Љубомир П. Ненадовић

Писма из Немачке (1911)

Фрагменти

Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд, 1996.

Писање је прилична забава, она ће ми растерати ову самоћу, прекратиће ми дуго време, а може бити да је и за ногу лековито.[1] Ко зна у чему природа крије лекове! Много хиљада различитих дрвета обрстили су дивљаци док су пронашли да је кинин лек од грознице; хиљаде година требале су им док су дошли до тог искуства. Може бити да су најпре видели да какво болесно живинче гриска ту горку корицу, па су после почели и они; и тако су се спасавали од грознице.

Многе лекове пронашла је људска глупост, као на пример овај: једном болеснику, који није знао шта је рецепт и апотека, напише доктор на једној 'артији лек, преда му 'артију и рекне: "Ово ћеш попити у чаши воде." Кад лекар оде, онда болесник ту 'артију, на којој је лек био написан, метне у чашу воде, и кад се 'артија мало размекшала, он је попије с водом и - савршено оздрави. Но има случајева где ни глупост не помаже. Једном болеснику препише доктор некакав прашак за лек и каже му да од тога прашка два пута на дан узима по један драм[2], или толико колико је један дукат тежак. Кад донесу тај прашак из апотеке, болесник, немајући драма, заиште од своје жене један дукат да према њему измери колико ће прашка узети. Жена му одговори: "Немам дуката, но ево дванаест динара, а то је равно колико и један дукат." - Тако болесник метне динаре на једну страну теразија, а прашак на другу, потом поједе тај прашак и цркне.

Немојте мислити да су то приче о Словенима. И код Немаца има прекрасне глупости. Њихова је мудрост мудрија, а глупост глупља него код других народа. На педесет милиона Немаца долази један мудри Кант; на четири хиљаде њих један лудак, а на сваку десетину један глупак. Њихове глупости из старога доба није нужно спомињати, то је давно било; али лане у баварској скупштини, говорено је о томе како баварски свештеници кад им се плати, истерају бес из стоке. У исто време била је парница у Штраубингену због тога што је један сељак са њиве свога суседа примамио сав плод на своју њиву. Тужилац, који је дуго времена био и заступник своје општине, доказивао је да то може бити и да је о томе и од свога свештеника слушао.

Говоре да су људи глупљи по оним земљама где се пиво пије, а оштрији где има више вина. По свој прилици истина је да од пива тело боље напредује него душа. Баварски мајори тако су дебели, да бисмо рекли да сваки под униформом носи једно буре пива. Они с таквим трбухом у старо време не би могли у Шпарти живети: спартански закони заповедали су да се штапом казне сви они што одебљају. - Професор Шак, из Грајхсвалда, једино прекомерној својој дебљини има захвалити што се и данас његово име спомиње. Он беше врло дебео. Петар Велики, кад га виде, зачуди се и повиче: "Ја желим да видим колика је сланина у овог човека, распорите га!" Професор Шак препадне се од тих царевих речи и на том месту умре од капље. Сада се он спомиње због тог случаја а не због своје учености. Петар Велики био је у свачему и велики чудњак и самовољник. У Витенбергу гледао сам једну разбијену Лутерову чашу. Петру Великом, кад је ту долазио, показали су где је живео Лутер и изнели су неке његове ствари и посуђе. Петар, кад узме Лутерову чашу, заиште да му је даду да понесе са собом као спомен. Кад му одговоре да не може никако бити и да се то чува као нека светиња, он потегне чашу и разбије. Сад комађе од те чаше показују путницима као две знаменитости: прво, што је из те чаше Лутер пио воду и вино; а друго, што је Петар Велики разбио ту чашу...

*

Ни у једну земљу не долази толико странаца као у немачке земље. Њихове државе граниче се са свима народима у Јевропи. Ниједан Енглез, Француз, Скандинавац ни Талијан не могу никад у Јевропи крочити а да се не додирну немачког елемента. Нарочито Руси, куд се год макну, ударе на Немце; они су им свуда на путу. Колико су услужни и љубазни, кад Руси преко њихових земаља путују, толико су неучтиви кад Руси пођу на исток.

Лепе су и простране земље у којима Немци живе; оне су испресецане прекрасним рекама, измешене са најлепшим долинама и бреговима, окићене богатим варошима и селима. Морских обала имају прилично и од неко доба користе се њима врло паметно. Прошлог месеца четворица њих, само у Данцигу, скочили су са обале у море и удавили се. Један између њих био је чувен лекар против водене болести; но ипак мору није ништа помогло: оно је и сада пуно воде.

Клима је умерена, а лети особито је пријатна. Поред реке Рајне, Мајне и Некара, роди добро вино, а свуда расте хмељ и хмељови за пиво. У сваком погледу, ово су прекрасне и врло уређене земље. Железнице, којих овде на све стране има, учиниле су те је путнички свет заборавио Италију. Сви иду по Немачкој.

У свима немачким земљама, осим песковитих равница око Берлина, радо се задржавају странци. Ови лепи и здрави предели, многобројне лековите воде, питоми обичаји, потпуна лична слобода и сигурност, добро уређени универзитети и гостионице, привлаче странце у свако доба године. Нигде не можете тако угодно и тако јевтино живети као у немачким земљама. У Француској има само две вароши у којима се странци задржавају: то је Париз и Ница. У раскошни Париз дођу те упропасте своје новце и своје здравље; а у скровито и питомо место Ницу иду те се лече и умиру.

Немци називају Париз Вавилоном; завиде његовој слави, његовој величини, индустрији и монументима и свему оном што Париз узвишава над свим другим варошима. Све вароши Јевропе и Америке угледају се само на Париз: носе хаљине, чешљају косу, пишу књиге, буне се, праве куће, играју, као у Паризу. Сав свет труди се да буде налик на Париз. Такве вароши нема на овој Земљи; нема је ни на Сунцу. Париз је врх цивилизације, коме све друге вароши теже. Минхен, Берлин, Беч и Напуљ, при сваком свом предузећу уздану: "Ах, према Паризу ми смо велико село!" Све велике вароши, када хоће штогод ново да заведу или да зидају, шаљу да виде како је у Паризу. Краљ пруски, кад хоће своју собу да намести лепо, зове мајсторе из Париза. Негдашњи херцег баденски, кад му се ципеле поцепају, слао их је у Париз да се окрпе: а познато је да и данас из удаљених земаља многи шаљу своје кошуље у Париз да се оперу. Једном мађарском магнату париске праље вратиле су неопране кошуље и јавиле му да такве прљавштине не могу примити да оперу. У Паризу све је друкчије, све је савршеније; и сунце, кад дође више Париза, труди се да по париској моди греје и светли. Та, одатле су најпре приметили да на његовој одећи има великих, тамних закрпа; да звезда Даница не игра правилно и да не треба пити шампањско вино за киселим купусом!

Кад дођете у Париз и одете кројачу да вам хаљине начини, он, узимајући меру, пита вас: "Где сте овај капут правили?" Па ако му одговорите: у Минхену или у Бечу, он вам онда сто погрешака на капуту покаже; љути се и виче: "Имају ли они људи руке? Имају ли очи? Зар се овако хаљине кроје? Зар се овако шију?!" - Ако одете чизмару он са сваке стране загледа вашу чизму и осмејкује се. Кад одете фризеру, ни он не може да се уздржи да вас не запита: "Где сте се последњи пут шишали?" - "У Ферари!" - Он одмах уздахне и повиче: "Ах! Бар толико би могли Немци научити: кад човека шишају, да га не нагрде!" Ако му приметите да у Ферари не живе Немци него Талијани, он ипак продужи Немце грдити. И самим Французима који дођу из Лиона, Марсеља, Тулона, треба много времена докле себе и своје одело не дотерају по париској моди. Докле год имате штап или мараму, или ма што друго што није у Паризу прављено, свак вас позна да сте из провинције, да сте паланчанин. Не само по хаљинама и по говору, него и по смеху и по ходу познају вас да сте странац.

Италија има три вароши које путници најрадије походе и у којима се задржавају: то је лепи Флоренц, свагда пун цвећа; Рим, пун старина и историјских развалина; и Напуљ, окружен лепотом и страхотом природе. Венеција је изишла из моде, свет неће више ни у панорами да је гледа; неће више ни њене слике, као негда, да купује и у својим собама да их веша; и путници и сликари престали су да је хвале и преузносе, као што су то чинили за време њене славе. С варошима бива као и са великим људима: како посрну, осиромаше, изгубе своје ласкатеље, свак им окрене леђа, нико их не походи. И богови селе се из њихових храмова!

У Енглеску нико не иде да се проведе, да ужива, или да поправи своје здравље. То је земља трговине, фабрика, дима и магле; то је земља где на минут рачунају и где грожђе сазри само у стакленим кућама. У Лондону сваки дан дођу и оду стотине хиљада путника и сваки је дошао и отишао својим хитним послом.

Немачких вароши, у којима се странци задовољства ради задржавају, има врло много. Међу те вароши треба рачунати и већи број швајцарских места, јер најлепши део Швајцарске, припада немачком језику и немачкој народности. Исто тако треба бројати у немачке вароши и она у Аустрији прекрасна словенска места и купатила у којима се словенски језик не говори.

У Италији и Француској морате живети по њиховом обичају: морате јести и пити како они хоће и како су они навикли. И сами Енглези, којима је врло тешко угодити и који се много поносе својом постојбином, исповедају да треба у Индији стећи, а на Рајни потрошити. Многи од њих тако и раде. Мора се човек зачудити, кад види колико их овуда има и кад види колико у овим крајевима - у немачким, јавним и приватним школама - има деце из Америке, Енглеске, Индије и других далеких земаља. Немачко васпитање деце допада се многим народима; оно је постепено, темељито, скромно и побожно. Најбоље одгајити и васпитати знају, Немци и Шведи - децу, Енглези коње а Талијани - свилене бубе и мајмуне.

Странац кад дође међ Немце, лако се упозна и стиче пријатеље; зову га и примају свуда; а где је у стану не разликују га од својих сродника. У Паризу морате непрестано седети у скупим хотелима. Како Французи, тако и Енглези замерају вам кад правите погрешке у њиховом језику. Ако не знате њихове обичаје, они вас сматрају за варвара и простака. Немци су добри и учтиви према странцима; но и странци су добри и учтиви према њима, јер сваке године само у ових пет рајнских купатила потроше и оставе три и по милиона талира.

Немци уважавају, примају и познају све оно што је код других народа добро. Они се уче и користе од свију народа. Французи и Енглези довољни су сами себи; они су као дијаманти: углађују се и усавршавају сами собом; мудрују сами својом мудрошћу; лудују сами својом лудошћу. Они себе држе да су први народи на свету. То им нико не може порећи. Они стоје данас на врху развића и цивилизације; они су најсавршенији сој људског рода, као што су бенгалски тигрови најсавршенији сој мачјега рода, као што је ерфуртски купус најсавршенији сој свога рода. - То су такве главе, да им се сва Јевропа чуди. С особитим поштовањем сви народи спомињу њихово име, а они с особитим поносом гледе на друге народе. Све што је са стране, нема у Енглеској и Француској цене ни уважавања. Они не носе хаљину која није у њиховој земљи изаткана, не читају књигу која није на њиховом језику написана. Као што је негда код старих Јелина реч варвар (што ће рећи: туђе, туђинац) била довољна да означи рђаву ствар или необразована човека, тако је исто данас у Енглеској и Француској: варварско и туђе, то је код њих као и код старих Грка свеједно; обе речи имају исто значење. У Паризу и Лондону за туђине и за туђу робу нема цене ни уважења. Мало има изузетака. Међу ове изузетке спадају: хаванске цигаре, талијански Гарибалди и франкфуртске кобасице.

Све добре књиге што изиђу код других народа, а све добре и лоше што изиђу код Енглеза и Француза, Немци одмах преведу. Французи нису још ни Шилера, првог немачког поету, превели на свој језик. Немци не умеју да пишу за Французе, а Французи пишу за читав свет. Њихова литература иде са париском модом. Гледао сам кад су у Паризу представљали Шилерову трагедију "Марију Стјуарт". Французи су зевали: никоме се није допала и нигда се више није представљала. То је за њих био комад без живота. Они не броје да су били у позоришту, ако им нису на очи удариле сузе од жалости или од смеха. Њима је свеједно, само нека су сузе: то је уживање; то су најплеменитије капље на свету; то је најдрагоценији бисер. Тај бисер можете из њихове шкољке измамити или великом жалошћу или необичном радошћу - или црним луком. Човек је једина животиња која је по образу и по подобију Божјем створена; па и она једина, међ свим другим животињама, има способност да плаче. Да нема човека, овај свет не би знао шта је то плач; да нема тог створа по подобију Божјем, Бог не би нигда чуо ниједне ружне речи о себи.

Французи кад имају владаоца, све друго оставе на страну па само њега обарају. Кад с њим сврше и оборе га, они онда окрену војевати против Бога. И њега су једном били оборили и десетак година без њега били. Прави републиканци мрзе и на Јупитера и на Јехову; јер и они седе на престолу и држе у руци скиптар неограничене власти и преко својих верних пророка јављају народима на земљи, да је свака власт од Бога. Но Французи се труде да те речи новим сведочанством оборе. Позвали су самог Бога као сведока у помоћ. У једном париском позоришту представљали су: како народ од краља Лудвика тражи олакшице, већу слободу и хоће да му ограниче власт. На то њихово тражење, краљ Лудвик тресну скиптром и викну: "Ову власт над вама Бог је мени дао!" На те речи, одмах се појави на бини Бог и рече: "Није истина! Ја му нисам дао власт над вама!" И онда, срећни Французи пљескају рукама и вичу да Бог поново то рече. И заиста, он се учтиво поклони публици и у очи краљу Лудвику громовито опет викну: "Није истина! Ђаво нека ме однесе ако сам ти ја дао ту власт!"

Код Немаца нема таквих позоришта. Они су побожни и монархични; искрено љубе своје краљеве и владаоце; међу њима је разборито споразумевање; они не задиру у права краљева, а краљеви не газе права њихова. Обе стране познају тачно своје границе; обе стране савесно поштују наредбе закона. Немци се буне само кад чаша пива с једним пфенигом поскупи. Нигда Немци нису нападали на палате, а сваке године лупају прозоре на пиварама.

У Француској, кад умре краљ, сва за време његове управе нагомилана незадовољства, мржње, свађе, плану као барут. "Нов краљ; нов уговор хоћемо с њим да правимо! Он је наш пуномоћник; ми смо његови властодавци!" Тако вичу Французи, праве барикаде, носе по улицама заставе, певају "Марсељезу"; па првога тирана који се међу њих пропне, признаду за свога господара и у његове самовољне руке предају војску, штампу, финансију; предаду и сву земљу. Како су били хитри, вешти и храбри да обарају оног пређашњег свог владаоца, тако су исто хитри и вешти да подижу свог новог владаоца. Како су ономе одузимали једно по једно право и власт, тако овоме сада оберучке дају више него што он тражи. Но то не траје дуго. Французи су као њихово шампањско вино, које брзо запенуши, а брзо преври и утиша се. Код њих се никад не зна шта ће сутра бити. За једну ноћ преокрене се краљевство у републику, или република у царство. То је као у позоришту: за сваку сцену имају готове декорације, песме и суфлере.

У немачким земљама, сва незадовољства и мржње према краљу што умре, спусте заједно с њим у гроб, притисну тешким каменом, и с поверењем обраћају се његовом наследнику. Он се заслугама својих предака кити, а погрешке њихове не брани. С новим краљем почињу нови рачуни. У немачкој прошлости нема дуге и сурове борбе између владалаца и народа. Обе су се стране по духу времена напред кретале и управљале. Тај напредни дух времена и доба реформације појављивао се измеђ њих самих, а од сто година долази им од Француза: у замену они им шаљу баварско пиво. Код Немаца нема много ни атеиста ни републиканаца; и они што су то, не праве ларму ни вреву као у другим земљама. Немци су уверени да човечански род може напредовати, срећан и слободан бити и онда кад краљеви и богови седе на својим престолима. Васпитање грађана и принчева у Немачкој тежи некој срећној хармонији. Сви смо људи. Тако они говоре. И заиста, мало-помало они ће тако далеко дотерати да ће и сами њихови краљеви моћи на себи приметити да су људи, осим јединог Бизмарка - он вечито остаје Прајз!

Немци љубе своје краљеве, као што подељени, образовани и независни синови љубе свога оца. Пре неких година разболео се краљ у Минхену. Цела Баварска забрину се. Где год кога познаника сретнете, сваки вас пита: како је краљу? Све цркве биле су пуне народа: сви су се молили Богу да краљ оздрави. Но краљу беше све горе. Кад је болест постала сасвим опасна, врвео је свет у краљеву палату. Дворска авлија, степенице и ходници до саме краљеве собе све је то било пуно света од различите класе људи. Њиховој навали нико није хтео, нико није могао одолети. У највећој тишини очекивали су шта ће чути. Генерали и милионари, поред простих радника, стајали су у тим гомилама. Једно другом полако су шаптали: "Још има наде!" На једанпут врата се отворише - из краљеве собе изађе владика. Сви са страхом окретоше очи на њега. Он подиже руке к небу и гласно рече: "Имали смо доброга краља; изгубили смо доброга краља! Бог дао, Бог узео! Благословено буди име Господње!" - И сав народ паде на колена; и, као добра деца за добрим оцем, плакали су. Цркве су опет биле пуне. Јуче су се молили Богу да краљ оздрави; данас моле се да Бог буде милостив краљевој души. Његов млади синчић већ је седео на престолу; и у једној руци држи скиптар, а у другој златну јабуку, која је знамење власти над читавом овом земљом.

Како је краљ издахнуо, одмах се скупио министарски савет. Шта су важнога ту већали? - Ништа друго него какве ће церемоније при погребу бити. Нигде се није приметио какав немир; ниједан посао није осетио да је краљ преминуо: ниједан точак државне машине, ниједан точак машине што према палати чоколаду меље, није ни за два минута престао радити. Само се приметило да је у Минхену 462 акова пива више попијено него обично. Краљ је истински љубио свој народ, а народ га истински жалио. Све је даље ишло својим обичним путем. Он је умро од црвенога ветра. Та болест мора бити да је наследна, јер је његов син ветрењаст.

Од много векова, Баварска се пропиње да предњачи у Германији. И у ново време краљеви њени чинили су све што им је могуће било да надвисе Прајску; велике суме трошили су из приватне касе на подизање књижевности и лепих вештина. То је било од велике користи за књижевнике и уметнике: са свих страна врвели су у Минхен. Што је био Вајмар, кад је живео Шилер и Гете, то је постао Минхен: немачка Атина. Али Прајска имала је већ и јачу војску и тим је кад је год требало - свагда и свуда показивала већу и јачу мудрост него Баварска и Саксонија.

Стари краљ Лудвик, отац грчкога краља Отона, милионе од својега блага потрошио је на своје идеале. Он се трудио да Минхен погрчи, а Атину да понемчи. Но није могао грчко доба оживети у Минхену, ни ново немачко доба пренети у Атину. Све је остало по старом; све се развијало и завијало по својим домаћим природним законима. Он је био песник, његове песме само су се у Минхену читале и славиле. Друговао је са сликарима, архитектима, каменоресцима и поетама; с њима је место олимпијског нектара пио салваторско пиво. Место богиње Талије пратила га дуго времена лепа играчица Лола Монтез. Томе су Немци више замерали него његовим песмама и стога је морао дати оставку на владу. Његов син, овај последњи краљ што је умро, оставио је, као и он, милионе на народне корисне циљеве. Његова влада помињаће се дуго као мудра и добра управа. То је онај исти краљ што је своме напраситом министру при једној прилици рекао: "Ја хоћу са мојим народом у миру и љубави да живим." Те се речи у читавој Баварској радо понављају. Он је преминуо у најбољим својим годинама. Мора се човек чудити од каквих малих узрока може један краљ умрети: хтео је да придене орден, па се убоде иглом у прси. То се окрене на зло: одатле се роди црвени ветар и из црвеног ветра бледа смрт. То је све било за неколико дана. Хиљаде војника и официра до сада је због ордена погинуло, а то је први краљ који је због ордена свој живот изгубио.

После Кинеза ниједан народ не може у својој историји показати тако дуготрајне династије као Немци. Данашња краљевска породица, Вителбах влада у Баварској осам стотина година: она доводи своје порекло од Карла Великог, а Карло Велики од праоца Ноја, а Ноје од Адама, а за Адама извесно зна се да је створ руке Бога оца. Цар Максимилијан обдарио је добро једнога ученога историка који му је показао и са књигама и таблицама јасно доказао да је он Нојев потомак. Царев придворни будала и шаљивац Кунц такође поклонио му два форинта с речима: "На! Ти си тим доказао да сам и ја с царем род."

У стара времена, нарочито у средњем веку, сваки владалац држао је у свом двору по једнога досетљивог шаљивчину. То су била стална дворска звања с великом платом и ванредним приходима. Њима је било слободно да говоре што год хоће. Краљеви су могли само од њих чути праву истину; зато су и прозвани "дворским будалама", јер се држало да паметан човек неће краљу у очи какву истину рећи. Откако су новине без цензуре почеле излазити, то је звање код свију дворова, као излишно, укинуто. Није лако било испуњавати дужности дворске будале; они су морали имати више мудрости него други људи. Звање, које би се звало "дворски мудрац", није нигда ни при једном двору било. За свако министарско место, кад се упразни, могло се наћи стотинама људи; али за дворскога будалу требало је у целој држави тражити оштроумног и мудрог човека. Између свију народа, немачке будале свагда су биле прве. Њих ни сами Французи нису могли превазићи; и тако их се по великашким и ритерским кућама намножило, да је године 1512. немачка скупштина нашла за потребно издати строги закон, по коме нико није смео, осим владалаца, држати у својој кући будалу и с њим се разговарати. Има сто педесет година како је звање дворскога будале изашло из обичаја. Само то име укинуто је. Последњи био је кнез Галицин. Петар Велики поставио га царским указом за дворску будалу, због тога што је прешао у другу веру.

И француски краљеви имали су своје славне придворне лудаке. Они су носили прапорце на капи и на ципелама; и по томе, у оно време, како уђете у двор, знали сте одмах ко је будала. Најславнији лудак био је Клауз, придворна будала кнеза од Саксоније. Он, кад је умро, оставио је својим наследницима седамдесет хиљада паметних талира. Према томе, тадашњи филозофи и научници, гледећи себе у великој сиромаштини, могли су сваки себи рећи: "То ти је због твоје памети!" У средњем тиранском веку, ко је год осећао да има мало више разума, желео је да буде дворска будала: јер у читавој држави само су он и краљ уживали потпуну слободу говора. Краљ француски Карло - једном приликом, шалећи се - рече свом будали: "Хајде да се мењамо са својим звањима!" - "Нећу!" - одговори му будала. "Шта! зар се ти стидиш имати титулу краљеву?" - "Не; али се стидим имати таквога дворског будалу!" одговори му он, и сви су се дворани, заједно с краљем, смејали...

*

Немци су побожни, вредни и умерени. Они живе по оној пословици: "Ради као да ћеш довека живети, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети!" Свака грана индустрије и науке има много радника. Врло су озбиљни у вршењу својих послова и дужности. На какав цвет пчела изјутра први пут падне, кажу да целог тога дана лети и пада на цветове исте сорте. Такав је Немац. Сваки који се преда каквом занимању, он га ради читавог свог живота. Онај што прави лонце од земље, ни о чему другом не мисли, него како ће се у томе послу усавршити и како ће измислити да његови лонци буду од других лонаца бољи и јевтинији; и кад пије пиво, он само о томе сања. Његова је највећа слава да буде добар лончар; и ако краљев кувар купи од њега два лонца, он после, свагда и с великим поносом, потписује испод свога имена да је краљев дворски лончар. Он себе сматра да ни за што друго није дошао на овај свет, него само зато да прави лонце. То није својство генијалних народа. Француз прави лонце, а непрестано мисли како ће постати генерал. Прајски каплар, по самом закону, не може бити официр; он стрпљиво и тачно игра своју улогу: труди се да буде добар каплар. И прајски каплари најбољи су каплари. Бити сваштар, то није у карактеру немачког народа. Енциклопедисте никле су у Француској, стручњаци у Немачкој. Површно штогод знати, то се код Немаца зове ништа не знати. "Шарлатан", то је реч француска. Немци је немају у свом језику. Све што су они произвели и створили, имају захвалити својој вредноћи, тачности и сталности. Енглези у томе нису далеко од њих измакли: род су. Обадва народа од једне су крви. Лордови и барони имају црвену, а прост народ плаву крв; они су благородни а ови други поштенородни. Немци имају пословицу која каже: "Вежбањем човек постаје мајстор." Стручни људи код њих се врло множе. Они нису брзи да одмах искажу своје мњење. Сваку мисао и сваку работу они сто пута са сваке стране сматрају, докле кажу: "Добро је" или "Није добро". Код њих да се појави свети Ђорђе на коњу и са копљем у руци, они би ипак одредили стручну комисију, да она извиди и реши: је ли то заиста свети Ђорђе.

Немци свашта бележе и о свачему воде рачун. Они знају колико се у целој Немачкој сваке године излеже пилића; колико се памучних и вунених жица опреде: колико се цигара попуши. Они не живе без рачуна. Знају колико зрна пшенице треба да роди да сви Немци буду сити. Без рачуна може се живети само у оним земљама где нигда нема снега; где не треба зиданих кућа ни зимског капута; где неколико урминих дрвета својим плодом исхране целу породицу; где човеку за педесет година не треба више од педесет динара у новцу, па и то изда за дуван. Многи народи Азије и Африке живе под својим шаторима исто онако као што су пре две хиљаде година живели; никакве измене у начину њиховог живота. Како људи, тако и сва животиња врло су склони на леност: ако их трбух не натера да штогод раде, разум неће. И саме пчеле, којима се дивимо како су вредне, кад виде да им није нужда радити, сасвим се олене. У Барбадосу (где нема много зиме и где има доста шећерне трске и шећерних фабрика), кад донесу из Јевропе кошницу пчела, оне, видећи да преко целе године имају свега што им треба, престану радити: не носе мед за зимницу, нестану задруге, престану се ројити. - Ратоборност подигла је Рим; побожност Египат, надметање и оштра фантазија Атину, а немачку цивилизацију створио је мраз. Римљани су измислили најбоље оружје, Египћани бесмртност душе. Јелини поезију са две хиљаде богова; а Немци - Немци у оно доба нису мислили, те по томе нису могли ништа ни измислити. - Но свему што су људи и остала животиња пронашли и створили, основ је трбух. Ту стоји душа живота. То је извор свега људског напретка. Сутра да се претвори површина наше Земље у лепу, печену погачу, а камење у сланину и швајцарски сир, онда, за кратко време, сва би ова лепа цивилизација и просвета коју приписујемо у заслугу само човечанском уму, ишчезла са овога света. Ни папа не би могао наћи звонара: све је сито, па лежи и почива! "Ах, да је Тара попара!" уздише невесињски кадија. Немци и Енглези најбоље од свих других напредују само због тога што имају најбољи трбух, прождрљиви су. Они да дођу у какву земљу где би, као оне пчеле у Барбадосу, нашли све што им је за живљење потребно - од свију народа први би задивљали.

Немци су стрпљиви, љубе мир и тишину, где имају велику наклоност к добром, слободном и уредном животу. Дуге и хладне зимске ноћи нагоне их да у својој соби седе и раде: оне им исто тако користи приносе колико и дуги летњи дани. Мало која сеоска кућа да нема своје извесне послове или омање занате, које зими цела породица ради. На северу нема лакомислена света. Зима их је претворила у озбиљне људе, научила их је да се умеју бранити; а то је велика наука. Ко се у младости научи бранити, проведе старост без бриге. Талијан, кад је у Берлину, поздравља о Божићу по путницима своје неапољско сунце, јер мисли да је оно друго сунце, почем нигда није хладно. С радошћу сећа се он своје топле домовине, где је многе зимске ноћи пред вратима своје куће, напољу, преспавао слађе него у кући; јер му је кућа - пуна стеница.

Немци на свашта мисле. Они често рачунају и о оном за шта би човек рекао да нема никакве користи ни циља. Они веле: нека се зна; ништа не шкоди. Ухватили су рачун колико Рајна поред Базела за један дан пронесе камења и колико свакога часа излије своје воде у море. Они знају и оно што не знају. Први је Немац прорачунао и усудио се казати: да је требало 356 милиона година докле се наша Земља, од растопљене кугле, толико охладила, да се на њој могла прва биљка, маховина, заметнути и поникнути. Озбиљна немачка критика прекорила га и оштро му одговорила: да је требало још девет година, четири месеца и шест дана више казати; јер ону топлоту што је онда била, не можемо ми сада себи представити. Данашња лава коју вулкани избацују, није ништа према оној топлоти. Хумболт прича: да је у Јужној Америци дошао једноме новом вулкану; и лава, која је четрдесет година стајала напољу, беше још тако врућа, да је у њеним пукотинама могао цигару припалити. А шта можемо рећи с топлотом која нам од сунца долази, кад помислимо: да сунчана зрака педесет милиона миља, кроз мразове од шездесет степени хладноће, до наше Земље путује, па кад дође на Земљу, кроз припремљено стакло, може злато да растопи, а не може да загреје немачко срце према Словенима?!...

*

Мада се сунце Јелинског напретка нагињало к западу, а Рим стајао на врху своје славе и величине, онда по данашњим немачким земљама није било ни села ни вароши. Непрегледне шуме покривале су читав овај простор; а кроз њих врвеле су различите врсте зверова, међу којима су били најјачи Тевтони, Германи, данашњи Немци. Висином били су од Гала читав педао већи, као што су и данас већи од Француза. Хранили су се воћем и месом дивљих зверова! Место хаљина, огртали су медвеђу кожу; на глави, као неки украс, носили су кожу с главе дивљега вепра заједно са зубима, или кожу с воловске главе заједно с роговима. Стари Римљани спочетка само су толико о њима знали да туда вечито пада киша и снег и да има људи који не верују у римске богове: да има људи који без крова могу на снегу ноћ провести, који могу некувано месо јести и - тридесет чаша пива попити и са сваком чашом по један комадић словенске земље прогутати.

Немачки народ још није почео старети и опадати; он још није ни дошао до оне своје висине и славе што му будућност обећава; он у свему још напредује; његова снага јача, његов ум гоји се и дебља; он још расте као какав здрав младић, као каква лепа буква, на којој нема ни једне суве гранчице. - Кад је ветар затрпавао песком велику престоницу асирског царства, а Египћани већ нису умели да читају хијероглифе на својим споменицима; кад је грчки Акрополис почео опадати и старети, а прекрасни мермерни стубови великога Јупитерова храма у Атини почели се крунити: кад је Рим подизао свој Пантеон и чудесне споменике, а живео у раскоши и слави, коју још ни Париз није превазишао: онда се овуда, где је сада лепи Минхен, богати Франкфурт; где је сада Хамбург, Берлин и Беч: једва по гдекоја колиба видела. Ове земље - где сада на железници за један једини дан можете походити пет универзитета (Вирцбург, Хајделберг, Штрасбург, Фрајбург, Базел) и чути о једном истом предмету шта пет учених професора говоре - ове земље називали су Римљани "дивље земље". А Египћани, Феничани и Јелини нису за њих нигда ни чули; знали су само да овамо има једно море у коме се ћилибар налази, којим су се они тако радо китили. За њих читав овај север није имао никакве друге важности. Онда је ђацима у школи лако било научити географију; осим обала Средоземнога мора, другог света није било за њих. Клија, богиња светске историје. ту је прела свој конац; ту су биле све вештине и све науке: ту су се налазиле законима уређене државе и сва људска мудрост и слобода. На обалама Средоземнога мора, човек је први пут у својој души, у свом поносу, осетио да је заиста човек; и да од њега, после десетак хиљада година, могу постати прави људи.

Тек око сто година пред рођење Христово, Немци, када су дошли у додир са Римљанима, јављају се у историји као варвари, али као јунаци. Римљани се чудили њиховој храбрости, а Немци се чудили њиховим оклопима, добром оружју, њиховој вештини у биткама и уопште њиховој високој образованости. Каква велика промена за осамнаест кратких векова! - Обале Средоземнога мора и од југа и севера подивљале су, а сурова Германија постала је пример и углед свима народима који желе да постигну степен данашње светске цивилизације. - Око таунских брегова подигле се нове Ниниве, Атине и Картаге; а потомци Сократови испод подивљалог Парнаса трче на север, у немачке школе, да напоје своју душу науком, вештином, слободом, истином и сваким послом образованих људи. У пределима одакле су изашли апостоли, царује мрак и сујеверство; у отачеству Исуса Христа беже у подераним хаљинама људи и крију се у колибе, само зато што су хришћани; а на северу немачки пастор пред скупљеним народом разлаже хришћанску љубав и тумачи еванђелске речи онако како их треба да чују и разумеју људи који љубе праву истину и који теже све даљем напретку и просвећењу свога разума.

Као што су Немци скромни према Енглезима и Французима, тако су дрски према Словенима и свима источним народима. Француз, када хвали свој народ, он бира само лепе речи: сви народи, осим Енглеза, морају веровати јер се говори о великом народу. Докази његове славе, то је сама слава. Француска је сунце на небу. - Енглез никада вам не хвали свој народ: држи да би га увредио кад би га хвалио и узносио, држи да му није потребно доказивати да је сунце светло: нико то до сада није одрицао. Енглези најмање имају слободњачких песама. Зато што им је слобода осигурана и утврђена, нико се за њу не боји; нико нема потребе да се о слободи брине и да се за њу бори: нико је не обара. И патриотске песме ретке су. Није нужно патриотизам, отачаствољубље потхрањивати; таку патрију, отачаство, свак љуби. У народном енглеском поносу сучељава се енглеска величина, енглеско првенство, слобода, поуздање, мудрост и богатство. Суха је земља у Јевропи њима само руда и фабрика где копају камени угаљ и преду памук; море, то је њихово царство. Какав народни понос осећа најмањи морски енглески капетан кад са обале Атлантског океана погледа колико лађа долази, кад помисли да сваки дан за два милиона дуката израђене робе натовари се на лађе Енглеске и у сав свет носи! Последњи матроз енглески кад помисли на силне колоније и да нигде на глобусу нема морскога пристаништа где се на лађи не вије енглеска застава, не може се уздржати да својим гласом, као што су валови морски сурови, не повиче: "Владај, Британијо, над таласима!"

Немац хвали свој народ бојажљиво и скромно према својим западним суседима. За доказ сваке своје хвале, наводи речи туђих књижевника. Ниједан немачки мудрац или државник неће какву нову мисао истаћи а да не помисли: шта ће о томе рећи учени енглески и француски људи. "Ах" - уздишу често Немци - "ми изнађемо и измислимо какву машину, или какву другу ствар, или покренемо какву велику мисао; а Французи и Енглези шчепају то у своје руке, прераде, усаврше, даду му своје име, па после шаљу нама и свима осталим народима, као свој производ." - Немци поштују Американце, мрзе Французе, боје се Руса, завиде Енглезима, равнодушни су према Талијанима, љубазни су према Грцима, политични су према Мађарима и Шведима, а љуте се на Словене што не могу да увиде да за њих нема цивилизације осим немачке цивилизације и да је за словенске и све источне народе немштина и цивилизација једно исто, као што је негда за полапске и померанске Словене хришћанство и немштина било једно исто. Славни немачки Хегел - споменувши у неколико речи Словене, како они нису још ништа учинили знаменитог за светску историју - вели: "Један део тог народа ми смо већ присвојили цивилизацији" (а то ће рећи: понемчили).

Од свију јевропских народа, Енглези су показали највећу способност насеобине. Они се населе у дивље пределе Аустралије и Тасманије; па један гради кућу или оре, а други с пушком стоји и чува стражу. Кад дивљаци ухвате једнога Енглеза те га испеку, други из Енглеске трче те се ту насељавају. Немци за таква предузећа мање показују сталности. Французи нигде се не исељавају. Они кад се премноже, потуку се међу собом: па ко остане жив, има довољно простора. Приметило се да и у новим насеобинама сви народи задржавају своје старе обичаје и особине: Енглези, пре свега граде цркву, Немци - гостионицу, Французи салу за играње: а Руси као и Римљани, зидају тврдиње за војнике...

*

Ниједан народ не учи толико туђих језика као Немци; нико није примио толико страних речи у својој књижевности као они. Поред својега језика, могли би створити још један језик, из туђих речи које су се код њих одомаћиле. Особито су у прошлом веку примали од Француза и што ваља и што не ваља. Французи примили су од Немаца само једну једину реч: кад су сувише весели, они при куцању чаша вичу: "Тринкен!" а то је немачка реч и значи: "Пијмо!"

И сада, по свима круговима овдашњих рајнских купатила, више чујете француски него немачки језик. Али то већ није оно што је било пре сто година. Немац сада, кад говори француски или енглески, не стиди се својега матерњег језика; он има народног поноса, као што га имају Французи и Енглези; он је свестан образованости и величине свога народа. Од 1815. године, они су дух своје народности системски гајили и одгајили га. Сада као главну жељу спомињу и вичу: "Још само да се ујединимо, па ћемо онда бити први у Јевропи! - Народ постаће нација!"

Сада се и руски језик овуда често чује. Од некога доба почели су Руси у страним земљама међу собом својим језиком говорити. Пре двадесет година то нису чинили: свагда су говорили француски. Мало у којој вароши овуда да нећете видети дућана на којима руским језиком стоји натпис: "Овде се говори руски." То је знак да почињу долазити овамо и они Руси, који никакав стран језик или не говоре, или неће да говоре. Многи Немци почињу руски учити. Гомилама руских књига сада преводе на свој језик. Руске књиге у немачком преводу добро се продају и радо се читају. Немцима се већ досадило читати француске и енглеске романе. У њима већ мало нађу новости. И саме америчке дугачке приповетке, које читаоце воде кроз пустиње и кроз дивљаке, остареле су и постале несносне. У руским књигама налазе нове карактере, нове обичаје, нов живот. У свакој немачкој књижари можете наћи најновије руске књиге, на руском језику и у преводу; нарочито оне што нису у Русији печатане. Руска књижевност има једну лепу и плодну грану изван руских граница: она се одликује од домаће руске књижевности већом слободом и јачим полетом. Образованија класа у Русији врло се интересује да прочита сваку руску књигу која је штампана ван Русије. Сваком заграничном Словенину мило је кад, у удаљеном туђем свету, види руску књигу или чује руски језик. Неруски Словени познали су руске књиге већим делом у немачком преводу; и тек онда почели су желети да их на руском језику читају. Што је строжа цензура у Русији, тим већма умножава се загранична њихова литература.

Ниједан народ не изобличава сам своје недостатке и погрешке тако оштро као Немци. Француз сам своје погрешке хвали и лепом бојом превлачи; Немац и о својим врлинама сумња и о њима скромно говори. Они много држе на своју верност и поштење; покаткад само спомену и своју храброст. Немац, за сваку несрећу која постигне њега или његову земљу, криви само себе; Француз свагда обара кривицу на другога; Енглез не криви никога: он ћути, или - као народ који чита много Библију - налази да су то све путеви Божјег провиђења којима се мора проћи, па били они углађени или трновити.

Немачка књижевност у гдекојим струкама изгубила је полет. Сви таленти отишли су на поље природних наука или политичких листова. То се осећа и у другим народима. Поезија сишла је са свога престола на коме се две хиљаде година блистала, Музе оставиле Парнас, припасале су опрегачу и отишле у хемијску лабораторију.

Ко погледа на светску историју, видеће да сваки век заиста има неки свој дух, има своју моторну мисао, па била та мисао погрешна или истинита. Њоме се опију људи. Наћи ћете у прошлости по гдекоју такву мисао око које су народи неколико векова дангубили. Оне су данас смешне, лажне, некорисне; али у своје време занимале су озбиљно многе или поједине народе. Негда је било учених људи који су се дуго препирали и књиге писали о томе: је ли Богу пријатније кад се молитва Оченаш брзо или полагано чита? Је ли Богу свеједно кад човек своје молитве шапће или гласно говори? - Са сваком годином род је људски све старији, али још није мудар старац. У које је доба свога живота и на коме је степену своје мудрости, нико не уме казати. Зрео човек смеје се и чуди се својим забавама у детињству. Деветнаести век чуди се врљању људског ума у прошлим вековима; а то је било детињство човечанства. Може бити да смо још мала деца, још - пузимо.

Кад се човек први пут у својем данашњем облику на овој земљи појавио, нашао је све друге животиње тако савршене као што их данас видимо. Искуство било их је већ подигло до оног степена до кога су, по својим способностима, могле доћи. Кад је човек у своје прво, у своје зверско доба, дошао до тога савршенства да је умео ватру укресати и наложити, пчеле су већ имале своју уставну, монархичку државу, мрави своју социјалну заједницу, славуји су имали своју музику, пауци своју геометрију. - Човек се дуго осећао бојажљив и туђ на овој земљи. Нити је имао рогове да се може против волова борити, нити је имао јаких зуба да се може с лавовима клати, нити је имао крила да може испред дивљег звериња утећи. То је главни узрок био његовом првом промишљању; та брига раширила му мозак у глави и почео је мислити. Први људи били су у великој опасности да не угину, да их нестане на овој земљи; сва дивљач нападала је на њих. Једино псето примакло им се, и с њима стало у пријатељству живети и узајамно се помагати. У Француској, у пећини једној, ископали су кости човечије и поред њих нашли су и кости од паса. То су најстарије људске кости што су до сада нађене. Французи кажу да им има двадесет и пет хиљада година; но Немци, који су ту ствар озбиљније испитали, казали су да се о томе не може ништа казати. Тек ових година испитивањем пронашли су учени људи: да човек и псето, првих недеља по свом зачетку, ни у чему се не могу разликовати. У прекрасним сликама можете видети: да мало, јоште нерођено дете и штене изгледају потпуно једнаки; и не можете распознати које ће, кад одрасте, бити човек, а које псето. Из оних предњих органа код једнога развиће се шапе, а код другог руке. Људи. и кад одрасту, најчешће сравњују човека са псом и кажу: гладан као пас; улагује се као пас; зао као пас; лаје као пас. Може бити да и пси, кад се међу собом свађају, један другоме кажу: зао си као човек; лажеш као човек: крадеш као човек; вараш као човек; гори си од сваког човека.

Човек се је, између јачих животиња, најпосле појавио на овој земљи. Природа, кад је видела какво ће чудо по времену од човека бити, уплашила се и престала даље стварати. Човек је последњи гост, који се за обилну трпезу природе посадио, али неће последњи бити који ће се одатле уклонити. Као год што не знамо први облик живота на овој земљи, тако исто не можемо знати последњи. Нико не може казати у коме ће се облику на овој планети живот угасити. Један врло учен Немац прориче: да ће на екватору - где је сада несносна, вечита врућина последњи човек, увијен у кожух, црћи од зиме. И то ће бити Немац, јер Французи говоре да су то последњи људи.

Немци имају доста имена која дижу међу најславнија имена људи. Они имају чувене философе; Французи имају славне генерале, беседнике и учитеље играња. Ко се у Немачкој прослави, ретко да се чује преко немачких граница; ко се у Паризу подигне више других, тога види сав свет. У Немачкој добар глас и слава, ко их стече, дуго трају. Опште мњење у немачким земљама о свакој ствари и о свакој личности изриче свој суд, спорије него у другим државама. Они нису нагли, ни у чему нису пргави. У сваком послу они полагано хитају...

*

Опет ћу вам писати о Немцима. Сви су мајмуни подељени у двадесет и једну врсту. Немци су први што су тај предмет најновије човечанске науке собом тако тачно поделили и определили. Они су први, још пре седамдесет година, познали блиско сродство између људи и мајмуна у томе, што нека врста већих и отменијих мајмуна штапом бије друге; а то не чини ниједна друга животиња, осим човек. Кад размишљате о мајмунима, Енглези према Немцима ништа нису. Немци су дали прави основ на коме је Енглез Дарвин своју науку даље зидао. У неким најновијим својим књигама они су то јасно доказали.

Из Немачке лако је писати; то је колевка штампе. За три сата одавде може се доћи у Мајнц, где је рођен Гутенберг, који је први почео књиге печатати. Сада нема ниједне немачке варошице у којој штампарије не раде и дању и ноћу. Француску књигу ретко можете видети која није штампана у Паризу: а немачка највећа дела и лексикони печатају се у тако маленим местима за која управо не знате где су. Учених људи има Немачка доста, а писаца још више. Они се сами себи ругају због многог писања књига. Немац се роди, напише једну књигу, па умре. Тим је на овом свету свршио своје опредељење. За сто година биће само на немачком језику пуних два милиона књига. У тај број не рачунају се календари; то су књиге што само дванаест месеци живе. - Страхота је помислити на толику гомилу књига, а немати наде да ће бар на сваку књигу по један човек од необразованих људи бити бољи и паметнији. Исто је тако страшно помислити на толики труд око те гомиле књига, које, после сто година, неће нико отворити да чита. Сада књиге остаре и престаре за тридесет година. Поезија још је најсрећнија: она може да преживи хиљаде година, и да се свагда радо чита, и нигда да не изиђе из обичаја, а то највише због тога што се она не обзире на истину. - Минхенска библиотека - која сада, на различитим језицима, има потпун милион књига - после сто година имаће двадесет милиона и требаће јој шест батаљона самих библиотекара да ту библиотеку могу у реду одржати. Неће чудо бити ако тада какво учено друштво реши: да се те све књиге продаду, да људи с њима, као негда муслимани с књигама из египатске библиотеке, ложе своје пећи. Ако то не учине после сто година, они ће то учинити после триста, после пет стотина година. Једанпут морају то чинити; јер при садашњем рађању, а неумирању књига - за хиљаду година била би сва земља тако покривена библиотекама да се не би имало где орати и пшеница сејати. Међутим, може какав потоњи Бисмарк доћи на ту практичну мисао да изда закон и да одреди: на један милион душа колико се сваке године сме штампати књига; и тако тиме да спасе Немачку. Ако се тако не учини, немачки ће народ сву своју памет на хартију и у књиге ставити и неће му више ништа у глави остати...

*

Чудновато! - Човештво дошло је до великога савршенства у математици, музици, медицини, машинама, оружју, сликарству и многим занатима и наукама, а није ни близу дошло неком сталном савршенству државе. Људи знају тачно даљину и путове толиких звезда на небу, а не знају да на Земљи уреде свој друштвени живот бар тако да не ратују међу собом. Вештине и науке далеко су корачиле, а данашње државе мало се у чем разликују од слободних јелинских држава. Оне исте машине што су пре две хиљаде година покретале државу и управљале њом и данас шкрипе. Друштво људско, усред просвећене Јевропе, непрестано се мешкољи, није добро ни лепо, осећа да га много државна уређења жуље. У земљама где је било царство Александра Великога, пре Христовога рођења на триста година, данас је управа друштва људског много несрећнија и несигурнија него онда.

Државно усавршавање није упоредо напредовало са разумом људским и са осталим вештинама и занатима. Узрок је томе, по свој прилици, што хиљаду година није било дозвољено никоме мешати се у државна уређења. То је била својина владалаца, а занати могли су бити својина свакога који се осећао да има способности за то и свак је о усавршењу свога заната могао слободно говорити и писати. Отуда долази то што данас видимо да су све политичке партије, па и сами краљеви, потпуно и једнодушно задовољни баварским пивом, а у државном уређењу и краљеви и народи желе многе измене. Кад бисмо могли подићи заклопац и видети мозак, наишли бисмо у глави онога што прави салваторско пиво, нове, деветнаестог века пиварске мисли; а у глави Бизмарка и његових другова нашли бисмо оне исте освајачке државне мисли што су биле у мозгу Карла Великог, Лудвика XI и Филипа II.

У занатима и у наукама свет је помицао, а Немци највише; они и данас највише напредују. да се сви други народи имају чему од њих научити. Немци, својим неизмерним стрпљењем и трудом усавршују послове и мисли Енглеза и Француза; налазе многе погрешке што су се поткрале Богу кад је свет стварао. Хајделбершки професор Хелмхолц пронашао је да очи нису створене по свима оптичким правилима; доказао је недостатке у очима и показао је како би их требало створити. Сви учени људи, дивећи се његовом надбожанском уму, признали су тај проналазак као потпуно истинит. Кинеско царство пропало би, да неколико Немаца није отишло да његову управу уреди. Цела кинеска земља имала је сто хиљада талира од царине; но кад је Немац Роберт Хирт тамо дошао и нову царинску систему завео, има сада годишње осамдесет милиона талира прихода. Поносити цар тога небеског царства, кад је видео толики приход, обрадовао се и повикао: "После Кинеза Немци су први народ!" - Затим је заповедио да се његовом министру финансије удари тридест штапова што није он умео пронаћи новчане изворе. Немци, у свакој држави која их прими у какав посао, верно и поштено служе. Они земљу где се настане, љубе као и своје отачаство. У неким земљама промене и хаљине и језик, али своје лепе и питоме обичаје задрже и праунуци.

Ниједан се народ не плоди тако много као Немци: сваке године њих сто хиљада разиђу се по читавом свету. Једне године (1854) иселило се њих 252 хиљаде, и то се није познало њиховом отачаству. Ниједан комадић земље није остао необрађен, ниједна кућа није остала празна, ниједна чаша пива није мање попијена.

Немачка побожност није притворство, као код Енглеза. Немци и у празничне дане, кад је потреба, раде најтеже послове, а не питају као Енглези: је ли грехота у недељу пушити и писати писма? - Господа у Енглеској недељом читају само побожне књиге и на клавиру свирају црквене песме. У Немачкој често се рекне: "Енглези шест дана варају цео свет, а седми дан варају Бога." Пре четири године, цела Немачка смејала се лордовима кад су они у енглеском парламенту напомињали министру да нареди у свој земљи по црквама молитве као средство противу говеђе куге. Још није историјски доказано је ли истина да се и папа томе смејао...

*

Немци су добри јунаци, но ниједан народ то им не признаје; а као да и они сами, из велике своје скромности, о томе сумњају. Њихово јунаштво спомиње се из далеке прошлости. Сто година пре Христа, када су Римљани стајали на висини вере своје војне славе, једно јутро стигао је у Рим страховити глас: да се на реци Рони, од сто хиљада римских војника, једва десет хиљада спасло - друго све изгинуло. Немци су их побили. Нигда до тада нису Римљани тако страдали; нигде нису њихови легиони тако сатрвени били као ту. Са ужасом чули су претњу немачких војвода: "Чувајте се ових војника који петнаест година нису под кровом спавали!" Кад су их год Римљани доцније победили, имали су захвалити само своме бољем оружју, лукавству и већем ратном искуству: но ипак, свака их је победа скупо стала. У борби, у првим редовима, Немци су се обично везали појасевима један за другог, да не може ниједан узмакнути. Кад мушкарци изгину, бориле су се њихове жене иза кола; кад и оне попадају, онда су њихови пси нападали на непријатеља, и бранили мртве лешеве својих господара. Нико се није хтео предати: жене су често своју децу убијале и себе својом дугачком косом удавиле, само да не падну живе непријатељу у руке.

Римљани су ударили на Немце из данашње Француске. Август пошље Друза с војском на њих, који је неколико пута прелазио преко Рајне, но врло је мало успеха имао. Немци су се повлачили у шуме докле снег не удари, а тада су Римљани морали бежати из пусте земље. Када дође Тиберије, други римски војвода, позове немачке вође к себи на веру. Кад му дођу, он их затвори у тамницу; а они, видећи ту превару, сваки себе убије. Затим Тиберије удари на Германију с војском, поседне путове, кроз шуме начини утврђења за своје војнике, подигне латински језик и римске законе и обичаје уведе, многе одабране младиће пошаље у Рим да се тамо науче и припитоме. Међу овима је био и Херман, који је доцније учинио договор да Римљане из Германије истребе. Вар је тада заповедао римском војском. Кроз све лугове разлегао се глас ослобођења. Од Елбе до Рајне устану сви Немци против римске војске, која је с поуздањем ишла напред, секући грмове кроз велике шуме и правећи себи мостове, а немачке чете нигде нису могли видети.

Једне мрачне ноћи - кад је киша пљуштала, кад су ветрови грмове изваљивали - изненада, са свих страна ударе Немци, које је Херман предводио. Римљани, међу којима бејаху њихове жене и деца, збуне се и стану бежати. Иза сваког дрвета смрт их је чекала. Мостови су били покварени, путеви обаљеним грмовима засечени, а олуја је непрестано трајала. Вар и многи бољи Римљани, кад виде да је све изгубљено, прободу се својим мачевима; они други изгину, или их Немци повешају о храстове гране, или их покољу пред олтарима својих богова. Мало их је допрло до Рајне. Цео Рим био је погружен у жалости кад је за ову несрећу чуо. Цар Август, као изван себе, трчао је по своме двору, лупао се у главу и викао: "Варусе, Варусе! Поврати ми моје легионе!" - Али они су сви лежали у хладним шумама Германије. Август од жалости пусти браду да му расте. - Та је победа спасла Немцима њихову народност и њихов језик. Да су међ њима остали Римљани, Немци би данас имали неки романски говор налик на француски.

Ови ратови с Римљанима почетак су немачке цивилизације. Оружје и одело што су упљачкали, видели су да је боље. Они су их носили и кушали да их сами праве; питомији обичаји дошли су неприметно и развијали се међу њима; око зидина које су Римљани подигли, почели су правити своје куће; а таквих је било доста. Сам Друзус, први римски војвода који је у Немачкој дубље продро, основао је Мајнц и још педесет градића. С њиме је дошла двадесет друга римска легија; она је долазила управо из Јерусалима. То беше она иста легија што је пратила Исуса Христа на Голготу; из те легије војници су делили Христове хаљине под крстом. Они су премештени из топле Сирије у хладну Германију. Тамо су ишли и разоравали цветне државе и вароши, и распели на крст онога који је проповедао благост, љубав и милостињу; а овамо дошли су на север међ сурове народе и подизали оно што су на југу обарали. Зидали су градове, уводили законе и положили основ хришћанској вери. У том истом легиону налазио се један речит човек, по имену Кресценције, на кога су дејствовале Христове речи. Он их је причао дивљачним Германима, они су их примали и почели се по њима владати. Тако, мало-помало, буду приступни Христовој науци.

Кад је на југу Немања од малих жупанија силом створио велику краљевину, онда су се Немци дробили у мале области; било их је у неко време више од хиљаде. Још 1789. године беше 289 независних држава; а међу њима шездесет независних вароши, које су собом самостално и слободно управљале. Те све области пуних пет стотина година надметале су се у занатима и наукама. Свака варош беше престоница. Отуда је дошло то што данас видимо целу Немачку подједнако просвећену; у варошима где нема десет хиљада душа, налазимо славне универзитете и велике фабрике. Данашњу Германију на комадиће да исечете, сваки тај комадић напредоваће и живети немачким животом. Најмања немачка варош, што се тиче просвете и напредовања, стоји упоредо са Берлином, Минхеном и Лајпцигом. Код њих нема као у Француској, провинцијалиста, паланчана. Немачке велике вароши нису прогутале сав свој народ. Те хиљаде немачких вароши и данас свака на свом огњишту неуморно негује пламен просвете и труде се да упоредо корачају у свему са напретком великих вароши. Права свест, коју су тако брижљиво однеговали, држи слогу међ њима и ствара патриотизам и јединство. Ко зна како би данас славенски југ изгледао да је за време Немање, од Јадранског до Црног мора и до Солуна, било двеста држава. Међ њима можда би се нашло бар десет држава које би, по примеру Талијана и Немаца, подигле универзитете. За шест стотина година просвета би међ њима створила индустрију, трговину и општи савез против каквог спољашњег нападања. Мали Дубровник, што је сам собом управљао, показао је чудесан напредак. Мала Грчка, кад је одбила велику персијску војску, била је раскомадана али просвећена.

За неколико кратких векова Немци су чудеса учинили; претворили су у прави рај своју земљу, о којој су Римљани као о неком Сибиру говорили; подигли су индустрију, реформисали римску веру, створили су школе, науке, законе, слободу, и правом просветом просветили су средњу Европу. - Сви њихови суседни народи мрзе их; завиде им. Сви признају да су они мудри, вредни и у свему добри; једино што им не ваља, то је што су - Немци. Данашњи Талијани - зато што је њихов Рим и што себе сматрају за праве наследнике старих Римљана - не могу никако да се навикну на ту мисао да их је немачки народ надмашио. Они, из чисте злобе, слабо уважавају Немце; ретко им каква добра својства признају. Кад о њима пишу и говоре, види се у њиховим речима пакост и неправда. Готово сви европски народи граниче се са Немцима и сви вичу на њих. Француз, кад спомене Немце, њему излете речи: "Стока немачка!" Талијан обично каже: "Псето немачко!" Славени и ви јужни народи, кад какву нову справу виде, са презрењем рекну: "Швапска посла!" Отуда славенска реч: "художество" (рђавштина) означава вештину и уметност. Свак, па и сами Турчин, нађе се увређен ако му речете: "Прави си Шваба!" Међутим, свакоме је мило ако му кажете: "Прави си Француз!" или "Прави си Москов!" Па и сами Енглези, који се немају за што од туђинаца бојати, погледају на Немце са злобним очима. Један чувен и научен Енглез недавно је казао: "За најважније проналаске, с којима се сви народи служе, имамо захвалити најглупљем народу, Немцима"; - а песник Бајрон пише: "Измеђ свију Гота (Немаца) волим само Гетеа."

Немци што већма осећају ту неправду коју им сви народи из зависти чине, тим се већма труде да буду у свему добри и ваљани, и да постану добар пример и учитељи целом свету. - "Германија", то је данас највећа реч у Европи; она је, као Минерва, лепа, мудра, скромна и - оружана. Педесет милиона имају једно име, један школски и књижевни језик, један народни понос. То су људи благи и питоми, а као мрави нигда без посла не стоје. Нико тако не поштује своју дужност као Немац. Савест у њиховој души то је њима права светиња. Француска су уста казала: "Бог је дао човеку говор да може сакрити оно што мисли": а Немац каже: "Истина и поштење најдуже трају." - Непријатељство њихових суседа крепи њихову слогу и јединство. То их је пробудило да виде своју снагу и величину, да покажу и докажу своје првенство међ народима. Они не би данас оваки јаки и сложни били. да их Наполеон I није са својом војском као стоку прегазио. Они су дотле мислили да могу у просвећеној Јевропи живети на основу својих државних права. Од тога доба они дању и ноћу спремају своју војску; но за цело то време од педесет година својега војног спремања, ни једнога дана није просвета заостала; све је што један народ снажи и узвишава, упоредо расло и неговано. Немци не сањају више; народ је постао нација. Неразложне грдње што се на њих са свију страна осипају, не могу помрачити њихову славу; празна завист не може ослабити њихову снагу; и не може уставити полет тако свесног и великог народа.

Лепа Германијо! сваки несебични космополит са особитим поштовањем признаје твоје велике заслуге за цео људски род; и сами Славени (који оберучке примају твоју цивлизацију и просвету, па страхујући за своју народност, мрзе те), имају пословицу која вели: "Немац - светац."

Лепа Германијо! Идеалима - на које сви народи у будућности гледе - ти си најближа: вештини твога ума и твојих руку диви се свет. Твој напредак, то је напредак целога човечанства. Ти си оно сунце што од запада истоку путује да светлост донесе удаљеним народима; докле допиру зраци твоје просвете, дотле је видело. Ко год љуби право развиће људскога рода, треба да ти жели свако добро; зато и ја - твојом светлошћу обасјан и од детињства грејан - свршујући ово писмо, устајем на ноге и са неком побожношћу вичем: "Живела Русија!"

Напомене:

[1] Ненадовић је 1870. године ради лечења боравио у чувеној немачкој бањи Хамбург.

[2] Стара мера за тежину, 2,5 г.