Ђорђе Радојичић

Јохан Гутенберг: Поводом прославе петстогодишњице проналаска штампе

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Јохан Гутенберг

Поводом прославе петстогодишњице проналаска штампе

Гласник Народне библиотеке 1940, св. 3-4, стр. 1-7

У Хроници града Келна, која је штампана 1499. год., забележено је да је 1440. год. пронађена вештина штампања књига. Та година није тачна, али друга још није утврђена. Још од 16 века та се година прославља. И наши стари знали су за њу. У једном рукопису манастира св. Луке у Жупи никшићкој пише да "от домишленија књиге штамповати" до 1715. год. има 275 година. Због тог хронолошког податка из Келнске хронике ове се године прославља петстогодишњица проналаска штампе. Прослава је одређена за месец јуни, јер се сматра да се тог месеца, на Ивањдан (24. јуна), родио проналазач штампе, Јохан Гутенберг. Дан Гутенберговог рођења не може се историјски потврдити. Сасвим је могуће да се Гутенберг родио на дан св. Јована и да је због тога добио име Јован (Јохан). Такав обичај давања имена постојао је у кући Гутенберг.

О Јохану Гутенбергу не зна се много. Није позната ни година његовог рођења. Његов отац Фриле 1386. год. оженио се по други пут. Узео је за жену Елзу Вирих, кћер Вернера Вириха, грађанина Мајнца. Из тога је брака рођен Јохан (Хенхен, Хенгин, Хенхин, Хене, Ханс). Како је Јохан имао старијег брата (Фрила) и сестру (Елзу), могао је бити рођен тек 1389. год. Гутенбергов отац је умро 1419. год. Идуће године, 1420, расправљало се питање његовог наследства. Јохан је тада био пунолетан. Значи да је рођен пре 1400. год.

У Мајнцу у средњем веку био је обичај да се грађани називају по кућама у којима станују. Најстарији познати Гутенбергов предак, Фрило звани Рафит (вероватно по кући "код Рафита") пре 1330. год. купио је кућу "код Генсфлајша". Од 1370. год. та кућа није више припадала Гутенберговој породици, али се Гутенберг ипак називао и Генсфлајш. Назив Гутенберг долази од куће "код Гутенберга". У њој је становао Гутенбергов отац Фриле, па се по њој и називао Гутенберг. До те је куће Гутенбергова породица дошла преко његове прабабе Незе. Неза је њу добила или наследила од свога оца Петермана цум Езелвек, који је кућу купио око 1330. год. У тој је кући рођен Јохан Гутенберг. У њој је Гутенберг и становао по повратку у Мајнц 1445. год. Ту је усавршио свој проналазак. Ту му је била и штампарија. Када је Мајнц задесила велика несрећа, када га је освојио Адолф Насавски 1462. год., Гутенберг је морао да напусти и Мајнц и кућу Гутенберг. Породица Гутенберг је ту кућу занавек изгубила. Кућа је постојала до тридесетих година 17 века, када су је Швеђани разрушили. 1661. год. подигнута је нова грађевина, коју је 1894. год. уништио пожар.

Немамо никаквих података о младости Гутенберговој. У то доба у Мајнцу је била веома развијена вештина резања печата и калупа за новце. Такође је било напредно златарство. Гутенберг је могао да посматра како се ти послови раде, а могао је и да покушава да се и сам тиме бави.

Борба између племства и еснафа, која је започела у септембру 1428. год., учинила је да се Гутенберг пресели у Штразбург. Гутенберг је припадао племству и залагао се за његове повластице. Еснафи су били моћнији и победа је била њихова. У току борбе племство је напуштало град. Кажњавано је губитком права грађанства. Међу онима који су били погођени том казном налазио се и Гутенберг. 28. марта 1430. год. "Хенхину Гутенбергу" допуштен је повратак у родни град. Али он је и даље остао у Штразбургу. Мајнц му је због тога престао да исплаћује неку ренту. Гутенберг је нашао начина да га натера. Документ о ренти предвиђао је да сви грађани Мајнца лично одговарају за дугове и обавезе свога града. Због неисплаћивања ренте Гутенберг је успео да ухапси самога вођу противничке странке, који је на своју несрећу дошао у Штразбург. После тога питања ренте решено је у Гутенбергову корист (1434).

Гутенберг је живео у Штразбургу, али није постао његов грађанин. Становао је у предграђу св. Арбогаста. Како се никад није женио, у Штразбургу је проводио самачки живот. Кућу му је по свој прилици водила жена његовог слуге Лоренца. Због кћери једног штразбуршког племића Гутенберг је имао непријатности 1436. и 1437. год. Енелин цу дер Изерин Тир је тврдила да је Гутенберг њој обећао брак. Она је Гутенберга извела и пред суд, али није успела да га натера да постане њен муж. Као сведок се појавио неки обућар, за кога је Гутенберг пред судом рекао да је варалица. Обућар је Гутенберга тужио за увреду. Цео процес није нам познат. Знамо само да је Гутенберг имао да плати отштету од петнаест рајнских гулдена.

За време свога бављења у Штразбургу Гутенберг излази на глас као човек који је упућен у многе вештине. Он је у њима и друге поучавао и за то је добијао добре награде. Код њега је н. пр. један штразбуршки грађанин, Андреја Дритцен, учио како се глача драго камење. За Ахенска поклоничка путовања, која су имала да буду 1439. год., Гутенберг је спремао нека нарочита огледала. Било је изгледа на велику добит. Гутенберг прво ступа у пословну заједницу са Хансом Рифом, а затим и с Андрејом Дритценом и Андрејом Хајлманом. Уговорено је да половина добити припада Гутенбергу, четвртина Рифу, а једном и другом Андреји по осмина. Гутенберг је имао да добије награду за упућивање у посао. Не зна се колико му је дао Риф; од друга два своја сарадника примио је по осамдесет гулдена. Када се сазнало да поклоничка путовања неће бити 1439. већ тек 1440. год., сарадници Гутенбергови желели су да корисно употребе време које су имали на расположењу и молили су Гутенберга да их упути у још коју вештину. Гутенберг је пристао и са својим сарадницима направио је нов уговор, који је имао да важи пет година, од 1438. до 1443. Гутенберг је обећао да их научи новој једној вештини коју је он дотад држао у тајности. За једног и другог Андреју се зна да су се обавезали да плате Гутенбергу као награду за учење по 125 гулдена, и то 50 гулдена одмах, а 75 у два рока, на Божић 1438. и у марту 1439. год. Гутенберг је одмах почео са радом. Међутим, о Божићу 1438. год. умире Андреја Дритцен. Уговор је био јасан. Он је предвиђао да место умрлог заједничара не могу да дођу његови наследници. Тек по истеку уговорног рока наследницима се исплаћује 100 гулдена. Андреја није био положио ни оних 50 гулдена које је имао да да још пре почетка рада. Био је остао дужан Гутенбергу 10 гулдена. А сем тога требало је да плати и други део Гутенбергове награде, оних 75 гулдена које је ваљало дати у два рока. Браћа Андрејина, Георг и Клаус, тражили су ипак да буду примљени у заједницу на братовљево место или да им се да каква отштета. Гутенберг им је хтео да изиђе на сусрет. Он је био готов да им одмах да ону суму коју би по уговору требало да добију тек 1443. год., али се од те суме имао да исплати Андрејин дуг. Према томе, Андрејина браћа примила би свега 15 гулдена. Они на то нису пристали, па је због тога дошло до суда. 12. децембра 1439. год. донета је пресуда, по којој су ствари онако уређене како је Гутенберг предлагао.

На суђењу се говорило о олову које је било потребно за послове Гутенбергове радне заједнице. Помињала се преса, коју је од дрвета начинио Конрад Саспах. Златар Ханс Дине дао је исказ да је пре три године (значи, 1436.) добио од Гутенберга 100 гулдена као награду за ствари потребне за штампање. Сви ти подаци, као и многе друге околности, наводе нас на закључак, да се под Гутенберговом тајном вештином треба да разуме вештина штампања књига.

Гутенберг је у Штразбургу почео да ради на своме великом проналаску. Ту је чинио прве покушаје, који су га испуњавали великим надама. Био је свакако убеђен да ће доћи до позитивних резултата. Међутим, требало је још радити. Све тешкоће још нису биле савладане.

Имовно стање Гутенбергово у штразбуршкој периоди његовог живота није било најбоље, што је разумљиво кад се има на уму да је он доста трошио на радове око свог проналаска. 1441. год. Гутенберг је био јемац за дуг од 100 фунти штразбуршких пфенинга. 1442. год. је сам Гутенберг подигао зајам од 80 фунти, што износи око 4800 марака данашњег новца. На тај је новац имао да плаћа 5% интереса. Због неплаћања интереса Гутенберг је 1461. год. тужен суду. Дуг уопште није исплаћен. Пред његов одлазак из Штразбурга Гутенбергова имовина се кретала између 400 и 800 фунти штразбуршких динара. Она му је доносила годишњи приход између 1200 и 2400 данашњих марака.

Нама данас нису познати разлози због којих је Гутенберг напустио Штразбург. 12. марта 1444. год. он је још у Штразбургу. 17. октобра 1448. год. налази се у Мајнцу, али је свакако ту био већ 1445. год. Из Штразбурга је ваљда отишао крајем марта 1444. год., заједно с Конрадом Саспахом који му је начинио прву пресу. Мисли се да Гутенберг није одмах дошао у Мајнц, већ да је прво био у Базелу или његовој околини. Тамо би штампао Мисал, и то у два издања, од којих је једно скраћено. Тај је Мисал онаквог текста какав се употребљавао у дијецези Констанце, којој је припадало и једно предграђе базелско, тзв. Мали Базел. Та је дијецеза потпадала под надбискупију Мајнца, па би то можда тумачило откуд да Гутенберг штампа тај Мисал. У скраћеном Мисалу има један дрворез, за који се каже да је из времена око 1450. год. Ако је то тачно, онда је наравно тај Мисал из истог доба. А како се тврди да је тај Мисал штампан у исто време кад и потпуни Мисал, мислим да се мора доћи до закључка, да те богослужбене књиге нису могле бити штампане 1444-1445. год. у Базелу или његовој околини, кад се тамо тобож бавио Гутенберг. Да је потпуни Мисал штампан око 1450. год. може се и по томе закључити, што се водени знаци са хартије употребљене за Мисал налазе у рукописима из 1446. и 1457. год. Мисали који су били употребљавани у близини Базела могли су ту бити и повезани, па се због тога на основу повеза не може чинити претпоставка да су Мисали у Базелу и штампани.

Крајем 1445. год. из Гутенбергове штампарије у Мајнцу излази прва књига. Она је имала око 27 страна (величина отприлике 16 х 22 cm). Једини њен одломак т. зв. Фрагмент страшног суда чува се у Гутенберговом музеју у Мајнцу. Одломак је тако назван по стиховима о страшном суду који се на њему налазе. Стихови су на немачком језику. Судећи по овом одломку, та је књига штампана на хартији.

Друга књига из Гутенбергове штампарије штампана је на пергаменту. То је била латинска граматика од Е. Донатуса, која је употребљавана по школама кроз цео средњи век. Била је и писана на латинском језику. Скраћено се назива Донат. Донати се разликују по броју редова на једној штампаној страни. Донат од 27 редова је штампан 1445. или 1446. год. Друго, треће и четврто његово издање је из 1446. год. Постоје још осам издања тога Доната.

Астрономски календар за 1448. год., који је штампан такође на пергаменту, морао је бити готов најдоцније на крају 1447. год. Он је на немачком језику. У њему се први пут појављују иницијали, резани свакако у дрвету. Употребљене су две боје, црвена и плава.

За усавршавање његове штампарије Гутенбергу је очевидно требало доста новаца. 17. октобра 1448. год. он се задужује 150 гулдена. Он лично није могао добити кредит, па је због тога подигао зајам преко рођака Арнолта Гелтхуса. Та је чињеница веома важна. Она показује да је Гутенберг потрошио све што је имао, да би остварио своју велику замисао.

После 1448. год. Гутенберг објављује Донат од 30 редова. Од тога Доната сачувано нам је још шест издања. Из времена после 1448. год. потиче и Донат од 26 редова. Постоје два његова издања.

Почетком 1450. год. Гутенберг се поново задужује. Од Јохана Фуста из Мајнца узима 800 гулдена с обавезом да му плаћа 6% интереса. Фуст је дао новац под тим условом, да му као гаранција служе све техничке справе и све остало што Гутенберг помоћу тог новца набави или начини. Гутенбергов нови дуг био је веома велики. У то се доба у Мајнцу могла да купи кућа за 80-100 гулдена.

После тог задужења Гутенберг штампа оба издања Мисала, потпуно и скраћено (сви примерци су на хартији). Да су те две књиге тада изишле, а не 1444-1445. год. у Базелу или његовој околини, може се и по томе закључити што су оне штампане словима која је Фуст, после разлаза с Гутенбергом, употребио за чувени Псалтир из 1457. год. Та слова очевидно нису начињена пре 1450. год., јер је Фуст могао да полаже права само на слова после те године.

Гутенбергу је било потребно још новаца и он се 1452. год. поново обраћа Фусту. Фуст му даје нових 800 гулдена, али под условом да учествује у предузећу. Тако од те године штампарија не припада само Гутенбергу. Богати Гутенбергови суграђанин, некадашњи адвокат Јохан Фуст продужава да преотима од Гутенберга плодове његовог проналазачког ума и његовог напорног и истрајног рада.

Из Гутенбергове и Фустове штампарије 1452. год. излази Донат од 33 реда. У току 1454. год. штампа се Донат од 28 редова. Од њега имамо три издања. Као и сви ранији Донати, и ови су штампани на пергаменту. У другој половини децембра 1454. год. објављен је тзв. Турски календар за 1455. год. То је у ствари спис који опомиње хришћанство да му прети велика опасност од Турака. Писан је на немачком језику, а штампан је на хартији. 1454. и 1455. год. штампана су на пергаменту Опросна писма, и то у неколико издања.

Крајем 1452. год. почела је да се слаже Библија од 42 реда, Гутенбергово ремек-дело, које ни до данас није надмашено. Штампање је завршено најдаље до средине 1455. год. На томе послу радило је шесторо радника под Гутенберговим надзором. Библија од 42 реда обухвата два велика фолијанта, од којих први има 648 страна, а други 634. Текст је подељен у два ступца. При штампању је употребљено 290 различитих слова и знакова. Гутенберг је покушао да штампа црвена слова после црних (натписи, редни бројеви глава), али је доцније одустао од тога, јер је увидео да је брже и јевтиније да тај посао обави рубрикатор. Илуминатор је уносио иницијале, који су израђени у више боја. Ово дело необичне типографске лепоте штампано је на хартији и на пергаменту. Од издања на хартији било је отприлике свега 120 примерака, од којих се до данас сачувало 32. На пергаменту је штампано око 30 примерака, а сачувало се 13. Остало је и нешто одломака, већином по један лист. Штампање једног примерка Библије на пергаменту стајало је око 24 гулдена, а примерка на хартији око 17 гулдена (ту није урачунат рад рубрикатора и илуминатора). У Гутенбергово доба Библија се могла продавати по цени од 50, односно 40 гулдена (и то неповезано, и без израђених иницијала и рубрика). Данас једна Гутенбергова библија вреди преко осамнаест милиона динара.

Око 1455. год. штампан је на пергаменту Литургиски псалтир. Можда је Гутенберг надгледао и штампање немачког превода буле папе Каликста III против Турака (од 29. јуна 1455. год.). Она је штампана на хартији крајем 1455. или почетком 1456. год. Под Гутенберговим надзором почео је без сумње и рад на Псалтиру довршеном 1457. год.

Крајем 1455. год. Фуст покреће парницу против Гутенберга и стварно му одузима штампарију. Гутенбергу остају справе, слова и остали материјал начињен и набављен пре 1450. год., пре његовог првог задужења код Фуста. Њему су припала и слова Библије од 42 реда.

Ни на једном Гутенберговом издању не стоји његово име. Због тога се научни радници не слажу у томе шта од првих штампаних књига (инкунабула) припада Гутенбергу. У овом се чланку углавном држало резултата А. Рупела, познатог испитивача Гутенберговог живота и рада.

После разлаза с Фустом Гутенберг је изгледа био разочаран. Нестало је његове велике енергије и он се више не упушта у нове послове. По Хроници града Мајнца, Гутенберг је 1461. или 1462. год. штампао једно отворено писмо Дитхера од Изенбурга, кога је папа Пије II, у споразуму с царем Фридрихом III, сменио с положаја надбискупа и изборног кнеза Мајнца. То је могло само да повећа невоље и патње Гутенбергове када су Мајнц освојиле најамничке чете новога надбискупа Адолфа Насавског (октобра 1462.). Из опустошеног Мајнца изгнани су тада сви грађани, сем хлебара, месара и других занатлија који су били неопходни свирепом освајачу. Њихова имања су била раздељена Адолфовим пријатељима, а граду су одузете све слободе и сва права која је до тада уживао. Међу изгнаницима био је и Гутенберг, који се можда склонио код својих рођака у Франкфурту. И Гутенберг је наравно остао без игде ичега.

Адолф Насавски је морао ускоро видети да му опустели град не може бити ни од какве користи. Нашао је начина да се измири с грађанима. Гутенберга је 17. јануара 1465. год. поставио за свога дворанина, али га је ослободио од дужности да буде поред њега у Елтвилу, где му је била резиденција. Као дворанин Гутенберг је добијао годишње 20 малтера жита (1 малтер = 115-118 л.) и 2 фудера вина (1 фудер = 800-1800 л.).

Гутенберг је умро 1468. год., вероватно 3. фебруара. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Мајнцу, која данас више не постоји.

По једној вести, Гутенберг је пред смрт ослепео. Та је вест од неких прихваћена и у њој се хтео да види доказ да је Гутенберга стигла Божија казна за крађу. Од 16. века па све до данашњих дана Гутенбергу се спори оно до чега је дошао захваљујући своме великом дару и својој вредноћи и истрајности, спори му се проналазак штампе (данас, истина, од мало њих и не сасвим). Веровало се чак да је проналазак штампе дело Јохана Фуста, Гутенберговог зајмодавца који је на име дуга и интереса узео Гутенбергу готово све што је годинама стварао. Гутенберг је оглашен за лопова. Онај који је опљачкан набеђен је за крађу. Онај који је многим људима омогућио да угледају светлост знања и истине требало би да је кажњен губитком очног вида. Изгледа да је великим људима суђено да трпе велике неправде, и за живота и после смрти.

Гутенбергов лик није нам се сачувао. У једној књизи из 1565. год. за један се лик каже да је Гутенбергов, али се у тој истој књизи тај лик приписује и многим другим личностима. Из 1584. год. је онај Гутенбергов лик који је опште познат. Гутенберг је представљен с дугом брадом, а он дугу браду сигурно није носио. У његово доба дугу су браду имале само хаџије и Јевреји.