Никола Радојчић

Ранкеова нова концепција српске историје

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

НИКОЛА И. РАДОЈЧИЋ (1882, Кузмин, Сремска Митровица - 1964, Београд), историчар. Гимназију учио у Сремској Митровици и Сремским Карловцима, студирао у Грацу, Загребу, Бечу, Јени и Минхену, докторирао 1907. у Загребу са темом "Два посљедња Комнена на цариградском пријестољу". Радио као наставник у Карловцу и Сремским Карловцима (1908-1920). Био члан југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу 1919, изабран 1920. за ванредног а 1922. за редовног професора српске и хрватске историје на Универзитету у Љубљани где је остао до 1941. Затим је прешао у Београд и до смрти радио у Српској академији и њеним институтима. Византолог и стручњак за средњи век југословенских народа Радојчић је био добро упућен и у новију историју. Најзначајнија дела: "Ранкеова нова концепција српске историје", Љубљана 1925, Razprave II, стр. 1-54, "Списак радова 1906-1956", "Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354", 1960, "Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића", 1962.

 

Ранкеова нова концепција српске историје

Леополд Ранке: Српска историја, Београд 1965, СКЗ стр. 192-206,210

Леополд Ранке је по својој природи, спреми и по дотадашњим научним радовима и интересима био као предестиниран да научно обради херојску српску националну борбу за ослобођење. Иако још веома млад, унео је Ранке знамениту новину у тадашњу историографију, када је универзалистичком схватању историје, какво је било у XVIII в., додао национални смисао и спретно разбудио националне интересе, проучавајући и приказујући огромне снаге националних покрета. Био је, дакле, као створен да изнесе пред образовани свет очајне српске напоре у грандиозној борби између хришћанства и ислама, и да у свом приказу буде подједнако правичан према томе сукобу узетом као целина и према његовим појединим гранама, међу којима је једна од најважнијих била баш српска борба с Турцима. Јер, Срби су започели велику борбу с Турцима када су ови у Европу продирали, они су ту борбу стално водили и они су јој дали особиту жестину и обим када је дошло на ред полагано потискивање Турака из Европе у Азију.

Ранке је био рођен и васпитан у дубоко религиозној протестантској породици, те су се његови први научни интереси кретали око проблема правог хришћанства, око његових културних утицаја и, разуме се, око Лутерова схватања Христове науке. Проблеми толико широки и дубоки да их млади Ранке није могао решити, али га тај први неуспех није збуњивао, него је он кроз цели век сачувао своје велике интересе за проучавање утицаја хришћанства на развој народа. Прве, пак, успехе у научном раду стекао је Ранке бављењем специјалним питањима, која је тако третирао да се лако видело како он увек тежи проучавањем појединачних питања доспети до решења општих проблема. Резултате својих првих озбиљних истраживања сабрао је Ранке у оштроумној књижици: Geschichte der romanischen und germanischen Vцlker von 1494. bis 1535, с додатком: Zur Kritik neuerer Geschichtschreiber (1824.), а враћао се на овде претресана питања неколико пута и у својим зрелијим годинама, с пространијим знањем и ширим научним искуством. Мала Ранкеова књига значила је, међутим, читаву револуцију у немачкој и светској историографији, и по свом методу и, особито, по својој концепцији. По методу би се још могло рећи да је у њој примењен Нибуров начин научне историјске критике на модерну историју, дакле, да ипак није потпуно нов, док је концепција била сасвим оригинална и дивна: Ранке је спојио у јединствени објекат свога научног истраживања романске и германске народе, уверен да су њихови међусобни утицаји тако снажни, дубоки и компликовани да се развој једних без познавања развоја других не може разумети. Као нарочиту везу између њих наглашавао је Ранке хришћанство, те је због тога међу романске и германске народе смештао и Словене, а замишљао као антагонисту овој целини исламски свет. На једној страни минуциозна и педантна критика појединости, а на другој ови свечано сјајни и пространи видици опште историје прибавили су Ранкеу на јуриш угледа, поштовања и респекта у научном свету. Постављен је одмах 1825. г. за ванредног професора историје на Берлинском универзитету, где су му отворене нове могућности за његов фанатизам у истрајном и промишљеном научном раду. Премештен са средње школе у Франкфурту на Одри, где је био ограничен на случајно сабране библиотеке, у берлинско научно средиште с множином библиотека и архива, бацио се Ранке с највећим жаром на проучавање посланичких релација, у којима је открио поуздану и веома прегледну историјску грађу. Он је прогутао у Берлину зачас четрдесет шест томова Informationi politiche и сабирајући сличну грађу по Немачкој полагано је конципирао своје друго дело, коме се обим и натпис - иза много покушаја - искристалисао у: Fьrsten und Vцlker von Sьd-Europa im 16. und 17. Jahrhundert (1827.). Повучен својом грандиозном и тачном концепцијом, улазио је Ранке све више у тешке и високе проблеме опште историје, којој је он као видљиво средиште - по класичном схватању - замишљао Средоземно море, а све земље око њега, на северу и западу, као једну, хришћанску, целину, која се у дугом и величанственом рвању вековима ломи с другом целином, на истоку и југу, с исламском.

Стога су Османлије особито занимале Ранкеа, и много га је мучио проблем који је он сам овако одредио за свој последњи рад: "Целокупна, општа пажња је упућена на прилике Иберског и Грчког полуотока, и с правом се пита како су тако моћне монархије, како су некад биле шпанска и османска, доспеле у положај у ком их ми сада гледамо."

У овим својим проучавањима и размишљањима морао је Ранке запети и о српско питање и стати пред загонетку о изнимно снажном и дугом српском отпору Османлијама, када су улазили у Европу, и о снажном замаху којим су их Срби први захватили и почели потискивати с Балканског полуотока, од кога су они били начинили Полуазију.

Предмет Ранкеових проучавања, високи полет његових смелих мисли и, не најмање, велика неспретност у предавању нису могли освојити његове слушаоце. Он је по броју и по приљежности својих ђака могао већ од првог семестра видети да неће стећи славе као велики учитељ, али је чврсто веровао да ће освојити своје разборите читаоце, иако, из почетка, није имао разлога бити поносит ни на свој стил. Зато се бацио свим жаром и истрајношћу на архивска испитивања, тражећи, за промену, разоноде у тадашњим необичним берлинским салонима, где је брзо постао позната и чудна фигура. Пошто је од првог почетка свог научног рада мрзио растезање и удешавање историје према априорним филозофским поставкама, то је демонстративно тврдио да су резултати историјског развоја мерило за тачност идеја које су у њима остварене. С тиме је хтео рећи да је најбоље оно што постоји, признавао се, дакле, за конзервативца, али, разуме се да није, баш због оваквих назора, одбијао ни противничке идеје, за које је било изгледа да би се историјским развојем могле остварити. Тако је Ранке заузео изниман положај у тадашњим берлинским ученим и образовним круговима, који су били веома узрујани и јако дезоријентирани. Био је добар и с архиреакционарцима, а није био с раскида ни с либералцима. Разуме се, више се држао конзервативаца, особито оних који су кокетирали с неопасним либералним идејама, и тим је везама имао највише захвалити што је добио прилику да проучава најзнаменитије млетачке релације у Бечу и у Млецима, где их је било највише. Пошто је, наиме, добио допуст и нарочиту краљевску стипендију, упутио се Ранке 2. септембра 1827. на југ, на који је онда водио пут преко његова делимичног господара, Беча. Пун је био планова, али свеједно није ни слутио да ће му бити прва књига, што ће је на странствовању написати, о Србима, и да ће она значити, поред осталог, и почетак нарочитог, новог схватања модерне српске историје.

III

Један од првих путова Ранкеових у Бечу био је, разуме се, у Дворску библиотеку, где је знао да има сила рукописа и дела, ради којих се он највише на југ упутио. Преко чиновника је могао дознати и остала места где се налазе други занимљиви извори за проучавање одношаја између хришћанског и исламског света, што је њега тада највише занимало. Пошто је ишао пред њим добар глас, а собом је носио и одличне препоруке, то је могао сјајно искористити свој боравак у Бечу, те су му чак отворена и врата архива, што је под Метернихом било веома тешко, и необичан изузетак. Добро дочекан, постао је Ранке врло брзо радо гледана личност у аустријским реакционарним, легитимистичким круговима, који су иначе радо кокетирали с теоретским либерализмом и чак имали и научних манира. Њима се чинило да је Ранке као створен за безопасна историка у њихову смислу, па су га особито одликовали својом љубазношћу и много му ласкали, јер су били мишљења да ће он све то хонорирати пропагирањем реакционарних начела под либералним велом, до чега је њима било много стало. Осим овога друштва политичара и литерата кретао се Ранке у Бечу највише у кругу најбољих познавалаца југоисточне Европе, за коју се тада особито занимао. Средиште тога круга био је Копитар, с којим се он упознао у Дворској библиотеци, и тако доспео и у познато друштво Копитарових пријатеља код "Белог курјака", где су тада, доиста, били најбољи познаваоци југоисточне Европе. Копитар је учинио одличан али опор утисак на Ранкеа, који је био јако наклоњен одушевљавању, веома гибак и савитљив те чак и у питањима карактера попустљивији него што би смео бити. У Копитару је он осетио сасвим друкчију природу, бујнију и сировију, која је била несавитљива и која му је стога уливала особито поштовање. Зато је Ранке његове речи сасвим друкчије примао неголи типична бечка ласкања, јер је осећао да нису комплименти, него искрена збиља. Ранке је због тадашњег Копитарова положаја у Бечу и због њихових од чести заједничких научних интереса постао његов свагдашњи дружбеник и члан кругова у којима се Копитар кретао, који су, углавном, били аустријски по свом политичком схватању, али ипак толико словенски да је Ранке, поред све њихове лојалности, без сумње у тим круговима својим осетљивим политичким чулом разабрао како већ валови националних покрета ударају о бечки царски двор. Нису га, дакле, збунила оптимистичка схватања положаја Аустрије тадашњих званичних кругова, с којима је он имао одличних веза, и којима он није опонирао, али их није ни примао. Компликовани државни апарат Аустрије и разноликост националних идеја у њој запрепашћивали су Ранкеа и отежавали му да у њеном случају доведе у склад своја схватања о легитимности постојећих институција и оправданости националних аспирација. Иако је он, јамачно, био веома далеко од револуционарних националних аспирација, ипак је сасвим сигурно да је имао смисла и за остварење националних идеала као за најпречу националну потребу, само је, код Аустрије, веровао да ће се легитимистичке тезе и националне аспирације без револуције дати довести у склад.

Српске националне тежње дознао је Ранке аутентично тек од Вука, који је тада био у Будиму када је он стигао у Беч, те му је прве опширне информације о чудном Србину, који носи у себи неоцењиво благо за српску народну традицију и модерну историју, дао Копитар, иако је у исто време грдио Вука да се скита и лењује. Увек пун планова, дошао је, без сумње, Копитар брзо на мисао како би било одлично кад би Ранке својим именом зајамчио тачност прве књиге о српској борби за слободу и својим знањем и вештином прожео и обрадио богату историјску грађу о српским устаницима којом је Вук располагао. Њих двојица су озбиљно смишљали баш 1827. да Вук немачки прикаже модерну српску историју, али он за то није имао ни способности, ни времена, ни мира, а због својих одношаја према кнезу Милошу Обреновићу, ни могућности да уопште чисту истину износи, пошто му је Милош детаљно наређивао како би имао писати своје историјске саставе. Сада је била сјајна прилика да смишљану историју напише Ранке и да њоме замени и оповргне Роткирхов приказ српских борби за ослобођење, с којим Вук није био задовољан и жешће га осуђивао него што он то фактично заслужује. Њихови планови су се потпуно слагали с правцем Ранкеових студија и духом његова историјског схватања, те је стога Копитар, свакојако још до повратка Вукова, обавештавао Ранкеа о Србима, о њиховој ранијој историји и о њиховим традицијама и толико га одушевио да је Вуков долазак с нестрпљењем изгледан. Дотле је Ранке проучавао многобројне релације и рукописе, нарочито се занимајући за шпанске, турске и талијанске послове. На један рукопис Дворске библиотеке, који се тицао шпанске историје, упозорио га је Копитар и анимирао да напише своју познату расправу о Дон Карлосу.

Вук је стигао у Беч тек пред лето 1828, када је у Будиму био доштампао свог Милоша Обреновића. Ако је код Ранкеа из почетка било опортунистичке бојазни, да се не би замерио Аустрији писањем модерне српске историје, то је она била већ одстрањена. Он је грабио одличну прилику да настави започета проучавања југоисточне Европе и да продре још дубље у проблем сукоба између хришћанског и исламског света, те је научним интересима дао предност пред разлозима политичког опортунитета. Одмах се упознао с Вуком, и приступили су чудном заједничком састављању књиге, за коју је Копитар дао идеју, а Вук је требало да даде материјал, који ће Ранке пустити кроз призму својих историјских погледа и приказати га у склопу светскоисторијских догађаја, утврђујући при томе међусобну зависност између српског и светског историјског развијања. Разговори с Вуком о недавној српској прошлости дубоко су Ранкеа импресионирали. Он је, истина, и дотле највише читао релације, дакле најличније историјске изворе, али ова релација коју му је Вук диктирао била се ипак издвојила од дотадањих које је Ранке читао. Вук је, штампајући дотад Милоша Обреновића, морао сада обнављати своје личне успомене и сећати се разговора с учесницима у српској борби за ослобођење, те је његов приказ нове српске историје пред Ранкеом био пун непосредности личних утисака, обилат снажним живим бојама и, због познатог Вукова начина разлагања, нада све јасан. Ранке је распоређивао и уклапао у свој широки историјски хоризонт стања и догађаје које му је Вук описивао тамо где им је по њиховој развојној зависности било место, и утврђивао им је карактер који им је приличио у великим борбама с тиранским властима уопште и с турским посебице. Утисци од Вукова разлагања били су код Ранкеа тако дубоки и пријатни да се он још у летњим данима 1878, педесет година иза састанака и разговора с Вуком, живо сећао Вукових упута у српску модерну историју и тако дозивао себи у памет времена када је сваки дан нестрпљиво слутио да чује Вука како се са својом штаком пење уз његове степенице. Ако је Копитар покаткад и имао разлога пребацивати Вуку да је оклевало и оријенталска ленштина, оно му сада јамачно није смео то замерити, јер се Вук био потпуно прилагодио Ранкеову гутању историјске грађе и потпуно је држао корак с његовим пребрзим и напорним начином рада. Ранке се, свакојако, већ пре Вукова доласка био упознао са старијом српском прошлошћу, о којој му Вук није умео више рећи но што је сам могао у Енгелу наћи. Копитар му је могао разложити и добар део српских традиција и обичаја, те је стога могао одмах прећи с Вуком на упознавање стања српског народа пред први устанак и на саме устанке. Док су ова Вукова разлагања пролазила кроз Ранкеов ум и преко његова пера се низала на папиру, постајала је од лепих и живих Вукових прича разборита и дубока Ранкеова историја. Сваки Ранкеов научни рад редовно је излазио на део светске историје, па се тако и Српска револуција, коју је он сада по Вуковим упутама писао, претварала у део грандиозне борбе између хришћанства и ислама, коју је Ранке од чести већ био обрадио, и у приказ тријумфалног похода западњачког духа, који је од ислама упропашћене земље опет освајао. Ранке је при томе много ценио силу западног генија, чак је помало о њему и фантазирао, али при приказивању наглога ослобађања и култивирања Срба није био пристрасан и није дао Србима само пасивну улогу, него је непрестано држао на уму и наглашавао како су Срби народ идеалан, као створен за пропагатора идеја западног духа на југоистоку Европе, што су доказали својом борбом за стицање и афирмацију своје слободе и што доказују при стицању и развијању културних вредности, примљених са Запада. Овакво је мишљење имао о Србима и Копитар, коме је, као и Ранкеу, необично импонирала јака српска индивидуалност, која није била истрвена страним утицајима, и која ће се од њих, како су се они уздали, дати само обогатити и оплеменити, а не избрисати. Овакав смисао српске историје и овај дух српске нације није Ранке измишљао, него га је ишчитао особито из тока оних догађаја које су Срби изазвали када су започели своју борбу за ослобођење. Он је у својим српским студијама гледао грађу за стварање свога суда о Србима, поступајући при томе сасвим друкчије него филозофи историје, који су за своје унапред измишљене поставке и судове пабирчили доказе по историји и преудешавали их по милој вољи. Ранкеова концепција Српске револуције потпуно почива на назорима које је он већ био израдио док је проучавао одношаје између хришћанског Запада и исламског Истока и док је утврђивао повезаност свих развојних серија код романско-германских и словенских народа. Улажење у те знамените развојне зависности падало је Ранкеу много лакше неголи напори да их прегледно прикаже, јер му је при томе сметало што није знао подједнако историје свих народа који су активно суделовали у тим великим, светским сукобима. Он је, истина, располагао с множином елемената, с помоћу којих је решавао питања о стварању измена у фактичком стању, али му их никада није било доста. Сваки низ нових информација омогућавао му је да утврди или коригира своје раније назоре и да тачније реконструира развојне серије, које су га особито занимале. Упознавајући се са српским борбама за ослобођење и с тешким напорима око стварања уређене државе, налазио је Ранке за свако стање и за сваку тежњу око његова измењивања тачне аналогије у свом пространом историјском знању, које су му све помагале да их боље и дубље схвати и да поузданије слаже синтезе него што би могао онај коме би био познат само српски развој. Ранке је, тако да кажем, издизао приказивање српске прошлости на вишу степеницу схватања док је везивао српски развој са светским и на тај начин тачно одређивао значај статичких и динамичких елемената у њему. Бранковић је по својој концепцији српске историје пазио само на територијалне и верске везе, Рајић на племенске и верске, Енгел на државно-правне, а Ранке на духовне и, према томе, светске, јер су, по његову тачном схватању, сви културни народи и све државе у чврстим међусобним везама и зависности, које историк, одричући се своје личности колико год може, мора пустити да саме говоре, ако жели дати праву историју. Он је у својој Српској револуцији то искрено и с успехом желео.

Иза добро склопљеног и поучног увода, где је приказана прошлост и одлично оцртано народно стање пред устанке, приступио је Ранке обрађивању самих покрета, који су донели Србима слободу. Сасвим друкчије, наравно, него Вук у својим прозним епопејама: Прва година српског војевања на дахије и Милош Обреновић, књаз Србије. Ранкеа у првом реду занимају разлози који су изазвали измену стања међу Србима и међу Турцима. Ове последње је одлично утврдио с помоћу ранијег знања Турака и њихове државе, којој Ранке одриче могућност развоја док год вреди исламски принцип по ком су само муслимани пуноправни грађани у држави, који као такви врше власт, коју је немогуће контролирати, регулирати и развијати, пошто муслимани у сукобу с немуслиманима - у пракси - увек морају имати право. Према таквој држави, која је војничка по свом карактеру, а без моћне војске, стоје Срби, којих је чисти, патријархални живот, прожет национализираним хришћанством, био занео Ранкеа, особито кад је гледао код Срба дивне примере пожртвованости и натицања у трпљењу за опште добро, док је у Турској већ раније био утврдио да је тамо давно био постао главни принцип муслимански - живети као паразит на рачун потчињених хришћана у држави, па и на рачун саме државе, ако то захтевају лична леност и корист. У том турском схватању гледао је Ранке кључ за разумевање српске борбе за слободу, где је он у Србима гледао елеменат напретка, протагонисте западног духа, чији је налет он сматрао неодољивим, те је већ зато веровао и у српски успех. На основу тога је Ранке тврдио да је свако дуже измирење између Срба и Турака немогуће, док победа западног духа не буде потпуна. С таквим начином проучавања и с таквим извођењем закључака било је, разуме се, смањено поље случајности и самовољности, које је у Вукову приказивању неограничено. Ранке се, на тај начин, уопште борио против плитког схватања историјског развоја, по ком би се и радње маса, а још више радње појединаца, оснивале само на потпуно свесним одлукама, које су смишљене са сасвим јасним намерама. С тиме он, наравно, није хтео елеминирати свако самостално одлучивање из компонената развоја, него га је хтео само свести на праву меру. То се особито лепо види када се упореде Вуков Карађорђе и Ранкеов, који је настао готово на основу Вукових обавештења. Док је по Вуку у целом Карађорђеву раду највише безразложне самовољности, дотле Ранкеов Карађорђе иде тачно путем који му стања и догађаји одређују, и само у ситницама, које немају важног утицаја на општи ток догађаја, избија његова самовољност. Ранке је тачност својих назора о Карађорђу тиме особито документовао што је утврдио да је и Милош у свим важнијим пословима - нарочито унутрашње државне управе - фактично ишао Карађорђевим стопама. За Ранкеа је, дакле, питање начина владања у Србији гласило овако: Како мора владати, из почетка, поглавица народа који је вековима био под Турцима и почео се полако од њих ослобађати? Одговор је био веома једноставан: Онако како су доиста владали Карађорђе и Милош. Све су ово биле одличне и плодне новине у проучавању модерне српске историје, али на њих није Ранке полагао толико важности као на главну мисао своје Српске револуције - да веже догађаје у развоју српских устанака за општи ток светских догађаја и да тако издигне српску модерну историју до универзалистичког схватања. Док су се Срби сами борили с Турцима и, чак, док су водили преговоре и тражили хришћанске помоћи у Аустрији и Русији, дотле још Ранке не узима да их је захватио ток светског развоја, него почетак утицања општег европског развоја на Србе баца тек у оно доба када су удаљене велике силе, због својих знаменитих интереса, захватиле у развој српских догађаја, дакле у годину 1807, када је Француска у својим одношајима према Русији узимала обзира и на Турску и, разуме се, на њезине одношаје према Србији, приликом својих преговора с Русијом у Тилзиту. Отада Србија постаје важан фактор при одлучивању великих сила у њиховим међусобним одношајима, и тако улази у велике политичке комбинације светске важности. Ранке је први употребио Наполеонова писма, да би и с њима разјаснио српску историју, и брижљиво пратећи српске догађаје стално је утврђивао њихову зависност од светских. Особито је занимљиво како је Ранке разложио важност француско-руског сукоба за Србију, с којим је разјаснио и Букурешки мир, који је тачније схватио неголи дипломате што су га склапале. У низу тих његових дубоко схваћених и одлично приказаних веза и зависности између српског и општег развоја особито морам истаћи одељак где Ранке разлаже важност битке код Лицена за развијање Србије. Тако је он раскрилио политичке везе, које су фактично скопчавале српски ток развијања са светским, и одмах утврдио да с њима коинцидирају и први знаменити духовни дотицаји Срба и Европе преко Вукових збирки српских народних песама, које су почеле Европи откривати српску душу с њеном најјачом особином - жељом за слободом, која се тада активно манифестирала. Ранке је пред одушевљеним љубитељима српске народне поезије доказивао да та жеља не почива само на светлим народним традицијама, како су они веровали, да није чак основана ни само на срећном споју социјалног и индивидуалног смисла у српском патријархалном друштву, него да осим тих разлога има највише основе у политичким ситуацијама југоисточне Европе, нарочито Турске. Погодне политичке ситуације за Србе изазвале су, по Ранкеу, највише њихове устанке, који су, према томе, били углавном неизбежни, те Срби нису криви ни што су их почели, ни што их настављају, јер се ниједна серија догађаја не може пресећи пре свога природног завршетка. Овим разлагањем је желео Ранке одбранити Србе од пребацивања, којима су их обасипале легитимисте, замерајући им што већ не прекидају започету борбу, када су извојевали неку слободу. Он је доказивао да је ван српске снаге да зауставе распаљено ратовање док се не сврши с победом српском, у коју он није сумњао, будући да су Срби били протагонисте напредног западног духа у борби против Турске, која је, место да напредује, падала у све веће варварство. Према томе је српска борба значила борбу за напредак. Легитимистичким политичарима ово Ранкеово схватање, мада је изгледало толико апстрактно да је безопасно, није било по вољи, особито у Аустрији не, спрам које је он имао много обзира и, можда, баш зато своје назоре у тако апстрактне форме одевао, али су их, разуме се, аустријски политичари провидели и осетили колико је у њима опасности за аустријске државне сврхе. Они су сами, теоретски, бранили висока хришћанска и филантропска начела, по којима је сваки народ, особито пак онај који је жилав, даровит, пожртвован и слободољубив, имао права на потпуну политичку слободу, која би му омогућила свестрано и интензивно културно напредовање. Али у практичној политици нису могли тако поступати, јер би то значило пропаст Аустрије, о које су се одржању они имали старати. Зато су легитимисте и покушавале да дискредитују српске борбе за ослобођење као самовољне, револуционарне покрете које распирује жеља за владом и грабљивост појединих поглавица. Ранке с њима није полемизирао. Није се спуштао у борбену арену, него је, напротив, издигао проблем настајања и трајања српских устанака на висину универзално-историјског посматрања, где се дало наћи тако тачно и несумњиво објективно решење да је оно мишљење легитимиста сигурније побијало неголи најжешће и највештије полемике. Те своје назоре је Ранке сложио у одлично написаном завршетку своје Српске револуције, у коју је унео и апел на кнеза Милоша да разборитим поштовањем закона подигне степен личне и имовинске сигурности у Србији, да ослади живот свакоме у земљи и учини од ње област која ће не само због националних разлога него и због добре управе стећи велику привлачну снагу; због оваквог завршетка Српске револуције имао је Ранке доста главобоље да препати!

Књизи су додана три екскурса, у којима су расправљана питања која је Ранке нарочито желео подвући и на њихову важност особито упозорити. Он их је замислио, очевидно, као потицаје за касније раденике, којих је пажњу желео привући на серије чињеница које би, расправљене и испуњене, помогле да се разјасни српска прошлост, особито пак да се до појединости утврде њене везе и зависности према светској историји. Стога он у првом екскурсу упућује на важност српско-турских борби и на њихове последице, које њему нису биле довољно познате, а нису ни данас темељно проучене и разговетно приказане. У другом екскурсу је нанизао мали број извештаја о српским земљама за турско доба, из којих је, очевидно, желео да се ишчита тешкоћа живота под Турцима. Најопширнији је трећи екскурс, у ком је географски преглед Србије и понешто из њене историјске географије. Није ни најмање Ранкеова кривица што је он данас потпуно застарео. Он се трудио да даде што се онда могло најбоље и најпоузданије дати, али то је било веома мало. Ни стари писци, ни средњовековни и модерни писци и путописци нису могли дати Ранкеу толике информација да би он с помоћу Вукових упута могао створити јасан географски преглед Србије. Поред свих напора испала је географска слика Србије сасвим нетачна и непрегледна, а није много боља ни карта коју је Ранке преузео из Вајнгартенове студије о Србији и на којој је Вук само номенклатуру исправљао; а иначе је, технички, искварена. Морам нагласити да је Ранке поред духовне везаности и зависности Србије према осталом свету замишљао и чврсту територијалну скопчаност српских земаља са Западом и Истоком, када је наглашавао да српске земље скопчавају Јадранско и Егејско море, а Шарпланина да је средина у планинском ланцу који везује Алпе и Црно море.

IV

Ранкеова Српска револуција, за коју је идеју дао Копитар, а извели је с његовом помоћу тадашња два најпозванија писца, Ранке и Вук, била је веома брзо написана. Сва тројица су били због тога необично радосни. Ранкеово је весеље кварила само тиха сумња и бојазан да "меродавни" можда неће бити задовољни његовом књигом, те да ће од ње имати више једа но радости, док Копитар и Вук нису имали ни тих научних и политичких скрупула. Њихова је радост била непомућена, особито Вукова, који је уживао што ће страни свет преко једног од тада већ најчувенијих историка бити обавештен о српској модерној историји по његовим упутима, и што ће се његов лични углед подићи тиме што је Ранке пристао баш по његовим извештајима писати своју Српску револуцију. Успех је био, доиста, огроман. Стога је Вук, који иначе није био жустар и брз на писању, с великим нестрпљењем изгледао Ранкеову и своју књигу да се доштампа. Он је у јесен 1828. морао напустити Беч, пошто је још последње вече пред полазак провео у разговорима с Ранкеом, и на позив кнеза Милоша кренути се у Србију ради састављања закона. Али непрестано се распитивао код Копитара да ли је изишла Ранкеова књига. Ранке је, међутим, био послао своме издавачу Пертесу у Хамбург рукопис своје Српске револуције тек 23. септембра 1828, а Вук је већ 5. новембра наручивао Копитару да му од четири примерка, која ће добити, бар један пошаље. Тако брзо то није могло ићи, иако се и Ранкеу журило са штампањем, јер је, једно, хтео наставити своје започете талијанске студије, а друго, био је бојажљиво радознао како ће његов труд о Србима бити примљен, особито међу ученим и неученим политичарима. Мало иза Вука оставио и он Беч и упутио се у Млетке, где је стигао почетком октобра 1828. Ту му је била главна брига да продре у млетачке архиве и добије финалне релације, онда извештаје и депеше млетачких посланика на страним дворовима, до којих је њему било јако много стало. Но, свеједно, није Ранке заборављао ни на Српску револуцију. Извештај Марина Белизе, којим је допунио први екскурс, прочитао је тек у Млецима и накнадно га послао Пертесу. Иначе се није могао старати о својој књизи, која је стога изишла, почетком 1829, пуна штампарских погрешака.

Ранке дуго времене није знао ни како штампање напредује, ни када ће књига уопште бити готова, па ипак није био тако нестрпљив као Вук, који је имао веома много и врло крупних планова са својом и Ранкеовом књигом. Неке од њих спомиње и Ранке у првом сачуваном писму Пертесу о Српској револуцији, али очевидно као туђе, свакојако Копитарове и Вукове, који су ковали планове да се књига преведе на енглески и француски и, разуме се, од Вука и на српски. Сва тројица, пак, слагали су се у томе да књигу треба послати на руски и пруски двор, где је имала изгледа да буде одлично дочекана, јер се руски двор увек много занимао за српске послове, а на пруском је све више превлађивало романтично хришћанско одушевљавање, које је Ранкеова књига могла одлично базирати и распаљивати. Док се Ранкеова књига о Србима уопште веома нестрпљиво изгледала, дотле је он сам, радећи у Млецима и Риму, наилазио већ на нове изворе, којима је мислио попунити и поправити друго издање Српске револуције, од које се тек прво појављивало. О тим својим проналасцима и плановима писао је он средином 1829. најотвореније Копитару у писмима, сада познатим, где је наглашавао да је Копитар иницијатор Дон Карлоса, и да је Српска револуција састављена, по идеји Копитаровој, од њих двојице, Ранкеа и Вука, даље га је обавештавао и о рукописима у талијанским библиотекама, нарочито о онима који се тичу њихових заједничких научних интереса, и извео је, напослетку, начисто своје рачуне око Српске револуције с Вуком. Но још се непрестано бринуо што му Генц никако није одговорио на његово писмо од 26. априла 1829, па му је тих дана, 28. јунија, опет писао да би дознао његово мишљење о Српској револуцији, за које је имао разлога бојати се да је, због аустријских политичких разлога, неповољно. У свом првом писму је, стога, Ранке веома опрезно испитивао Генца и унапред се бранио од замерки тиме што је наглашавао да је своју Српску револуцију писао ради истине, ради потребе да се упозна са једним словенским племеном и ради дотадашњег правца својих студија. Друго је писмо било још бојажљивије састављено. Ранке је наговештавао да би лоше мишљење Генцово о његовим "српским напорима" могло бити фатално за напредак његових студија, а и њему би лично тешко пало кад би се Генц у њему разочарао.

Одговор Генцов на обадва ова писма написан је 15. јулија, и то веома спретно. Генц се, прво, извињава што су га послови спречили да дотле није могао одговорити. Онда ласка Ранкеу да је као истраживач и као писац показао у својој Српској револуцији одличне способности. Њему се, разуме се, српска револуција сама по себи не чини толико важна као грчка, али је свеједно и научни рад о њој знаменит и потребан. Очевидно је, наставља, да се Ранке трудио да буде непартајичан, иако су његове симпатије за једну страну јасне. Но он му то много не замера. Њему се не допадају ни Ранкеови предлози (стр. 222) о страној интервенцији у Србији, јер као аустријски политичар не може да чује за реч "посредовање" у Турској, које се тамо не може лако разликовати од узурпације. Стога нека му Ранке не замери ако није доспео до такве висине у филантропији да би ради цивилизације Срба гледао као се руше фундаментални закони ионако у основама уздрмане Турске. Ранке је морао бити срећан што се на овом свршило, што је Генц задржао добро расположење спрам њега и што га је својски помагао да добије допуштење за проучавање млетачких архива. Осим Генца, имао је скрупула према Српској револуцији мало уображени свезналица Варнхаген, који је саопштио Ранкеу своје примедбе, на које му знање предмета није никаква права давало, али их је Ранке свеједно љубазно примио. Иначе је уопште, а особито међу Ранкеовим пријатељима и познаницима, мишљење о Српској револуцији било сјајно. Преко ње је модерна српска историја тријумфално улазила у Европу као пред њом српске народне песме. Гете је испоручио Ранкеу како је особито задовољан његовим делом. Нибур је чак поводом Српске револуције прозвао Ранкеа Тукидидом садашњости, а саму књигу најбољим што немачка - могао је мирне душе додати и светска - литература има о том предмету. На пруском двору се с много љубави и респекта говорило о Српској револуцији, особито због тога што се наследник престола о њој веома ласкаво изражавао, као уопште о Ранкеу и целом његову научном раду. Исто тако је одлично била примљена Ранкеова Српска револуција у Русији и Енглеској. А како су је Срби дочекали?

... Ранке је сам понео у гроб дирљиве знаке српске захвалности и пред смрт се с поносом називао српским Хомером. Није се, међутим, имао прилике уверити да је његова концепција српске историје продрла и у српску историографију, иако је до последњег часа наглашавао Србима зависност њихова развоја од општег. Тек у најновије доба јављају се у српској историографији напори да се и у српској историји преко проучавања појединости нашег развоја доспе до сазнања општег, и обратно, те да се тако српска историја потпуно уклопи у општу и да се на тај начин уоче и утврде велике линије нашег развоја у њиховој зависности од општег светског историјског развитка. Радити око тих високих задатака српске историографије значи ићи Ранкеовим стопама у схватању српске историје.

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:46:37
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује