небашнајврховнији, али зар не би било најједноставније да одемо до пијаце, купимо једну димљену харингу и однесемо је до Најврховнијег?“

„Колега, за предлог као овај били бисте изопштени из нашег Реда да ситуација није тако критична. Зар мислите да било каква харинга може да замени нашу Свету Димљену Харингу? То је недопустиво! А чак и кад би смо то урадили, смак света би свеједно дошао. Не, не, не постоји ни најмања шанса да видимо пијацу током целе наше Потраге!“

 

На пијаци је владала поприлична гужва. Свештеници, додуше, нису дошли овде да купе димљену харингу, већ два недимљена тангуа. Тангу је јахаћа животиња, у ствари вероватно најнејахивљивија јахаћа животиња која је икад јахана, и вероватно једини разлог због кога је била јахана је тај да је народ који је био довољно глуп да је припитоми и користи за јахање, био и довољно глуп да је продаје за мале паре. Тангу је довољно низак да се на њега (тешком муком) може узјахати, али таман толико висок да се човек гадно угрува кад са њега падне. Његово крзно је распоређено тако да се за њега не може држати, а његова брзина кад трчи је свега нешто већа од брзине човека кад хода. Најгоре од свега, грбе на његовим леђима су биле стратешки размештене тако да причињавају огромне сметње мушкарцима при јахању, док животиња није трпела било какво седло.

Упркос свему томе, због поменуте ограничености буџета за Потрагу, Свештеници купише два Тангуа и, бацајући чежњиве погледе на гомиле димљених харинги од којих ниједна није била света, кренуше ка излазу из града. После пола секунде јахања, Небашнајврховнији Врховни Свештеник дубоко зажали што није свештеник у Храму Свете Огромне Каменчуге. Не и последњи пут.

 

Изашавши на брдо, Свештеници су се окренули да баце можда последњи поглед на родни град. Небашнајврховнији Врховни Свештеник је почео да обавља ритуал Питања Свете Мачке. Небашнајнижи Нижи Свештеник је одлучио да мало употпуни своје знање о ритуалу, које би му добро дошло кад добије виши чин:

„Шта значи кад мачка клима главом лево-десно дижући крај репа?“

„То значи да је мрзи да нам одговара, али да ће нам ипак одговорити.“

„А шта значи кад мачка чуљи десно уво спуштајући крај репа и при томе шири канџе на левој задњој шапи?“

„То значи да би требало да наставимо путем којим смо и досад ишли још три до осам миља, па да онда скренемо десно.“

„А шта значи кад мачка лиже предњу десну шапу између другог и трећег прста ослањајући се притом на пету задње десне шапе?“

„То значи да је оно о чему је питамо близу или далеко.“

„А шта значи кад мачка седне на земљу и избуљи очи?“

Небашнајврховнијем Врховном свештенику је цела расправа помало досадила.

„Мислим да то значи да ради исто што и ти.“

Пошто су се посаветовали са Светом Мачком, Свештеници су се упутили куда им је она рекла. Ишли су путем полако, посматрајући да се негде поред пута не налази Света Димљена Харинга. Кад су зашли у шуму, ишли су још спорије, јер су морали да проверавају да се Харинга не налази на неком дрвету.

 

После пет спорих миља, пут их је навео поред једног храма. Небашнајврховнији Врховни Свештеник одлучи да скрене десно на овом месту, и провери да ли ови јеретици можда случајно знају нешто о Светој Димљеној Харинги. После неког времена, нашао је Небашнајврховнијег Врховног Свештеника овог храма, који га је позвао да се повуку у његове одаје.

„Па, како је она матора варалица коју зовете Најврховнијим Врховним Свештеником?“

„Колега, морам Вам скренути пажњу да Ви врло добро знате да наш Најврховнији Врховни Свештеник није варалица - зар Ви лично нисте били присутни када је Светом Димљеном Харингом излечио не једну, не две, већ три бабе од чукљева, али сада то није ни битно - наша Света Димљена Харинга је нестала, а наша Света Мачка нас је одвела до Вашег храма, па бих Вас замолио да ми кажете да ли сте негде видели Свету Димљену Харингу.“

„Ха, ви варалице! Наша Света Тегла Киселих Краставаца није нестала и не показује намеру да то уради, а сем тога, ако и нестане, према нашем Пророчанству смак света биће прекосутра, а не за чак педесет дана! Једино што може да се смакне је Ваш храм и она дебела мешина коју зовете Светом Мачком. Наше Свете Кишне Глисте би сигурно...“

Света Оловна Чинија За Прилоге је бар једном послужила корисној сврси, и Небашнајврховнији Врховни свештеници се растадоше, обогаћени чворугама и мудрошћу.

 

Слична ситуација се поновила и у храму Свете Леве Папуче, храму Светог Камена Чудног Облика и храму Светог Трокрилног Ормана. Свештеници су сада сада лутали светом веома, веома, веома, веома, веома, веома, веома забринути.

Света Мачка их је водила кроз приморске крајеве, где је још било лако надати се да ће пронаћи Свету Димљену Харингу. Заиста, нашли су три димљена бакалара, од којих два оглодана до костију, и једну недимљену харингу, што је статистичком вероватноћом загарантовало и налажење димљене харинге.

И стварно, једног лепог сунчаног дана, близу морске обале, свештеници су наишли на димљену харингу. Додуше, изгледала је као да је преко ње прешао колски точак, вероватно због тога што је преко ње прешао колски точак, али та чињеница је губила на важности у односу на чињеницу да је то била харинга, па још и димљена. Остало је још само да је понуде Светој Мачки, и могли су да крену натраг кући у славу и неопране судове.

Света Мачка није била наручито одушевљена харингом.

Свештеници нису били нарочито одушевљени Светом Мачком.

Прастара традиција налагала је да Свету Димљену Харингу мора да нађе Света Мачка, односно, као у овом случају, да Потврди да је тамо нека димљена харинга која би лаику могла изгледати свето, стварно она права Света Димљена Харинга. Овога пута то се није десило, тако да су свештеници наставили своју Потрагу.

 

На овом месту неопходно је објаснити понешто о географији, геоморфологији, метеорологији и кишним глистама предела којима су Свештеници пролазили. Дугачка морска обала препуна плажа, увала и полуострва прелазила је у брдовит предео са виноградима, маслињацима, воћњацима и криплацима. Даље од приморја се налазио шумовити планински предео који је још даље прелазио у степу која је још даље прелазила у пустињу која је још даље прелазила у степу која је још даље прелазила у шумовити планински предео који је још даље прелазио у приморје које је још даље прелазило у море. У приморју је углавном владала приморска клима, у планинама планинска, пустињама пустињска, а иначе умерено до претежно континентална. Неки су тврдили да је такав климатски распоред настао као последица редовних миграција змајева, други због несразмерне присутности белих рада, трећи су говорили да је то напросто воља Божија, а неки су булазнили о некаквим фронтовима, циклонима, зонама ниског притиска и сличним бесмислицама.

Било како било, кишне глисте су потпуно исте као и било где другде, сем што су мало мање зелене.

 

Свештеници су, дакле, ишли приморјем. Време је било лепо, људи љубазни, а цвеће мирисно, и све би било савршено да није било Свете Мачке - наиме, све више и више их је наводила ка обали док, коначно, није било утврђено да Света Мачка жели да наставе преко мора.

Наћи у мору харингу не би било ништа необично, па чак и налажење свете харинге не би превише зачудило свештенике, међутим наћи Свету Димљену Харингу како плива у мору било је прилично неочекивано.

Што је вероватно и разлог због кога није нађена.

Пошто је мачка одлучно демонстрирала своју неумољивост у погледу правца и смера, Свештеници су учинили све у њиховим моћима - подробно су испитали обалу у потрази за местима у којима се може дисати под водом (скоро се удавивши том приликом), покушали да нађу подводни спруд којим би се могло преходати (Тангу се боји воде) до неког светог места (скоро се удавивши том приликом), извадили из воде комад дрвета који је неодољиво подсећао на нешто димљено (скоро се удавивши том приликом), и били бачени у воду од стране рибара који су мислили да их завитлавају (скоро се удавивши том приликом).

Свештеници су већ размишљали о куповини чамца и пловидби у непознато, када је Света Мачка променила мишљење. Даље од мора показивала је она, према шумовитим пределима унутрашњости.

 

Ни у унутрашњости време није било лоше, међутим, овај предео имао је једну ману - није био близу мора. То је аутоматски повлачило за собом мањак морских риба што је за собом аутоматски повлачило мањак харинги што је пак за собом аутоматски повлачило мањак димљених харинги што је, најзад, за собом аутоматски повлачило мањак Светих Димљених Харинги. Ипак, свештеници су наставили путовање, једнако пажљиво као и досад претражујући пут и околна дрва.

 

Свештеници су се окренули да последњи пут баце поглед на море са врха брда, кад зачуше нешто што је личило на дечји плач: недалеко од пута је седела уплакана девојчица са плишаним змајем у руци. После консултација са Светом Мачком о томе да ли је прече помоћи девојчици или спасти свет, одлучили су да јој помогну. Убрзо су успели да нађу њене изгубљене родитеље.

„Како да вам захвалимо, што сте нам нашли изгубљену ћерку, о свештеници?“

„Ми смо у мисији спашавања света. Највећа захвалност била би нам кад бисте знали где је Света Димљена Харинга.“

„Па зар ви не знате?“

Свештеници су се скоро онесвестили од среће.

„Налази се у храму Свете Димљене Харинге, у једном граду на око пет дана хода одавде.“

Свештеници су се скоро онесвестили.

 

Шума кроз коју ће свештеници проћи звала се Шума. Налазила се источно и западно од мора и потпуно је испуњавала цео тај простор, сем на местима где је расло нешто друго. Људи причају да је то огромна шума, али то су бесмислице: једва да је сто дана хода дугачка. Бесмислице су и приче о некаквим џиновским магичним чудовишним животињама које се наводно могу наћи у шуми: нико никад није дао конзистентан опис неке такве животиње (или бар, нико непоједен). У њој стварно расту разноразне чудне врсте дрвећа и жбуња (дивље крипле, вишевековне тополе, џиновски парадајз, патуљасти малорни као и многе још увек неидентификоване), а животиње које међју свим тим живе још су разноразније (једнорози, оклопне мачке, разни сеџуци, кртицолике сипе... а има и стварно чудних као што су, рецимо, кенгури), али ништа од тога није џиновско, магично и чудовишно у исто време. Становништво шуме се углавном бави узгајањем воћа, ловом и птицоловом, трговином и оговарањем.

 

Тек што су ушли у шуму, свештеници су наишли на човека који је трговао са приморјем, носећи у ове крајеве између осталог и димљене харинге. Њихова једина мана била је цена - трговац, наиме, није допуштао да Света Мачка Потврди да је нека од њих Света Димљена Харинга док се та не купи (сасвим оправдан захтев, обзиром на количину длака која се лињала са Свете Мачке), док свештеници нису допуштали да се у ту сврху употреби новац. Света Мачка је, са своје стране, инсистирала да се Света Димљена Харинга сигурно налази у трговчевим колима или нигде. После дугачког прегањања, свештеници су ипак били приморани да од трговца откупе све димљене харинге које је носио.

Наредни сати били су пуни ентузијазма и наде, док је на Потврду Светој Мачки давана једна по једна димљена харинга. Ентузијазам и нада нису сплашњавали (као ни стомак Свете Мачке), али гомила харинги јесте. После напорне процедуре, свештеници су били сигурни само у једно: Света Димљена Харинга се (за сада) не налази нигде. Тако су се свештеници нашли поред пута са гомилом длакаве димљене харинге у рукама. Небашнајврховнији Врховни Свештеник из дубина душе дубоко зажали што није свештеник у Храму Светог Брда. Не и последњи пут.

 

Света Мачка је рекла свештеницима да ће им неочекивана помоћ стићи ако сачекају. И заиста, после једва три дана чекања, наишао је један крајње неочекивани верник Храма Свете Димљене Харинге на триколици. Пошто им је помогао да превезу харинге до оближњег села и продају их у истом, свештеници су могли да наставе пут.

 

Повраћеном новцу ипак није било суђено да остане код њих, јер убрзо пошто су изашли из села, нападе их група разбојника. Пошто су љубазно замољени да плате путарину, свештеници су покушали да преговарају:

„О племенити путари, ми спасавамо свет. Да бисмо у томе успели потребан нам је новац, а вама једна путарина мање - више неће ништа значити. Молимо вас пустите нас да прођемо...“

„Спашавате свет? Да нисте ви случајно Свештеници Храма Свете Зарђале Рајснадле?“, упитао их је вођа разбојника.

„Ни случајно нисмо, ми ништа немамо са том јеретичком багром! Ми смо свештеници Храма Свете Димљене Харинге.“

„Јел' да? Ми случајно јесмо њихови верници.“

„Наши редови су одувек били у дубоком међусобном поштовању, упркос неким ситним несугласицама...“

„Завежи! Добро их претресите, узмите им сав новац и Тангуе, па онда могу да наставе са „спасавањем света“. Нас су нашли да зову јеретицима... И ћушните их пар пута!“

 

Свештеници су седели поред пута у модрицама, осећајући се глупо. Залихе хране које су им разбојници оставили нису биле довољне ни за враћање кући а камоли за Потрагу. Небашнајнижи Нижи Свештеник се осећао посебно глупо када је схватио да ће због тога пропасти свет, а још глупље када је схватио да неће добити виши чин. Небашнајврховнији Врховни Свештеник се није осећао баш толико глупо, чему је разлог био то што је сакрио нешто новца у ђонове чизми, суму која (на срећу) није била довољна за куповину нових јахаћих животиња, али која је омогућавала какав - такав наставак Потраге.

 

Што је и урађено. После непуних пар миља Света Мачка је одједном из необјашњивих разлога затражила од свештеника да скрену са пута на левој страни, направе полукруг од 20 метара, и врате се на пут. То су схватили као добар знак, и знак да треба да детаљно претраже претраже густиш на тој путањи. Дубоко су разгртали жбуње са чудним плавим тачкама на листовима, које им је било непознато дотад, и полако се пробијали кроз шуму, све док по упутствима Свете Мачке нису изашли на пут. Свете Димљене Харинге нигде није било, и свештеници су само слегли раменима и наставили да иду путем.

Поменуту непознату траву свештеници су убрзо врло добро упознали, и то не захваљујући неком травару, већ чисто емпиријском методом: по телима су им искочили велики плавичасти пликови који су изазивали неподношљив свраб. У ствари, не неподношљив: да је био неподношљив још би се и могао подносити, али у питању је био врло неподношљиво неподношљиви свраб, или тачније речено енормно неподношљив неподношљиво неподношљиви свраб, па још два-три пута јачи. Биљка је очигледно била отровни бршљан одложеног дејства.

Свештеници су наставили Потрагу чешући се, проклињући Свету Мачку, чешући се и проклињући Свету Мачку, а доста су се и чешали.

 

После свих ових недаћа био је ред да се свештеницима макар малко осмехне срећа. Тако су после два дана хода (још неизлечени од свраба), видели су како насред пута лежи димљена харинга. Крајње невероватно, јер је у овим крајевима трговина са морем ретка, а ако се и тргује, димљене харинге нису један од главних увозних артикала. Док су им очи сузиле од срећа а руке се тресле од узбуђења, свештеници су дали димљену харингу Светој Мачки на Проверу.

Мачка је Проверила димљену харингу и, пошто је провера успела, тог тренутка је та димљена харинга препозната као Света Димљена Харинга Храма Свете Димљене Харинге. Свештеници су се у месту окренули, и у радости пошли кући, унапред замишљајући како ће их дочекати код кућа као спасиоце света. Замишљали су славу, нове чинове, поклоне верника, и све оно што свештеници иначе замишљају кад спасу свет.

Због тога није лако замислити како су се осећали када су, после дана пута пажљиво разгледали Свету Димљену Харингу дивећи се њеним савршеним линијама и уочили да она прилично подсећа на сардину. Чак толико да су обоје морали да се сложе да у питању и јесте димљена сардина.

Ово је отворило нека интересантна теолошка питања. Да ли то што је Света Мачка Потврдила ову димљену сардину значи да је она Света Димљена Сардина? То би обрадовало дотичну секту али није изгледало превише вероватно, због тога што је Света Димљена Сардина срећно лежала у свом храму. Ако не, шта је онда Мачка хтела да каже Потврдом? Да ли је на тај начин хтела да их врати до овог места, или да им каже да треба да буду прилежнији у Потрази или нешто осмо? Оваква ситуација се није могла наћи у упутствима о ритуалу Питања, тако да је Небашнајврховнији Врховни Свештеник тек после дубоког мудровања, ослањајући се на основне принципе непогрешивости Свете Мачке, закључио да сардина није света, и да је кривица до њих, пошто су вршили ритуал Провере на нечему што није димљена харинга, што ритуалом није предвиђено, тако да је дао безвредан резултат.

Света Мачка је показала свештеницима пут којим су и претходно ишли. Димљена сардина се бар може појести, макар и не била света.

 

Неке ствари малочас изречене на име извесног плавотачкастог отровног бршљана, наравно, такође нису биле изнад принципа непогрешивости Свете Мачке. А чињеница да је дотична биљка у овом делу шуме била честа, комбинована са чињеницом да је Света Мачка нешто чешће него иначе налагала скретања са пута, давала је два јадна чешућа људска бића која су проклињала све што би им пало на памет док су ишла кроз шуму.

 

Најзад мачка више није тражила да се скреће са пута, можда зато што ни бршљана више није било у близини. Свештеници су ишли су кроз део шуме који је био посебно незанимљив у односу на остале (који су били тек осредње незанимљиви), када угледаше два човека која су трчала према њима.

„Упомоћ! Јури нас подивљала шумска јагода!“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник није дозволио да га обузме паника када је чуо име ове крволочне звери. Размислио је о томе шта треба да се уради, ноншалантно се окренуо и безглаво потрчао низ пут. Пошто су подивљале шумске јагоде много брже од људи, чиста срећа је спасла Потрагу и свет: недалеко одатле пут је прелазио преко потока, довољно плитког да би људи могли да стоје у њему, али довољно дубоког да се подивљала шумска јагода удави ако би покушала да плива у њему. Небашнајврховнији Врховни Свештеник је из трка ускочио у поток, лудачким криком позвавши остале да му се прикључе. У безбедној води потока, сво четворо су могли да посматрају како подивљала шумска јагода дивља на обали не усуђујући се да уђе у воду. Или, боље речено, могли би да посматрају да подивљала шумска јагода није била довољно глупа да се и усуди да уђе у воду. Наравно, то јој је дошло главе, пошто је и она дошла шаке четвртини подлактице једног од људи који се испрсио да заштити свештенике потпомогнут бригом за судбину света, дубоким религијским осећањем доброга као и са два пара чврстих руку.

 

У крајевима где су подивљале шумске јагоде честе, људи су обичавали да путују на дубоким колима испуњеним водом. Овај метод би при наиласку на прву подивљалу шумску јагоду био углавном успешан, међутим, пошто би дотична појела теглеће животиње, људима би преостајало или да сами тегле кола или да наставе пешке. Пошто ретко ко може да тегли дубока кола пуна воде, а такође и пошто би мало ко ко би наставио пешке преживео наилазак на другу подивљалу шумску јагоду, овај метод је углавном напуштен. Сада се уместо њега највише користи метод заобилажења крајева где су подивљале шумске јагоде честе. Прича се такође да су у тим крајевима колари необично богати, као и да се ради на припитомљавању коњмајмуна који би могли да вуку кола а и да се према потреби попну у њих.

У крајевима где су подивљале шумске малине честе, једини метод који се користи при путовању кроз њих је не путовати ни близу њих, заобилазећи их притом у што ширем луку.

 

Света Мачка је непогрешиво водила свештенике кроз мрежу шумских путева, стаза и богаза, као и кроз густише између њих, чак их понекад вртећи у круг више пута да би могли пажљивије да прегледају околину. И, мада се Света Мачка није држала ниједног конкретног правца, генерално гледано путовање је скретало на југ.

 

Тако, једног дана и то се морало десити: свештеници су избили на ивицу шуме. Мада на, рецимо, источном крају шуме није лако утврдити где престаје шума а почиње ивица због тога што се дрвеће постепено разређује прелазећи у степу, овде тих проблема није било: шуму је од степе раздвајала широка река. Широки пут (ипак, знатно ужи од реке) ишао је до обале и од обале (супротне), међутим, да би ишао и између обала недостајала му је једна ситница: мост. Свештеници су се вратили до села кроз које су скоро прошли где су им рекли да они постављају сплав преко реке сваке године, али да га сваке године вода однесе, и они граде нови. Рекли су им да могу да чекају пар месеци док они не саграде нови, или да иду узводно и около око месец дана док не стигну до места где је река довољно уска да преко ње постоји прави мост. Такође су им рекли да не постоји ни најмања шанса да код њих изнајме чамац јер они не изнајмљују чамце, а ни праве их притом. Најзад, рекли су им да сплавове које вода однесе продају низводно као дрвну грађу, тако да губитак моста и није велики губитак за њих, мада цело село живи од мостарине.

Пошто су обадва решења свештеницима била неприхватљива, покушали су да реку препливају, али су сва њихова настојања на том пољу пала у воду, и то у врло буквалном смислу. Размишљали су о проблему и, најзад, дошли до прихватљиве идеје да саграде сплав и пређу са једне стране реке на другу. Назад у селу су их исмејали (ко је још видео покретни сплав?), али су ипак били довољно присебни да им изнајме алатке за обраду дрвета. Свештеници су направили сплав, прешли на другу обалу, оставили га тамо, и наставили пут.

 

Ово је довело до разбијања монопола села, пошто су отада скоро сви људи који су туда пролазили правили покретне сплавове и користили остављене чак и кад је непокретни био постављен. Сељани су, додуше, уништавали сплавове и изнајмљивали су алат по енормно високој цени, али људи су парирали тиме што су носили алат са собом. На крају је, захваљујући свештеницима, село скроз економски пропало и оно што је од њега остало преживљавало је справљањем слатког од шумских лубеница. Али, шта је смак једног села у поређењу са смаком света?

 

Степа у коју ће свештеници крочити није била наручито живописан предео. У њој није било кућа, села, градова, а богами ни мегалополиса због редовних месечних (28.9652-дневних, прецизно речено) најезди скакаваца. У ствари, једина већа жива бића у степи били су путници који су њоме путовали и животиње које су се у њој напасале током својих миграција (и једни и други стратешки избегавајући скакавце на тај начин што нису ни мислили о степи сваких 28.9652 дана).

Првих дана на путу кроз степу, сем једног полуиструлелог рибљег костура за кога се није могло са сигурношћу утврдити да ли је припадао харинги или био димљен, али кога је Света Мачка свеједно одбила, и неког чичице који је носио димљене јабуке, ништа није пронађено. Но, ово не би требало да представља неки нарочит проблем, пошто је Света Мачка брзо скренула са пута и наставила да иде степом.

 

Сем три-четири напада џиновских степских бумбара (име ових лепих животиња је неоправдано преувеличано - немају ни пет центиметара у пречнику), у степи се свештеницима ништа интересантно није десило. Ипак, у последња два дана, у ваздуху се осећала нека тензија; како се Небашнајнижи Нижи Свештеник изразио, као кад неко ко пар година није прао ноге, а држи новац у чизмама, ставља мајушни златник на тас са прилозима, а он покушава да му мимиком саопшти да може слободно да дода и више.

Разлог тензије постао је очигледан кад је Света Мачка одједном ултимативно рекла да стану, скрену под углом од 90 степени надесно, иду три корака и сачекају даље инструкције.

После два сата даље инструкције су и стигле, и подразумевале су три дана ходања у кругу од шест корака, уз пажљиво трагање за Светом Димљеном Харингом.

 

Свештеници су се враћали према путу, овог пута искусније избегавајући легла џиновских степских бумбара, кад зачуше некакву буку. Бука није била нарочито гласна ни непријатна, имала је чак и неког ритма, међутим уживање у њој је кварила чињеница да јој се није могао одредити извор. Небашнајврховнији Врховни Свештеник само слеже раменима и настави даље.

После неког времена на хоризонту се појавио велики жућкасти облак, а после још неког времена могло се разабрати да бука долази из њега. Свештеници су расправљали о томе да ли је у питању олујни облак који се спустио на земљу или пак облак прашине коме се прохтело да прави буку, све док прави извор облака није постао очигледан и неизбежан.

У питању је било крдо змајева у стампеду.

Није да свештеници уопште нису имали избора: могли су да остану ту где јесу и да их прегазе змајеви, да беже назад и да их прегазе змајеви, да беже налево и да их прегазе леви змајеви, и да беже надесно и да их прегазе десни змајеви. Определише се за бежање право назад, уз пуштање Свете Мачке из кавеза пре поласка (наравно, Небашнајврховнији Врховни Свештеник није био неопходан за отварање кавеза, тако да је могао да пође мало раније).

Када би ико ко бежи испред крда змајева у стампеду нашао за сходно да се осврне, видео би да му се приближава један дивљења достојан призор. Елегантна грациозност са којом се тоне меса и костију дижу у ваздух и спуштају на земљу, златасте кресте које се дивље тресу у ритму трка, очи које закрвављено гледају... све то приказује једну сасвим нову димензију, непознату било ком ко се змајевима бави на уобичајени начин; интересантно је да, из неког чудног разлога, зуби, канџе и рогови из ове перспективе одједном уопште не изгледају опасни. Како се змајеви приближавају, могле би се разабрати боре на њиховој кожи, њихов смрдљиви дах (за ово, додуше, није неопходно освртати се), њихов дубоки поглед; некоме би чак пошло за руком да последње тренутке живота просветли изучавањем змајевске криминологије, мада је мало вероватно да би успео да класификује типове линија на њиховим прстима.

Срећом по свет, свештеници нису морали да просвећују своје животе на овако приземан начин. Таман када је добовање змајевских ногу добило јачину звука водопада од 4 мегавата, крдо постаде јато.

 

Пошто је Света Мачка нађена, намамљена, побегла, поново намамљена, ухваћена, поново побегла, прокунута, опет намамљена, опет ухваћена, везана и враћена у кавез, изгребани свештеници наставише да иду према путу. После неког времена изађоше на њега, и Света Мачка их је поново упутила према југу. Изрека „Где си био - нигде, шта си радио - не питај“ тек у оваквој ситуацији може бити потпуно схваћена.

 

Дворци Камилота су надалеко познати и сматрају се за једне од најлепших на свету. Опасане моћним високим зидинама и дивним вечно зеленим вртовима су предивне зграде зидане од белог камена, а најдивнија од свега је прекрасна фонтана у центру комплекса. За фонтану се каже да је жубор њене воде лепши од певања славуја, кад ради. Ипак, дворци Камилота се највише истичу од осталих по својих чувених пет кула, које су распоређене по зидинама, високе и поносне, у облику неправилног петоугла и могу се видети издалека подсећајући свакога на бесану стражу која на њима не да да се ико приближи дворцима невиђен. Постоји пророчанство да их ниједан човек никада не може освојити, било на силу или опсадом (зато су их ваљда и тако често освајале пљачкашке банде оркова).

Приче о њима казују да су куле и дворци повезане мрежом подземних тајних пролаза. Не зна се зашто, али ма колико се приче иначе разликовале, све садрже следеће упутство: Када се из треће куле уђе у тајни пролаз, и настави доле десно, стиже се до мале дворане из које треба поћи десно. У том тунелу треба поћи на друга лева врата од краја, а затим ићи очигледним путем (баш тако кажу) све док се не стигне у малу собу. Одатле треба поћи на северојуг и ићи тунелом који спирално вијуга све док се не наиђе на плави тунел. Плави тунел води у плави лавиринт, кроз који треба проћи тако што се после улаза скрене десно, а затим после сваког трећег десног ходника лево па десно, скрећући лево после сваког петог скретања. Кад се изађе из лавиринта треба наставити надоле па нагоре, и кад пут постане раван скренути десно после два сата средњежустрог хода. Затим право, па горе лево.

Наравно, пошто свештеници никада нису прошли ни близу двораца Камилота, све ово нема ама баш никакве везе са Потрагом.

 

Идући тако путем, свештеници наиђоше на три путника заогрнута у црне одоре. Путници су прошли поред њих.

„Колега Небашнајврховнији, знате ли ко су биле оне три особе?“

„Да, наравно да знам. То су била три путника заогрнута у црне одоре. Зар Ви нисте могли да их препознате?“

Небашнајнижи Нижи Свештеник порадова се због начина на који ово путовање умногоме обогаћује његов ум.

Небашнајврховнији Врховни Свештеник из дубина душе дубоко зажали што није свештеник у Храму Свете Планинчуге. Не и последњи пут.

 

У истом дану, који је изгледа био предодређен за узбудљиве наиласке, свештеници док су улазили у једну извитоперену кривину наиђоше на два свештеника који су на повоцу водили чудно осмоного рогато створењце, помало налик на мешавину пса и гуштера, али из близине гледано, видело се да је било сличније овци. Свештеници су се колегијално поздравили:

„Поздрав.“

„Поздрав.“

А затим започели разговор:

„Из нашег храма је нестала Света Цркнута Крава а смак света ће бити за 324294967296 дана ако је не вратимо! Хоћете ли нам помоћи у нашој Потрази?“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник је био зачуђен количином људске глупости која постоји на свету. Забринут за њихове душе колико и за судбину света, понудио је овим јеретициа да им помогну у Потрази, пошто је њихова животиња показивала велике трагачке способности. Они су то са гнушањем одбили, показујући велико непоштовање притом, и свештеници су се колегијално потукли.

 

Дуго времена ништа интересантно се није дешавало: никакав бољи коментар није потребан од чињенице да је најинтересантнији догађај у недељу дана био када се Небашнајнижем Нижем Свештенику одвезала пертла. То је био повод за овакав разговор између свештеника:

„Могу ли да Вас упитам нешто, Небашнајврховнији Врховни Свештениче?“

„Наравно, Небашнајнижи Нижи Свештениче.“

„Ми се сада налазимо подалеко од мора, зар не?“

„Да, налазимо се.“

„И између приморја и ових крајева трговина није наручито живахна, зар не?“

„Колико ја знам, уопште не постоји.“

„Пошто харинге живе само у мору, зар није логично из тога извући закључак да се овде од Постања није нашла ниједна једина харинга, димљена или не?“

„На такав закључак сам ја дошао пре доста времена.“

„Можете ли ми онда рећи шта ми радимо овде, Небашнајврховнији Врховни Свештениче?“

„Па пратимо Свету Мачку, шта друго!“

 

Ипак, све што има свој почетак има и свој крај (мада неки од овог правила изузимају таште), па тако и досада. Са врха једног од ретких брежуљака, свештеници угледаше широку реку која је пресецала равницу. Зауставили су једног путника да би га питали како да пређу реку.

„Постоји ли преко реке сплав?“

„Не, свашта. Ко је још видео сплав који стоји преко реке?“

„Постоји ли на реци скела?“

„Не.“

„Возе ли преко реке људе чамци?“

„Не.“

„Можда их преносе дресирани рокови?“

„Не.“

„Може ли се препливати?“

„Пробај па ћеш видети!“, љутну се човек и настави пут.

 

Прешавши преко реке, свештеници су платили мостарину и продужили путем.

 

Ова река је одвајала степу од насељеног брежуљкастог предела (у коме, из неког разлога, није било редовних а ни нередовних најезди скакаваца; многи учењаци покушавали су да открију зашто се скакавци либе да прелазе реке, али ништа паметније од претпоставке да не воле да се квасе нису смислили). Предивну монотоност претходног степског пејзажа овде су кварили брежуљци и брдашца разбацани унаоколо, љупке кућице и шумице на њима, стада овчица и ракчића која су мирно пасла, и одвратно смрдљиво крезубо стоглаво чудовиште које је повремено надлетало крај забаве ради. Ни ова идила није наручито много трговала са морем, тако да ни овде није требало очекивати Свету Димљену Харингу. Ипак, то није био разлог за неслушање инструкција Свете Мачке и непретраживање околине пута, ма од чега се она састојала (овде се наравно не мисли на поплочани главни пут, већ на путању којом су свештеници ишли, а која са њим обично није имала никакве везе, а понекад ни толико).

 

И, пошто их је мачка једном приликом повела посебно брдовитим и трновитим пределом, желећи ваљда да их искуша, јер су сво време ишли паралелно са путем, наишли су на две гомиле људи који су јахали коње, махали копљима, скупљали сопствене утробе, одапињали стреле из лукова, драли се, и чинили све оне ствари које људи иначе чине у биткама. Небашнајврховнији Врховни Свештеник приђе једном војнику који није радио ништа од тога, већ је по страни издисао.

„О војниче на издисају, зашто се води ова битка?“

„Непријатељи су из нашег храма украли Свети Пар Чарапа.“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник се чудио томе како неки људи могу бити тако глупи да дају чак и свој живот за очигледне бесмислице. Војник на издисају је престао да издише.

„Мислим да ћемо морати да пређемо преко бојног поља.“

Небашнајнижи Нижи Свештеник пребледе два-три пута, и завапи: „Али, на бојном пољу се води... БОЈ!“

„То је прилично очигледно, али ако нам је Света Мачка наложила да туда прођемо, онда туда морамо проћи!“

„Уз сво дужно поштовање, Света Мачка нам је рекла куда да прођемо, али нам није рекла и када да прођемо, и зато бих Вам предложио да се повучемо на неко време и сачекамо да се битка заврши.“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник помисли да то и није тако лоша идеја, нарочито пошто је поред његове главе пролетело пар килограма гвожђа у облику ђулади и десетак запаљених стрела.

 

Када се жар битке загасио, свештеници наставише пут. После пар дана, опет, прођоше (после проласка кроз изузетно густ багрењак) поред некакве куће. Кућа је била потпуно обична, мада није тако изгледала; наиме, изгледала је сасвим обично. Свештеници су прошли поред ње једва је приметивши, и на томе би све и остало да једна појединост у вези са том кућом није прошла кроз ум Небашнајврховнијег Врховног Свештеника, задржавши се у њему притом: „ово је кућа Мудраца“.

 

Мудрац је био толико познат да му нико није знао чак ни име. Сви су га звали једноставно - Мудрац. За њега се говорило да зна колико има звезда на небу и шта је смисао живота, а поуздано се знало да је прорекао тачне годину, датум, сат, минут и начин смрти његове жене (пала је у провалију), као и неколико помрачења, што Сунца, што Месеца. У сваком случају био је идеална особа за помоћ Потрази, и да свештеници нису наишли на њега, требало је да га измисле.

 

После мучног прегањања са Мудрачевом секретарицом (млада плавокоса вампирка), Небашнајврховнији Врховни Свештеник је успео да издејствује пријем код Мудраца и уплатио је три питања на рачун Храма Свете Димљене Харинге. После нешто мање од дана чекања, стигао је на ред.

Прво је одлучио да провери гласине: „Колико има звезда на небу?“

„Тачно 16777216.“

„Пошто то нико не зна, одговор мора да је тачан“, резоновао је Небашнајврховнији Врховни Свештеник и одлучио да друго питање буде нешто што није познато ником изван реда Свете Димљене Харинге: „Знате ли где се налазила последња Света Димљена Харинга пре него што је донета у наш храм?“

„Знате ли где се налазила Света Димљена Харинга пре него што је донета у наш храм?“

„У пушници.“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник је био очаран мудрачевим знањем. Ово је било дефинитивно тачно, и зато одлучи да постави и треће питање: „Онда сигурно морате знати и где се Света Димљена Харинга сада налази.“

„Немам појма.“

Небашнајврховнији Врховни Свештеник био је разочаран Мудрачевим знањем.

 

Брежуљци су прелазили у брегове, брегови у брда, а брда у планине, на путу који је ишао назад ка мору, а којим се Света Мачка сада запутила. Свештеници су ишли њим, сада ободреног срца, верујући да се враћају кући и да ће се Потрага завршити, на овај или онај начин (то што сте управо помислили је сасвим тачно, но ни досад се они нису показали паметније).

 

Једном приликом, Мачка их поведе право преко брда стрмог изгледа око кога је ишао потпуно раван и неодољиво привлачан пут. Ипак се воља Свете Мачке није смела непоштовати и свештеници су почели да се успињу. После неколико метара, брдо проговори:

„Стој! Ко гази по мени?“

„Ми смо свештеници Храма Свете Димљене Харинге и, овај... спречавамо пропаст света.“

„Да, да, а ја сам Вилин-краљица-мајка. Скидајте се са мене да вас ја не скинем!“

„Из нашег храма је нестала Света Димљена Харинга, а ако је не вратимо за т1 ће се десити смак света! Наша Света Мачка нам је рекла да морамо да прођемо преко тебе, и то морамо урадити да бисмо спасили свет!“

„Ви да спасите свет? Јеретички шљаму!“, дрекну брдо и одлучним покретом их збаци са себе.

Из следећег покушаја свештеници су успели чак да стигну до жбуна пола метра удаљеног од подножја брда. Затим три корака напред до дрвета, одакле их је брдо збацило два корака доле на друго дрво, одакле су одскочили до камена од кога су затим претрчали чак пет метара до џиновске печурке одакле их је брдо одбацило надоле до трећег дрвета одакле су пак...

Све ово и не би било нарочито тешко, ако се не узме у обзир да су све то време свештеници носили и Свету Мачку. Ипак, после многосатног мукотрпног успона, успели су да стигну на врх брда. Силазак на другу страну је већ био знатно лакши.

На срећу, брдо се није сетило да покуша да се поваља по њима, иначе би тек тада ствари постале гадне.

 

Друго једно брдо пред које их је Света Мачка довела, било је још стрмијег изгледа, али се на њега бар није требало пењати: путања којом су ишли водила их је у пећину. Свештеници су ушли у пећину, и открили да је веома плитка, а да се на њеном крају налази портал. Руне око њега бејаху уклесане пре дуго времена и делимично окрњене, тако да се није могло са сигурношћу рећи шта је њима било написано. Небашнајврховнији Врховни Свештеник се дуго мучио да их при светлости бакље прочита и на крају ипак није могао бити сигуран: писало је или „Храм Свега и Свачега“ или „Пиљарница“.

И сама помисао на ово прво одушевила је свештенике. Храм Свега и Свачега би сигурно решио Потрагу! Са друге стране, ако би стигли до тамо неке пиљарнице, могли би се наћи на другом крају света од оног на коме би требал да буду и сигурно не би успели да заврше Потрагу. Света Мачка није им помагала, и морали су сами да донесу ову тешку одлуку.

Као први аргумент у расправи узето је то што портали обично јако ретко воде до пиљарница, на шта је као контрааргумент дато то да су и портали за Храм Свега и Свачега прилично ретки. Други аргумент био је тај да Небашнајврховнији Врховни Свештеник не зна баш предобро да чита овако маторе руне; контрааргумент на то била је једна добра шљага. Трећи аргумент био је тај да би пиљарница добро дошла да се попуне залихе, и на ово није нађен контрааргумент. Ипак, превагнуо је четврти аргумент: да су у пећину дошли према упутствима Свете Мачке и да се у њој не налази ни једна једина димљена харинга, те су према томе, иако Света Мачка није давала никаква посебна упутства у вези портала, дужни да кроз њега прођу и дођу донде докле он води, макар то била и пиљарница. То су и учинили.

 

Онима који не знају сада треба објаснити шта је, заправо, Храм Свега и Свачега. Он није ништа слично Храму Свете Димљене Харинге, или било којем сличном. Он није место на које верници долазе да се моле и дају прилоге. У ствари, он уопште и није храм у правом смислу те речи, и то име дато му је само у недостатку бољег.

Према легенди, Храм Свега и Свачега су направили богови, из људима недокучивих разлога. Друга легенда је говорила да је храм направио извесни краткоухи ружичасти зец, али у њу не верује баш превише народа. Он се налази ван нашег света, и једини начин да се до њега дође је преко портала као што је овај. Како храм уствари изгледа није било познато - легенде су биле контрадикторне по том питању, мада су све тврдиле да је велики - и једина сигурна ствар о њему била је та да се унутра може наћи све и свашта.

 

Прошли су кроз портал и ступили у узан, добро осветљен пролаз загазивши по костуру који је ту лежао. Костур, још увек обучен, гребао је прстима по зиду кроз који су ушли. Очигледно, није било враћања тим путем.

Лево од њих стајала су врата на којима је писало „Абе“, десно од њих стајала су врата на којима је писало „Шчучуњено“, испод од њих био је отирач за ноге на коме је писало „Преводиоци, мучите се!“, а испред од њих био је ходник врата који се протезао у недоглед и на коме није писало ништа.

Свештеници су одлучили да прво мало разгледају около и размисле. Уђоше у Шчучуњена врата, и поново видеше испред себе недогледан ходник врата. Лево од њих стајала су врата на којима је писало „Абе“, а десно од њих (прва разлика) стајала су врата на којима је писало „Шчучено“. Сада уђоше на лева врата, и опет се нађоше пред ходником; лево су била врата „Абав“, а десно „Шчучено“. Поновни улазак на лева врата их, наравно, није одвео до првог ходника, већ до новог, а пошто свештеници у овом тренутку нису били нарочито заинтересовани за абаву шчучуњену абу, вратише се у први ходник.

Кренули су, наравно, до Харинги. После два сата хода су и стигли до њих, затим у њиховом ходнику нађоше Димљене, и најзад Свете. Отворише врата и нађоше се у ходнику; на левим вратима је писало „Абаве“, на десним „Шчучуњене“. Очигледно, постојало је више врста Светих Димљених Харинги.

Свештеници су затим потражили генералну, типичну, стандардну, званичну, нормалну, правилну, просечну, просту, регуларну, осредњу и обичну свету димљену харингу, али иза свих тих врата били су само нови ходници врата. Сада су свештеници већ назирали крај ходника и, пошто им ништа друго није падало на памет, одлучили су да преноће.

Ујутру (светло у храму је непрекидно светлело, али одлучили су да то назову ујутро пошто су се тада пробудили), нови план акције био је следећи: ући ће на Обична врата, и затим стално на прва лева. После неког времена, мораће да исцрпу све речи и стигну до саме Свете Димљене Харинге.

То су и учинили. Мада су им се руке изгулиле од непрестаног отварања врата, а у главама вртело од сталног идења у круг, храбро су настављали даље. Када су ушли у Докресани ходник, приметише нешто бело стотинак метара испред њих, што је било право чудо видети у иначе потпуно једноличном храму. Приближивши се, видеше да је у питању костур некога ко је тражио нешто у храму и умро од глади и жеђи, нимало весео призор. Наставише пут и, после дугог хода, почеше да назиру крај ходника; после још нешто хода, када је до њега остало још двадесетак врата, јасно су видели шта се на њему налази.

А налазила се фиока при дну пода, и натпис изнад ње којим је ситним словима, од пода до плафона, било описано оно што се у фиоци налази. Свештеници се нису трудили да га читају, већ фиоку одмах отворише.

Ако можете замислити Свету Димљену Харингу, али таква која је истовремено и црвена и плава и зелена и бела и црна и видљива и невидљива и права и изгужвана и нова и иструлела и оваква и онаква, можете да замислите и шта су свештеници видели. Као што је Света Мачка и потврдила, ово није била она Света Димљена Харинга за којом су свештеници трагали.

Свештеници су се вратили оданде одакле су и кренули два дана старији и много година уморнији.

Но, сад су бар знали шта се налази на крају сваког тунела, а на крају овог би требало да се налази архетип свих Светих Димљених Харинги, дакле и оне за којом јесу трагали. И стварно, на крају тунела налазила се фиока изнад које је (сада крупним словима) писало: „Света Димљена Харинга“.

Једини проблем био је тај што је фиока била закључана. Свештеници су покушавали и покушавали да је отворе, али нису успели. У једном тренутку су чак помислили да оду до архетипа универзалног калауза, али од тога их је одвратила помисао да је и његова фиока вероватно закључана, као и чињеница да ова фиока није на себи имала кључаоницу. Отишли су зато до архетипа великог магичног пајсера, чија је фиока била закључана, као и фиоке разних других пајсера, магичних и немагичних. После тога, одлучили су да изађу.

Очигледан проблем у вези са тиме било је то што нису знали где је излаз. Ипак, ујутру им је синуло очигледно решење очигледног проблема. Требало је само да нађу излаз.

Вратили су се у први ходник и нашли врата изнад којих је писало „Излаз“. У њему су прошли кроз врата изнад којих је писало „Храмски“. У ходнику храмских излаза су провели мало више времена, пошто је и различитих излаза из храмова било мало више: не само белих, црних, великих и малих, већ и излаза различитих храмова. Коначно, ипак, стигли су до ходника излаза из Храма Свега и Свачега, на крају кога се није налазила фиока, већ портал. Свештеници закорачише кроз портал и изађоше у пећини из које су пре више дана кренули. Напољу је била ноћ.

 

У вези ове пећине, ипак, постојала је једна добра ствар: сада је само један уски (и високи) појас планина делио свештенике од мора. Али, у вези са том добром ствари постојала је и једна лоша ствар: на путу до мора требало је да пређу Непроходни превој на планинском венцу Ксиз.

 

Превој се звао Непроходни, не зато што га (као што би се испрва дало помислити) нико није могао проћи, напротив, могао се веома лако проћи, већ зато што нико никада није у томе успео.

Та ситница, наравно, није поколебала наше свештенике. Стамено су ишли према њему, са чежњом гледајући на сваки пут који би истекао из њиховог према неком даљем и нижем превоју. Једини догађај који је разбио монотонију успона био је пролазак кугле кугластог облика која се прокотрљала поред њих, дошавши одозго, а отишавши доле. Њихов пут се постепено сужавао, све док се није претворио у коњску, па у козју, па у једва видљиву планинску стазу (у ствари, још пре тога се на пар места састојао углавном од конопаца). На крају је и планинска стаза нестала пред наносима снега и свештеници су сада морали да крче себи пут, још носећи истовремено Свету Мачку.

 

После пола дана таквог пута, без наде на промену, свештеници су били гладни, жедни, неиспавани, уморни и смрзавали су се. Једина светла тачка у њиховим животима била је посматрање Свете Мачке како се смрзава и, колико год невероватно то звучало, гладује. Идући, играли су игру која се састојала се у томе да се нађе најбољи начин за убијање Свете Мачке. До сада су одбацили черечење и клање као пребрзо, набијање на колац и спаљивање као премало болно, бацање у чопор изгладнелих вукова као премало сурово, и стављање у гвоздену девицу као незанимљиво. Управо су разматрали могућност убацивања у кошницу, кад схватише да можда ништа од тога неће бити потребно, а ни могућно.

Били су неадекватно опремљени чак и за пешачење, а камоли за планинарење по снегу и леду, а превој још није ни почео да се превија; уз све то, и олуја која је беснела около им је помало сметала. Завејани у снегу, већ су размишљали да распоре Свету Мачку и загреју се њеним изнутрицама. Ипак, пре него што су то урадили, почели су да халуцинирају да чују звуке некакве крчме. Није баш да би крчма била оно што би свештеници изабрали да последње чују у животу, али у поређењу са осталим звуковима кји су им могли доћи у халуцинације, није било лоше.

Прошло је неко време док нису схватили да не могу обојица да халуцинирају исто, а још неко време док нису схватили да ипак могу, мада овог пута то није био случај. Звуци су били прави и долазили из правог прозора праве крчме.

 

Последњим снагама отпузали су до зида који је окруживао прозор; да би дошли до његовог врха морали су да се попну на снежни смет који се ту нагомилао. Када им је то пошло за рукама и ногама, погледали су кроз прозорску решетку, низ тунел ненадмашном патуљачком вештином урезан у живој стени (додуше мало се кривио улево а и његов облик је више наликовао трапезоиду него квадрату, али ваљда су патуљци тако хтели) и дубоко доле видели мали трапезоидчић дрвеног пода крчме кога је прозор осветљавао. Сада до њих допре и типичан мирис патуљ-крчме (пржене печурке филоване печуркама у сосу од печурака, па на то мирис пива од печурака).

Нажалост, Света Мачка није могла да прође кроз решетку, па су за скретање пажње морали да употребе неке ситније стварчице које су носили са собом. Пошто су кроз решетку убацили пар таквих, доле се окупила гомила посетилаца крчме који су им раздрагано махали. После неког времена гости су схватили да у питању није пар чистача прозора који је остао без воде, већ пар глупих путника који би могли да остану без живота. Патуљци су почели са постављањем мердевина којима се један од њих попео до горе и отворио им решетку. Тада су сишли доле, у безбедност.

Пошто су се свештеници угрејали, најели, напили, опоравили и платили рачун, почели су да се распитују о томе где се налазе. Стављено им је до знања да су у крчми на патуљ-путу испод Непрелазног превоја.

Патуљ-пут је скоро отворен километрима дугачак тунел, довољно широк да се двоја кола могу у њему комотно мимоићи, којим се могло проћи са једне стране планине на другу без дугачких обилажења и тешких и несигурних прелажења преко превоја. Наравно, око таквог једног подухвата никло је мноштво мањих предузећа, укључујући и ову крчму у којој је свако ко би ишао путем могао да буде нахрањен, напојен, одморен и опељешен.

 

Ван усека у стени који је био крчма, пружао се већи усек у стени који је био паркинг, а ван усека у стени који је био паркинг, пружао се мањи усек у стени који је био стражарска соба на наплатној капији. Свештеници дођоше до ње и њеног чувара:

„Господине, можете ли отворити капију па да ми прођемо?“

„Могу ли видети ваше улазне карте?“

„Немамо улазне карте. Ми смо ишли површинским путем када смо наишли на крчму и одлучили да наставимо овуда.“

„Не могу да верујем да има лудака који су спремни да се попну на Непрелазни Превој само да не би платили путарину! Свака част на упорности, али морате платити: паркирање, резервацију паркинг места, паркирне услуге, таксу на паркирање, улазну карту, вађење улазне карте, казну за немање улазне карте, мене, таксу на коришћење крчме, казну за илегалан улазак у тунел, специјалне услуге при уласку у тунел, глобу на специјалне услуге при уласку у тунел, путарину, друмарину, тунеларину, и таксу на излазак из тунела.“

„Зашто би плаћали паркирање кад нисмо ништа паркирали?“

„Ваш проблем, што се мене тиче могли сте да паркирате шта год сте хтели.“

„А зашто би плаћали улазну карту кад нисмо ушли на улаз?“

„Свако ко иде тунелом мора да има улазну карту.“

„А, зашто да плаћамо казну за илегалан улазак у тунел и истовремено специјалне услуге при уласку?“

„Ваш је проблем што сте за илегалан улазак користили специјалне услуге.“

Видевши да овим путем неће ништа постићи, Небашнајврховнији свештеник заузме одлучан став: „Не можемо да платимо. Као прво, у потпуности смо остали без средстава, као друго и најважније, ми смо у Потрази за Светом Димљеном Харингом, а ако је не нађемо доћи ће до смака света, а као треће...“

„Одлично, у задње време баш имамо мањак робова.“

“...колико рекосте?“

Поменуте услуге плаћене су на рачун храма.

Призор низова светиљки како завијају пред њима спуштајући се у утробу земље био је, упркос изгубљеним парама, чудесан. Свештеници су корачали низ пут посматрајући кола пуна свакојаке робе, путнике и јахаче који су пролазили путем на обе стране и слојеве земљине унутрашњости изнесене на светлост лампи, дивећи се патуљцима који су тако нешто замислили, конструисали, направили и скупо наплаћивали. Једва су приметили кад су стигли до патуљ-града на крају пута, који им се приказао патуљачки непосредно, у виду низова кућних врата која су излазила директно на пут.

Небашнајврховнији Врховни Свештеник помисли да се у граду можда може наћи некаква димљена харинга, па скрену са пута у први градски тунел. Није то била најисправнија одлука, пошто се после пар корака испоставило да је тунел очигледно некада био део патуљ-рудника, а низина његовог плафона је била у складу са тиме. Ипак, после само четири чворуге, свештеници изиђоше на градски трг. Иако је овај град био новијег датума, и само један мали рударски градић пре него што је постао трговински центар и стражара пута, трг је био задивљујући: зидове је прекривао изрезбарени приказ потраге патуљачког хероја Агронда VXI за магичном мушмулом, а на плафону је био велики (овај пут знатно више налик квадрату) прозор чије је светло у златном снопу падало на чипкасто украшену фонтану исклесану из једног комада мермера.

Једна бочна улица била је тржни центар. Пошто је море, наравно, било близу, Небашнајврховнији Врховни Свештеник помисли да би се у њему можда могле наћи димљене харинге. Њих је стварно и било, мада су углавном биле подземне харинге, патуљачке производње, уловљене у подземним језерима и надимљене у патуљ-пушницама; мало димљених харинги је било из увоза, али Света Мачка свеједно није указала ни на једну, ни од једних ни од других. Недостатак новца спречио је Небашнајврховнијег Врховног Свештеника да купи једини прикладан поклон за ташту који је у животу видео - преслатку препарирану длакаву шкромбију.

 

Пар дана пошто су изашли из града (и пољубили отворену земљу под својим стопама), Света Мачка им је рекла да треба да скрену на уску стазу која се одвајала од пута. Стаза је, очигледно дуго некоришћена, делимично пролазећи кроз купине, а делимично зараставши у коприве, после дугог кривудања овамо и онамо стигла пред велику рупу која се пушила димом. Свештеници су консултовали Свету Мачку која им је - раније невиђеном серијом чешкања иза ушију - недвосмислено рекла: „Уђи унутра, звизни га ногом по носу, и врати се напоље“.

У пећину је ушао Небашнајнижи Нижи Свештеник, пошто је као млађем и гипкијем само њему било могуће да неког удари ногом по носу. Гипкост му је била и потребна, пошто је у пећини седео огроман беж змај са носем величине омањег телета који се није могао дохватити чак ни са мердевина, када је био дигнут. Сада је био спуштен, њушећи придошлицу, заједно са конгломератом зуба, рогова и крљушти који је представљао змајеву главу.

И док је змај гледао свештеника размишљајући колико би му таквих стало на један зуб и да ли ће канџа на његовом малом прсту бити довољно мала да га распори а да га баш скроз не располути, Небашнајнижи Нижи Свештеник замахну ногом и лупи га по носу.

Да је ишта знао о акупунктури беж змајева, знао би и да је погодио акупунтурну тачку број 38. Овако, за њега ће остати вечита тајна зашто је змај баш тада одлучио да умре.

(Активирање акунпунктурне тачке беж змаја број 38 изазива тренутну смрт. Више информација о акупунктурним тачкама змајева може се наћи у књизи „Акунпуктурне тачке змајева“. Нажалост, књига је само делимично завршена пошто је рад на њој прекинут када је један предмет изучавања појео писца.)

Змајева пећина одговарала је змају - била је огромна. Свештеници су претраживали по њој у нади да ће можда наћи Свету Димљену Харингу. Њихову наду подгрејали су два костура џиновских сардина и гомила костију које су очигледно некада припадале димљеним бутовима (међу остацима волова, кола и њиховог возача које је змај својевремено заједно уграбио). Ипак, између костура слонова и оклопа џиновских богомољки нису нашли чак ни кости харинге, а камоли целу димљену харингу, макар и не свету. Овај змај није био од оних који скупљају благо тако да није било ни пара, сем нешто новца који су са собом носиле змајеве жртве кад су биле уграбљене, а који би испао пре проласка кроз змајев дигестивни тракт.

 

После повратка из змајеве пећине, свештеници су наставили путем ка мору. Света Мачка им није дозволила да губе време у спором силажењу серпентинама, већ им је показала како да много брже сиђу низ планину (успон је на том месту имао 80 -120 степени, али уз малу помоћ конопца, није био много тежи од ходања).

 

После дугог и заморног ходања путем, стигли су најзад у један град. Деловао је невероватно чудно, по некој својој иманентној особини друкчији од свих других места које су посетили. Вероватно зато што је управо то био град из кога су пре педесет дана кренули на Потрагу.

Небашнајврховнији Врховни Свештеник из најдубљих дубина дубоких делова дубина своје душе дубоко зажали што није свештеник у Храму Свете Енормно Преогромне Мегапланине. Дефинитивно последњи пут.

 

Оборених глава, свештеници су полако ишли прашњавом улицом. Страшна је била помисао на Најврховнијег Врховног Свештеника коме саопштавају свој неуспех. Још страшнија је била помисао да ће, њиховом кривицом, свет доћи до краја свог постојања и ужасна смрт и ништавило задесиће недужне људе и малу децу. Најстрашнија помисао од свих била је та да неће моћи добити виши свештенички чин.

И док су обојицу мориле овакве, и још горе мисли, Небашнајнижи Нижи Свештеник замоли Небашнајвишег Вишег свештеника за дозволу да уради нешто врло хитно: „Опростите, али морам да скокнем до јавног WC-а.“

„У реду је, само ми дајте Свету Мачку.“

„Ох, не, ни случајно не желим да Вас оптерећујем!“

„Колега, како смете и да помислите да Света Мачка види унутрашњост мушког WC-а?“

„Па Света Мачка је мачор.“

Небашнајврховнији се чудио како до сад није приметио ову тако очигледну чињеницу.

 

Небашнајнижи свештеник је кроз гужву дошао до WC-а, вешто изманеврисао иза њега и кроз гужву претрчао брисани простор до пијаце, где је употребио своје последње имање, један излизани новчић нађен на путу. Ни овога пута Провера није успела, што се и дало очекивати када је изведена на купљеној харинги на коју Света Мачка није указала.

Небашнајнижи Нижи Свештеник је кренуо назад, вукући ноге, и схватио је да још увек држи димљену харингу у рукама тек када га је Небашнајврховнији Врховни Свештеник питао шта држи у рукама.

„Димљену харингу.“

„Свету?“, упитао је Небашнајврховнији Врховни Свештеник напуклим гласом, док су му очи влажиле.

Немајући срца да га разувери, Небашнајнижи Нижи Свештеник рече: „Да.“

Тресући се од узбуђења Небашнајврховнији Врховни Свештеник прихвати од њега димљену харингу. Подигао ју је затим високо увис спрам залазаћег сунца, и узвикнуо: „Народе, почуј! Ово је Света Димљена Харинга! Наша Потрага је завршена, свет је спашен! Ви сте спашени!“

Народ је одвратио: „Матори, не баљезгај!“

 

Идући према храму Свете Димљене Харинге сада усправни и ободрена срца (половина њих, бар), почеше теолошки монолог:

„У ствари, Света Мачка нас је сво време водила правим путем. Јер, замислите колега, да на путу нисмо провели у секунду онолико времена колико смо провели, Ви не бисте ни наишли на Харингу на пијаци, и цела наша потрага би сигурно пропала! Неизмерна је мудрост Свете Мачке, које је пре т1 знала да ће се Света Димљена Харинга данас налазити баш овде!“

 

Величанствена је била свечаност на којој су верници прославили Поновни Долазак Свете Димљене Харинге. Још величанственије је било њихово давање прилога који су требали да повећају њену славу, осигурају њено боље чување, и малчице повисе свештенички стандард. Највеличанственији од свега је био обред на коме је Најврховнији Врховни Свештеник промовисао Небашнајнижег Нижег Свештеника и Небашнајврховнијег Врховног Свештеника у виши чин, и самог себе у Јошврховнијег Врховног Свештеника.

У ствари, још величанственија била је пијанка која је после свега тога уследила. Опијен од толике величанствености (и још понечег), исцрпљен од пута, славља и бриге, Средњенизак Нижи Свештеник отетура се кући, и заспи са сигурношћу да се сутрадан неће пробудити.

 

Остатак живота провео је у писању књиге „Како са сигурношћу знати да ли је Провера Свете Мачке успешна?“, у осам томова.

На Растку објављено: 2007-08-27
Датум последње измене: 2007-08-22 19:47:36
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује