Момчило Нинчић

Кнез Бизмарк и парламентаризам

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

МОМЧИЛО НИНЧИЋ (1876, Јагодина - 1949, Лозана у Швајцарској), професор универзитета и министар иностраних дела. Гимназију завршио у Београду а правне науке и докторат у Паризу (1899). Професор на правном факултету Велике школе од 1902. Министар финансија од 1915-1919. а 1920. министар трговине. Од 1921. с прекидима министар иностраних дела. У Друштву народа био Председник Финансијске комисије и Председник Комисије за разоружање, а 1926. изабран за Председника Скупа народа. Написао већи број политичких, финансијских и историјских чланака и књига.

 

Кнез Бизмарк и парламентаризам

Дело 1915, стр. 134-137.

Првога априла п. н. прослављана је у Немачкој стогодишњица рођења кнеза Бизмарка, највећег немачког државника и творца немачког уједињења. Та прослава имала је ове године особени значај, и природно је и разумљиво да немачки народ у тешким часовима, што их данас преживљује, помишља на "гвозденог канцелара", на великог државника свог, који је, не бирајући средства и не водећи рачуна ни о каквим обзирима сем чисто политичких, гредео без одмора и без прекида једноме циљу, који је најзад и постигао. Величина Пруске, подизање Пруске на ступањ прве немачке државе, остварење немачког јединства са Пруском на челу, и учвршћење и обезбеђење тако створене Немачке Царевине, ето то су били, у кратко речено, велики задаци што их је Бизмарк један за другим постепено и са успехом решавао. Овај замашни рад обухвата питања и спољне и унутарње политике, и Бизмарк је и у једном и у другом кругу свога деловања спроводио своје намере и циљеве смело и без скрупула, онако како је то било својствено његовој у правом смислу борбеној и готово агресивној природи. Да је у томе кнез Бизмарк имао лепих успеха, не може се порицати, и историја немачког уједињења показује то на врло очигледан начин. Књига г. Др. Драгољуба Павловића "Уједињење Немачке" пружила је у том погледу српским читаоцима и занимљиву и поучну лектиру. Али, при свем том, допуштено је приметити да су се сви Бизмаркови подвизи - рат Пруске и Аустрије против Данске, рат пруско-аустријски и француско-пруски рат - дали извршити уз велику припомоћ околности које су ишле на руку овакој политици Бизмарковој. Ни Енглеска, ни Француска, ни Русија, па ни Аустрија нису биле свесне опасности која им може загрозити од Пруске и њене политике. Кад се та опасност уочила, све је већ било доцкан. На бојиштима наведених ратова изникла је једна силна и експанзивна држава, Немачка Царевина.

Пред овим у истини великим делом Бизмарковим савремени и будући историчари имају да расправе питање, да ли је све то од самога почетка тако смишљено и припремљено било, као план једнога генијалног ума који је знао провући се кроз све тешкоће и препреке, гредећи унапред постављеном циљу, или пак и овде као и у многим другим великим историским догађајима постоји читав ланац импровизација, прилагођених појављеним потребама и моментима, али импровизација које стоје у вези једна с другом и најзад све воде великоме циљу народнога напретка. То питање нас овде не интересује, као што се не можемо упуштати ни у без сумње врло поучно и занимљиво излагање бизмарковских метода у спољној политици, којих су се метода истина са мање вештине и још мањим успехом, прихватили и следбеници Бизмаркови, нарочито данашњи меродавни дипломати немачки. Ти методи допринели су материалном увећању и ојачању Немачке, али су, са етичке стране, умањили наравствену вредност немачке државе и њене политике. Предмет пак нашег разматрања у овом чланку јесте општи правац унутарње политике Бизмаркове, онај режим који се назива "конституционализам" у особеном значењу те речи, наиме као режим уставан, али без парламентаризма.

Какве је погледе Бизмарк имао на унутарњу организацију државе, на поделу власти и систем управе, види се по уставу који је он дао Немачкој Царевини; а како је у практици тај режим оствариван, показује дугогодишња влада Бизмаркова. Те су ствари прилично познате, и о њима постоји и велика књижевност. Та је књижевност обогаћена једним новим делом од Хермана Хофмана, директора листа "Hamburger Nachrichten". Када је у марту 1890. године кнез Бизмарк смењен са положаја царског канцелара, услед несугласица са садањим Царем Вилхелмом, тај неочекивани и тешки удар није могао Бизмарк, поред све своје лојалности Хохенцолернима, сносити ћутке и у миру, и прибегао је јавности и јавној критици. Преко листа "Hamburger Nachrichten" Бизмарк је и бранио своју политику и критиковао нови режим, који је у ствари био онај исти, само без Бизмарка, али са јачим испољавањем владаоца, импулзивнога Вилхелма II. Те чланке, који су изилазили без потписа, и које је само вешти посматрач могао познати као Бизмаркове, скупио је и синтетички објавио тадањи уредник хамбуршког листа и повереник Бизмарков, Хофман. Ових дана је изишла и трећа свеска, која показује како је Бизмарк у познијим данима, кад је скинут са власти, о многим питањима коригирао био своје мишљење.

Бизмарк је увек био принципиелни противник демократске владавине и парламентарнога режима. За време своје дуге владе он је и омаловажавао парламенат и ометао га у раду. И теориски Бизмарк је покушавао да ограничи власт парламента. У том погледу чувена је његова теорија о праву круне и управне власти да сама вотира буџет, кад парламенат одбије да одобри буџет једној влади. И таквим државноправним бесмислицама Бизмарк је покривао своје неуставне и незаконите поступке, кад је газио права парламента. У души својој он је осећао велику антипатију према парламенту, па се тиме дају објаснити и његови не ретки испади према народним представницима. Колико је Бизмарк тежио да учврсти "конституционални" а да искључи "парламентарни" режим, види се најбоље по уставу за Немачку Царевину. Устав тај предвидео је врло духовите и мајсторски смишљене мере против увођења парламентаризма у Немачкој.

Немачка царевина је организована као савезна држава, коју представља, као највиша управна власт, Савезно Веће (Bundesrat). Законодавна власт припада Царевинској Скупштини (Reichstag), која се бира на основу једног слободоумног изборног режима са општим правом гласа и тајним и непосредним гласањем. У савезно веће пак улазе делегати из свих савезних држава. Председник већа је царски канцелар, који је уједно и председник пруског министарства, као што је и пруски краљ уједно и цар немачки. У Савезном Већу Пруска има пресудан утицај, и тако је управни режим у царевини по нужности везан за управни режим у Пруској, а тиме је посредно обезбеђена царевина од демократизације управне власти. У Пруској постоји нарочито удешени изборни систем, са три класе бирача, којим се јункерској мањини стално обезбеђује већина у пруском парламенту и тако на свагда онемогућава демократизација владе. Парламентарни режим је искључен, јер су јункери задовољни личним режимом, који њима доноси највеће користи, пошто они спроводе тај режим. Тако је Бизмарк, ослањајући се на обезбеђени и учвршћени положај консервативаца и јункера у Пруској, смео да уведе опште право гласа за Рајхстаг, и да привидно да слободоумну форму режиму, који се имао инаугурисати у царству. Међутим, и кад би земља послала у Рајхстаг саме социалисте, то не би утицало на промену режима, пошто је за доношење закона потребна сагласност између Савезног Већа и Рајхстага, а Савезно Веће било је и остаће увек пруски консервативно и јункерски ретроградно у свима чисто политичким питањима. Али, Бизмарк се овим није задовољио, већ је настојао да ту немогућност демократизовања и парламентаризовања владе још више истакне и обележи. Он је то постигао једним чланом Устава који прописује да царски канцелар и његови помоћници, државни секретари, не одговарају пред Рајхстагом. Њих поставља и отпушта само круна. Министарска одговорност пред парламентом не постоји. На интерпелације посланика влада не мора да одговори, ако неће. Парламенат нема право да доноси одлуке да ли је задовољан или не једним актом владиним или министарским. Пословник Рајхстага пак удешен је тако да искључује сваку техничку опструкцију.

Пред оваквим стањем ствари, које доводи управну власт у потпуно независан положај од парламента, политичке странке у место да се упусте у борбу за извојевање ширих политичких права, претпоставиле су политику погађања са управном влашћу у свим питањима изношеним пред парламенат. Држање већине странака је удешавано према приликама, од случаја до случаја. Тако је постао у Немачкој један скривени апсолутистички режим, завијен у форму конституционализма, као што је писцу ових редака и лично признао један берлински професор Државног Права. Овакав режим одржавао се и тиме, што је стварано врло корисно социално законодавство, којим се знатно побољшао и обезбедио материјални положај широких народних слојева. Остало је међутим свега једно питање, које је могло пољуљати целу зграду овако склопљеног механизма, а то је питање о буџету и буџетском праву парламента. Рајхстаг је, теориски говорећи, вршећи своје право вотирања буџета, могао, по потреби, да извојује политичке концесије и да тако постепено трансформише управни режим. Али, овде је Бизмарку придошла у помоћ немачка наука Државнога Права са својом теоријом, која је данас опште примљена у Немачкој, да парламенат нема права да одбаци буџет у целини, т. ј. да нема права да решава, хоће ли уопште одобрити буџет овој или оној влади. Он мора у начелу да одобри буџет свакој влади, а у појединостима, ако хоће, може да чини измене у буџету. Тако је уништено и последње средство, којим су се могле задобити политичке слободе у Немачкој.

Последице оваког силног положаја круне и управне власти горко је осетио сам кнез Бизмарк, кад је пао у немилост младога цара Вилхелма II. Отуда можда и корекције у назорима великога канцелара, које се налазе у књизи Хофмановој. Ту видимо Бизмарка, како се изјашњује за федеративно уређење Немачке, насупрот централизацији са Пруском на челу. Отуда и чланци његови о потреби веће отпорности Рајхстага према влади, и у опште признавање права народном представништву у што већем обиму. На исти начин објашњује се и његово блаже држање према штампи и слободи штампе, као и према многим другим питањима унутарње политике. Све ове концесије не иду тако далеко, да би могле спријатељити Бизмарка са идејом парламентаризма, али оно показују очигледно, колико је и сам Бизмарк грешио, кад је сматрао режим, који је он створио, као једино добар и користан.

Последице крипто-апсолутизма у Немачкој показале су се и у великој кризи, коју Европа преживљује. Да је у Немачкој колико толико извршена била парламентаризација владе, да није од самога почетка цео систем управе добио онако аутократски облик, којим је Бизмарк усрећио Немачку, ко зна да ли би се Немачка онако олако упустила у овај страшни рат. Да је пак један од узрока немачког експанзивног милитаризма овака унутарња организација Немачке и апсолутистички режим који у њој влада, то је факат, који се не да порицати. И зато разумни Немци, поред свега култа према кнезу Бизмарку и његову делу, у дубини душе можда помишљају, да није баш Бизмарк крив што је животну и културну снагу немачког народа упутио стазом империалистичког милитаризма, који је довео до садањега рата и до сумње о вредности немачкога јединства.

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:46:48
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује