Фридрих Енгелс

Друштвене класе - неопходне и сувишне (1881.)

Написано: 6. август 1881.
Извор:
Први пут издато:
Онлине верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/ХТМЛ: Побуњени ум

Често се поставља питање, колико су различите друштвене класе корисне, или чак и неопходне? И одговор је наравно другачији за сваку епоху историје која се узме у разматрање. Нема сумње да је некада територијална аристократија била неизбежан и неопходан елемент друштва. То је, свеједно, било врло, врло давно. Некада се капиталистичка средња класа, буржоазија, како је називају Французи, појавила са истом неизбежном нужношћу, борила се против територијалне аристократије, скршила њену политичку моћ, и постала економски и политички доминирајућа. Али, откад класе постоје, никада друштво није могло без радничке класе. Име, друштвени статус те класе се мењао; кмет је заменио роба, да би га одменио слободан радник - слободан од кметства, али и такође слободан од свих земаљских добара произведених његовим сопственим радом. Али, јасно је: какве год промене да се догађају у горњим, непродуктивним редовима друштва, друштво не може живети без класе произвођача. Ова класа, онда, нужна је у свим околностима - иако мора доћи време када она више неће бити класа, када ће обухватати цело друштво.

Сад, каква је нужност постојања сваке од ове три класе у садашњости?

Земљопоседничка аристократија је, најблаже речено, економски бескорисна у Енглеској, док је у Ирској и Шкотској постала позитивна неугодност њеним депопулационим тенденцијама. Отерати људе преко океана или у гладовање, и заменити их овцама или дивљачи - то је све чиме се ирски и шкотски земљопоседници могу подичити. Нек се америчка конкуренција биљне и животињске хране развије још мало, и енглеска земљопоседничка аристократија ће урадити исто, бар они који могу приуштити да имају велике градске поседе на које се могу ослонити. Од осталих ће нас америчка прехрамбена конкуренција ускоро ослободити. И то добро ослобођење - јер је њихова политичка активност, и у дому лордова и у доњем дому, права национална неприлика.

Али шта са капиталистичком средњом класом, том просвећеном и либералном класом која је створила британску колонијалну империју и која је успоставила британску слободу? Класом која је реформисала Парламент 1831.⁽¹⁾, укинула Кукурузне законе,⁽²⁾ и смањивала порезе један за другим? Класом која је створила и још увек управља гигантским мануфактурама, огромном трговачком морнарицом, стално растућим системом железница Енглеске? Сигурно да та класа мора бити неопходна бар колико и радничка класа коју она усмерава и води из напретка у напредак.

Сад, економска функција капиталистичке средње класе је била, заиста, да створи модеран систем мануфактура на парни погон и комуникација, и да сруши сваку економску и политичку препреку која је одлагала или ометала развој тог система. Нема сумње, докле год је капиталистичка средња класа обављала ову функцију, била је, под датим околностима, неопходна класа. Али, да ли је још увек тако? Да ли она наставља да обавља своју есенцијалну функцију менаџера и ширења друштвене производње у корист целог друштва? Погледајмо.

Ако почнемо са средствима за комуникацију, видимо да су телеграфи у рукама власти. Железницу и велики део морских пароброда поседују, не индивидуални капиталисти који сами воде свој посао, већ joint-stock компаније чији посао воде плаћени радници, слуге чији положај је по свему сличан супериорном, боље плаћеном раднику. Што се тиче директора и акционара, и једни и други знају да што се први мање мешају у посао, а други у надгледање, то боље за концерн. Немар и углавном непажљиво надгледање је, заиста, једина функција која је преостала власницима предузећа. Стога видимо да у стварности овим капиталистичким власницима ових огромних предузећа није остало ништа друго да раде, осим да уновчавају полугодишње дивидендне налоге. Друштвена функција капиталисте овде је пребачена на слуге са платом; али он наставља да присваја, кроз своје дивиденде, плату за функције које је престао да обавља.

Али још једна функција је преостала капиталисти, кога је обим великих подухвата приморао да се „повуче“ из њиховог управљања. А ова функција је да спекулише са својим акцијама на берзи. Уместо да се баве нечим бољим, наш „пензионисани“, а у стварности превазиђени капиталисти, коцкају се до миле воље у овом храму доколице. Они одлазе тамо са свесном намером да стрпају у џеп новац који се претварају да су зарадили; иако, кажу, порекло све имовине јесте рад и штедња - порекло можда, али сигурно не и крај. Које је лицемерје силом затварати мале коцкарнице, када наше капиталистичко друштво не може без огромне коцкарнице, где се милиони губе и добијају, јер је она његов сам центар! Овде, заиста, постојање „пензионисаних“ капиталиста акционара постаје не само сувишно, већ савршено непотребно.

Шта је истина за железницу и пароброде, сваким даном постаје све истинитије за сва велика мануфактурна и трговинска предузећа. „Котирање“ - претварање великих приватних концерна у компаније са ограниченом одговорношћу - на дневном реду је последњих десет година, и дуже. Из великих манчестерских складишта до железара и рудника угља Велса и севера, и фабрика Ланкашира, све је било, или се котира. У целом Олдхаму тешко да има предионице у приватним рукама; шта више, чак и трговце све више замењују „ко-оперативне радње“, од којих је огромна већина ко-оперативна само у имену - али о томе други пут. Стога видимо да самим развојем система капиталистичке производње капиталисти постају превазиђени колико и мануелни ткач. С том разликом, истина, што је ткач осуђен на споро изглађивање, а превазиђени капиталиста на спору смрт преждеравањем. У овоме су обојица слични, јер ни један не зна шта ће са собом.

Ово је, онда, резултат: економски развој нашег друштва све више тежи да се концентрише, да се подруштвљује производња у огромна предузећа којима више не могу управљати појединачни капиталисти. Сво трабуњање о „газдином свевидећем оку“, и чуда које оно чини, претвара се чисту глупост чим предузеће достигне одређену величину. Замислите „газдино свевидеће око“ Лондонске и северозападне железнице! Али, оно што газда не може, може радник, надницом плаћени слуга Компаније, и ради то успешно.

Стога капиталиста не може више своје профите третирати као „плату за надгледање“, јер не надгледа ништа. Не заборавимо да нам апологете капитала том фразом пуне уши.

Покушали смо да покажемо, у нашем прошлонедељном броју, да је капиталистичка класа такође постала неспособна да управља огромним производним системом ове земље; да су на једној страни толико увећали производњу да периодично поплаве тржишта производима, а на другој све више и више постају неспособни да се одбране од стране конкуренције. Стога закључујемо да, не само да се можемо снаћи врло добро без мешања капиталистичке класе у велике индустрије земље, већ да њихово мешање све више и више постаје сметња.

Опет им кажемо: „Одступите! Дајте прилику радничкој класи.“

Фридрих Енгелс,
из часописа „Labour Standard“

Фусноте:

⁽¹⁾ Ово се односи на покрет Парламентарне реформе у Енглеској 1830-31. Закон о реформи 1832 је дао франшизу власницима и рентијерима не мање од десет фунти годишњег прихода. Радници и ситна буржоазија, који су били главна снага кампање реформе, остали су без франшизе.

⁽²⁾ Закон који је донео британски парламент 26. јуна 1846 - „Закон са амандманима у вези са увозом кукуруза“ и „Закон о промени одређених царина и такси“ - укинуо је све рестрикције на увоз житарица у Велику Британију, што је била велика победа индустријалне буржоазије над земљопоседничком аристократијом.