Милош Тривунац

О Немцима (1912)

Фрагменти

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

МИЛОШ ТРИВУНАЦ (1876, Алексинац - 1944, Београд), угледни европски германиста, оснивач и професор катедре за немачки језик и књижевност Београдског универзитета. Школовао се у Нишу, Београду, Минхену и Лајпцигу; у Минхену 1902. одбранио докторску дисертацију посвећену делу Гијома Бидеа, једног од најпознатијих француских класичних филолога. Објавио велики број студија на немачком и српскохрватском језику.
Главна дела: Aus dem Leben G. Bude′s, 1902; Guillaume Budйs De l′ Institution du Prince. Ein Beitrag zur Geschichte der Renaissancebewegung in Frankreich; Жена у Гетеовој поезији, 1908; Гетеов Фауст, 1921; Гете, 1931; Гетеова светска књижевност, 1933; Немачки утицај у нашем језику, 1937; Гетеов Клавихо, 1938.

 

Немци су део великог германског племена, коме од данашњих народа припадају још и: Енглези, Холанђани, Фризи (на обали и неким острвима Северног мора) и скандинавски народи: Швеђани, Данци, Норвежани и Исланђани. По језику чине Немци једну исту групу са Холанђанима, чији се језик у граматици сматра само за немачко наречје, а врло блиску групу са Енглезима и Французима.

Назив Немац, који је у нашем књижевном језику у искључивој употреби, долази, по најраширенијем тумачењу, од речи нем, и означава првобитно све оне који говоре неразумљивим језиком, који су неми за оне којима се обраћају, дакле су странци. Назив је, као што се види, у том случају добио у току времена уже значење, јер данас означава не странца уопште, већ једну специјалну врсту странаца. По другом, новијем тумачењу, назив Немац долазио би од имена германског племена Nemetes, које је у време Јулија Цезара живело на Рајни. Није међутим немогуће да је народна етимологија, баш и кад би то био случај, довела реч Немац у везу са нем, и то на малочас поменути начин.

Али треба забележити и то да наш народ, насупрот књижевном језику, Немце обично назива Швабама. Тај назив није неоправдан, и не би било нимало штете да је он унет и у књижевни језик. Јер је српски народ у овом случају поступио као и француски; то јест он је име швапског племена, чији му је један део географски најближи од свих Немаца, пренео на цео немачки народ онако исто као што и Французи све Нeмце зову Алеманима или Аламанима, а Немачку Алеманијом (allemand, Allemagne), из простога разлога што се немачко алеманско племе, у Елзасу и Швајцарској, налази у њиховом непосредном суседству. Овоме треба додати да и у Финској, из истог разлога, све Немце зову Саксонцима. Сва су та уопштавања могла доћи утолико лакше уколико је код Немаца национална свест столећима била далеко слабија од племенске; сасвим је дакле природно што неки од околних народа нису Немце схватали као целину, кад се ни они сами нису осећали као целина. Занимљиво је, најзад, да реч "Шваба" показује и даље тежњу да се развија у правцу сасвим супротном ономе којим је ударила реч "Немац", узимајући све шире значење. Јер данас "Шваба" код нашег народа врло често означава не само Немца, већ уопште становника западне и средње Европе, и на тај се начин приближује значењу "странац", које је реч "Немац" имала као полазну тачку.

Сами пак Немци називају свој језик deutsch, а себе Deutsche. Реч deutsch значи првобитно народни, јавља се крајем осмог века - разуме се, у знатно другачијем облику - и то искључиво у латинским текстовима (theodisca lingua), да насупрот латинском језику, уобичајеном у цркви, означи народни језик. Чак назив у прво доба није везан само за данашњи немачки језик, већ означава и језике других германских племена: Англосаксонаца, Лонгобарда и Гота. У којој је мери тај назив првобитно везан само за латинске текстове, види се по томе што један немачки писац деветог века (Отфрид) назива у своме немачком тексту језик којим пише франачким, а у латинском наслову тога истог текста употребљава за исти језик горе поменути назив theodiscus. Крајем десетога века јавља се тај назив и на немачком (код Ноткера), али опет само за језик, а не и за народ и земљу. Тек од дванаестог века та реч није више везана само за језик, већ означава и народ, земљу и обичаје, добијајући на тај начин своје данашње специјално значење.

Из свега овога међутим јасно излази да о Немцима, кад је у питању доба пре осмога века, не може бити говора оделито, већ само у вези са осталим Германима. Јер иако Германи, откад се зна за њих, не представљају хомогену масу, већ скуп племена која се ни сама не осећају као целина, место данашњих Немаца у томе шаренилу није тачно познато. Али је, с друге стране, извесно да се у том шаренилу налазе и они и да, према томе, оно што важи за карактеристику свих Германа од осмог века мора у главноме важити и за њих...

Сеоба народа је, по речима Куна Франкеа, једнога одличног књижевног и културног историка и професора универзитета у Чикагу, врло кобно утицала на Германе. Додир с културом био је за полудивља племена утолико фаталнији уколико су им њене мрачне стране биле далеко приступачније и ближе од светлих. Али да је понека и од ових ипак морала обасјати Германе, разуме се по себи, мада тих случајева нема много.

Тако се већ у четвртом веку јавља код Западних Гота азбука, коју је њихов епископ Вулфила (381) саставио највећим делом из грчких, а затим из латинских и германских елемената. У историји германске културе то је свакако један врло важан догађај. Осим тога, крајем петог и почетком шестог века под остроготским краљем Теодориком, а нарочито крајем осмог и почетком деветога века под франачким краљем Карлом Великим, јављају се покушаји да се створи организована држава на културној подлози, што су такође важни догађаји, мада ни у једном ни у другом случају не може бити говора о чисто германској држави, а још мање о неком трајном успеху и правој култури; довољно је, на пример, сетити се само на како је свиреп начин Карло Велики ширио хришћанство међу Сасима, па да се види колико је у његовом покушају могло бити истинске културе. Најзад, ратнички успеси кроз читав период морали су пробудити свест Германа о властитој вредности, и о томе врло речит пример пружа нарочито предговор франачком националном законику (око 500. године), познатом под именом Lex Salica: "Славни франачки народ, заснован самим Богом, храбар у оружју, јак у миру, мудар у савету, племенитога стаса, сјајнога здравља, ванредне лепоте, смео, брз, чврст, обраћен у католичку веру и чист од јеретиштва... то је народ који је, будући јак и срчан, у борби стресао са свог врата претешки римски јарам"...

Од сеобе народа има дакле код Германа и позитивних последица, само их има мало, много мање од негативних и, сведен на неколико речи, резултат од додира са римском империјом изгледа код Германа овако: стара патријархалност је пропала, а на њено место није дошла култура, већ наличје културе, које, удружено са још сировим и дивљим наравима, пружа језовите примере моралног опадања и пропадања.

*

Тако отприлике стоји са германским живљем при крају сеобе народа, у доба када се у његовој средини почиње мало јасније оцртавати немачки народ. Јер то је не само доба када се немачки народ, и по типу и по језику, почиње осећати као различит од других народа, већ је то у исти мах и доба када се почињу јављати први споменици његове писмености и књижевности. Национална свест још дуго није ту, заједничкога имена такође још нема, али се од осмога века ипак већ може говорити оделито о Немцима. а не, као дотле, само о Германима уопште. Тек одатле, дакле, може се говорити и о немачкој националној индивидуалности.

По себи се међутим разуме да за најстарије доба има мало потребних података. Извори за упознавање индивидуалности једнога народа уопште су и сувише многоструки да би могли бити потпуно заступљени од самога почетка. Али је с друге стране утешна околност у томе што у оделитом животу немачкога народа нема ни једног племена које би се, по својим последицама, могло мерити са оним преломом у животу Германа што га је изазвала сеоба народа. Ако дакле између Немаца деветога и Немаца деветнаестога века у суштини има разлике, она ипак не може бити тако велика, да би требало засебно говорити о једном, а засебно о другом. Много би пре, можда, требало правити разлику између југозападних и североисточних Немаца, јер су ту понеке карактерне црте одиста приметно различне. Али кад је у питању општа карактеристика, онда се по себи разуме да се понајпре морају имати у виду оне особине и црте које су заједничке свима Немцима, а та се разлика може додирнути само као саставни део опште карактеристике.

Међу изворима за упознавање народне индивидуалности језик несумњиво долази на прво место.

Он је, пре свега, најстарији и најсталнији извор. По речима познатог немачког књижевног историка Шерера, он је као какав "прастари старац који је преживео стотине и хиљаде година, примајући у се безбројне успомене од вредности". Уз то је језик несвестан отисак душе народа, бар највећим делом. Стога је он у исти мах и најнепосреднији извор. У коликој мери он може бити поуздан, показује уосталом на врло речит начин подударање немачког језика са Цезаровим и Тацитовим извештајима о Германима. Тако, на пример, данашња реч "das Volk" (народ) значи првобитно "одељење војске"; данашња реч "die Reise" (пут, путовање) значила је у раније доба "ратни поход", а данашњи глагол "reisen" (путовати) има још и у Лутерово доба значење "предузети војни поход". Још је, можда, интересантнији случај са популарним изразом "krieger" (добити); он има не само исти облик, већ и исто порекло са изразом kriegen - ратовати, одајући на тај начин своје првобитно значење: "добити ратом", из којег се у току времена развило данашње: добити уопште. И данашња реч "Herberge" (гостионица, преноћиште) пружа такав исти пример, јер првобитно значи: склониште за војску, логор. Сви ти изрази указују и сувише јасно на ратничку прошлост немачког народа, описану код Цезара и Тацита. Таквих би се примера могло навести још врло много, али су и ови довољни да покажу колико је језик важан и поуздан као извор за упознавање народне индивидуалности.

Кад се међутим о Немцима суди по њиховом језику, мора се доћи до многог неповољног закључка.

Нико мање већ Јаков Грим, велики и добри Јаков Грим, одушевљени обожавалац српске народне поезије и српскога језика и велики пријатељ српскога народа, сматрао је, на пример, за потребно да у Пруској академији наука прочита нарочит састав "О педантности у немачком језику". А да нико не би био у недоумици о томе шта с тим хоће, он у самом уводу истиче да "преимућства и недостаци језика стоје са чулним и духовним склоностима народа који их говоре у јачој вези но што се мисли", додајући уз то отворено да би, по његовом мишљењу, Немци први пронашли педантност кад је случајно не би било раније. Другим речима, он о педантности у немачком говори стога што налази да она илуструје педантност Немаца.

Педантност, по Гриму, избија у многим особинама немачког језика, али њега, с правом уосталом, највише једи такозвана почасна употреба трећег лица множине. Тамо, наиме, где је код нас или код Француза нелогичност само упола заступљена (једном се лицу из почасти говори у множини, и то је нелогично, али је логика сачувана бар утолико што се говори у другом лицу), имају Немци у исти мах и множину и треће лице, и наше: "ви говорите", управљено једном лицу, гласи у немачком "Sie sagen", што буквално значи: они говоре. На тај су начин Немци претекли и Талијане. Јер ови, истина, из почасти такође употребљавају треће лице, али бар у једнини, и то са разговетним осећањем да се то треће лице односи на господство онога коме се говори, а не на њега самога.

Али је у тој особини немачкога језика тешко видети једино педантност, као што то чини Грим. У њој се, напротив, много пре огледа претерана ревност Немаца да старијему, нарочито претпостављеноме, укажу што више почасти. У раније доба је, на пример, за указивање почасти лицу коме се говори било довољно само "еr" (он) које је стајало уместо "der Herr" (господин), налик на данашњу употребу у талијанском; али се од седамнаестога века почиње сматрати да још ни то није довољно, и онда се јавља множина, која је имала да означи: да лице коме се говори не представља само једнога господина, већ више њих, то јест да вреди колико више њих. Тако се, ето, дошло до данашње нелогичне, чак смешне употребе трећега лица множине (Sie - они) у значењу: "ви", или, још тачније, у значењу "ти". Старо је "еr" после тога, разуме се, добило нижи ранг и завршило своју каријеру као ословљавање за слуге и млађе.

Укочен и неприродан ред речи, против кога се Грим опет с правом буни, такође има мало везе с немачком педантношћу - иако Грим мисли обратно - већ је понајпре израз немачке крутости и неокретности, која је од вајкада предмет подсмеха. У једној ваљаној немачкој књизи стоји, на пример, о тој немачкој особини од речи до речи ово: "Као што већ у латинским прерадама скаске о животињама финији представници животињског царства добијају француска имена, а дивљији и незграпнији, приказани као да су Немци, немачка имена, тако исто и данас неотесанога простодушнога Немца радо упоређују са чупавим медведом и већ Лесинг пушта Дају да у "Натану Мудром" назове витеза темпловског реда "немачким медведом". Да би се могао оценити домашај овог признања, треба поменути да се оно налази у књизи професора Вајзеа, која је добила награду веома разгранатога "Удружења за немачки језик" (Deutscher Sprachverein) и доживела више издања, те на тај начин не представља какво усамљено мишљење, већ погледе које дели већина образованих Немаца. И одиста, том одсуству гипкости и окретности одвајкада тако карактеристичном за просечнога Немца, одговара потпуно и укочен ред речи у немачком језику.

Одвећ често стављање глагола на крај реченице нарочито у прошлом придеву - против којег се Грим такође с правом бунио, опет није израз немачке педантности, већ немачкога стрпљења. У самом Гримовом саставу почиње, на пример, трећи одсек реченицом која, преведена од речи до речи, изгледа овако: "Пошто најприснија преимућства и недостаци језика јаче но што се мисли и чак више но друга блага са чулном као и духовном природом и склоношћу народа којима припадају у вези стоје, то..." Између подмета "преимућства и недостаци'' и прирока "стоје (у вези)" налази се дакле преко двадесет речи, које треба пажљиво прочитати и мирно чекати на глагол; а у глаголу је међутим цело објашњење реченице, те је сасвим природно што се за све време стално осећа потреба да се он што пре сазна. Таква се особина у језику могла појавити и одржати само код народа у чијем се речнику налази и таква реч као што је "Sitzfleisch", јединствена по свом склопу и пореклу, и која, слободно на српски преведена, значи "истрајност, стрпљивост".

Има међутим још једна особина немачкога језика, о којој Грим уопште не говори, а која такође испољава исту особину немачкога народа: то је одвајање наглашених предметака од глагола. Човек, на пример, понекад мора, пошто је у реченици наишао на глагол "hцren" (чути) да прочита или чује још десетак или више речи док најзад не дође једно"аuf" (на), које му покаже да у том случају нема посла са глаголом "чути" ("hцren") већ са глаголом "престати" (aufhцren). Да је за такве случајеве, који су у немачком врло чести, такође потребно нарочито стрпљење, не треба нарочито доказивати, и ова је особина за Немце у најмању руку онако исто карактеристична као и стављање глагола на крај реченице...

Грим за немачку педантност има и нарочито објашњење; он њено порекло тражи у "смотреној тачности и лојалности". Биће међутим пре да оно лежи у тамном осећању које и сами Немци имају о својој склоности ка нејасности. Нико се, на пример, не буни против изреке: "што није јасно, није француски"; међутим тешко да би и један Немац смео тврдити да оно што није јасно није немачки. Напротив, њихов највећи песник (Гете) и њихов највећи филозоф (Кант) - да о другима не говоримо - одликују се нејасностима које су понекад неприступачне и поред најбољих коментара. Да ни код немачког језика, и поред све његове укалупљености, главна одлика није јасност; да се он чак, насупрот француском, талијанском или енглеском, одликује извесном замотаношћу која подсећа на натмурене и магловите крајеве северних области - о томе не може бити никакве сумње. Довољно је само сетити се неких већ поменутих особина (на пример, стављање глагола на крај реченице и одвајања наглашених предметака), па увидети велику заосталост немачкога језика у погледу јасности и према романским и према словенским језицима. А кад се све то има на уму, онда се лако може разумети и претерана ревност Немаца да буду што јаснији, из које понајчешће произилази велика опширност, али доста често и педантност.

Поред довде поменутих црта - за које Грим, уколико их додирује, има већином једно објашњење пружа немачки језик још и доста других особина, карактеристичних за немачку народну индивидуалност.

Тако, насупрот романским језицима, нарочито талијанском, који се одликује обиљем самогласника, па према томе и благогласношћу, има немачки много мање самогласника; "јер тамо (то јест у талијанском) долази 10 самогласника већ на 11 сугласника, а у немачком тек на 18", стоји у књизи професора Вајзеа. И не само то, него су одвећ чести сугласници понекад тако комбиновани да је њихов изговор за странца ако не немогућан, а оно свакако врло тежак. Изрази као: die Pflicht (дужност), der Herbst (јесен), еs herbstelt (јесен почиње, ту је јесен), du schiltst (грдиш), der Pfropf (запушач) итд. итд. свакако немају себи равних у романским, а ни у словенским језицима.

Из таквих се речи међутим, са доста сигурности, може прочитати да код Немаца лепота спољашњега облика игра много мању улогу но, на пример, код њихових западних суседа Француза. То потврђују не само Шерерове речи, по којима Немци од вајкада више цене садржину од облика, већ то доказује и неуглађени спољашњи облик врло многих научних и књижевних дела. По речима из једне добро познате немачке књиге, "Немци често због садржине занемарују облик, и далеко од тога да својим мислима по сваку цену даду лепу одећу, они се нажалост и сувише често задовољавају првом одећом која им дође под руку... те стога често имају заморан и гломазан стил". После те напомене довољно је сетити се још само Гетеовог Фауста, највећег немачког књижевног дела, које, и поред свих својих несумњиво ретких особина, као целина пружа пример јединствене нескладности и недовршености...

*

Као једну од својих најбитнијих особина истичу Немци верност и лојалност, и "немачка верност" је, бар код самих Немаца, већ прешла у пословицу. Занимљиво је међутим да језик о њој не пружа никаквих доказа. У великој невољи, поменути немачки професор Вајзе је додуше за ту особину пронашао чисто негативан доказ, али је он врло сумњив. Вајзе, наиме, као Гетеово мишљење наводи речи једне јунакиње у Гетеовом роману Виљем Мајстер, које гласе: "Ја, хвала Богу, не налазим ниједне немачке речи да изразим реч перфидан у њеном целом обиму. Наше је бедно treulos (вероломан, подао) према њој невинашце. Перфидан је подао с уживањем, обешћу и злурадошћу." Међутим, ове речи Гетеове јунакиње не морају, пре свега, бити Гетеово мишљење. Она је толико љута на француски језик и његове речи само стога што је њен "пријатељ", који јој је раније писао на немачком, почео у преписци служити француским тек онда кад је зажелео да је се отресе; она при том изречно примећује да је он то учинио зато што му је на страном језику било лакше писати ствари због којих би, да су на матерњем језику, морао црвенети. Не стога, дакле, што је француски згоднији за обмањивање од немачког, већ стога што обмана на страном језику изгледа мање страшна но на матерњем, служи се неверник француским језиком. Што напуштена драгана у својој огорчености назива тај језик перфидним, иако је пре тога налазила да је леп, може се сасвим лако разумети; али се утолико мање може неко позивати на њене речи. Но још је много важније да немачко treulos није невинашце према француском perfide, и да Немци нису сиромашни у сличним изразима. Довољно је само сетити се речи: falsch, hinterlistig, tьckisch и heimtьckisch, које, отприлике, одговарају изразима: лажан, кваран, подао, подмукао, па видети да Немци нису у неприлици кад треба изразити стање супротно верности и оданости. Наведене речи из Виљема Мајстера тешко, дакле, да што доказују.

Има међутим једна немачка реч која говори директно против немачке верности, а које се Немци не сећају кад је реч о немачком националном карактеру; то је данашње "albern". Та је реч некад значила: сасвим истинит, сасвим искрен (alawдr, al-wдre), док данас значи: будаласт, детињаст. Бити сасвим искрен значи, према овоме: бити будаласт, бити детињаст. Да такво развијање значења не би било могућно код народа који изнад свега стављају верност и искреност, разуме се по себи; значи, дакле, да је стара германска верност почела рано бледети и да се, као и неке друге лепе германске особине, није потпуно сачувала и у доцније време.

Историја немачке речи Gast потврђује међутим потпуно Цезарова и Тацитова саопштења о германском гостопримству. Етимолошки истоветна са латинским hostis (непријатељ), та реч првобитно значи: странац. Док је као што се из овог види, странац за Римљане био то исто што и непријатељ, дотле је за Германе - као и за Словене, уосталом - био: гост, намерник. Треба ипак поменути да је овакво развијање значења карактеристично само за негдашње Немце; код данашњих је ту потребно извесно ограничење, јер су, које култура, које релативна немаштина, великим делом збрисале гостољубље, и за њега се понекад не зна ни онда кад су у питању најближи рођаци. Али је зато стари пријатељски однос према странцу очуван код данашњих Немаца на један други начин: у очима просечног Немца странац и данас, у доба највеће немачке моћи, важи више но његов земљак, њему се даје првенство и указује свако поштовање докле год он својим личним држањем не покаже да то не заслужује. Изузетака од овога, разуме се, мора бити, нарочито с обзиром на разна политичка непријатељства и на утицај штампе; али је зато ипак ван сумње да је Немац у односу према странцу права супротност Енглезу, за кога све народности без разлике долазе после његове.

У вези с овом особином Немаца стоји свакако, бар донекле, и огроман број страних речи у немачком језику. Страних речи има у свим језицима, па према томе није чудо што их има и у немачком; али тешко да ће у том погледу иједан други језик моћи показати оваквих примера каквих пружа немачки.

Пре свега, пада у очи да су у немачком језику често страног порекла сасвим обичне речи, као: die Pflanze (биљка), das Fenster (прозор), die Butter (масло), der Kдse (сир) и тако даље, које су све узете из латинског. Али још више падају у очи речи као: der Onkel (стриц, ујак, теча) и die Tante (тетка, стрина, ујна), које су узете из француског (l'oncle, la tante), или der Grossvater (дед) и die Grossmutter (баба), које су дословни превод француског grand-pиre и grand-mиre. Те речи нису узете из невоље, стога што не би било потребног израза у немачком, већ једино зато што су стране. За Onkel, на пример, имају Немци своју реч Оheim, која је сад готово потпуно истиснута из говора; исто тако је и немачки израз Muhme морао устукнути пред француским Таnte; за Grossvater и Grossmutter имали су Немци некада такође своју реч (der Ahne), која се потпуно повукла пред поменутим француским преводима. Како се тај процес морао вршити, показује данашња борба између француског Cousin – Cousine с једне стране и немачког Vetter - Base (брат - сестра од стрица, ујака, тетке) с друге стране, борба у којој немачки изрази, бар у усменом говору, све више подлежу.

Да је у таквим случајевима главна ствар страно порекло, показују и неке излишне позајмице од Словена; на пример реч die Grenze (граница), за коју Немци имају своју реч (die Mark); или die Peitsche (бич) за коју такође имају своју реч (die Geissel). Али је можда најинтересантнији случај са војском, чувеном и опасном немачком војском, за коју су, поред немачког назива (das Heer) и у обичном и у званичном говору, још увек у обичају и француске речи: die Armee и das Militдr. Ту се најбоље види како се стране речи често трпе у немачком не стога што су потребне, већ стога што су стране.

Интересантно је, најзад, и оно што немачки језик казује о односу Немаца према природи. Поједини називи за цвеће показују, на пример, да је тај однос веома присан; називи: Vergissmeinnicht (поменак, буквално: не заборави ме), Stiefmьtterchen (дан и ноћ, буквално: маћехица), Schneeglцkchen (висибаба, буквално: снежно звонце), Maiglцckchen (ђурђевак, буквално: мајско звонце) и тако даље, одаје делом блиско познавање природе, делом велику љубав према њој.

Али су за однос Немаца према природи свакако карактеристична и погрдна имена из области животињског царства. Поред међународних грдња као што су: Esel (магарац), Schwein (свиња), Gans (гуска), имају Немци у свом речнику за грдњу и речи: Schaf (овца) и Schafskopf (буквално: овчја глава), које су свакако изразитије као грдње него ли, на пример, реч "коњ" (das Pferd), коју Немци никад не употребљавају у погрдном смислу. Не мање је интересантно да Немци реч Маus (миш) употребљавају ради тепања, тако да mein Mдuschen (буквално: мишићу мој) у ствари значи: душо моја, срце моје. Али је за Немце свакако карактеристично и то што се код њих реч Kuh (крава) никако не употребљава у погрдном смислу, мада су називи: Ochse (во), Rind (говече) и Rindvieh (стока) сасвим обични као грдња. Можда то долази отуда што се крава осећа као сувише блиска породици, јер је њена корисност исувише видна и непосредна. Али је вероватније да узрок лежи у томе што њена спорост и незграпност Немцима мање пада у очи но другим народима. За ово друго говори, пре свега, та околност што Немци реч Hund (пас) врло често употребљавају у погрдном смислу, мада је иначе пас код њих веома омиљена животиња. Осим тога треба имати на уму и немачку изреку: Eile mit Weile (жури се лагано), као и јединствену промену значења коју је у српском језику претрпело немачко "gleich, gleich" (одмах, одмах) давши познато: "клај-клај" са значењем: полако, без журбе. Обе ове ствари говоре, наиме, још речитије за то да Немци код краве нису могли уочити ништа што би се могло употребити као грдња, а нарочито не њену спорост.

Као што се види, и називи за поједине биљке, и погрдни називи из области животињског царства одају код Немаца једно у великој мери осећање за природу. То осећање, заједно са немачким бајкама, у којима све живи и дише извесном љубављу и доброћудношћу, говори опет несумњиво за то да немачки народ има врло много душе. Није, према томе, случај што се у немачком језику налази реч "Gemьt". која задаје толико главобоље кад је треба превести на који други језик, и којој у српском у главноме одговарају изрази: душа, срце. И у овој прилици, дакле, немачки језик одаје једну фактичку особину немачкога народа, и то једну врло симпатичну.

Међу изворима за упознавање народне индивидуалности долази књижевност свакако одмах после језика. Ако је она, стога што највећим делом није директна творевина целокупног народа, мање поуздана од језика, она зато пружа виднија и изразитија обележја народне индивидуалности, обележја из којих се може читати као из отворене књиге. Али је она и поузданија но што би се могло помислити. Остављајући на страну народну књижевност, која се по својој поузданости може мерити с језиком, па га чак и оставити за собом, књижевност уопште постаје са више народног учешћа но што на први поглед изгледа. Књижевници су представници свога народа не само по томе што су из њега поникли и рођењем донели на свет његове просечне особине, већ и по томе што су у разним правцима подложни његовом утицају, и што својом популарношћу и својим местом у историји књижевности представљају укус и идеале свога народа. Отуда није претерано рећи да је књижевност једног народа онаква, какав је и он сам. Није, према томе, никакво чудо што се подаци које о Немцима пружа немачка књижевност готово у длаку поклапају са подацима које је дао немачки језик.

Пре свега, известан немар према спољашњем облику, за који је језик дао тако речитих примера, налази потврде и у књижевности. То се нарочито види кад су у питању поједина књижевна дела као целина, кад је реч о њиховој композицији. Или се у таквом случају осећа извесна нескладност између појединих делова, или избија несразмерност појединих делова према целини. За старије доба даје о томе доказа најбољи народни еп "Нибелуншка песма", као и најбољи уметнички еп "Парсифал", дело песника (Волфрама од Ешенбаха) који се и иначе може сматрати као један од најтипскијих представника свога народа. За новије доба ту је Гете са својим Фаустом, а за најновије Лилиенкрон, чији се већи радови не само одликују потпуним одсуством реда и композиције, већ и одсуством склада између појединих делова. "Ниједан Немац не би могао извести јасан склоп Дантеове Божанствене комедије", гласе речи угледног немачког књижевнога историка Рихарда Мајера, професора немачке књижевности на Берлинском универзитету. Значи, дакле, да су са том својом слабом страном и у самој Немачкој начисто.

Али како да се објасни та слаба страна? Само оскудицом осећања за лепоту облика, тешко, јер би се такво објашњење могло примити само донекле, и то опет не у свима случајевима. Потпуно објашњење треба, према томе, тражити на другој страни. И оно одиста и лежи на другој страни. Оно се понајпре може наћи у јасно израженој партикуларистичкој црти немачког народа, која избија у најразличнијим облицима. Пре свега, у језику. У немачком се не само речи никад не сливају уједно као, на пример, у француском, већ се, напротив, врло често нарочитом паузом у говору одвајају једна од друге; францускоме mon oncle (мој стриц), које у говору гласи као једна реч (mononcle), одговара у немачком говору: mein Onkel, са нарочитом паузом између mein и Oncel (mein-Onkel). Та иста партикуларистичка црта избија и у свакидашњем животу Немаца. Код њих, на пример, нема ни издалека оних блиских веза које ничу из сродства или пријатељства; одржава се извесно одстојање не само према суседу и туђину, већ и према ожењеном брату или удатој сестри. Отуда и неке ситне навике, које само јаче осветљавају исту црту. Немац ће, у свакидашњем опхођењу, и пред својим сасвим блиским познаником дубоко скинути капу, па се чак и поклонити, али по правилу неће пружити руку ни онда када је тај познаник не само његов земљак, већ и његов школски друг, слушалац истог факултета на коме је и сам. Немци, даље, ретко један другом говоре ти. У њиховом се друштву, поред тога, по себи разуме да свако за себе плаћа, па ма оно било састављено из сасвим блиских познаника или чак и рођака. И тако даље. Све су то ситнице, али ситнице врло карактеристичне, и то тим више што код немачких западних суседа Француза изгледа сасвим другачије, може се чак рећи обратно. Значи дакле да оне нису последица културе, већ једне специфичне немачке црте: склоности ка партикуларизму. Та иста партикуларистичка црта испољава се веома јасно и у политичком погледу. Немачка царевина представља и данас, након четрдесет година свога постојања, не само скуп јасно издвојених већих и мањих држава са засебним владаоцима и парламентима, већ, што је још важније, и скуп разних племена са потпуно развијеном и јасно израженом племенском свешћу. Баварац се и данас, кад има пред собом Пруса или Саксонца, осећа пре свега као Баварац, и обратно. Тек пред странцем је сваки од њих у првом реду Немац, па ни онда увек, а Швајцарци немачке народности чак врло и радо говоре о своме евентуалном рату с Немачком.

Је ли онда чудо што је најјача страна немачке књижевности лирика, тај најличнији књижевни род, најпогоднији за индивидуалисте и изоловане природе? Је ли чудо што је и највећи немачки песник у првоме реду и пре свега лирик? Јер околност да се Гете са великим успехом огледао у свим књижевним родовима, и да је Фауст, његово најзначајније дело, драма, не мења ствар нимало; најлепше стране у Фаусту су чисто лирске природе. Гетеов Тасо је такође много интересантнији по свом лиризму но по својој драматичности, а Вертер, Гетеов најбољи роман, и у исто време најбољи немачки роман, јесте чиста лирика од почетка до краја...

Немачка књижевност је далеко од тога да страном утицају подлеже само у формалном погледу; напротив, као и немачки језик, она показује најразличитије позајмице са стране, одајући исту црту немачког народа: велико поштовање према свему што је страно и радо примање туђих навика и особина....

*

Слика која се о немачком народу добија на основу његовог језика и његове књижевности има међутим више карактер силуете но праве слике, јер су појединости у њој, иако врло карактеристичне, мало живописне. Тих живописних појединости има много више у опаскама које су о немачком народу чинили, било други народи било он сам, и у готовим карактеристикама које су о њему давали разни истакнути писци, Немци и странци.

Кад је реч о упознавању једног народа, није, према томе, на одмет знати и шта се мисли о њему. Разуме се, само није на одмет; јер се с те стране не могу ни издалека очекивати онако поуздани резултати као код језика и књижевности...

Тако, наш народ радо признаје да је "Шваба ђаво" кад је реч о каквој техничкој умешности, мада се иначе радо подсмева његовој неокретности у свакидашњем животу. Ако је случајно какав израз или изрека плод чисте мржње, онда се то обично види на први поглед; тако Руси, на пример, имају пословицу која гласи: "Мада је Немац добар човек, боље је обесити га."

Посматране у тој светлости и са тим оградама, изреке и пословице о Немцима пружају материјал који никако није за одбацивање. То важи не само за стране, већ и за немачке изреке о Немцима. Јер народ у свом мишљењу о себи није увек оптимиста; напротив, као и појединац, он је врло често склон да код своје куће много шта види у горој светлости но што је у ствари, а нарочито у горој светлости но што је код других народа, и изрека да је у туђој руци комад увек већи важи за народе готово толико исто колико и за појединце. У нас ће се, на пример, рећи "српска посла" за штошта што уопште није слаба страна, или ако јесте, а оно се не налази само код нас, већ и код других народа, и то код њих понекад у јачој мери но код нас.

Код Немаца су ти песимистички погледи на себе још чешћи но код нас. Они, на пример, имају изреку, по којој су "Французи мудри пре дела, Талијани на делу а Немци после дела" - изрека којом они сами у погледу умешности дају себи очевидно најгоре место. Међутим, и Французи и Талијани дају Немцима у том погледу најбоље место, признајући им да су мудри баш на делу. Француска пословица гласи: "Талијан је мудар претходно, Немац на делу, а Француз накнадно", а Талијанска: "Талијан је мудар пре него што ради неку ствар, Немац кад је ради а Француз кад је већ готов." Али не само Французи и Талијани, већ и Енглези и Пољаци дају Немцима то исто место у својим пословицама. Значи, дакле, да су Немци гледали на себе и сувише песимистички када су у својој пословици одрекли себи баш ону особину коју им сви други признају. Како неповољно они умеју да гледају на себе, показује, уосталом, још боље израз "der deutsche Michel", који, по немачком тумачењу, првобитно значи "глуп, суров", затим "гломазан, тром, неспретан, сањив", а само по изузетку: "стрпљив, истрајан, жилав". А баш тај израз употребљавају Немци о себи отприлике онолико исто колико и ми "српска посла", те је за њих, "der deutsche Michel" готово синоним за реч "Немац". Али они, поред тога, имају и израз који се тачно поклапа с нашим "српска посла": "Немци остају Немци" ("Wir Deutschen sind halt Deutsche") употребљава се код њих врло радо кад год треба означити какав наопаки рад...

Листа страних изрека и пословица, повољних по Немце, врло је ограничена. Уколико их има, у њима се Немцима, пре свега, радо признаје умешност у раду и трговини. Французи, Енглези и Талијани имају пословицу која гласи: "Код Немаца је умешност у прстима", док Пољаци кажу: "Талијан је за доктора, Немац за трговца, а Пољак за хетмана." Амо иде и српска: "Нит' је Србин за бирташа, нити Шваба за гајдаша", као и већ поменуто признање: "Ђаво Шваба." Затим се Немцима, уз пословну умешност, радо признаје вредноћа и жилавост у раду. Американци имају пословицу, по којој се "Немац обогати и тамо где би Американац умро од глади", а Руси, ако је веровати једној немачкој збирци пословица, налазе да "Немац, као врба. успева где год га човек посади". У пословицу је ушла и "немачка вредноћа". Немцима се, најзад, признаје још и ученост и ревност у писању књига. У Галицији се каже: "Никад нећете надмашити жену љубављу нити Немца писањем", код Француза израз "Написати књигу као Немац" значи то исто што и "Написати врло учену књигу", а Руси имају израз "Немачка ученост"...

Сами Немци такође немају о себи много похвалних изрека и пословица. Уколико се јављају, у њима се, поред верности и честитости, истиче стрпљење и постојаност, мање храброст. Међу последњима се, тачношћу свога тврђења, нарочито истиче ова: "Немца је тешко наљутити, али још теже одљутити." С њом се мора сложити свако који иоле познаје Немце.

Далеко је међутим већи број узречица, изрека и пословица које су по Немце неповољне. Њихов је број тако велики да сами Немци рачунају још у похвалне и такве изразе као што су: "немачки медвед" или "немачка флегматичност", налазећи да Американци првим означавају немачку "сталну вредноћу", а другим "немачку историју и конзервативност". Таква су тумачења могућна само тамо где је број неповољних мишљења одвећ велики да не би вређао национално осећање и где су, уз то, та неповољна мишљења препуна увреде за народни понос...

Немцима се, даље, приписује неотесаност и тромост. За Французе је Немац, "северни медвед" или "неспретни Немац", за Енглезе је "гејак", за Американце "грмаљ", а сами Немци веле: "Док немачки обућар прикупи свој алат, дотле је Француз или Талијан већ направио ципеле." Опет, дакле, подударност најразноврснијих извора, и то подударност која поражава...

*

По себи се разуме да међу Немцима, којих у самој Немачкој има око шесет милиона, не може бити хомогености. Додир и мешавина са другим народима у току векова учинили су своје, и данас је разлика између југа и севера (управо: југозапада и североистока) толика да сама собом пада у очи.

Нарочито је немачки југ тај који показује знатно одступање од просечних немачких особина уопште, а напосе од особина североисточних Немаца, који су, и поред делимичне мешавине са Словенима, углавном задржали свој германски карактер. То је крај који је дуго био под римском влашћу и који је у доба римског завојевања био насељен Келтима; више је, дакле, него извесно да у жилама Немаца који живе на обалама Рајне и Дунава тече доста римске и келтске крви, крви поромањених Келта, дакле углавном оне исте која тече и у жилама данашњих Француза. И како крв није вода, извесна духовна сродност јужних Немаца са Французима пада у очи на први поглед. Али је баш због тога и разлика између јужних и северних Немаца врло велика, јер је романска раса, дакле и Французи, сушта супротност германској.

Разлика између јужних и северних Немаца избија већ у спољашности. Док је код северних Немаца мрка боја косе и очију реткост, а висок узраст правило, дотле је код јужних Немаца обрнут случај, мрки се типови сусрећу готово толико исто колико и код јужних народа, а просечан је узраст средњи раст, који пре прелази у ситан но у крупан.

У језику такође избијају разлике. Док јужни Немци говоре спорије, са благом, готово срдачном интонацијом, служећи се деминутивима у свакој прилици, дотле северни Немци говоре брже и одсечније, богатећи немачки језик изразима као што су: stramm (усправан и укочен, одсечан), barsch (осоран), steif (крут) и тако даље. Уз то је говор јужних Немаца и звучнији од говора и дијалеката северних Немаца, у њему има више чистих, јасних гласова но на северу, а и кратки самогласници нису онако кратки као тамо. Речи klug (паметан) и Klage (жалба) гласе, на пример, на југу: клук, клаге, а на северу: клух, клахе. У речима: Katze (мачка), Lдmmer (јагањци), spinnen (прести) и тако даље, самогласници се много краће изговарају на северу но на југу.

Отвореност, будна машта, извесна срдачност и доброћудност, извесна веселост са лаким преласком у лакоумност јесу главне одлике јужнога Немца, док се северни Немци одликују трезвеношћу, уздржљивошћу, јаком вољом и извесном склоношћу ка иронији и сарказму. Први су се од вајкада одликовали у књижевности и уметности, док други имају много више успеха у војсци, политици и практичним странама живота. Није, дакле, случајно што су два највећа немачка песника, Гете и Шилер, који показују тако развијено осећање за лепоту облика, јужни Немци, нити је случај што су два највећа немачка критичара, Лесинг и Хердер, који се одликују извесном ратоборношћу и безобзирношћу, северни Немци. Тако исто није случај ни то што се течно приповедање, по правилу, налази само код јужних Немаца (Хебел. Готфрид, Келер), и што је најистакнутији немачки сатиричар (Буш) северни Немац.

Али се и по вери, и по симпатијама и антипатијама разликују јужни Немци од северних. Први су, доследни својим особинама и склоностима, остали претежно католици, док су други, недодирнути од романских утицаја, могли лакше окренути леђа католичкој цркви и поћи за Лутером, који је такође северни Немац. Први су и у раније и у новије доба (нарочито у Алзасу, Лотарингији и на Рајни) показивали врло много симпатија за Французе, док су се северни Немци стално истицали као непомирљиви носиоци немачке народне идеје. Још у доба Првог крсташког рата, који је дело Француза, рајнске се покрајине придружују походу, мада остала Немачка не узима у њему учешћа. Сличне се појаве јављају и у новијој историји. Југозападни немачки крајеви нису, по признању самих Немаца, осећали Наполеонову владу као неко зло, а познати Рајнски савез, створен под Наполеоновом заштитом, склопили су првобитно владари јужнонемачких држава. Насупрот томе, могао је Севернонемачки савез, из кога је после победе над Французима поникла данашња Немачка царевина, постати тек онда када је југ, са Аустријом на челу, претрпео код Кенигреца пораз од севера, оличеног у Пруској. Заоштреност између југа и севера достиже после тога врхунац, и да је ток француско-немачког рата од године 1870. био у почетку иоле повољнији, југ би се опет нашао раме уз раме са Французима, јер је Аустрија, као што је познато, била и вољна и спремна да се у том случају свети за пораз од 1866. године. Најзад, северни Немци и дан-данас не желе да се немачки делови Аустрије споје с Немачком, истичући да би у том случају католици добили у царевини превагу, што у ствари значи, казано мало отвореније, да би онда јужни Немци добили превагу над северним. Разлика између југа и севера, дакле, не само постоји, него има и доста крупних последица.

И баш стога што је разлика између јужних и северних Немаца и тако видна и тако важна, она се мора имати на уму кад је реч о карактеристици Немаца уопште.

(1912)

На Растку објављено: 2008-03-11
Датум последње измене: 2008-03-11 20:33:15
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује