Емилија Церовић Млађа

Мисли авангарде оверене пламеном: Женевјев Кланси (1937-2005)

Ако је ноћ један од облика густине светлости, јесу ли пламенови ноћи париских предграђа од оне светлост која чини видљивим што се у подне не да видети. Ако сенка открива порекло и све мене, шта спознајемо у сенкама испод пламенова ноћи париских предграђа? Да ли тишина париских ноћи говори гласом Женевјев Кланси и наглас изговара редове Естетике виоленције или Свезака ноћи?

Да ли пламенови ноћи париских предграђа верификују трагање за смислом, за безвременим, бескрајним, неизрецивим, за нутрином и бићем, за непрекидним настајањем које је садржано у свему и у коме је све садржано? Чује ли се то, у пролазима раздељених пламенова ноћи париских предграђа, поетски језик којим говоре све ствари и којим се надамо да ће говорити уметност трећег миленијума, који ће, како рече Малро, или бити верујући или га неће бити? Миленијума који, да би опстао, мора престати са ограничавајућим хомоцентризмом, егоизмом и безнађем и вратити се трагању за метафизичким и трансценденталним. Чујемо ли у подељености пламенова париских ноћи „речи, невремене иконе што евоцирају оно што постоји у ономе што је било“ (Кланси) колико и оно што ће тек настати. Разазнајемо ли испод тих пламенова линије мреже просторно-временских планова који повезују париска предграђа, Палестину, Авганистан, Ирак...

Да ли су пламенови ноћи париских предграђа случајно букнули баш сада или случајности нема и они носе далеко Миљковићево „ко не слуша песму слушаће олују“.

Рођена и стасавала у свету „у ком се још једино смрћу брани смисао живота“ (Кланси), у родном Паризу, Женевјев Танселен Кланси је завршила студије филозофије и одбранила државни докторат са темом Естетика виоленције. У истом граду, на Универзитету Париз 1 - Сорбона, била је професор естетике. Још као веома млада нашла је своја идеолошка и политичка опредељења и учврстила своју филозофску мисао у историји борбе потлачених, искључених и ућутканих. Ангажман је почела стајући уз Алжирце, а затим и Палестинце; Марина да Силва чак сматра да су за Кланси, као и за Жана Женеа, Сабра и Шатила „одређујући елемент мишљења и писања“. Njен ангажман је нашао одјека у Француској, где је почетком седамдесетих основала Комитет за одбрану живота и права радника имиграната, који је утицао на извесно повећање њихових основних права. Као што је рано формирала идеолошке и политичке ставове, тако је рано изабрала поетски дискурс који је од почетка карактеристика њених филозофских и политичких текстова. Међутим, како однос између филозофије и поезије полако почиње да заузима централно место у њеном раду, тако се и различитост форми све више губи, па би се за њене књиге Естетика виоленције (L’Esthétique de la Violence), Естетика настајања (L’Esthétique du Devenir), Естетика сенке (L’Esthétique de l’Ombre), писана у заједници са Филипом Танселеном, и Свеске ноћи (Les Cahier de la Nuit), могло рећи да су филозофски текстови писани у форми поезије и поетског афоризма. Свим њеним текстовима остаје заједничко откривање (све)порекла, непрекидног процеса настајања кроз промену, и трагање за самим бићем у догађајима, појавама и стварима и између њих, али и међу њиховим фрагментима. Естетизација је та која „рађа фигуре дозивања настајања“ (Кланси), а поетска слика је конститутивни елеменат који омогућава да се саопшти оно што таква естетизација само имплицира. При свем том, циљ није налажење одговора, него стално посматрање и постављање питања. Непрекидни процес настајања кроз промену који Кланси открива, близак је Хераклитовом логосу, који је један исти за сва бића и ствари, који је скривена веза свега, недоступан чулима, а коме се, уверава Кланси, може прићи само кроз поетске слике.

У савременом мраку, треба се вратити пореклу,

ледини имага.

Средишњој земљи невидљивог.

(Кланси, Свеске ноћи, „Светлости настајања“)

Могли бисмо рећи да филозофска и стваралачка трагања Женевјев Кланси имају три упоришне тачке: естетику виоленције, естетику колективног и естетику ноћи.

Шта је виоленција (violence), тај појам злорабљен, поистовећен са бруталношћу, каткад обесмишљен или обесмишљавајући у погрешној употреби како га све срећемо у савременој комуникацији, шта је виоленција за Женевјев Кланси. Она је сила, силовитост у потенцијалу и није исто што су масакр, варварство или отпор. Виоленција је предмет поетског именовања које „тежи да нас постави у однос са оним што ће се полако откривати - са тајном или непознатим виоленције“, при чему „естетизација рађа фигуре дозивања настајања, али не и његове облике“ (Кланси).

Простор поезије Женевјев Кланси припада свету непрекидног настајања и нестајања, раздора и деоба, у коме су наизглед раскомадани, распарчани и растурени елементи повезани тоталитетом који се налази у њиховој нутрини. У деоби и фрагментацији догађаја, језика и слика, отвара се простор за друге слике, развијају се просторни и временски планови који не следе једни друге, али могу бити симултани, који се укрштају мада се не додирују.

Брод претиче брод и они се мимоилазе.

Тама се лечи од пламена сумње на везаним путевима

у непокретном повратку.

Тишина дише тамо где се коначност савија у себе.

Под својим именима ствари трпе одсуство

уроњене у распарчани смисао који тражи смисао.

(Кланси, Свеске ноћи, „Знак“)

У успостављању естетике виоленције централно место припада сведоку, који управо чини да се појаве елементи датости и представља генератор развоја планова који сежу у дубину односа међу тим елементима. Поетски исказ сведока „успоставља тајни идентитет ствари и испитује скривену реалност.“ (Кланси). Сведок је спона са димензијама универзума.

Историја, догађај и чињенице, као и код Женеа који је начинио радикални прекид са повешћу интерпретације чињеница, у радовима Женевјев Кланси нису предмет анализе или тумачења, они су видљива датост која се испитује (а поезија је услов испитивања), рељеф испод кога се трага за „основом амбиса“, за недељивим испод фрагментизиране површине, за одређивањем „места између људског деловања и целог универзума“; испитује се тежина чињеница како би се саставила другачија реченица повести, уништавају се лутајући блокови деестетизације толико присутне у свакодневном извештавању о догађајима, а буди се очекивање, открива смисао и усађује нада. Ако се међу фрагментима догађаја успоставља хоризонталност поетских слика, продирање у дубину, до саме основе и до будућег, гради вертикалност слика која повезује корене са небом. А циљ свих испитивања није откривање смисла историје, него, већ поменуто, откривање самога бића.

Џелати остављају доказе, ми морамо оставити трагове до извора са кога се анђели напајају

(Кланси).

Са растакањем моралних норми које је донео XX век, а посебно његове последње деценије, хуманизам, који је подразумевао етичност саме теме или њеног исходишта, почиње да се губи. Овај процес утиче на приближавање етике и естетике и ова друга понекад на себе преузима оно што се губи из савремене уметности. Процес је још увек у настајању, примери су сразмерно малобројни, али га препознајемо пре свега у радовима млађе генерације Западних стваралаца. Међутим, овај процес, као већ сасвим развијен, налазимо у делима Женевјев Кланси, која управо не раздваја естетику и етику. Она уводи појам етичке естетике која је потребна да би се резимирала лепота, стање онтолошког поретка, односно, самога бића. У томе није само извориште њене филозофско-поетске мисли и исказа, у томе је извориште њеног идеолошког става и друштвеног деловања.

Као што је органски спајала филозофију и поезију, етику и естетику, тако је све ово Кланси спојила у свом друштвеном раду. Водила је поетске радионице у оквиру организације ATD (коју је иначе основала сестра генерала Дегола како би помагала људима који су се нашли испод границе сиромаштва). Са братом Филипом Танселеном, такође песником и филозофом, и истомишљеницима, године 1973. основала је позоришну трупу Асифа (арапски: олуја) која је била средство стваралачке борбе, настала из императива „да се буде заједно у отпору тлачењу, неправди и трговачкој инструментализацији“, из трајне потребе да се живи заједно како би се осећајно спознала „радост дотицања животних снага“ (Танселен). У простору Асифе, али и другим просторима, грађена је естетика колективног. „Таква естетика не квалификује дело скупине људи, она даје основ том делу као унутрашњем делу бића која су заједно.

Колективна креација отпора не пројектује никакву слику, ни идеализовану или улепшану стварност. Она у питање доводи све пројекције да би увела визију. И ту се поставља улог естетике колективног. Тај улог постаје стваралац, он се одваја од логике производње и акумулације слика... Он тежи да достигне други план свести, другачији план који ће бити план визије... света који је субјект визије у настајању, у заједници субјеката. То више није визија света који ће тек доћи, него света који је већ ту, света који настаје захваљујући заједници људи визионара“ (Филип Танселен, Quand le Chemin se Remet à Battre).

Естетика колективног је неодвојива од етике и од политике. И у њој као и у естетици виоленције, важна улога припада сведоку.

Оно што су почели у оквиру трупе Асифа, у другим институцијама и изван њих, развијање естетике колектива и истраживање односа поезије и других уметности, наставили су у Међународном међууниверзитетском центру за креирање поетског простора (CICEP), који су 1992. године основали Кланси, Танселен и Жан-Пјер Фај, такође филозоф и песник.

Мало је филозофа и писаца коју су хтели да се прихвате путовања у ноћ, запажа Џорџ Стајнер, до њеног дна, или њених висина додали бисмо, и помиње тек двојицу, Достојевског и Селина. У врху недугог списка путника ноћи, међутим, стоји и име Женевјев Кланси. У својим трагањима и истраживањима отиснула се она у ноћ, отворена да у себе пусти ту дружбеницу мислећег „у којој се оглашава биће самог света“.

У ноћи човек може допрети до најдаљег, стећи увид у оно што се налази с друге стране садашњег и материјалног, упустити се до неистраживих дубина, разумети, не само природу човека, него природу самог универзума, спознати га чулима и сјединити се са њим. Зато је потребно да уђе у ноћ и дозволи, истовремено, да ноћ продре у њега. Као у сваком путовању, тако и у путовању у ноћ, тек када путовање постане ментално стање, тек тада и тако човек бива путником-сведоком.

Ноћ, ужарена алгебра пророка, која од смрти штити вечност, доба у ком се свет не мисли по „свести ствари него по свести путева ствари у постојању које сједињује мисао са универзумом“ (Кланси). Ноћ која брише празнину што стоји између ствари и њихових имена.

Ноћ као и мисао брише празнину која одваја свест од језика.

Она трансформише речи у огледала неизрецивог.

Реч постаје одраз онога што се не да исказати.

Свест у плану ноћи не именује више стварност него јој нуди себе

резонирајући њеним облицима.

(Кланси, Свеске ноћи, „Кристали ноћи“)

Ноћ је та која нас држи „у свету где се назире примордијално“, зато тек у ноћи језик постаје знак, док је поезија „онај план ноћи у коме се може дотаћи оно што постоји од најудаљенијег, где је празно катарза пуног, где је неокончано опипљиво“ (Кланси). Ноћ нас опомиње да „одустати од борбе значи неокончано учинити празним“ (Кланси); да отпор слободног човека отвара могућност да се назре дан и да се побуном савести приближава сну о свету другачијем од овога у коме живимо данас. Револт, отпор против безнађа, неправде, свирепости, злочина, тлачења, изолације, против површности наметнуте хомоцентричношћу, били су стални покретач размишљања и делања Женевјев Кланси.

Ноћ открива фатално предаје.

Ужас је случајност, не треба му се дакле никада враћати

или га евоцирати.

Ноћ управља поглед ка будућем, јасноћа пута игнорише задњи део корака.

То се назива пуноћом, унутрашњом сезоном плода у плоду.

(Кланси, Свеске ноћи, „О ноћи као скривеној музици тајног знака непознатог“)

Антонио Грамши је записао да се „историјска вредност филозофије може ‘израчунати’ по практичном дејству које је она освојила“. Путник филозофско-поетског дела Женевјев Кланси преиначује Грамшијеву мисао ¬ историјска вредност поезије рачуна се по практичном дејству које она осваја, све остало је ласкање сопственом егу.

Београд, новембра 2005. године