Владимир Илич Лењин

Тезе о сувременој политичкој ситуацији (13. мај 1918.)

Написано: 12. и 13. маја 1918. ⁽¹⁾
Извор:
Први пут издато: 1929.
Онлине верзија: Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Транскрипција / HTML: Милан Ђурић / Побуњени ум 2002. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free Documentation License

I

Бољшевичка⁽²⁾ је штампа већ много пута упозоравала, а признавале су то и службене резолуције органа највише совјетске власти, да је међународна ситуација Совјетске Републике, окружена империјалистичким државама, крајње нестабилна.

Посљедњих дана, тј. у првој трећини свибња 1918, политичка се ситуација крајње заоштрила како због вањских тако и због унутарњих разлога:

Прво, појачала се директна офензива контрареволуционарних трупа (Семјонова и др.) уз помоћ Јапанаца на Далеком истоку, а у вези с тим низ симптома упозоравао је на могућност споразума читаве антињемачке империјалистичке коалиције на програму подношења ултиматума Русији: или ратуј против Њемачке, или најезда Јапанаца уз нашу помоћ.

Друго, у њемачкој политици уопће избила је након Бреста на површину ратна странка која би могла и сада, сваки тренутак, избити на површину у питању о хитној заједничкој офензиви против Русије, тј. сасма одбацити другачију политику буржоаско-империјалистичких кругова Њемачке, који теже за новим анексијама у Русији, али су за привремени мир с њом, а не за опћу офензиву против ње.

Треће, рестаурација буржоаско-властелинског монархизма у Украјини, уз подршку кадетско-октобристичких елемената сверуске буржоазије и уз помоћ њемачких трупа, није могла а да не заоштри борбу против контрареволуције у нас, није могла а да не да подстрек плановима, да не подигне морал нашој контрареволуцији.

Четврто, крајње се заоштрило расуло у опскрби те довело у многим мјестима до непосредне глади како због тога што је од нас био одсјечен Ростов на Дону тако и због напора ситне буржоазије и капиталиста уопће да разбију житни монопол, због недовољно чврстог, дисциплинираног и немилосрдног отпора владајуће класе, тј. пролетаријата, тим тежњама, напорима и покушајима.

II

Вањска политика совјетске власти не смије се мијењати никако. Наша војна припрема још није завршена и зато опћа парола остаје као прије: лавирати, повлачити се, ишчекивати, настављати ту припрему свом снагом.

Нипошто не одбијајући опћенито војне споразуме с једном од империјалистичких коалиција против друге онда када би тај споразум, не нарушавајући темеље совјетске власти, могао учврстити њен положај и парализирати притисак сваке империјалистичке државе, у овом тренутку не можемо ићи на војни споразум с англо-француском коалицијом. Јер стварну важност има за њу одвлачење њемачких трупа са запада, тј. напредовање многих јапанских корпуса у унутрашњост европске Русије, а тај је увјет неприхватљив, као потпуни слом совјетске власти. Кад би нам англо-француска коалиција поднијела такав ултиматум, ми би смо га одбили, јер опасност јапанског кретања може бити парализирана уз мање потешкоће (или се може отегнути на дуже вријеме), него опасност да Нијемци заузму Питер, Москву и већи део европске Русије.

III

С обзиром на задатке вањске политике совјетске власти потребан је у овом тренутку највећи опрез, промишљеност и уздржаност, како несмотреним или пренаглим кораком не бисмо помогли екстремним елементима војних странака Јапана или Њемачке.

Ствар је у томе да екстремни елементи војне странке у тим објема земљама инсистирају на хитној и заједничкој офензиви против Русије у сврху заузимања читава њена територија и обарања совјетске власти. А ти екстремни елементи могу сваки час избити у први план.

Али с друге стране несумњива је чињеница да је већина империјалистичке буржоазије у Њемачкој против такве политике, дајући у овом тренутку предност анексионистичком миру с Русијом пред даљњим ратом због тога што би такав одвукао снаге са запада, повећао нестабилност унутарње ситуације у Њемачкој, која се и без тога већ осјећа, отежао добивање сировина из мјеста која је захватио устанак или која су страдала због рушења жељезница, недовољне сјетве итд, итд.

А тежња Јапана да крене у офензиву против Русије обуздава: прво - опасност од покрета и устанака у Кини; - одређен антагонизам Америке која се боји јачања Јапана и која се нада да ће за вријеме мира лакше добивати сировине из Русије.

Разумије се, сасма је могуће да и у Јапану и у Њемачкој сваки час избију на површину екстремни елементи војне странке. Гаранције против тога не може бити док не букне револуција у Њемачкој. Америчка буржоазија може се споразумети с јапанском; јапанска с њемачком. Стога је максимално појачана војна припрема, наша безувјетна дужност.

А док су остале макар некакве шансе да се сачува мир или да се, под цијену неких нових анексија или нових губитака, склопи мир с Финском, Украјином и Турском, не смијемо никако учинити ни један корак који би могао помоћи екстремним елементима војне странке империјалистичких држава.

IV

У питању о појачаној војној припреми, као и у питању о борби против глади, у први план избија, организацијски задатак.

Не може бити ни говора о колико-толико озбиљној припреми без савладавања опскрбних потешкоћа, без осигуравања становништва исправним снадбијевањем крухом, без увођења најстрожег реда у жељезнички саобраћај, без стварања заиста гвоздене дисциплине у масама трудбеничког становништва (а не само у његовим врховима). Управо смо на том подручју највише заостали.

Баш потпуним несхваћањем те истине највише гријеше лијевоесеровски и анархистички елементи својим узвицима о „устаничким“ комитетима, с вапајима: „На оружје“ и сл. Такви су узвици и вапаји врхунац тупости и најјадније, најпрезреније и најодвратније фразе, јер је смијешно говорити о „устанку“ и „устаничким комитетима“ када централна совјетска власт из петних жила увјерава становништво да учи војни занат и да се наоружава; када имамо кудикамо више оружја него што можемо израчунати и раздјелити; када нам баш расуло и недостатак дисциплине смета да искористимо расположиво оружје, присиљава нас да губимо драгоцјено вријеме припреме.

Појачана војна припрема за озбиљан рат не захтијева полет, поклик, бојну паролу, него дуготрајан, интензиван, веома упоран и дисциплиниран рад у масовном мјерилу. Треба пружити немилосрдан отпор лијевоесеровским и анархистичким елементима, који неће то да схвате, и не допустити им да својом хистеријом задржавају којекакве елементе наше, пролетерско-комунистичке, партије.

V

Против буржоазије, која је посљедњих дана дигла главу, због наведених разлога, пријеко је потребна немилосрдна борба, увођење војног стања, затварање новина, хапшење коловођа и сл, итд. То су мјере тако пријеко потребне као што је пријеко потребан војни поход против сеоске буржоазије која задржавала вишкове жита и обара житни монопол. Без жељезне дисциплине пролетаријата нећемо се спасити ни од контрареволуције, ни од глади.

Посебно треба имати на уму да се буржоазија посљедњих дана с неупоредивом умјетношћу, са спретношћу виртуоза користила таквим оруђем против пролетерске власти као што је сијање панике. И неки од наших другова, нарочито они колебљиви према лијевоесеровској и анархистичкој револуционарној фрази, повукли су се, упадајући у панику или не уочавајући границу која одјељује законско и пријеко потребно упозорење против пријетећих опасности од сијања панике.

Пријеко је потребно имати на уму основне особине цјелокупне сувремене економске и политичке ситуације у Русији, због које се не може помоћи ствари никаквим заносима. Пријеко је потребно прихватити, и постићи да сви радници прихвате, истину да само суздржан и стрпљив рад око стварања и обнављања жељезне пролетерске дисциплине и немилосрдног обрачуна с хулиганима, кулацима и дезорганизаторима може обранити совјетску власт у садашњем тренутку, у тренутку једног од најтежих и најопаснијих пријелаза, који је постао неизбјежан због закашњења револуције на Западу.

Написано 12. или 13. свибња 1918.
Први пут тискано 1929. у едицији Ленинскији зборник, XI.

Napomene

⁽¹⁾ Нацрт „Теза о савременој политичкој ситуацији“ Лењин је написао 10. маја 1918, истог дана оне су разматране на заседању ЦК РКП(б). У коначној редакцији ЦК је одобрио тезе 13. маја; за усвајање су гласали сви присутни чланови ЦК, сем Г. Ј. Сокољникова и Ј. В. Стаљина; касније је тезе прихватила већина чланова ЦК који су живели у Петрограду. Централни комитет је оставио у задатак Лењину да поднесе извештај на Московској градској конференцији РКП(б) и на заједничком заседању ВЦИК и Московског совјета и да ове тезе предложи као резолуцију. На основу теза, Лењин је истог дана поднео извештај на Московској градској конференцији која је већином гласова прихватила тезе. Лењин је најпотпуније изложио „Тезе о савременој политичкој ситуацији“ 14. маја у реферату о спољној политици на заједничком заседању ВЦИК и Московског совјета (види овај том, стр. 451-464). Четрнаестог маја тезе је прихватила Московска окружна конференција према Лењиновом реферату о садашњем тренутку (види овај том, стр. 456). У рукопису поред друге алинеје другог одељка теза Лењин је двапут написао: „Није за штампу“.
⁽²⁾ Објављено у: В. И. Лењин - Дела, том XXVIII, стр. 447-450, Београд, 1975.