Станислав Винавер

Живот у немачким „офлазима“ (1945)

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891, Шабац - 1955, Нишка Бања), песник, есејиста, новинар и преводилац. Убраја се међу најоригиналније личности и најинвентивније ствараоце у српској књижевности. Школовао се у Београду и Паризу, где је студирао математику и музику. До Другог светског рата био професионални новинар, после рата живео као професионални књижевник и преводилац.
Главна дела: Мјећа, песме, 1911; Приче које су изгубиле равнотежу, 1913; Варош злих волшебника, песме, 1920; Пантологија српске пеленгирике, пародије, 1920, 1922, 1930; Громобран свемира, приповетке, 1921; Руске поворке, есеји, 1924; Немачка у врењу, чланци, 1924; Проблеми Бергсонове естетике, студија, 1926; Чувари света, песме, 1926; Гоч гори, есеји, 1927; Чардак ни на небу ни на земљи, есеји, 1938; Живи оквири, есеји, 1938; Ратни другови, песме, 1939; Године понижења и борбе, живот у немачким офлазима, хроника, 1945; Европска ноћ, песме, 1952; Језик наш насушни, лингвистичка студија, 1952; Надграматика, есеји, 1963; Заноси и пркоси Лазе Костића, студија, 1963.

 

Немци према заробљеницима уопште

Код нас се у логору долазило до оваквих закључака: Немци су садисти, варвари, сеју раздор - јер су такви. У прошлом рату према официрима такви били нису, а сад су се покварили. Уз то, сад је позаробљеништво масовна појава, па Немци не могу да савладају толики број. Дакле, ако нас третирају лакше то долази и од онога: "не можемо".

Међутим у истини цело немачко понашање није било тако просто. Оно је било диктовано директивама партијско-војничким, рађеним уз учешће стручњака, вођства партије и психијатара. Додуше кроз немачки народ и војску прострујало је тобоже научно убеђење да је Немац натчовек и да му је много штошта дозвољено према нижим расама и дегенерисаним нацијама. Уз то особље логора чине професионалци, по природи посла опаки: тамничари, полицајци, поправници из разних завода, злочинци, есесовци, социјалисте који су издржали нарочите курсеве, људи предодређени. Али ипак јаче од свега овога дејствовало је на став према заробљеницима то што се у свему имало радити како нађе за сходно партија која само мисли на интерес рата. Сваки је детаљ проучен, стављен у рубрику.

Имао сам прилике да прочитам неколико упутстава, сређених у параграфе, готово научно, са исходиштима психолошким. Она су стално поправљана и дотеривана. Пре свега објављује се сентименталним и шкодљивим општељудски нагонски став болећивости према заробљенику, из урођене самилости и из тамног осећања да и ми имамо кога у рату, коме може бити рђаво. Не. Заробљеници, разоружан непријатељ, објављују се и даље највећим непријатељем немачког народа, већим но када је био под оружјем, јер су сада подмуклији и крвожеднији. (Против нас југословенских заробљеника лепљене су чак и плакате по Нирнбергу.) Има по сваку цену да се избегне општење са заробљеницима. Ко то чини кажњава се драстично, а казна се објављује у новинама. Тако заробљеник не може да причини велику штету. Његова завера са становништвом немогућа је. Завађају се заробљеници са народом. По Хитлеровој доктрини увек треба завађати и једне помоћу других држати у шаху и кад се ради о најрођенијем своме. Чувени детективски романи и приче Честертона, великог енглеског католика истичу са безбројним парадоксима да је мудрост и то врховне католичке цркве: да свакога држи помоћу свакога. Носилац тога сазнања јесте скромни католички свештеник отац Браун који се ставља као пример управне мудрости. У фашистичкој литератури било је говора о оцу Брауну. Италијански фашизам увек је слао по два контролна органа да један контролише другог. Код Хитлера тај систем долази до неисказане виртуозности, готово као у Честертоновом роману: Човек који је био четвртак. Па је тај систем узео и заробљеника да се и њиме послужи.

Заробљенику се онемогућава бекство - кад је у бекству вија га, прати и доставља, свака жена, свако униформисано и неуниформисано дете по службеној дужности немачког детета. Заробљеник остаје претња земљи чији патриотизам треба егзалтовати, подржавати, електрисати без прекида. И увек једни да зазиру од других. Само присуство заробљеника прети народу а народу се мора показати шта га чека ако изда по врховној књизи хитлеризма - Mein Kampf. У њој се каже да је Немачкој у прошлом рату задан ударац ножем у леђа, револуцијом из позадине, те зато треба обратити пажњу, у будућем рату на позадину, као на саставни део великог фронта. Примењено овде: заробљеници донекле држе немачки народ у шкрипцу. На заробљеницима се и оштри мржња народних маса. Спроводе се улицама ради храбрења маса и иживљавања њихових нагона. Колико ли су пута у почетку крај нас, спровођених заробљеника, изазивачки парадно маршовала плава деца из Хитлерјугенда, певајући пркосно своје безличне корачнице и ратне песме! Приказујемо се одрпани и свирепи, као пећински људи, по илустрацијама и у филму који је увек дотеран фотомонтажом. (Све је фотомонтажа, стално све искривљено ad maiorem gloriam партије!)

Многобројни су и иначе задаци који се постижу помоћу заробљеника. Њихови логори камуфлирају блиска противавионска оруђа, најопасније радионице експлозива или финих механизама. Они унеколико заштићују осетљиве тачке Рајха. Заробљеници се употребљавају приликом пребацивања трупа за камуфлажу и заштиту. Приликом транспорта заробљеника и иначе, тобожњим камионима за наше и немачке болнице, са великим црвеним крстом - преносе се на лице места флаковци (авионска заштита); чак и у заробљеничким болницама раде најделикатнији атељеи најфинијих делова.

Негује се готово баштованском вештином мржња према заробљеницима. А постоји и страх да им стражарске трупе не корумпирамо и свету дисциплину не оскврнимо. То ми чинимо разговором, цигаретама, подмићивањем. Стражаре хушкају стално на нас. Смењују их често, замењују другима с којима опет почиње стара песма. Однос у нашим официрским логорима није добар - то виде и немачки војници, али им се објашњује зашто мора да је тако. Објашњује им се и то да је у иностранству горе. Конвенција тражи за нас исхрану трупа из позадине, а нама краду и оно мало калорија неопходних за вегетирање. Многи по цео дан леже у постељи као претучена звер у лежишту да не губе калорије и извлаче се само на "апеле" (пребројавање). Немци су могли много штошта од овога да поправе, бар су могли да ублаже рђав тон, тешке стамбене прилике и свакојаке шикане. Они су у почетку рата имали и доста хране. Али немачко вођство руководи се другим планом, не хуманошћу. Оно плански иде да нас у почетку робовања изгладни и снизи нам виталитет а доцније да нас држи у полусну, у зимскоме сну каквих опасних гуштера. Првих месеци, по правилу, све се нације држе без пакета, да се постигне снижење животне температуре. То је било са официрима свих нација. Говорило се чак да нам дају и бром и мало је ко у то сумњао. Слично је правило понижавања. Оно се спроводи одмах у почетку по некој нарочитој педагогији, да се морална кичма заробљеника сломи. Доцније се одржава тако, гледа се да се не исправи и не "побесни". У логору на Дедињу свака нова партија наших заробљеника официра имала је да дође на боравак од неколико дана у загађени Мањеж, да се увашљивимо и паднемо у очајање физичко, па су нам тек онда одређиване друге касарнске просторије. Из истог разлога пакети из земље дозвољени су били тек по извршеном вишемесечном и обавезном крајњем гладовању, уз контролу личне тежине. Без пакета домаћих и страних поумирали бисмо као милиони првих руских заробљеника који су још и другим средствима рафиноване суровости отерани у гроб. За наше официре навикле на примитивну блажену прождрљивост по забаченим паланкама немачки систем изгладњивања био је још тежи. (Било је наших заробљеника и без икаквих домаћих пакета, али су они долазили до нешто намирница од другога, од остављеног немачког следовања, а имали су и они као и сваки наш официр последњих година по један амерички пакет месечно.) Савезници, да би нас очували, слали су намирнице, рубље, покриваче, топле поткошуље, џемпере, ципеле па и одела (нама, југословенским заробљеницима по кажњеничким логорима немачка команда одузела је та одела) и колективне пакете за милионе заробљеника. Тако су Немачкој олакшали исхрану (а Немци су и иначе, кад више кад мање, закидали те пакете). Наши прости војници редови, на пољопривредном раду, добијали су по немачком допуштењу и олакшању и два пакета месечно и тиме били способнији за рад (према њима била је друга политика и друга упутства).

Савезници су омогућавали живот милиона тих немачких принудних сарадника, заробљеника и посленика на свима пољима немачке економије, коју су на тај начин посредно помагали. Да те нове сарадње није било заробљеници би скапали. Обмундирова спрема увећава се огромним пошиљкама књига, спортских потреба, учила, музичких справа и пре свега санитетског материјала. Ми Југословени ту смо се још најмање користили, а у кажњеничким логорима и иначе свега је било мање. Немци су само нерадо и у ништавним количинама давали заробљеницима лекарије.

Слично овоме и цела Европа својим фабрикама, железничком мрежом, привредним капацитетом, стручним и нестручним радништвом, била је упрегнута у рат за егзистенцију Велике и Највеће Немачке: није Немачка сама ратовала. Рачунала је с тим. Рачунала је и на савезнике, а пре свега на њихову помоћ заробљеницима; кад се узме глобално она је фантастична. Рачунала је Немачка и на сентименталну чињеницу око исхране заробљеника у њиховим државама, на прави и морални кулук за заробљенике у коме су народи одржавани. На страху за два милиона младих Француза - заробљеника Петен је држао Француску донекле и у моралној издајничкој сарадњи.

Немачко вођство би, могли бисмо рећи, без икаквих моралних скрупула, не трепнувши ни оком добар део европских народа затрло, како је било вођено својом идејом о нижим расама, о свима који имају Немцима да учине места за нових хиљаду година историје. Али требало је радних руку. Људи су били неопходни. И то је спасло Европу да не буде сатрвена. Били су људи потребни као марва, као живи инвентар земљишта које голо није могло да се пусти у погон.

Цинизам немачког вођства огледа се, што се тиче заробљеника и у овоме: цела њихова пропаганда, листови, филм, радио, усмено обавештење преко и најмањих обласних говорника, све је то убацивало у немачке масе уверење да су Немци најдоследније чак и претерано културни са заробљеницима. Тако је мислио и сваки немачки стражар и када је видео све што је видео. Откуд то? Откуд то и поред ужасних фабрика смрти, концентрационих логора који су, као језива претња висили и над самим немачким народом, откуд да немачка пропаганда труби о хуманости у логорима и у окупираним земљама. Широке масе су сваку гласину о беспримерним злочинима своје војске, с ове или с оне стране границе одбијале као злонамерну Greuelpropaganda. Зуцкало се, говорило и говоркало од стране посвећених, па и војника, - а ипак је машинерија пропаганде уверавала свет о немачкој невиности. Ишла је на то да увери чак и оне који су знали право стање ствари. Ту долази до власти познати психолошки парадокс: верују што им је згодно да верују, ако им се тиме стално уши пуне, и поред чињеница које вапију.

Слично је томе и када национал-социјализам приповеда рат као челично купатило нација, као хигијену народа, па ипак широке масе хушка на ратне злочинце, Рузвелта и Черчила. Одсуство формалне логике - али као пропаганда успева. Фрезер и његова етнолошка школа утврдили су на примерима опречних митова хармонију контрадикција у религијама. Важно је - по Фрезеру и Жоржу Дими, насупрот психоанализи - само унети извесну веру у ствари и онда се супротности чак и међусобно подржавају. Тако су исто Немци, по савету једног од својих најумнијих државника одрицали ратну кривицу Версајскога мира, не само да избегну репарације него и да немачки народ, навикнут на реч наредбе и закона, не изгуби веру у себе, признавши се званично кривим. Вођено истим идејама Хитлерово вођство никад није хтело ништа да призна, као онај доследни Бодлеров грешник у паклу, и тиме је постизавало да се народ не колеба. Из књига Хајдена, Штрасера а нарочито Раушнинга зна се да Хитлер искоришћује чак и "негодовање увређене врлине" и гледа да се и тај део душевне реакције не изгуби без дејства у правцу корисном за национал-социјализам. Све је то азбука Хитлера и Гебелса. Свест народа успава се до грча сталним понављањем о некривњи. Добија се условни рефлекс, битан за мрачну утопију Хакслија, где се над ретортом са људским створовима стално говоре исте ствари, да уђу без поговора у срж будућих нараштаја.

Нерешено је питање: шта би било са Немачком да савезници нису снабдевали заробљенике и раднике? Немци су насигурно рачунали са решењем које је пало са савезничке стране, као што су у своме цинизму, али овај пут погрешно, рачунали да до герила, партизанства, саботаже већих размера доћи неће због ужасних колективних казни. Друго је питање: шта би било да су са заробљеницима боље поступали. Они би створили можда код заробљеника неку врсту поштовања. То би могло бити корисно једној побеђеној Немачкој после рата. Али Немцима који су водили рат по диктату партије била је баш потребна мржња заробљеника, а не пошта. Истина је, они су куповали најамнике, али врло јевтино, на то нису хтели да се троше. Куповали су само у глади, у умној помрачености од глади, за комад хлеба бедне Власовце и сличне њима. Партија није радила ни за будућу Немачку, ни за вечиту Немачку. Она је радила само искључиво за победу и то у духу плана. Мржња пак, гнев, очајање заробљеника били су пожељни. Заробљеници су били претња немачкоме народу током рата, а за сам крај рата претња да немачки народ не допусти капитулацију: јер би следовала избезумљена освета заробљеника. Не треба, наравно, изгубити из вида да је вођство национал-социјализма и колективним учешћем ширих маса у злочинима везивало ове, као кривце и саучеснике у нераскидано коло. Али је претња помоћу заробљеника који ће на крају све да руше и пале, ако се само допусти слабост, као у прошлом рату - та је претња била необично успешно средство за држање маса у страху од капитулације.

Заробљеници су били и заложници, и згодни за сваке репресалије, и камуфлажа од бомбардовања (чак су становници градова долазили пред логоре, приликом бомбардовања, надајући се да су тако сигурни). Без заробљеника према Немачкој били би савезници безобзирнији. Не знамо у коликој мери - али можемо то да наслутимо. И за сасвим последње часове агоније заробљеници су били неопходни као уцена и откуп. Заробљеници су чувани као једина златна подлога Немачке и евакуисани у прави час опасности. Не треба заборавити да се помоћу покрета заробљеника заваравала и страна шпијунажа и сопствено становништво, држао се морал угрожених крајева и кроз масе је пролазио шапат: "Још не евакуишу заробљенике."

Однос према нашима

Сви побројани мотиви и разлози долазе до израза и у односу на нас, само треба узети у обзир колебање политичких потреба и комбинација које су се смењивале. Хране нас лоше, подржавају и глад и страх од глади, готово научним методама Анрија Фабра према инсектима, поступају сурово, али се на махове праве и љубазни или бар попустљиви. Ако су кад коректни, то је ради погоршања душевнога стања које има да буде као под шкотским тушем, да не знамо кад долази хладно, а кад топло. Осим тога, они су утврдили да човек очврсне када чека само оно најгоре. Основно им је начело: лаж, да бисмо били у сталноме лебдењу између неба и земље. То су особито сматрали пожељно према нашем елементу, као патријархалноме. Гледају, међу нама, да задобију своје људе, али већма за мале нитковске послове достава и плаћају то ситним преимућством засебног сопчета, набавке намирница, и прећутне корупције. Неочекиван је за Немце био моменат код наших највиших команданата, када су им ови сервилно, а готово и искрено прилазили. На то гледају са неверицом. Није им све јасно. И они су на опрези. Немци не знају да је та опреза у великом броју случајева била излишна! Они и не увидеше колика је тесна могла бити та сарадња! Реализам који препоручује њихово упутство, цитирајући чак и Цвијића и Геземана, преварио их је. Уосталом они иду увек на то да и своје најбоље пријатеље дискредитују, да би их сигурније држали. Они нас завађају, али и своје сараднике не штеде. Желе несигурност у многим фазама нашег робовања. Кад сматрају да треба да нас заплаше и умире, вешто убацују претње а стражари се преваре и понекога погрешно ране или убију, зашто нам се командант после као извини. Има да влада неизвесност, ритам живота не сме да се устали.

Врло је чудна чињеница да Немци стоје цепидлачки на принципу права, које додуше, стално изигравају. Имају средњовековно обожавање правног формализма и слова закона. Тако и мере, које према нама чине увек потичу да се изађе на сусрет тобожњим жељама наше већине. Тако одвајају Јевреје у засебне бараке, пришивају им жуту звезду, не издају им ствари, правдајући се мишљењем наших надлежних. То се доцније све укида интервенцијом Женеве, али не и интервенцијом тих фактора. Тако и сеобе из бараке у бараку, у специјалне логоре у логору и у друге далеке логоре, све се то врши по споразуму са нашима, по њиховој директној иницијативи. У логору у Оснабрику то се видело као у филму сталним одласком и доласком Немаца "српског" ђенерала Љубе Бабића као гласоноше од наших генералских барака ка немачкој команди. Проскрипционе листе састављају читави наши штабови. Немачки командант у Оснабрику издао је генералу Мити Живковићу и друговима уверење које је имало да личи на буквицу о добром владању. Та је сведоџба истакнута на званичном месту и у њој се каже да поменути српски генерали нису сарађивали са Немцима! Ако су наши генерали каткад, било у наивности, било у покварености, помишљали да их овако писмено "покрива" - Немци су знали шта чине! Увек да укаљају, макар и своје сараднике! Немачке заробљеничке архиве садрже документа из којих се види како су немачке власти радиле стално на предлог наших. Наравно да они не спомињу колико је тај предлог одговарао и њиховим жељама.

Напомена:

[1] Невежа - незналица

(1945)

На Растку објављено: 2008-03-11
Датум последње измене: 2008-03-11 20:34:02
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује