Фридрих Енгелс

Принципи комунизма (1847.)

---

Написано: октобар - новембар 1847.
Извор:
Први пут издато:
Онлине верзија: Побуњени ум 1999-2002 / Марксистичка Интернет архива (marxists.org) 2002
Транскрипција/HTML: Побуњени ум

---

1. Шта је комунизам?

Комунизам је доктрина услова ослобођења пролетаријата.

2. Шта је пролетаријат?

Пролетаријат је класа у друштву која живи искључиво од продаје свог рада и не присваја профит од било које врсте капитала; чија добробит и несрећа, чији живот и смрт, чија гола егзистенција зависи од тражње за радом - стога, од променљивог стања бизниса, од односа љуте конкуренције. Пролетаријат, или класа пролетера је, у пар речи, радничка класа 19. века.

3. Пролетери, онда, нису увек постојали?

Не. Увек је било сиромашних и радничких класа; и радничке класе су углавном биле сиромашне. Али нису одувек постојали радници и сиромашни људи који живе у данашњим условима; другим речима, није одувек било пролетера, као што није одувек било слободних немилосрдних конкурената.

4. Како је настао пролетаријат?

Пролетаријат је настао у индустријској револуцији, која се одиграла у Енглеској у другој половини последњег (18.) века, и која се од тада понављала у свим цивилизованим земљама света.

Индустријска револуција је убрзана открићем парне машине, разним ротирајућим машинама, механичким разбојем, и читавим низом других механичких уређаја. Ове машине, које су биле врло скупе и које су стога могли купити једино крупни капиталисти, измениле су цео начин производње и замениле бивше раднике, пошто су машине давале јефтиније и боље робе него што су радници могли произвести са својим неефикасним алатима и ручним разбојима. Машине су пренеле индустрију потпуно у руке крупних капиталиста и оскудну својину радника (алате, разбоје, итд.) учиниле потпуно безвредном. Резултат је био тај да су капиталисти ускоро све држали у својим рукама, и да радницима ништа није остало. Ово је означило увођење фабричког система у текстилну индустрију.

Једном када је дат импулс увођењу машинерије и фабричког система, он се брзо шири у све друге гране индустрије, посебно у штампарску и индустрију одеће, грнчарство, и металну индустрију.

Подела рада међу индивидуалним радницима је све више продубљивана тако да је радник који је раније радио цео посао сада део радио само на делу производа. Подела рада је омогућила да се ствари производе брже и једноставније. Смањила је активност индивидуалног радника на једноставне, бесконачно понављане механичке покрете које је не само исто тако већ и много боље могла изводити и машина. На овај начин су све ове индустријске гране, једна за другом, пале под доминацију паре, машинерије, фабричког система, као што се већ догодило са предењем и ткањем.

Али, у исто време, такође су пале у руке крупних капиталиста, и њихови радници су били лишени све независности која им је преостала. Постепено, не само да је истинска мануфактура, већ и занати улазе у фабрички систем док капиталисти све више растурају мале занатлије отварањем великих радионица, које су штеделе многе трошкове и омогућиле развијену поделу рада.

Овако је дошло до тога да се у цивилизованим земљама данас скоро све врсте рада изводе у фабрикама - и, скоро у свим гранама рада, вештине и мануфактура бивају потиснути. Овај процес је, до још већег степена, руинирао стару средњу класу, посебно ситне занатлије; потпуно је трансформисао услове живота радника; и две нове класе су створене које постепено гутају све остале. То су:

(i) Класа великих капиталиста, који, у свим цивилизованим земљама, скоро искључиво у свом поседу имају сва средства за живот и инструменте (машине, фабрике) и материјале неопходне за производњу средстава за живот. Ово је буржоаска класа, буржоазија.

(ii) Класа људи који су потпуно без имовине, и који су приморани да продају свој рад буржоазији да би добили, у замену, средства за живот. Она се назива класом пролетера, пролетаријатом.

5. Под којим условима се одвија ово продавање рада пролетера буржоазији?

Рад је роба, као и свака друга, чија је цена стога одређена потпуно истим законима који важе за друге робе. У систему крупне индустрије или слободне конкуренције - као што ћемо видети, ово се своди на исто - цена робе је, у просеку, увек једнака њеној цени производње. Стога, цена рада је такође једнака цени производње рада.

Али, цена производње рада састоји се тачно од количине средстава за живот која су нужна да би радник наставио да ради, и тако се спречило одумирање радничке класе. Радник, стога, неће добити више за свој рад него што је нужно; цена рада, или надница, ће, другим речима, бити најнижа, минимална, која је потребна за одржање живота.

Како било, пошто бизнис некада иде боље а некада лошије, следи да радници некада добијају више а некада мање за своје робе. Али, опет, као што индустријалиста, у просеку добрих и лоших времена, не добија више или мање за своје робе него онолико колико оне коштају, слично просечан радник не добија више или мање од свог минимума.

Економски закон надница снажније делује ако је крупна индустрија запосела све гране производње.

6. Које радничке класе су постојале пре индустријске револуције?

Радничке класе су увек, зависно од различитих фаза развоја друштва, живеле у различитим околностима и имале различите односе са власничким и владајућим класама.

У античко доба, радници су били робови власника, баш као што су и дан данас у многим неразвијеним земљама и чак и у јужним деловима Сједињених Држава.

У средњем веку, постојали су кметови земљопоседничког племства, као што данас постоје у Мађарској, Пољској и Русији. У средњем веку, све до индустријске револуције постојали су такође и калфе у градовима који су радили у служби ситнобуржоаских господара. Постепено, како се мануфактура развијала, ове калфе су постале мануфактурни радници које су онда запошљавали чак и крупнији капиталисти.

7. На који начин се пролетери разликују од робова?

Роб се продаје једном и заувек; пролетер мора себе продавати дневно и на час.

Индивидуалном робу, својини господара, егзистенција је обезбеђена, ма како мизерна она могла бити, јер је то у господаровом интересу. Индивидуални пролетер, који као да је власништво целе буржоаске класе која купује његов рад када је он некоме потребан, нема обезбеђену егзистенцију. Егзистенција је осигурана само класи као целини.

Роб је ван конкуренције; пролетер је у њој и осећа сву њену жестину.

Роб представља ствар, није члан друштва. Стога, роб може имати бољу егзистенцију него пролетер, док пролетер припада вишој фази друштвеног развоја, и стоји на вишем друштвеном нивоу од роба.

Роб се ослобађа када од свих односа приватног власништва укине само робовски однос и тиме постане пролетер; пролетер се може ослободити само укидањем приватне својине уопште.

8. На који начин се пролетери разликују од кметова?

Кмет поседује и користи средство за производњу, парче земље, у замену за коју даје део свог производа и део својих радних услуга.

Пролетер ради са средствима за производњу другога, за рачун другога, у замену за део производа.

Кмет даје, пролетер прима. Кмет има обезбеђену егзистенцију, пролетер нема. Кмет је ван конкуренције, пролетер је у њој.

Кмет се ослобађа на један од три начина: или пребегне у град и тамо постаје занатлија; или уместо производа и услуга даје новац свом господару и тако постаје слободни закупац; или збаци свог феудалног господара и сам постане власник. Укратко, на један или други начин, улази у власничку класу и конкуренцију. Пролетер се ослобађа укидањем конкуренције, приватног власништва, и свих класних разлика.

9. На који начин се пролетери разликују од занатлија?

[...]

10. На који начин се пролетери разликују од мануфактурних радника?

Мануфактурни радник 16-18-ог века је још увек имао, али са неколико изузетака, средство за производњу у сопственом власништву - свој породични разбој, парче земље који је обрађивао у слободно време. Пролетер нема ништа од овога.

Мануфактурни радник је скоро увек живео на селу и у мање-више патријархалном односу са својим земљопоседником или послодавцем; пролетер живи, највећим делом, у граду и њего однос према послодавцу је чист новчани однос.

Мануфактурни радник бива отргнут од свог патријархалног односа од стране крупне индустрије, губи сву имовину коју је још увек имао, и на овај начин постаје пролетер.

11. Које су биле непосредне последице индустријске револуције и поделе друштва на буржоазију и пролетаријат?

Прво, све ниже и ниже цене индустријских производа које су донеле машине потпуно су уништиле, у свим земљама света, стари мануфактурни систем или индустрију базирану на ручном раду.

На овај начин, све полу-варварске земље, које су дотад биле мање више стране историском развоју, и чије привреде су биле базиране на мануфактури, насилно су истеране из своје изолације. Куповале су јефтиније енглеске робе и дозволиле да њихови мануфактурни радници буду уништени. Земље које хиљаду година нису напредовале - на пример, Индија - темељно су револуционисане, и чак је и Кина сада на путу револуције.

Дошли смо до тачке где нове машине измишљене у Енглеској лишавају милионе кинеских радника њихових средстава за издржавање у року од годину дана.

На овај начин, крупна индустрија је довела све људе света у контакт, спојила сва локална тржишта у једно светско, раширила цивилизацију и прогрес свуда и стога обезбедила да шта год да се догађа у цивилизованим земљама, има реперкусије у свим другим земљама.

Следи да ако се радници Енглеске или Француске сада ослободе, то мора подстаћи револуцију у свим другим земљама - револуције, које, пре или касније, морају остварити ослобођење њихових респективних радничких класа.

Друго, где год је крупна индустрија заменила мануфактуру, буржоазија се развила у богатству и моћи у највећем степену и начинила себе првом класом земље. Резултат је био да где год се ово догодило, буржоазија је преузела политичку моћ у своје руке и тиме заменила до тада владајуће класе, аристократију, мајсторе гилди, и њиховог репрезента, апсолутну монархију.

Буржоазија је уништила моћ аристократије, племства, укидањем свих привилегија поседа - другим речима, подвргавањем земљишног власништва куповини и продаји, и укидањем специјалних привилегија племства. Она је уништила моћ мајстора гилди укидањем гилди и занатлијских привилегија. На њихово место, ставила је конкуренцију - тј. стање друштва у коме свако има право да уђе у било коју грану индустрије, где је једина препрека недостатак неопходног капитала.

Увођење слободне конкуренције је стога јавна деклерација да су од сада чланови друштва неједнаки само до степена до ког се разликују њихови капитали, да је капитал одлучујућа сила, и да су стога, капиталисти, буржоазија, постали прва класа у друштву.

Слободна конкуренција је нужна за формирање крупне индустрије, јер је то једино стање друштва у коме се крупна индустрија може развити.

Уништавањем друштвене моћи племства и гилд-мајстора, буржоазија је такође уништила њихову политичку моћ. Уздизањем себе на стварни положај прве класе у друштву, проглашава себе такође и доминантном политичком класом. Она ово чини кроз увођење репрезентативног система који почива на буржоаској једнакости пред законом и признавањем слободне конкуренције, и у свим европским земљама поприма облик уставне монархије. У овим уставним монархијама, само они који поседују капитал су гласачи - тј. само чланови буржоазије. Ови буржоаски гласачи бирају представнике, и ови буржоаски представници користећи право да одбију да гласају за порезе, бирају буржоаску владу.

Треће, свуда се пролетаријат развија у корак са буржоазијом. Сразмерно томе како расте богатство буржоазије, расте број пролетера. Јер пролетере може запослити само капитал, и пошто се капитал шири само кроз запошљавање рада, следи да раст пролетаријата тече потпуно истим кораком као и раст капитала.

Симултано, овај процес привлачи чланове буржоазије и пролетера заједно у велике градове где индустрија може радити најпрофитабилније, и тиме бацајући масе даје пролетерима свест о њиховој снази.

Штавише, што даље тече овај процес, више се измишља машина које штеде рад, већи је притисак који крупна индустрија врши на наднице, које, као што смо видели, тону до њиховог минимума и тиме чине животне услове пролетаријата све неподношљивијим. Растуће незадовољство пролетаријата се стога удружује са његовом снагом да припреми пролетерску социјалну револуцију.

12. Које су биле даље последице индустријске револуције?

Крупна индустрија је створила, кроз парну и друге машине, средства бескрајне експанзије индустријске производње, убрзавајући је, и снижавајући њене трошкове. Са овако повећаним способностима производње, слободна конкуренција, која је нужно повезана са крупном индустријом, попримила је најекстремније форме; мноштво капиталиста је окупирало индустрију, и за кратко време, више је произвођено него што је било потребно.

Као последица, произведена добра нису могла бити продата, и избила је тзв. комерцијална криза. Фабрике су затваране, власници су банкротирали, и радници су остали без хлеба. Дубока беда је свуда владала.

Током времена, вишкови производа су продати, фабрике су опет почеле да раде, наднице су расле, и постепено је бизнис постајао бољи него икада.

Али није много времена прошло док опет није произведено превише роба и док није избила нова криза, на исти начин као и њена претходница.

Још од почетка овог (19.) века, услови у којима се налазила индустрија су константно флуктуирали између периода просперитета и периода криза; од пет до седам година, нова криза би избила, увек са највећим притисцима на раднике, и увек су је пратила општа револуционарна комешања и директна опасност по цео постојећи поредак.

13. Шта произилази из ових периодичних комерцијалних криза?

Прво:

- Да, иако је крупна индустрија у својим најранијим фазама створила слободну конкуренцију, сада ју је прерасла;

- да су, за крупну индустрију, конкуренција и уопште индивидуалистичка организација производње постале терет којег се мора и хоће отарасити;

да, докле год крупна индустрија остане на садашњем курсу, може бити одржавана једино по цену општег хаоса сваких седам година, сваки пут претећи целој цивилизацији не само гурајући пролетере у беду већ и уништавајући велике делове буржоазије;

- стога, или се крупна индустрија мора одрећи сама себе, што је апсолутно немогуће, или то чини неизбежном потпуно нову организацију друштва у коме производњом неће више управљати међусобно конкурентни индустријски индивидуалисти већ цело друштво које функционише по коначном плану и узима у обзир потребе свих.

Друго: да ће крупна индустрија, и бесконачна експанзија производње коју она омогућава, учинити могућим социјални поредак у коме се производи толико да ће сваки члан друштва бити у могућности да користи и развије све своје снаге и вештине у потпуној слободи.

Стога се чини да су особине крупне индустрије, које у данашњем друштву производе беду и кризе, те које ће, у другачијој друштвеној форми, укинути беду и ове катастрофалне депресије.

Са највећом јасноћом видимо да:

(i) Сва ова зла од сада треба приписати искључиво друштвеном уређењу које више не одговара захтевима реалне ситуације; и

(ii) да је могуће, кроз нови друштвени поредак, ослободити се свих ових зала.

14. Какво би требало да буде ово ново друштвено уређење?

Пре свега, мораће да преузме контролу над индустријом и свим гранама производње из руку узајамно конкуришућих индивидуа, и замени је системом у коме ће се свим овим гранама управљати од стране друштва као целине - то јест, у заједничком интересу, по заједничком плану, и са партиципацијом свих чланова друштва.

Оно ће, другим речима, укинути конкуренцију и заменити је асоцијацијом.

Штавише, пошто управљање индустријом од стране индивидуалаца нужно имплицира приватно власништво, и пошто је конкуренција у реалности само начин и форма у којој се изражава контрола над индустријом од стране власника приватне својине, следи да се приватно власништво не може одвојити од конкуренције и индивидуалног управљања индустријом. Приватно власништво, стога, мора бити укинуто и на његово место мора доћи заједничко коришћење свих средстава за производњу и дистрибуција свих производа у складу са заједничким договором - речју, оно што се зове комунално власништво над добрима.

Чињеница је да је укидање приватне својине, без сумње, најкраћи и најзначајнији начин да се окарактерише револуција у целом друштвеном уређењу коју је развој индустрије учинио нужном - и због тога је оправдано заговарају комунисти као свој главни захтев.

15. Није ли укидање приватне својине било могуће раније?

Не. Свака промена у друштвеном уређењу, свака револуција у власничким односима, нужна је последица стварања нових производних снага којима више не одговарају стари својински односи.

Приватна својина није одувек постојала.

Када је крајем средњег века настао нови начин производње који није могао бити остварен кроз тада постојеће феудалне и еснафске власничке форме, мануфактура, прерасла је старе власничке односе, створила нову власничку форму, приватно власништво. И за мануфактуру и за најранију фазу развоја крупне индустрије, приватно власништво је једина могућа форма власништва; социјални поредак који се на њој базира је једини могући социјални поредак.

Докле год није могуће производити толико да буде довољно за све, са више остатака за експанзију друштвеног капитала и проширење производних снага - докле год то није могуће, мора постојати владајућа класа којима ће управљати употребом друштвених производних снага, и сиромашна, угњетена класа. Како се ове класе конституишу зависи од степена развоја.

Пољопривредни средњи век нам је дао барона и кмета; градови позног средњег века су нам приказали еснафског мајстора и калфу и надничара; 17. век има своје мануфактурне раднике; 19. има власнике великих фабрика и пролетере.

Јасно је да, до сада, производне снаге никада нису биле развијене до тачке на којој би било могуће произведено за све, и да је приватно власништво постало терет и баријера у односу на даљи развој производних снага.

Сада је, како било, развој крупне индустрије је отпочео нови период. Капитал и производне снаге су развијени до невиђених размера, и средства се могу мултиплицирати без граница у блиској будућности. Штавише, производне снаге су концентрисане у рукама неколико буржуја, док огромне масе људи све више и више падају у пролетаријат, њихова ситуација постаје беднија и неподношљива у односу на раст богатства буржоазије. И коначно, ове моћне и лако прошириве производне снаге су толико прерасле приватно власништво и буржоазију, да у сваком тренутку прете да покрену најнасилније потресе у друштвеном поретку. Сада, под овим условима, укидање приватног власништва је постало не само могуће већ и апсолутно нужно.

16. Да ли ће бити могуће укидање приватне својине мирним путем?

Било би пожељно да се тако деси, и комунисти су сигурно последњи који би се томе противили. Комунисти само исувише добро знају да су завере не само бескорисне, већ и штетне. Исувише добро знају да се револуције не праве с намером и арбитрарно, већ да су, свуда и одувек, биле нужна последица услова који су били потпуно независни од воље и правца индивидуалних партија и целих класа.

Али такође виде да је развој пролетаријата у скоро свим цивилизованим земљама насилно потискиван, и да га на овај начин противници комунизма свим својим поступцима гурају ка револуцији. Ако угњетени пролетаријат на послетку буде приморан да прибегне револуцији, онда ћемо ми комунисти бранити интересе пролетера делима, као што их сада бранимо речима.

17. Да ли ће бити могуће укинути приватно власништво једним ударцем?

Не, као што постојеће производне снаге не могу бити увећане једним ударцем до нивоа који је потребан за стварање комуналног друштва.

Највероватније је да ће пролетерска револуција трансформисати постојеће друштво постепено и да ће бити способна да укине приватну својину тек када средства за производњу буду расположива у довољној количини.

18. Какав ће бити ток ове револуције?

Пре свега, успоставиће се демократски устав, и кроз њега, директна или индиректна доминација пролетаријата. Директна у Енглеској, где су већ сада пролетери већина. Индиректну у Француској и Немачкој, где се већина не састоји само од пролетера, већ и од ситних сељака и ситних буржуја који се налазе у процесу падања у пролетаријат, чији су политички интереси све више зависни од пролетаријата, и који стога морају ускоро да се прилагоде захтевима пролетаријата. Можда ће требати још једна борба, али резултат може бити само победа пролетаријата.

Демократија би била потпуно бескорисна пролетаријату ако не би била одмах искоришћена као средство за доношење мера управљених против приватног власништва и ка обезбеђењу животног стандарда пролетаријата. Најважније мере, које су нужни резултат постојећих односа, су:

(i) Ограничавање приватног власништва кроз прогресивно опорезивање, високе порезе на наследство, укидање наслеђивања по побочним линијама (браћа, нећаци, итд.), присилне зајмове, итд.

(ii) Постепена експропријација земљопоседника, индустријалиста, железничких магната и бродовласника, делимично кроз конкуренцију од стране државне индустрије, делимично кроз компензацију у форми обвезница.

(iii) Конфискација све имовине свих имиграната и побуњеника против већине народа.

(iv) Организација рада или запослења пролетера на земљи у јавном власништву, у фабрикама и радионицама, са укидањем конкуренције међу радницима и са обавезном власника фабрика, док постоје, да плаћају плате исте висине као и оне које плаћа држава.

(v) Једнака обавеза свих чланова друштва да раде до потпуног укидања приватне својине. Формирање индустријских армија, посебно за пољопривреду.

(vi) Централизација новца и кредита у рукама државе кроз националну банку и државни капитал, потискивање свих приватних банака и банкара.

(vii) Формирање бројних националних фабрика, радионица, железница, бродова; култивисање нових земљишних површина, и побољшање земљишта које се већ обрађује - све у складу са растом капитала и радне снаге који стоје на располагању нацији.

(viii) Образовање све деце, од тренутка када напусте мајчино старање, у националним установама о државном трошку. Образовање и производња заједно.

(ix) Конструкција, на јавном земљишту, великих палата као што су комунални станови за повезане групе грађана укључене и у индустрију и у земљорадњу и комбиновање предности урбаних и руралних услова у њихов стил живота, избегавајући једностраност и штетне последице оба.

(x) Уништавање сви нездравих и лоше саграђених станова у урбаним областима.

(xi) Једнако право наслеђивања за брачну и ванбрачну децу.

(xii) Концентрација свих средстава транспорта у рукама нације.

Немогуће је, наравно, извести све ово одједном. Али ће једно увек за собом повлачити друго. Када се лансира први радикалан напад на приватно власништво, пролетаријат ће бити приморан да иде све даље, да све више концентрише у рукама државе сав капитал, сву пољопривреду, сав транспорт, сву трговину. Све наведене мере су усмерене ка овом циљу; и постаће изводљиве и способне да произведу групишући ефекат тачно до оног степена на ком ће пролетаријат, кроз свој рад, увећати производне снаге земље.

Коначно, кад сав капитал, сва производња, сва размена буду у рукама нације, приватно власништво ће само нестати, новац ће постати излишан, а производња ће се толико развити а човек толико променити да ће друштво моћи да се отараси свих старих економских навика које су преостале.

19. Да ли ће бити могуће да се ова револуција одигра само у једној земљи?

Не. Стварањем светског тржишта, крупна индустрија је већ повезала све људе Земље, и посебно цивилизоване народе, у тако блиске односе једних са другима да нико није независан од тога шта се догађа другима.

Даље, координисала је друштвени развој цивилизованих земаља до толиког степена, да су у њима буржоазија и пролетаријат постали одлучујуће класе, а њихова међусобна борба најзначајнија. Следи да комунистичка револуција неће бити национални феномен већ се мора одиграти симултано у свим цивилизованим земљама - то јест, бар у Енглеској, Америци, Француској и Немачкој.

У свакој од ових земаља ће се развити брже или спорије, зависно од тога да ли та земља има развијенију или мање развијену индустрију, веће богатство, значајнију масу производних снага. Стога, ићи ће најспорије у Немачкој где ће наилазити на највеће препреке, најбрже и са најмање потешкоћа у Енглеској. Имаће моћан утицај на остале земље света, и радикално ће променити курс развоја које су до сада пратиле, значајно га убрзавајући.

То је универзална револуција, и сходно томе, имаће универзални домет.

20. Које ће бити последице коначног нестанка приватног власништва?

Друштво ће узети сва средства производње и трговине, као и размену и дистрибуцију производа, из руку приватних капиталиста и управљати њима у складу да планом који се базира на расположивости ресурса и потребама целог друштва. На овај начин, што је најважније, биће укинуте све лоше последице које се сада везују за крупни капитал.

Више неће бити криза; проширена производња, која у садашњем друштву значи хиперпродукцију и стога одлучујући узрок беде, биће недовољна и требаће да се много више прошири. Уместо стварања беде, хиперпродукција ће превазићи елементарне захтеве друштва да обезбеди сатисфакцију потреба свих; ствараће нове потребе, и у исто време, средства њиховог задовољења. Постаће услов, али и стимулус, новог прогреса, који више неће бацати друштвени поредак у конфузију, као што је то чинио прогрес у прошлости. Крупна индустрија, ослобођена притисака приватног власништва, доживеће такву експанзију да ћемо оно што данас видимо сматрати ситним као што мануфактура изгледа ситном у поређењу са крупном индустријом нашег времена. Развој индустрије ће омогућити друштву довољну масу производа да задовољи свачије потребе.

Исто ће важити за пољопривреду, која такође пати од притисака приватног власништва, и коју кочи подела приватних поседа на мале парцеле. Овде, постојећа побољшања и научне процедуре ће бити примењени у пракси, резултујући скоком напред који ће друштву обезбедити све производе који су му потребни.

На овај начин, такво мноштво добара ће моћи да задовољи потребе свих чланова друштва.

Подела друштва у различите, међусобно непријатељске класе ће онда постати непотребна. Заиста, не само да ће бити непотребна, већ и неодржива у новом друштвеном поретку. Постојање класа потиче од поделе рада, а подела рада, каква је до данас позната, комплетно ће нестати. Јер механички и хемијски процеси нису довољни да доведу индустријску и пољопривредну производњу до нивоа који смо описали; капацитети човека који их користи такође захтевају одговарајући развој.

Баш као што су сељаци и мануфактурни радници последњег века изменили цео свој начин живота и постали прилично другачији људи када су увучени у крупну индустрију, на исти начин, комунална контрола над производњом од стране целог друштва, и резултујући нови развој, захтеваће потпуно другачију врсту људског материјала.

Људи више неће бити, као што су данас, потчињени једној грани производње, везани за њу, експлоатисани од стране ње; неће више развијати неке своје вештине на рачун других; неће више знати само једну грану, или једну грану једне гране производње. Чак и данашња индустрија налази да су такви људи све мање корисни.

Индустрија коју контролише друштво као целина, и која ради по плану, претпоставља потпуна људска бића, са равномерно развијеним вештинама, способним да виде систем производње у целости.

Форма поделе рада која некога чини сељаком, другог обућаром, трећег радником у фабрици, четвртог берзанским мешетаром, већ је поткопана машинеријом и потпуно ће нестати. Образовање ће омогућити младим људима да се брзо упознају са читавим системом производње и да прелазе из једне у другу грану у складу са потребама друштва или њиховим опредељењима. То ће их, стога, ослободити једностраног карактера који данашња подела рада ствара код сваке индивидуе. Комунистичко друштво ће, на овај начин, омогућити својим члановима да му ставе све своје вештине на располагање. Али, када се ово деси, класе ће нужно нестати. Следи да је друштво организовано на комунистичкој основи некомпатибилно са постојањем класа, са једне стране, и да сама изградња таквог друштва даје средства укидања класних разлика са друге.

Последица тога је да је разлика између града и села осуђена на нестанак. Управљање пољопривредом и индустријом од стране истих људи је, пре него од стране две различите класе људи, ако не само из материјалних разлога, нужан услов комунистичке асоцијације. Нестанак пољопривредне популације на земљишту, заједно са пренасељеном градском популацијом у великим градовима, услов је који одговара неразвијеном стању и пољопривреде и индустрије и већ сада се може осећати препреком даљег развоја.

Ова општа кооперација свих чланова друштва у циљу планске експлоатације производних снага, експанзија производње до тачке где ће задовољити потребе свих, укидање стања у коме се потребе једних задовољавају на рачун потреба других, комплетна ликвидација класа и њихових конфликата, заокружен развој капацитета свих чланова друштва кроз елиминацију постојеће поделе рада, кроз индустријско школовање, кроз укључивање у разноврсне активности, кроз партиципацију свих у заједничком задовољству, кроз комбинацију града и села - ово су најважније последице укидања приватног власништва.

21. Какав ће бити утицај комунистичког друштва на породицу?

Трансформисаће односе између полова у потпуно приватну ствар која се тиче само заинтересованих страна и у које друштво нема прилику да интервенише. То се може постићи пошто се укида приватно власништво и деца образују на комуналној основи, и на овај начин се уклањају две основе традиционалног брака - зависност укорењена у приватном власништву, жене од мушкарца, и деце од родитеља.

И овде лежи одговор на повике високо моралних филистара против "заједнице жена". Заједница жена је стање који припада искључиво буржоаском друштву и које свој потпуни израз налази данас у проституцији. Али проституција је базирана на приватном власништву и пада са њим. Стога, комунистичко друштво, уместо да створи заједницу жена, у ствари је укида.

22. Какав ће бити став комунизма према постојећим нацијама?

[...]

23. Какав ће бити став према постојећим религијама?

Какав јесте.

24. Како се комунисти разликују од социјалиста?

Тзв. социјалисти се деле у три категорије.

[ Реакционарни социјалисти: ]

Прва категорија се састоји од остатака феудалног и патријархалног друштва које је већ уништено, које се и данас и даље уништава, од стране крупне индустрије и светске трговине, и њиховог производа, буржоаског друштва. Ова категорија закључује, на основу зала постојећег друштва, да се феудално и патријархално друштво мора вратити јер је било слободно од оваквих зала. На један или други начин, сви њихови предлози су усмерени у овом правцу.

Ова категорија реакционарних социјалиста, упркос њиховом наводном партизанству и скандалозним сузама због беде пролетаријата, ипак се енергично противи комунистима из следећих разлога:

(i) Они теже нечему што је потпуно немогуће.

(ii) Теже да успоставе власт аристократије, еснафских мајстора, ситних сопственика, и њихову пратњу апсолутних или феудалних монарха, чиновника, војника, и свештеника - друштво које је, будимо сигурни, било без зала савременог друштва али које је са собом носило бар још толико других зала, чак без пружања могућности угњетеним радницима да се ослободе путем комунистичке револуције.

(iii) Чим пролетаријат постане револуционаран и комунистички, ови реакционарни социјалисти показују своје праве боје одмах се сврставајући уз буржоазију против пролетера.

[ Буржоаски социјалисти: ]

Друга категорија се састоји од прирепака данашњег друштва који су се уплашили за своју будућност због зала које оно нужно производи. Оно што желе, је стога, да очувају ово друштво и да се ослободе зала која су му инхерентна.

У том циљу, неки предлажу неке мере благостања - док други иступају са грандиозним реформама система које су, под маском ре-организације друштва, у ствари усмерене у циљу очувања његових темеља, и стога живота постојећег друштва.

Комунисти се морају одлучно борити против ових буржоаских социјалиста јер они раде за непријатеље комуниста и штите друштво које комунисти желе да сруше.

[ Социјал-демократе: ]

Коначно, трећа категорија се састоји од социјал-демократа којима се свиђају неке од мера које заговарају комунисти, као што је описано у Питању бр. 18, али не као део транзиције ка комунизму, како било, већ као мере које верују да ће бити довољне да укину беду и зла савременог друштва.

Ове социјал-демократе су или пролетери којима још увек нису довољно јасни услови ослобођења њихове класе, или су представници ситне буржоазије, класе која, пре постизања демократије и социјалистичких мера којима даје подстицај, има много заједничких интереса са пролетаријатом.

Следи да ће, у тренуцима акције, комунисти морати да дођу до споразума са овим социјал-демократама, и уопште, колико је то могуће, воде исту политику - уз услов да ови социјалисти не понуде своје услуге владајућој буржоазији и нападну комунисте.

Јасно је да ова форма кооперације у акцији не искључује дискусију о разликама.

25. Какав је став комуниста према другим политичким партијама нашег времена?

Овај став је различит у различитим земљама.

У Енглеској, Француској, и Белгији, где влада буржоазија, комунисти још имају заједнички интерес са разноврсним демократским партијама, интерес који је већи што се више социјалистичке мере приближавају циљевима комуниста - то јест, што јасније представљају интересе пролетаријата и што више зависе од подршке пролетаријата. У Енглеској, на пример, Чартисти радничке класе су бесконачно ближе комунистима него демократска ситна буржоазија и тзв. Радикали.

У Америци, где је већ успостављен демократски устав, комунисти се морају удружити са партијом која ће окренути овај устав против буржоазије и искористити га у интересу пролетаријата - то јест, са аграрним Националним Реформистима.

У Швајцарској, Радикали су, иако су врло измешана партија, једина група са којом комунисти могу сарађивати, и међу овим Радикалима, Ваудиоси и Женевљани су најнапреднији.

У Немачкој, на послетку, одлучна борба је сада на реду између буржоазије и апсолутне монархије. Пошто комунисти не могу ући у одлучујућу борбу између себе и буржоазије док она не дође на власт, следи да је у интересу комуниста да помогну буржоазији да дође на власт што пре да би је што пре збацили. Против власти, стога, комунисти морају континуално подржавати радикалну либералну партију, пазећи да избегну само-обмањивање буржоазије и да не наседну на примамљива обећања користи које ће победа буржоазије наводно донети пролетаријату. Једине предности које би пролетаријат добио од буржоаске победе су:

(i) разноврсне концесије које би потпомогле уједињење пролетаријата у чврсту класу, спремну на борбу; и

(ii) јасно је да ће дана када падне апсолутна монархија, почети борба између буржоазије и пролетаријата. Од тог дана, политика комуниста ће бити иста као што је данас у земљама у којима је буржоазија већ на власти.