Иван Пудић

Песма о Нибелунзима

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Иван Пудић (1909, Поточани у Босни - 1981, Београд) германиста, професор универзитета. Основну школу завршио у родном месту, фрањевачку гимназију у Високом а теологију у Сарајеву (1933). Одмах потом студирао је германистику и завршио је у Београду. Од 1939. до 1954. као средњошколски професор ради у Високом, Плевљима, Земуну и Београду. Од 1954. као универзитетски професор у Сарајеву а од 1961. у Београду. Предавао је Историју немачког језика и Упоредну граматику германских језика са готским. Своју дисертацију "Префикс га - у готском језику" одбранио је у Сарајеву 1954. Најзначајнија дела: "Основи готског" (1961), "Песма о Хилдебранту" (1965), "Rerum Illyricarum Игњата Ђурђевића" (1967), "Готски језик и историјска граматика" (1972), "Песма о Нибелунзима", превод и коментар (1973). За превод ове књиге добио је награду "Милош Ђурић".

 

Песма о Нибелунзима

(Песма о Нибелунзима, предговор, Београд 1973, СКЗ)

Песма о Нибелунзима, дело непознатог аустријског песника, настала је почетком XIII века на баварско-аустријском језичком подручју. Према времену кад је испевана и песниковом ставу према збивањима и личностима у њој, она иде међу велика књижевна дела витешког доба Хоенштауфоваца, оног у коме се јављају највећи песници и дела немачке средњовековне књижевности. То је време цветања поезије која је поникла у новом друштвеном, политичком и културном слоју, витештву.

Овај јуначки еп непознатог писца типичан је за старогерманску херојску поезију, далеко карактеристичнији од дела других савремених песника, Валтера, Хартмана, Волфрама и Готфрида. Он је то на првом месту због става својих јунака према животу. Док у Илијади делују богови од којих јунаци зависе - они дарују победе, досуђују поразе, јунаци моле и добијају њихову помоћ, јунацима влада судбина, свет изнад и изван њих ограничава њихово деловање - германски јунаци имају у себи нечег гигантског. На њима се не види и не осећа деловање света који је изнад њих и изван њих, они сами решавају своју судбину.

Непознати песник Песме о Нибелунзима није једини стваралац радње, нити духовни отац највећег броја личности које ваја у ликове. Црпео је из старијих јуначких песама, сага сама већ у првом стиху каже: "Старе нам повести причају о многим чудним стварима, о славним јунацима..." Песник дочарава људе и догађаје из далеких времена Сеобе народа. Његови јунаци нису, у основи, хоенштауфовски витезови, они само носе њихове витешке одоре, попут библијских ликова на српским фрескама, које је мајстор представио у одећи својих државотвораца.

По својој грађи, Песма о Нибелунзима спада у широки круг дела старогерманске поезије о Нибелунзима, дела која су по форми различита, по времену и месту настанка на великом растојању - од првих јуначких песама из VI века, до последњег епа, Песме о Нибелунзима, с почетка XIII века.

Песма о Нибелунзима је последњи слој стално рађене и преслојаване фреске, Саге о Нибелунзима. Кад тај слој погледамо и кад га упознамо у појединостима, открићемо многе пукотине и напрслине због којих нећемо моћи да га у целини разумемо док не погледамо старији слој који испод њега пробија, који је још мање целовит, других је боја и изражаја; испод њега је још један старији слој, и тако до последњег, најстаријег, до првих скица Саге о Нибелунзима. Овакав метод посматрања најбоље ће показати шта су и како су поједини анонимни мајстори стварали од исте грађе, шта су и зашто мењали, дограђивали, обнављали; како су развијали догађаје, вајали ликове према личностима које делају. Тек после оваквог поступка бићемо у могућности да разумемо завршне потезе последњег мајстора с почетка XIII века.

Унутрашњи слојеви (део I)

Садржај Песме о Нибелунзима, најкраће изражен, у основи је историја жене Кримхилде; тако је према некима и називана Das Buch von Kriemhilden (Књига о Кримхилди). Песма говори о томе како се Кримхилда, бургундска принцеза, сестра краља Гунтера који је владао у Вормсу, удала за Сигфрида, сина низоземског краља; како је после срећног живота, доживела судбину да јој Хаген, бургундски вазал њеног брата Гунтера, убије мужа; како је Кримхилда припремала освету и како је извела; у освети је страдао не само Хаген него и сви Бургунђани који су с њим били у завери и помагали му; како је, на крају, и она сама примила заслужену казну. Бринхилда, жена краља Гунтера, и Ецел, други Кримхилдин муж, долазе до изражаја само у једном делу епа. Ове личности не суделују у догађајима као Кримхилда, Гунтер и Хаген од почетка до краја. Певање I приказује младу Кримхилду, последње певање, XXXIX, завршава се њеном смрћу. Нема ниједне епизоде која, непосредно или посредно, не говори о њеној судбини (Colleville-Tonnelat, 8).

Средњовековна епска поезија познаје многе јунаке који се заљубе у принцезу само на основу гласова о њеној лепоти. Такав је овде јунак Сигфрид, такав је и Гунтер. То је тема минесанга - љубавне дворске и ритерске поезије; љубав према госпи коју јунак још није видео, али за коју зна да је пуна врлина, да је њена лепота одраз унутрашње врлине. Сигфрид се потпуно понаша према оном кодексу дворске љубави који је описан код песника минесанга - стрпљив је и проводи целу годину на бургундском двору, а да Кримхилду и не види; кад, најзад, долази с њом у додир, не усуђује се да говори, довољно му је да је гледа и да јој се диви из даљине, сматра себе недостојним њене лепоте и врлина. Тек посредовањем пријатеља Сигфрид се ослобађа уздржљивости и колебања.

Песнику је циљ (1-V певање) да покаже како се рађа љубав, племенита и чиста. Будући Кримхилдин муж појављује се као идеални витез, непоколебљив са оружјем у руци, али у исто време способан за нежности и поштовање жене. Читалац осећа како веза између њих постаје све јача, иако они за то време уопште не изговарају реч љубав.

Чини се, на први поглед, да је песник у уводном делу дао сувише места и значаја једној, у основи споредној епизоди, рату са Саксонцима (IV певање). Читава ова епизода, изгледа, пре свега, предуга. Јасно је, међутим, шта песник жели да постигне овом епизодом. Требало је на очигледном примеру показати Сигфридову храброст, јер њега Бургуђани не познају. Једини Хаген зна понешто о њему, и то неодређено, о његовим младалачким, у ствари необичним подвизима, оним који спадају у чудновате приче. Требало је, дакле, показати да Сигфрид није само пркосни, необуздани путујући витез, који изазива на двобој (110. строфа и сл.), него и јунак спреман да помогне пријатељу и да тиме оправда своју жељу да добије бургундску принцезу за жену. Песник користи ову ратну епизоду и за то да Кримхилда боље упозна Сигфрида. И, на крају, песник врло вешто, у овој епизоди, ставља Сигфрида, одмах по његовом доласку на бургундски двор, испред Хагена. То је у песниковом плану првог дела епа од великог значаја. Певање IV (172-180) јасно каже да је у овом рату Хаген био само scarmeister, заповедник, вероватно само над својим витезовима. Главни носилац борбе је Сигфрид. Он иде у извидницу, он савлађује оба краља, а Хагена оставља за то време у позадини. Хаген је морао осетити да га је овај дошљак на двору потиснуо. Већ у овој епизоди треба тражити прве клице Хагенове мржње према Сигфриду. Хаген није уклонио Сигфрида да би осветио увреду коју је Кримхилда - тобоже због кривице неопрезног Сигфрида - нанела краљици Бринхилди. Он ту само привидно наступа као први вазал и заштитник краљичиног угледа на двору својих господара. Хаген уклања Сигфрида на првом месту као свог ривала, који је по јунаштву и угледу преузео његово место на двору.

Опис ове ратне епизоде је конвенционалан и ни по чему се не разликује од многих сличних описа таквих епизода у песмама оног времена. Међутим, читалац и слушалац из песниковог времена волео је овакве описе и ратне слике; понегде је видео и себе, онаквог какав би желео да буде.

Песник у овом уводном делу није могао да избегне извесна напуштања стварности, захвате у свет прича и маште, у чаробњаштво. Те су приче познате његовој публици, везане уз Бринхилду и Сигфрида у сагама, и публика је то очекивала. То је, на првом месту, оно што је саопштио преко Хагена:

1. Требало је да Сигфрид буде власник чаробног нибелуншког блага како би оно, касније, послужило као један од основних мотива Кримхилдине освете;

2. Да освоји чаробни плашт како би, невидљив у њему, пружио Гунтеру помоћ да савлада Бринхилду на Исланду;

3. Да буде рањив само на једном месту, јер га Хаген, без преваре, у чему му је и Кримхилда несвесно помогла, иначе не би могао убити.

Стога је Сигфрид савладао змаја, окупао се у његовој запаљеној и истопљеној маси и само на месту где му је између плећа пао лист остао рањив. Све је то било већ садржано у ранијим сагама, далеко опширније, и забављало је песникову публику. Зато је ова прича остала и даље функционална, била је потребна за развијање радње. У највећој мери функционално је остало и нибелуншко благо, јер је послужило песнику као мост између две различите и невезане саге од којих је створио целину.

Све ово је песник, види се, тешка срца убацио у свој еп; све је концентрисао у певање III, у Хагенову причу; сумарно је, кратко, уклопљено доста невешто, тако да прекида приповедање које већ тече (86-100. строфа).

Када се читају строфе 618, 622, изненађује Бринхилдино узбуђење у часу када гледа Кримхилду која се управо верила и седи поред Сигфрида. Бринхилда горко плаче што је Кримхилда, удајом за краљевог вазала, понижена. А кад јој Гунтер каже да је Сигфрид, као и он, краљ и да ће јој то другом приликом објаснити, Бринхилда то не прихвата, хоће због тога чак да га напусти: "Најрадије бих побегла, само да знам куда" (622).

Овде је реч о једној пукотини на слици - пукотини испод које избија старији слој саге о Бринхилди и Сигфриду. Према старим сагама, прва жена коју је Сигфрид упознао била је Бринхилда, а не Кримхилда (Heusler). После ноћи проведене с Бринхилдом, Сигфрид је кренуо у даље пустоловине, али је сматрао Бринхилду својом женом и обећао јој да ће се вратити. Чаробни напитак помогао је Кримхилди да Сигфрид заборави Бринхилду и да се њоме ожени. Напуштена, Бринхилда се удала за Гунтера, али није заборавила Сигфрида. Творцу Песме о Нибелунзима није пошло за руком да избрише све трагове ранијих сага, и зато је разумљиво Бринхилдино јадиковање када види Сигфрида с другом женом; повређена је у свом поносу и љубави.

Сигфрид је добро обавештен о Исланду: "Ја ћу вам то рећи: у овом је двору обичај да нико од странаца не носи у њему оружја", каже он Хагену (407). Он познаје Бринхилду:

"Оштрина твога ока изабрала је врло добро; то је племенита Бринхилда ", рекао је Гунтеру кад су били надомак Исенштајна (393). Бринхилда мисли да је Сигфрид просац: "Дајте ми моју опрему! Ако је храбри Сигфрид дошао у ову земљу да проси моју љубав, то ће га стати живота; не бојим се њега толико, да би му постала жена" (416). Да је Сигфрид већ био на Исланду потврђује и један витез из Бринхилдине пратње: "Морам заиста рећи, госпо, да ниједног од њих нисам до сада видео, сем што је један од њих сличан јунаку Сигфриду" (411). Бринхилдине речи (416) говоре о увређеној, напуштеној жени.

Сигфридова помоћ Гунтеру, кад, у ноћи, савлађује Бринхилду као жену и предаје је њему укроћену, није, у Песми о Нибелунзима, описана без наговештаја Сигфридовог потпуног тријумфа над Бринхилдом, тако да се може претпоставити да је он, вероватно, преварио краља Гунтера. Веома погођен у свом мушком поносу због неуспеха у првој брачној ноћи, Гунтер је изјавио да не мари ако Сигфрид и убије Бринхилду: "...иначе пристајем на то; ради с њом што те воља, макар је и убио, не бих ништа марио" (655), али је нагласио: "...само да ти не обљубиш моју драгу жену" ("ane daz du iht triutest - unter der Bedingung, da Du nicht selbst mit meiner lieben Frau schflast" - Brakkert, I 145).

Када је Сигфрид почео љубавну игру с Бринхилдом, Гунтеру је "и мило и жао било" (665), али се песник одмах исправља - певао је ово почетком XVIII века, вероватно по поруџбини свога мецене, епископа пасавскаг - па вели: "Гунтер је добро знао, иако га Сигфрида није видео, да међу њима није дошло до присније везе" ("daz keinlicher dinge von in da niht geschach - da es zwischen ihnen zu keinerlei Vertaulichkeiten kam (667) - Brackert, 1. с.). Међутим, оно што песник даље каже није далеко од сцене дефлорисања: "притисну је јунак уз кревет, да је из свег гласа јаукнула; велики јој бол зададе Сигфридова снага" (676); и даље: "...Сигфрид се тако жестоко бранио, да јој стадоше пуцати кости по целом телу" (677).

Ово доводи до питања Сигфридовог лика. Он је за песника идеал храброг јунака и витеза. Остало је, међутим, на Сигфридовом карактеру неколико тамних мрља. Да би добио Кримхилду за жену, Сигфрид је пристао да учини неколико противуслуга њеном брату Гунтеру: помогао му је на Исланду, али је том приликом преварио Бринхилду на начин који није достојан једног витеза; помогао је Гунтеру и у брачној ноћи, и поново преварио Бринхилду. Бринхилда је тако потпуно обманута, тешко повређена; прво, што Гунтер није онакав јунак за каквог се издавао на Исланду, друго, што није ни ваљан мушкарац. Сигфрид је, чини се по свему, преварио у поменутој брачној ноћи и Гунтера. И, најзад, Сигфрид је учинио сраман преступ кад је тајну те ноћи одао својој жени. Што је друго могла мислити Кримхилда кад јој је Сигфрид предао трофеје, Бинхилдин накит, него управо оно што је јавно рекла.

Два пријатеља, Гунтер и Сигфрид, извукли су се, као мушкарци, из шкрипца, који је за Гунтера био веома тежак чим је затражио пуну и законом прописану заклетву. Ал, и овде је и песник једним симболом одао право стање ствари: "...тада се ова два добра витеза шеретски погледаше" (861).

Свађа између две краљице би се слегла, то би средили мужеви, Гунтер и Сигфрид: "Припрети ти својој жени, и ја ћу својој", каже Сигфрид (862). Сигфрид је Кримхилду, види се после, за ту свађу доиста и казнио. Јер, Кримхилда каже Хагену, кајући се што се тако понела према Бринхилди: "...кајала сам се после због тога... и он ме је... сву премлатио" (894). Хаген, међутим, користи ову ситуацију да се реши Сигфрида. Он званично, у интересу двора, у договору с Гунтером и његовом браћом - од чега се, иако не у свему, једино млади Гиселхер изузео - уклања Сигфрида. Хаген спроводи свој план врло лукаво, опрезно и поступно: убија Сигфрида, мири Кримхилду с Гунтером како би нибелуншко благо дошло у Вормс, одузима Кримхилди то благо, а тиме и сваку могућност да се освети, изолује је од осталог двора: за њу су сазидали засебну зграду (1101,1102), у којој је, са својом пратњом, од тада тужно живела.

Пошто је Кримхилду, како не би могла да се свети за Сигфридову смрт, изоловао у Вормсу, Хаген је наставио да спречава сваки њен наступ. Хаген то спроводи и даље, уколико је то у његовој моћи. Он се жестоко противи њеној удаји за Ецела. Кад она ипак, уз пристанак браће, полази за Ецела, Хаген јој не дозвољава да понесе оно што је преостало од њеног блага. Гернот мора да употреби своју краљевску власт да се благо преда Кримхилди: "Са пуном краљевском влашћу стави он кључ у врата; све Кримхилдино злато изнесу напоље, око тридесет хиљада марака, или још и више" (1277).

Хаген се свим силама противио да Бургунђани пођу на свечаност на коју су их позвали Ецел и Кримхилда. Када су му Гунтер и његова браћа рекли да они немају разлога да се плаше Кримхилде, и да је само он тај који јој је зло учинио, па ако се боји нека не иде, Хаген је, разуме се, пошао, јер се такав јунак не боји никога. Али, он им одмах саветује, знајући шта их чека, да поведу јаку наоружану пратњу. Поред тога, задржава Ецелове гласнике на двору све до часа док се Бургунђани нису спремили с војском. Пустио је гласнике да се што касније врате у хунску земљу како би Кримхилди остало што мање времена за припремање освете.

Унутрашњи слојеви (део II)

За други део Песме о Нибелунзима песнику је послужила као узор јединственија сага о Бургунђанима (Нибелунзима). Овде није морао да води рачуна о чудовишним, ванљудским елементима. Могао је да опише једну чисто људску трагедију.

Сцена о воденим вилама приликом прелаза Дунава (1533-1549) не утиче на ток догађаја. Њоме песник само наглашава једну од црта Хагеновог карактера; он је јунак који увек пркоси судбини: иако зна да га чека смрт, ниједног тренутка не помишља да се врати. Ова сцена била је потребна песнику и због тога да у лику свештеника, краљевог капелана (1574-1580), назначио присуство цркве и у оваквим ратним походима - јер такав је био пут Хунима - и да, с друге стране, у вајању Хагеновог лика, истакне његов пркос према сваком човеку и ауторитету, па и црквеном. Песник је уједно показао колико краљ Гунтер зависи од свог првог вазала, јер се Хаген не осврће на Гернотове протесте да не мучи јадног свештеника. Ово је једино место у Песми о Нибелунзима које показује интервенцију бога, пошто се капелан, као свештено лице, Божијом помоћи спасава из набујале реке, иако не зна да плива (1579).

У овом делу песник је вештим развијањем догађаја и све већим ангажовањем главних личности показао како Кримхилда настоји да победи и уништи не само Хагена него и своју браћу која су му дозволила да са Сигфридом уништи и њену животну срећу.

Овде људе не поражава судбина - они својим поступцима сами намећу фатални исход догађаја. Бургунђани и Хуни живе у пријатељским односима. У Ецеловој многонародној држави главну реч као вазали имају германски витезови, који га цене и воле, као што су господар Дитрих, старина Хилдебранд и племенити маркгроф Ридегер. Они код њега уживају већи углед и од његовог брата Бледела. Кримхилда је та која их нагони на борбу и покољ. Али, ни она у прво време није мислила да изазове борбу до истребљења. Њен је циљ освета и понижење Хагена. Држање амелуншких витезова, Дитриха, Хилденбранда, маркгрофа Ридегера, па и самог Ецела, који сви одбијају да јој помогну у освети, приморава је да импровизује хазардне нападе на Бургунђане, да наговори Ецеловог брата Бледела да побије сву краљеву ненаоружану пратњу за столом, да жртвује и рођено дете, подмећући га под мач разјареног Хагена и да, на крају, оствари борбу до истребљења.

У певањима ХХ-ХХVI Кримхилда мирно у себи припрема планове за освету док сви око ње живе у савршеном задовољству. Овако незадовољну Кримхилду песник показује већ на свадби у Бечу (1352-1374). На раскошној свадбеној свечаности, која је трајала седамнаест дана, Ецел и његови вазали и витезови потрошили су све што су имали, многи су витезови остали и без одела (1370), Ецел је само свирачима и певачима Вербелу и Свемелу дао "више од хиљаду марака" (1374), Кримхилда се сетила Сигфрида: "очи јој се напунише сузама, али то брзо прикри да нико није приметио" (1371).

У току развијања радње читалац осећа како око Кримхилде атмосфера постаје све бурнија. Олуја се у десет последњих певања стално појачава - да се на крају сручи на домаћина Ецела и његове госте, Бургунђане. Осећа се како се трагедија, која настаје из конфликта Кримхилда-Хаген, преноси и на удаљеније личности и појачава сукобом Бургунђани-Хуни.

Описи окршаја, двобоја и борби у другом делу Песме о Нибелунзима нису монотони, нису конструисани по истој шеми, не личе ни издалека на споменуту ратну епизоду из првог дела, на рат са Саксонцима. Такав утисак оставља већ окршај бургундске заштитнице с Баварцима, када су прешли Дунав (YYVI). Више од седам стотина Бавараца, касно у ноћ, у мраку, напада бургундску заштитницу: "Са обе стране пута и одмах иза себе зачуше топот коња" (1601); двобој Гелфрат-Хаген с једне, и Елсе-Данкварт, с друге стране. Сходно песниковој намери да стално истиче свог љубимца, јунака Данкварта, Хагену је у борби на ногама отпао велики део штита; пошто рањени Елсе побегне, Данкварт прискаче брату Хагену у помоћ и убија Гелфрата.

Детаљно су насликане само три појединачне витешке борбе: у XXXV певању Иринг-Хаген, у XXXVII певању Ридегер-Гернот и у XXXIX певању Дитрих-Хаген-Гунтер. Уместо да понавља овакве двобоје и битке између других витезова, што би сигурно водило монотонији, песник је веома успело преузео из саге епизоду о паљењу свечане дворане у којој су Бургунђани затворени и из које им Кримхилда не дозвољава да изађу (XXXVI). Сцене ужаса, као што је ова о пожару, сцене витешке отмености, племенитости и доброте, као што је она о Ридегеру (XXXVII), у којој борци једни друге убијају без мржње, довољне су да Песму о Нибелунзима ставе испред свих других ратних епопеја средњовековне немачке литературе (Colleville - Tonnelat, 26).

Песник је настојао да своје личности задржи у времену Сеобе народа. Али то му није увек полазило за руком. Његови јунаци не само да носе одоре витезова његова времена, него су и помало бледи кад се упореде са варварским савременицима Меровинга. Одузео им је, у основи, грубост и учинио их галантним витезовима с лепим понашањем у борбама и у кругу дама на двору. Оставио је, истина, Хагенову неосећајност; Хилдебранд, коме је част преча од крви и који стога у старој саги чак убија сина, остао је у Песми крут и хладнокрван: срамота што је мач који држи жена подигнут над најбољим јунаком, Хагеном (иако му је овај смртни непријатељ), за њега је важнија од краљевске круне Кримхилдине; према старој саги, он Кримхилду "расеца на двоје".

Песникове личности, међутим, и у његовом времену губе углађеност кад их понесе срџба, завист или мржња. Већ Бринхилда у првом делу епа, а поготово Хаген и Кримхилда у експлозији инстинкта, престају да буду припадници једног доба и постају типови људи изван времена.

Кад су у питању протагонисти радње, чији се животни интереси сукобљавају, укрштају и одводе их заувек с позорнице, песник је, помогнут старим сагама, остварио неколико веома успелих ликова.

Стваралачки однос аутора песме о Нибелунзима према преузетој грађи

Песнику су као грађа за еп о Нибелунзима послужиле две старе домаће саге, Сага о Бринхилди - Сигфриду и Сага о Бургунђанима. Сагу о Бринхилди - Сигфриду песник је познавао као усмене шпилманске песме, а Сага о Бургунђанима била је записана у многим верзијама и веома популарна у Баварској и Аустрији, где су Дитриха од Берна волели и неговали као свога јунака. Ове две саге, које су се разликовале по облику и садржини и које су се, осим тога, налазиле у различитим верзијама, песник је спојио у јединствено дело. Дао им је уједначен облик, нибелуншку строфу. Повезао је две групе сага у један еп тако да он у I делу има у основи грађу Саге о Бринхилди - Сигфриду, а у II делу Сагу о Бургунђанима. Својим стваралачким радом на томе проширио је и обогатио обе саге новим епизодама, али је доста појединости морао и одбацити. Резултату форми био је тај да је обема сагама, пошто су постале I односно II део спева, дао отприлике исти обим.

Веза између обе саге, таква да их може повезати у једну целину, успостављена је идејом да Кримхилда буде главни јунак целог спева. После брака са Сигфридом, што је преузето из прве саге, Кримхилда склапа брак са краљем Ецелом, што припада другој саги. Она формално постаје Ецелова жена, али и даље делује као Сигфридова удовица. Обе саге су, као два дела једне целине, повезане мотивом освете. Основне промене састоје се у томе што се Кримхилда из раније саге свети мрском мужу Ецелу, јер јој је побио браћу Бургунђане, док се Кримхилда из Песме о Нибелунизма освећује својој браћи Бургунђанима за убиство мужа Сигфрида. Ранији варварски лик Ецела, "бича божјег", који је због нибелуншког блага побио Кримхилдину браћу, доцније се променио у доброћудног хунског владара.

Главни мотив старе саге о пропасти Бургунђана било је нибелуншко благо кога је Ецел хтео да домогне. Један од мотива Песме о Нибелунзима остаје освета због одузетог блага, али то више није главни мотив. Основни мотив је Кримхилдина освета Сигфрида.

Творац Песме о Нибелунзима направио је од срећне супруге неумољиву осветницу. Она се освећује браћи и свима Бургунђанима за убиство мужа и одузето благо. У старијој саги је главни Кримхилдин супарник и противник био Ецел; у Песми о Нибелунзима у тој улози се јављају Хаген и њена браћа која су му помогла да убије Сигфрида и да јој отме благо. Пошто више није циљ освете, Ецел постаје само владар и муж. Његову улогу у истребљењу и пропасти Бургунђана преузима Кримхилда. Уместо раније ситуације, у којој су на једној страни били Кримхилда и Бургунђани, а на другој варварин Ецел, изграђена је нова - у којој је на једној страни само Кримхилда (са неутралним Ецелом), а на другој сви Бургунђани. Повод за освету остало је и даље нибелуншко благо. Кримхилда, која је раније светила свој род, сад свети себе, и над својим родом. Само отимање блага није могло да остане једини, уверљив разлог за освету, јачи је узрок за освету на превару убијен муж. Освета Сигфрида повезује оба дела спева, освета због отетог блага доводи цео спев до трагичног краја.

Кад је, померањем објеката и мотива освете, створена основна идеја за спајање две старе саге у једну целину, песник је морао да уклони многа противречја која су настала у том процесу спајања и новог обликовања. Песнику су се, разуме се, морали поткрасти и провући многи елементи ранијих сага, који се не уклапају у нову концепцију или се јављају као недовољно мотивисани. Отуда се многе појединости у развијању радње, и у цртама преузетих главних или споредних личности, могу схватити тек пошто се доведу у везу с ранијим сагама.

Историјска подлога песме о Нибелунзима

Јуначка поезија везана је за историјску стварност, али она није историја. За ову поезију историја је само грађа коју песник слободно обликује према свом одређеном ставу. Песник уздиже стварност до идеалног и узвишеног, али је и не напушта (Н. de Boor). Оно што је нереално, изван стварности, може да служи песнику само као спољашњи оквир, без пресудног значаја за песму.

Нешто од историјске стварности чини подлогу и Песме о Нибелунзима.

Око године 375. провалили су са истока, преко Волге, монголски Хуни и у том налету уништили државу Источних Гота на северној обали Црнога мора. Потерали су и Бургунђане из области између Висле и Одре, и они су се, око 410. године, спустили у подручје Вормса и Шпајера, за време владара ундахара. Ту им је хунска плаћеничка војска, под римским војсковођом Етијем (Aetius), уништила државу. Римљани су остатке тих Бургунђана преселили у данашњу Бургоњу (у Француској), која је по њима добила име. У Бургундском законику (Lex Burgundiorum) краљ Гундобад помиње, међу својим прецима, и Гунтера, Гибиха и Гиселхера.

У Панонији је за то време Атила (Ецел) убио свога брата сурегента Бледа, ујединио хунска племена и основао јак ратни савез германских и скитских племенских група. Он је 451. године провалио преко Рајне и Лоаре, пустошећи све на што је наишао. Зауставио га је римски војсковођа Етије, под чијим су заповедништвом били делови Западних Гота као плаћеници, и уништио Атилину војску на Каталаунским пољима код Шалона (Chalons) на Марни. Атила се вратио у своју престоницу, пустошећи све и на повратку. У овом ратном походу Хуна, на путу до Марне, страдали су и Франци.

Атила је, три године после пораза на Марни, 453, умро у својој престоници, изненада и у постељи, од излива крви у мозак, поред жене, младе Германке Хилдико. То је било шеснаест година после пораза Бургунђана, када су им Хуни уништили државу, а три године после борби с њиховим суседима Французима. У рату с Бургунђанима Атила још није био врховни вођа Хуна.

Франци су, као суседи, пратили пропаст Бургунђана, а и сами су имали сукоба с Хунима. Ненадана смрт Атилина, била је целом тадашњем свету веома загонетна и вест о њој је брзо кружила. На основу таквих вести повезао је један франачки песник пропаст Бургунђана из године 437. са Атилином смрћу из 453. године: млада Германка Хилдико, касније Кримхилда, осветила се мужу који јој је побио браћу, јер је - сад већ према саги - Атила уништио бургундску државу.

Песникови циљеви и остварења

Нибелуншки песник велича старогерманске витезове, јунаке из доба Сеобе народа. Приказује њихово честито држање под ударцима судбине и, преносећи их у своје доба развијеног феудализма, представља их као узоре вазалске и људске верности. Стварност песникова, с почетка XIII века, кад су вазалске везе и развој министеријала потиснули родовске односе, била је, већ, обележена померањем вредности врлина. Узели су маха политичка убиства, међусобне борбе феудалаца, издаје, пљачке. Та груба стварност захтевала је, у песништву, узоре племенитости, честитије и правичније људске односе.

Песник изводи на позорницу старогерманске витезове, прекаљене јунаке, тешко наоружане, у панцирима. Понегде их умекшава, облачи у свилу и брокат, даје им меке постеље, богате трпезе и раскошно удешене госпе. Све зато да би их приближио своме времену. Ови галантни каваљери не скидају очију с лепих дама, због којих су им и у цркви мисли далеко од молитве, али, кад је у питању част, честитост и поштење, отварају потоке крви испод шлемова противника, расецају "сотонску жену" Кримхилду на комаде што се усудила да смакне најбољег јунака, иако њиховог непријатеља у борби коју им је судбина наметнула.

Песма о Нибелунзима је књижевни рефлекс феудалног уређења око 1200. године. Не описом или анализом, него природном синтезом дела и речи, често само једним гестом или узвиком, песник ваја ликове и успоставља идеалне односе честитости, кроз које се назире, некада више некада мање, контраст стварног живота феудалних кругова његовог доба.

У лику Хагена песник је створио једну од најснажнијих фигура светске књижевности. Ову чињеницу треба истаћи тим пре што је Хаген у Песми о Нибелунзима постепено израстао у најистакнутијег јунака, и то као представник племства, односно краљевих вазала, које је песник посредством његовог лика желео уздићи и идеализовати. Остварење Хагеновог лика можда је најважнији песников циљ. Преобразивши се из старогерманског јунака у савременог витеза, Хаген је, захваљујући песниковом настојању, требало да постане узор оданог вазала с почетком XIII века. Хаген зна у сваком моменту шта ради, и у сваком моменту је спреман да сноси све последице свога делања. Читалац може зазирати од неумољивости његових поступака, али Хаген на крају осваја и онога који му се опире. Песник је Хагена супротставио изузетно светлом лику витеза Сигфрида и тиме још јасније истакао његове црте. Јер, у конфронтацији са Сигфридом, Хагенов лик је угрожен. Да не би био неподношљив, мора деловати изразито и убедљиво.

Посматрана издвојено, Хагенова дела су насиља. Она су, међутим, толико снажно и убедљиво мотивисана да његов лик расте до огромних размера и поред тога што све око себе уништава. Хаген је толико веран и одан вазал бургундског двора да је према свима другима изван двора сумњичав и неповерљив; он сматра да не мора бити поштен и правичан, не устеже се ни од лажи од злочина; нема никакве сентименталности ни према себи када су у питању интереси његових владара. Хаген без скрупула уклања Сигфрида, вара и пљачка Кримхилду, осуђује је на живот у самоћи, убија скелеџију, баца у Дунав краљевог капелана, одсеца главу Ецеловом сину и на крају подмеће и своја прса Кримхилди да га, везаног, убије.

Песник Нибелунга је због Хагена потиснуо и Гунтера у други план. Хаген је "последњи Бургунђанин", он ускраћује Кримхилди благо. Док Гунтера хунски момци, по наређењу Кримхилдином, убијају "иза кулиса", Хаген пада "на позорници" од руке главне јунакиње.

Песник је ретуширао неколико грубих црта на Хагеновом лику из старије саге и увео га у неколико дирљивих лирских сцена. У епизоди с воденим вилама Хаген не само да не убија виле него им лепо захваљује на обавештењу и каваљерски им враћа хаљине; жао му је Екеварта који је заспао на граници Ридегерове крајине, па му враћа мач и још га дарује златним гривнама; колико је топлине и у епизоди кад Хаген хвали шпилмана Фолкера на вечери код Ецела (2005-2007), у сцени на ноћној стражи (XXX певање), у опису поласка у цркву код Хуна (1855. и сл.)!

Дирљива је лирска сцена у којој Ецел, на свечаној вечери, ставља на срце својим шурацима малог Ортлиба, свога јединца, и моли их да га поведу када пођу кући и васпитају га док не постане човек. Одмах после тог излива очинских осећања следи ужасан контраст кад Хаген убија младог краљевића. Овај чин добија најсудбоноснији значај и постаје најдраматичнији моменат у целом спеву. Хагенове речи: "испијмо у спомен мртвима и жртвујмо ово краљево вино" (1960) страшан су и потресан изазов смрти, то је помен првој жртви, Сигфриду, кога је убио, преко малог Ортлиба, кога ће управо убити, а затим помен свима осталима, и њему самоме, који ће, као најбољи јунак и "последњи Бургунђанин", пасти од руке жене из свога рода.

Песник Нибелунга је у личностима шпилмана претерано идеализовао свој сталеж (Мојашевић, 175). У личности шпилмана и племића Фолкера, песник је дао један од најуспелијих ликова јунака, уметника песме и мача, који је чист и храбар у своме јунаштву као тонови његових гусала кад пева госпи Готелинди, кад на стражи тихо успављује завичајном песмом уморне другове или кад, in tempo furioso, својим мачем - гудалом обара Хуне у Ецеловој дворани. Ипак је песник претерао кад Фолкера изједначује с Хагеном, а у завршним сценама кад га ставља чак изнад Хагена. Претерао је, и преувеличао свој сталеж, и кад је шпилмане Вербела и Свемела послао у својству Ецелових посланика на вормски двор да позову Бургунђане на свечаност; тим више што ова два шпилмана нису племићи него обични забављачи на дворовима великаша - што долази до изражаја на Ецеловој свадби у Бечу кад за своје свирање примају новац од младожење. Ниједан дворски песник не би их послао као краљеве посланике у Вормс, ниједан прави шпилман не би као они примио напојницу.

Песник је и хроничар свога времена. Нетрпељивост према Баварцима и, вероватно, стање тадашњих односа приказао је у епизоди уласка Бургунђана на територију Баварске, кад Данкварт убија маркгрофа Гелфрата. Поред тога, он истиче да чим неко путује кроз Баварску мора да страхује од пљачкашких напада. Ово је, поред осталога, и најпоузданији доказ да је песник Нибелунга Аустријанац. Као Аустријанац прославио је Беч везавши за њега Ецелову свадбу, која је у ранијој саги била у Вормсу. У лику владике пасавскога Пилгрима (971- 991. године) одужио се, вероватно, као своме мецени и пријатељу књижевности, владици Волфгеру (1191-1204. године), као што се мисли да се у лику Ридегеровом, "оцу свих врлина", одужио другоме свом мецени, бабенбершком херцегу Леополду VI.

Људи изван двора, доњи слој народа, једва да се назиру. У питању је само неколико сцена: грађани Вормса оплакују Сигфрида и прате га на сахрани, народ јадикује на брдима са обе стране Рајне што му господари одлазе из земље, свет прави шпалир у Пехларну и у Ецеловој престоници. Али зато песник даје неке друге податке: по хаљинама и украсима дворских дама, коњској опреми и оружју дознајемо да су трговина и занатство били развијени; грађевине су биле тврде, од камена.

Док су у ранијој саги у Ецеловој дворани, трошнијој очевидно, изгорели сви Хуни заједно с Кримхилдом, овде се Бургунђани склањају од ватре уз зидове, крв јуначка тече кроз камене пропусте, изгори цео кров и таванице падају у локве крви, а Бургунђани настављају и даље борбу у затвореној, каменој дворани.

Карактеристичан је и занимљив песников став према функцији хришћанства и уделу вере у животу главних и споредних личности. Хришћанство и црквени живот прате целу Песму о Нибелунзима као екстеријер који се за оно доба по себи подразумева. Сви испуњавају верске дужности. И на Ецеловом паганском двору Хуни иду у своју богомољу, Бургунђани у своју цркву. Пре сваке свечаности, сваког јавног чина, турнира, обавезно се иде на службу божју. Кримхилда - удовица добија двор поред цркве коју посећује сваког јутра. Смета јој, у први мах што је Ецел паганин, али се брзо смирује кад чује да на његовом двору има и хришћана и да ће, можда, успети да и њега покрсти. То није постигла, али је крстила сина Ортлиба.

Песник је сцену опела Сигфриду у цркви приказао можда и преопширно. Међутим, кад му се, венчањем краљевских парова Гунтера-Бринхилде и Сигфрида-Кримхилде, пружила прилика да широко опише црквене церемоније, он се задовољио тиме да их само кратко назначи. Тежиште венчања ставио је у оквире старогерманске предхришћанске традиције: склапање брака обавља се пред сведоцима, у кругу у коме племићи, сведоци, опкољавају младенце. Тек после тог званичног чина и после брачне ноћи долази црквена церемонија благослова брака.

Старогермански јунаци носе на себи леп декоративни плашт хришћанства који им много не одговара, јер се сви владају нехришћански. Нико у Песми о Нибелунзима није стварно религиозан. Ниједан јунак не умире с погледом упереним у небо ни с мишљу о спасу душе. Нема ни говора о самопрегору и хришћанској љубави према ближњима. Утолико више места имају мржња и освета.

Ни епизода с Ридегером пред борбу са Бургунђанима, упркос његовој тешкој душевној борби, није прожета хришћанством, као што се на први поглед чини. Ридегерове речи: да се није заклео да ће и душу изгубити (2150), да се мора одрећи своје части, верности и честитости, свега што му је Господ дао (2153), и молба да му Бог ове муке смрћу прекрати (2153), све су то устаљене форме изражавања човека онога времена. Оне само показују присуство хришћанства, али немају дубљег значаја код одлука које јунак доноси; оне су, за песника, један од елемената лирског излива осећања. Ридегер не мисли на спас душе: "душа" овде значи његову част, врлину, поштење, основну његову вредност као човека, јунака и витеза. Песник, дакле, није проповедник Божје моћи и Божје казне.

Постоје, ипак, две епизоде које више од других одају песников хришћански, тачније црквени став. То је, прво, схватање девичанства и последица губитка невиности у Бринхилде. Кад је Сигфрид савладао Бринхилду у кревету и предао је Гунтеру, "од његовог миловања постала је потпуно бледа; колику огромну снагу изгуби она због љубави" ("von siner heimiliche si wart ein lutzel bleich; hei waz ir von der minne ir grozen krefte gesweich! (681 - Das Beilager hatte eine solche Wirkung auf sie, da sie erbalte und ihre (groven) Krafte verlor:" Brackert, I 151).) Служећи се литотом, песник је нагласио да је Бринхилда сва, потпуно (ein lutzel), побледела. Ово је типичан став цркве песниковог времена у оцени предности девичанства.

У епизоди с краљевим капеланом који се извукао из набујалог Дунава, песник страдалника заиста спасава само Божјом помоћи. Али, овде треба имати на уму две ствари. Капелан се морао спасти и једини вратити у Вормс како би Хаген био уверен у тачност предсказања водених вила и тиме Бургунђане од првог момента припремио на неизбежну трагедију. Да је ма кога другог човека, који није свештено лице, дао Хагену у руке, да на њему провери предсказање вила, песник би морао рачунати с могућношћу да се тај човек удави у тако широкој и набујалој реци. Капелан, као свештеник, није знао пливати, јер се купање на јавним местима сматрало непристојним за свештена лица. Кад Бог спасава свога свештеника, та помоћ је сигурна, и песник се не излаже опасности неуспеха. Ова Божја помоћ може се схватити исто онако као и моћ Сигфридовог чаробног плашта.

Ретки су народни јуначки спевови који су тако равнодушни према религији као што је Песма о Нибелунзима (вид. и Heusler, 62). То је, чини се, случај који је изузетно особен за старогерманску јуначку поезију. Хомерови јунаци су имали Олимп с боговима који су били људскији од свих људи, у којима су смртници налазили подршку и оправдање за сваку своју жељу, идеју и дело. Јунаци Песме о Нибелунзима делују пагански, али у времену цветања хришћанства у феудалном друштву које се ослања на врховну божанску владавину, на civitas dei на земљи.

Песма о Нибелунзима показује један исечак старог паганског погледа на ствари уклопљен у нови свет хришћанства. У овом спеву се примећују извесна умекшавања пагански схваћене трагедије. Раније доминантно истицање јуначког пркоса и судбинског изједначавања живота и смрти помало је разводњено и преточено у елегичан исход догађаја. То је изражено на завршетку спева на типично средњовековни, нетрагички начин: "Стадоше тада да јадикују Дитрих и Ецел" (2377, 3); "цео народ је јадиковао и кукао; с великим се болом заврши ова краљева свечаност, као што се увек радост завршава болом" (2378).

Хаген и Кримхилда су преостали као носиоци трагедије. Њих у делању и судбинском предодређењу не заустављају никакви крвни или правни односи, док се Бринхилда, Гунтер и Ридегер, поред осталих, у многоме заклањају за постојеће хришћанске институције и осећања, за дворску хијерархију и феудално уређење.

На Растку објављено: 2008-03-12
Датум последње измене: 2008-03-11 21:43:10
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује