Лав Троцки

Азбука дијалектичког материјализма (1939.)

Написано: децембар 1939.
Извор:
Први пут издато:
Onilne верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/ХТМЛ: Побуњени ум

Дијалектика није ни фикција ни мистицизам, већ наука о облицима нашег мишљења које није ограничено дневним животним проблемима, већ покушава да дође до разумевања компликованијих и изведених процеса. Дијалектика и формална логика се налазе у односу сличном оном између више и ниже математике.

Покушаћу овде да скицирам суштину проблема у врло конкретном облику. Аристотеловска логика обичног силогизма почиње од става да је „А“ једнако „А“. Овај постулат је прихваћен као аксиом за мноштво практичних људских деловања и једноставних генерализација. Али у стварности „А“ није једнако „А“. Ово је лако доказати ако ставимо ова два слова под лупу – прилично се разликују једно од другог. Али, неко може приметити, није у питању величина или облик слова, пошто су она само симболи за једнаке квантитете, на пример, фунту шећера. Приговор је промашио поенту; у стварности фунта шећера никада није једнака фунти шећера – прецизнија вага увек показује разлику. Али, опет неко може приговорити: али фунта шећера је једнака сама себи. Ни то није тачно – сва тела се мењају непрекидно у величини, тежини, боји, итд. Никада нису једнака сама себи. Софист би одговорио да је фунта шећера једнака себи „у било ком датом моменту“.

Осим што има врло сумњиву практичну вредност, овај „аксиом“ не може издржати ни теоријску критику. Како би смо у ствари требали да поимамо реч „моменат“? Ако је то инфинитезимални интервал времена, онда је фунта шећера током тог „момента“ изложена неизбежним променама. Или је „моменат“ чисто математичка апстракција, то јест, нула времена? Али, све постоји у времену; и само постојање је непрекидан процес трансформације; време је сходно томе основни елемент постојања. Стога аксиом „А“ једнако „А“ означава да је ствар једнака сама себи ако се не мења, то јест, ако не постоји.

На први поглед може изгледати да су ове „суптилности“ бескорисне. У стварности су од пресудног значаја. Аксиом да је „А“ једнако „А“ јавља се једне стране као полазна тачка свог нашег знања, а са друге као извор свих грешака у нашем знању. Користити аксиом „А“ једнако „А“ без грешке је могуће само у оквиру одређених граница. Када су квантитативне промене у „А“ занемарљиве за задатак пред нама, онда можемо претпоставити да је „А“ једнако „А“. Ово је, на пример, начин на који купац и продавац третирају фунту шећера. Слично третирамо и температуру Сунца. До недавно смо сматрали да исто важи и за куповну моћ долара. Али квантитативне промене преко одређених граница прерастају у квалитативне. Фунта шећера изложена деловању воде или керозина престаје да буде фунта шећера. Долар у загрљају председника престаје да буде долар. Одредити прави тренутак критичне тачке где квантитет прераста у квалитет је један од најважнијих и најтежих задатака у свим сферама знања, укључујући и социологију.

Сваки радник зна да је немогуће направити два потпуно једнака објекта. У топљењу жутог бакра у лежајеве одређено одступање је дозвољено за лежајеве које не би, како било, смело ићи преко одређених граница (ово се назива толеранцијом). Посматрајући норме толеранције, лежајеви се третирају као једнаки. ( „А“ једнако „А“). Када се толеранција премаши, квантитет прераста у квалитет; други речима, лежајеви постају инфериорни или потпуно безвредни.

Наше научно размишљање је само део наше опште праксе укључујући и технике. За концепције такође постоји „толеранција“ коју одређује не само формална логика из аксиома „А“ једнако „А“, већ и дијалектичка логика из аксиома да се све стално мења. „Здрав разум“ се одликује чињеницом да систематично превазилази дијалектичку „толеранцију“.

Вулгарна мисао [у смислу мисли не вичне дијалектици – прим Д. Д.] оперише са идејама као што су капитализам, морал, слобода, радничка држава, итд. као фиксним апстракцијама, претпостављајући да је капитализам једнак капитализму, морал једнак моралу, итд. Дијалектичко мишљење анализира све ствари и феномене у њиховој константној промени, утврђујући материјалне услове ових промена и критичну тачку после које „А“ престаје да буде једнако „А“, а радничка држава престаје да буде радничка држава.

Фундаментални недостатак вулгарне мисли лежи у чињеници да она жели да се задовољи непокретним отисцима стварности која се налази у вечном кретању. Дијалектичко мишљење даје идејама, средствима ближих апроксимација, исправки, конкретизација, богатство садржаја и флексибилност; и чак бих рекао „сочност“ која их до одређеног степена доводи ближе живом феномену. Не капитализам уопште, већ дати капитализам у датој фази развоја. Не радничка држава уопште, већ дата радничка држава у заосталој земљи у империјалистичком окружењу, итд.

Дијалектичко мишљење је у истом односу према вулгарном, као и филм према фотографији. Филм не искључује фотографију већ комбинује серије њих у складу са законима кретања. Дијалектика не негира силогизам, али нас учи да комбинујемо силогизме на такав начин да приближимо наше разумевање вечно променљивој стварности. Хегел у његовој Логици успоставља серију закона: промену квантитета у квалитет, развој кроз контрадикције, конфликт садржаја и форме, прекид континуитета, промену могућности у неизбежност, итд., које су важне за теоријску мисао колико и обичан силогизам за једноставне задатке.

Хегел је писао пре Дарвина и пре Маркса. Захваљујући снажном импулсу који је мисли дала Француска револуција, Хегел је антиципирао опште кретање науке. Али зато што је била само антиципација, иако од стране генија, добила је код Хегела идеалистички карактер. Хегел је оперисао идеолошким сенкама као коначном стварношћу. Маркс је показао да је кретање ових идеолошких сенки одражавало ништа друго до кретање материјалних тела.

Ми називамо нашу дијалектику материјалистичком, пошто њени корени нису ни на небу ни у дубинама наше "слободне воље", већ у објективној реалности, у природи. Свест је израсла из несвесног, психологија из физиологије, органски свет из неорганског, соларни систем из небулоза. На свим пречкама ових лествица развоја, квантитативне промене су биле трансформисане у квалитативне. Наша мисао, укључујући дијалектичку мисао, само је један од облика изражавања промене материје. Нема места у овом систему ни за Бога ни за Ђавола, нити бесмртне душе, нити вечне норме закона и морала. Дијалектичко мишљење, израсло из дијалектике природе, поседује сходно томе потпуно материјалистички карактер.

Дарвинизам, који је објаснио еволуцију врста кроз прерастање квантитативних трансформација у квалитативне, био је највећи тријумф дијалектике на целом пољу органске материје. Још један велики тријумф је било откриће табеле атомских тежина хемијских елемената и после трансформација једног елемента у други.

Са овим трансформацијама (врсте, елементи, итд.) уско је везано питање класификације, једнако битно у природним као и у друштвеним наукама. Линоов систем (18. век), користећи као своју полазну тачку непроменљивост врста, био је ограничен на описивање и класификацију биљака у складу са њиховим спољашњим карактеристикама. Инфантилни период ботанике је аналоган инфантилном периоду логике, пошто се облици наше мисли развијају као и све што живи. Једино одлучно одбацивање идеје фиксних врста, само изучавање историје еволуције биљака и њихове анатомије је створило основу за стварну научну класификацију.

Маркс који је за разлику од Дарвина био свесни дијалектичар, открио је основу научне класификације људских друштава у развоју производних снага и структуре односа власништва који чине анатомију друштва. Марксизам је заменио вулгарну дескриптиву класификацију друштава и држава, која чак и данас цвета на универзитетима, материјалистичком дијалектичком класификацијом. Једино користећи Марксов метод могуће је исправно одредити и идеју радничке државе и моменат њеног пада.

Све ово, као што видимо, не садржи ништа „метафизичко“ и „схоластичко“, као што ташто незнање тврди. Дијалектичка логика изражава законе кретања у савременој научној мисли. Борба против материјалистичке дијалектике напротив изражава далеку прошлост, конзервативизам ситне буржоазије, самозаваравање универзитетских рутиниста... и трачак наде у загробни живот.

Природа СССР-а

Дефиниција СССР-а коју је дао друг Барнам, да „није радничка и није буржоаска држава“, је потпуно негативан, извучен из ланца историјског развоја, остављен да виси у ваздуху, став једног делића социологије и представља просто теоријску капитулацију прагматизма пред контрадикторним историјским феноменом.

Да је Барнам дијалектички материјалиста, он би поставио следећа три питања:
(1) Које је историјско порекло СССР-а?
(2) Какве је промене доживела ова држава током свог постојања? (3) Да ли су ове промене из квантитативне фазе прешле у квалитативну? То јест, да ли су створиле историјски нужну доминацију од стране нове експлоататорске класе? Одговарање на ова питања би приморало Барнама да извуче једини могући закључак да је СССР још увек дегенерисана радничка држава.

Дијалектика није магични кључ за сва питања. Она не замењује конкретну научну анализу. Али она усмерава анализу на исправан пут, обезбеђујући је од стерилних лутања у пустињи субјективизма и схоластицизма.

Бруно Р. ставља и Совјетски и фашистичке режиме под категорију „бирократског колективизма“, јер су СССР-ом, Италијом и Немачком владале бирократије; и тамо и овде принципи планирања; у једном случају приватно власништво ликвидирано, у другом ограничено, итд. Стога на основу релативне сличности појединих спољашњих карактеристика различитог порекла са различитом специфичном тежином, различитог класног значаја, фундаменталан идентитет друштвених уређења је конструисан, потпуно у духу буржоаских професора који конструишу, категорије „контролисане економије“, „централизоване државе“, не узимајући у обзир класну природу једне и друге, Бруно Р и његови следбеници, или полу-следбеници као Барнам, у најбољем случају остају у сфери социјалне класификације на нивоу Линоа у чију корист се ипак може рећи да је живео пре Хегела, Дарвина и Маркса.

Још гори и опаснији, можда, су они еклектици који тврде да класни карактер Совјетске државе „није битан“, и да је усмеравање наше политике одређено „карактером рата“. Као да је рат независна супер-социјална супстанца; као да карактер рата није одређен карактером владајуће класе, то јест, истим друштвеним фактором који одређује карактер државе. Запањујуће је како лако неки другови заборављају азбуку марксизма под ударцима догађаја!

Није за чуђење што теоретичари опозиције која одбацује дијалектичку мисао капитулирају ламентирајући над контрадикторном природом СССР-а. Како било, контрадикција између друштвене основе постављене револуцијом, и карактера касте која је израсла из дегенерације револуције није само необорива историјска чињеница већ и покретачка снага. У нашој борби за збацивање бирократије базирамо се на контрадикцији. За то време неки ултра-левичари већ су дошли до закључка да је нужно жртвовати социјалну структуру СССР-а да би се збацила бонапартистичка олигархија! Они ни не сумњају да би СССР без социјалне структуре постављене Октобарском револуцијом био фашистички режим.

Еволуција и дијалектика

Друг Барнам ће вероватно протествовати да је као еволуциониста заинтересован за развој друштва и облика државе ништа мање од нас дијалектичара. Ово нећемо оспоравати. Свака образована особа је себе још од Дарвина називала „еволуционистом“. Али прави еволуциониста мора примењивати идеје еволуције на сопствено размишљање. Елементарна логика заснована у периоду када идеја еволуционизма још није ни постојала, је евидентно недовољна за анализу еволуционих процеса. Хегелова логика је логика еволуције. Не сме се заборавити да је идеја „еволуције“ потпуно покварена и обесмишљена од стране универзитетских и либералних писаца да значи миран „прогрес“. Ко год да је дошао до разумевања еволуционог процеса кроз борбу антагонистичких снага; да спора акумулација промена у одређеном тренутку уништи стару љуштуру и донесе катастрофу, револуцију; ко год је коначно научио да примењује опште законе еволуције на само мишљење, дијалектичар је, и разликује се од вулгарних еволуциониста. Дијалектичко вежбање ума, нужно револуционарном борцу као вежбе за прсте пијанисти, захтева приступ свим проблемима и процесима нао променљивим категоријама. Док вулгарни еволуционисти, који се ограничавају у општем случају на признавање еволуције само у одређеним сферама, задовољни собом у свим другим питањима са баналностима „здравог разума“.