Петар Грујичић

Текелија

„Текелија”

У последњој деценији 18. века, млади Сава Текелија, уверен у своју будућу војничку славу и државничке планове достојне генијалног Наполеона чији је обожавалац, одлази у Русију на позив свог стрица, славног фелдмаршала Петра Текелије, да наследи велико имање и стекне војничку обуку. Тамо га, међутим, хладно дочекују и, где год да се појави, људи га или избегавају, или му отворено показују омразу. А када га упозна, стриц му одмах наложи одлазак, и најпосле, лажно га оптужи за крађу, не би ли га заувек отерао из Русије!

Кошмарни боравак у Русији успева да излечи Саву од „наполеоновског комплекса”, и натера га да се посвети прозаичној чиновничкој служби на бечком двору. Све док после неколико година не добије вест о стварању Илирских провинција, на исти онај начин на који је то својевремено саветовао Наполеона у писмима на која никада није добијао одговора.

После тога, трауматична Савина младост стрмоглављује се у период још страшније и свеукупне материјалне, породичне и физичке пропасти...

...Да би му се тек пред крај животног пута, на поновном путовању у Русију, обзнанила фантастична животна спознаја, а која га одводи нигде другде до у један затвор: у Атлантски океан, на острво Свету Јелену и на стравичну сахрану — Наполеона Бонапарте!

П. Г.

Лица без маски:

Мајка

Брат

Сестра

Сава Текелија

Цар

Пољак

Амалија

Солдат

Милоје

Петар Текелија

Први официр

Други официр

Генерал Потемкин

Прота Матија Ненадовић

Ђакон

Девојке, стражари, гробари, ађутанти

Лица под маскама, у која су прерушена лица без маски (изузев Мајке, Брата и Сестре)

1

АРАД, ПОСЛЕДЊА ДЕЦЕНИЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА.

У НОЋИ, УЖАРЕНА КОМЕТА ПРОЛЕЋЕ ПРЕКО ВЕДРОГ НЕБА ПОСУТОГ ЗВЕЗДАМА.

МАЈКА, БРАТ И СЕСТРА СТОЈЕ НА КАПИЈИ ИСПРЕД КУЋЕ И ГЛЕДАЈУ У НЕБО:

БРАТ. Сваки нараштај за живота само једанпут је види...

СЕСТРА. ...Пење се високо, високо...

БРАТ. ...Репата звезда, која се са Истока на сваких сто година појави...

СЕСТРА. ...Да и по највећој ноћи запали небо...

БРАТ. ...И на видело, макар за трен, изнесе оно до чега чак ни Сунце никада не допире!

КОМЕТА НЕСТАНЕ.

МАЈКА. И зато се ми, дакле, смрзавамо на овој цичи зими? Због те репате звезде која оде брже него што је дошла?

СЕСТРА. Не само зато, драга мајко, већ и због онога чији долазак, ето, и небеске прилике најавише, и због којег је целој вароши ноћас наређен излазак на улицу.

ТОПОТ КОЊИЦЕ КОЈА ДОЈАХУЈЕ.

БРАТ, СЕСТРА И МАЈКА ГЛЕДАЈУ КА ДРУМУ:

БРАТ. Па, чини ми се да стижу...

СЕСТРА. Колико људи! Колико униформи!

БРАТ. Ено и кочије! Видите ли кочију?!

СЕСТРА. Највећа кочија, упрегнута са дванаест коња, у пратњи две чете гардиста који предводе цара у његовом походу.

МАЈКА. Како? Зашто? А када је рат објављен? И против кога?

БРАТ. Никакав рат није објављен, мајко, али нема сумња да цар ни из кревета јутром не устаје без неког ваљаног разлога.

СЕСТРА. Поворка, ево, излази на друм, приближава се и ускоро ће проћи нашу капију...

БРАТ. Пролазе, пролазе...

ЧУЈЕ СЕ КОЊИЦА КАКО ПРОЈАХУЈЕ. А ЗАТИМ СТАЈЕ...

МАЈКА. ...И стају.

СЕСТРА. Нешто им се испречило на путу.

БРАТ. Није! Није им се ништа испречило, него као да цар хоће изаћи!

МАЈКА. Онај тамо?

БРАТ. Јесте, баш онај што излази из кочије... Долази овамо! Долази овамо!

МАЈКА. Онај тамо?

БРАТ. Цар! Оно одело може бити само његово!

СЕСТРА. Пашћу у несвест! Цар!

УЛАЗИ ЦАР, ЊЕГОВ АЂУТАНТ И ДВОЈИЦА ВОЈНИКА.

АЂУТАНТ. Штовано пучанство, примите поздраве од његовог царског величанства. Он се налази на једном важном и строго поверљивом путовању, али му је успут нешто привукло позорност: онај орао на капији...

БРАТ. (ГЛАС МУ ДРХТИ ОД ТРЕМЕ:) И... зволите?

АЂУТАНТ. Ако је то породични грб, онда сте ви зацело фамилија по којој назив носи Текелијина црква у вашој вароши.

СЕСТРА. Да, ми смо ти о којима говорите, иако нас свештеник више не посећује, од када смо престали да због беспарице дајемо прилог за цркву.

АЂУТАНТ. Ваш дјед Јован је, дакле, онај чувени јунак...

БРАТ. ...Који је принца Еугена Савојског у ону преславну победу против турскога цара Мустафе Другог повео, спасивши Беч и васцелу Јевропу од пропасти!

АЂУТАНТ. По којем су, дакле, овде назив добили Текелијин ров и Текелијин трг?

СЕСТРА. Као и Текелијин чардак и Текелијина варош, али нам, на жалост, то ништ помогло није сачувати над њима имање, јер директни наследници су одавно у Русију отишли, а ми, малобројни који смо овде остали, живимо у беди и непрестано крпимо крај с крајем.

ЦАР. (БРАТУ И СЕСТРИ:) Und wer hier ist Sava?[1]

БРАТ. (ГЛАС МУ ДРХТИ ОД ТРЕМЕ:) И... звините, величанство, али ми разумемо само српски и влашки.

АЂУТАНТ. Његово величанство би желело знати ко је од вас Сава Текелија, први доктор правних наука међу Србљима у нашој царевини, са одбрањеном тезом о... о... о...

СЕСТРА. ...“О узроку и циљу постања државе, са становиштима из чисте правне науке”.

МАЈКА. Да је покојни отац икада сазнао за ту проклету тезу, никада га на чколе не би ни послао!

СЕСТРА. (ЦАРУ:) Извините, величанство, али наша мајка криви његову изображеност што јој је сина од куће отела, и што он сада није више са нама, његовом сестром и братом.

АЂУТАНТ. Није овде? А где је?

БРАТ. Отпутовао јутрос.

АЂУТАНТ. Јутрос? А где то?

СЕСТРА. У Русију, код његовог стрица, Петра Текелије који је изразио жељу именовати га за наследника.

НА ЗНАК АЂУТАНТА, МЕЂУТИМ, СТРАЖАРИ УПАДНУ У КУЋУ.

МАЈКА. Зашто вам треба?! Шта је учинио?!

АЂУТАНТ. Останите с миром, госпођо. Његово царско величанство само жели отклонити сумњу.

БРАТ. Сумњу? Какву сумњу?

АЂУТАНТ. О одласку вашега брата. Жеља његовог величанства јесте Сави доделити велику почаст, да службује на двору у Вијени. Толики екшперт сада њему потребује више но понајбољи министар.

ПОШТО СУ У МЕЂУВРЕМЕНУ ПРЕТРЕСЛИ КУЋУ, СТРАЖАРИ СЕ ПОЈАВЕ САМИ НА ПРОЗОРУ, И ЦАР ЗАКЉУЧИ:

ЦАР. Zu spat: er ist schon verschwunden.[2]

***

2

СВРАТИШТЕ ПОРЕД ДРУМА, НЕГДЕ У ПОЉСКОЈ.

САВА, ПОЉАК.

ПОЉАК. Nakarmilem panskiego konia i oporzadilem go, co wybosi razem dwadziescia piec forintow.[3]

САВА. Двадесет пет форинти?

ПОЉАК. Ni mniej, ni wiecej.[4]

САВА. У том случају, више ми не остаје ни педесет форинти пут наставити. Али, зашто се бринути када одувек, уистину одувек, још од најранијег детињства осећам и знам да сам светлост дана угледао неким вишим промислом, да ја нисам рођен узалуд време губити, и да нема те муке под капом небеском из које ме срећни случај неће избавити. Зато... (ДАЈЕ ПОЉАКУ НОВАЦ.) Ево, пријатељу, твојих двадесет пет форинти, и остани ми најсрдачније поздрављен.

ПОЉАК. Dziekuje, panu...[5] И, желим вам срећно пут.

САВА. Како? Зар ти говориш српски?

ПОЉАК. (ГОВОРИ СА АКЦЕНТОМ:) Научио сам га сасвим добро, prosze pana, када сам пре две године служило војску у Будим. И те године зима била хладна, владало невреме, али ни близу као ово које је репата звезда зимус узроковала.

САВА. Репата звезда?

ПОЉАК. Да ли сте видели, panie? Ка Истоку је пролетела, и ноћ осветлило као по дану. Стари људи каже да то знак за поплава, град, или ђаво би га знао какво све невреме, што овога пута нису погрешили.

САВА. Нису погрешили — а где то?

ПОЉАК. Како, panie? Зар никакво невреме успут нисте видело?

САВА. Хм, биће да се надамном небо наоблачило када је та звезда пролазила, јер уопште је нисам запазио, баш као што на путу кроз Венгрију, Пемску и Прајску нисам видео било какве поплаве.

ПОЉАК. Баш никакве?

САВА. Не само да нисам видео поплаве и невремена, него су сва поља кроз која сам пролазио још увек сува и испуцала од зиме. Уосталом, да се варам, зар бих уопште допутовао овамо за свега три седмице?

УЛАЗИ СОЛДАТ, ПРЉАВ И КАЉАВ ОД ТЕШКОГА ПУТА.

ПОЉАК. (САВИ, ПОКАЗУЈУЋИ НА СОЛДАТА:) А ја да се варам, prosze pana, зар бих трпило оног Швабу за вратом: на путу су му коњи упали у блато, и сада ме стално псује и нешто извољева. Док му не видим леђа, још сто мука ћу од њега отрпети!

СОЛДАТ. (ПОЉАКУ:) He, du Faulenz, wo bist du denn? Es ist mir schon genuck mit dem Unwetter unterwegs warum ich in Verspatung bin, und noch muss ich an dich warten dass du den Hafer bringst.[6]

ПОЉАК. (САВИ:) Ето, сад виче зашто његовим коњима не дати овса. Ја бих дао, али немам, дакле му дати не могу, то је све.

СОЛДАТ. (ПОЉАКУ:) He, gib´ hier den Hafer, dass ivh dir nicht dein Saumwagen umkipe du Sklavenfandler![7]

ПОЉАК. (САВИ:) Ох, ја ово не моћи поднети! Зове ме шпекулант и трговац робља, само зато што му се може да нас несрећни Пољаци кињи и некажњено вређа!

САВА. Момент, да га ја испитам ко је и шта је... (СОЛДАТУ:) Wer sind sie, mein Herr?[8]

СОЛДАТ. Und wer sind sie, mein Herr?[9]

САВА. Ich habe erst gefragt.[10]

СОЛДАТ. Kreiskanzler Franz Schlifer, an eine Durchreise zu dem Garnison in Prisland.[11]

САВА. Und ich bin Sava Tekelia, doktor des Rechts, an Durchrreise nach Mirograd, zu meinem Onkl, den Feldmarschal, von Tekelia.[12] (ПОКАЗУЈЕ ИСПРАВЕ.)

СОЛДАТ. (САВИ:) Ist ihre Onkl Feldmarschal Peter Tekelia?[13] (ПОЉАКУ, КЛАЊАЈУЋИ СЕ И ЉУБЕЋИ ГА У РУКУ:) Извините, просим вас извините ако сам вас нечим увредио. Веома сам захвалан на вашим услугама, и желим вам сретан останак. До виђења, и просим вас извините на свакој грубој речи коју сте од мене чули. (ИЗАЂЕ.)

ПОЉАК. (САВИ:) Фелдмаршал Петар Текелија?! Ваше стриц?

САВА. Да, стриц, а ја, ако да Бог, и његов наследник. Пре много година, стриц се, због свађе са оцем око вођења трговине одселио у Нову Сербију, и велику славу је на бојишту својим мачем стекао, али законитог наследника, на моју срећу, до сада јошт није стекао.

ПОЉАК. Велика хвала, prozse pana, и опомени твој храбри стриц помоћи нас несрећнике који свакога дана морамо трпити ове зле Немце што су тамо у вас лакеји можда били.

САВА. Сажаљевам ваш положај, па ми је и тим драже објавити вам како се вашим мукама ускоро назире крај, у великом метежу који нам предстоји.

ПОЉАК. У метеж? Какво метеж?

САВА. Посматрајте пажљиво прилике међу јевропским народима, брате, и биће вам јасније шта говорим.

ПОЉАК. У државне прилике се баш превише не разумем, али колико схватам, оне већ дуго времена изгледају стабилно и што је најважније — у Европи неће бити рата.

САВА. Баш зато ће га и бити, као што га је одувек и било, а ја сам се намерио мотрити са које стране погибељни талас сада наилази.

ПОЉАК. И, шта сте видело? Одакле тај талас о којем говорите наилази?

САВА. Останите с миром, јер ако ме прогнозе не варају, тај талас ће вама Пољацима и нама Србљима бити од велике ползе, — наши душмани, ма како се звали и велики били, за вечита времена у њему ће се утопити!

ПОЉАК. Хм, да, занимљиве речи говорите... Али пре свега, prosze pana, дозволите ми одужити вам се за пружена помоћ. Зато...

(СКИНЕ ПОКРИВАЧ СА ЗАПРЕЖНИХ КОЛА — ТАМО ЈЕ КАВЕЗ НАТРПАН БУЉУКОМ ДЕВОЈАКА.)

Ево, бирај која ти се допадне и води је куд иштеш.

САВА. Да изаберем — девојку?

ПОЉАК. Најбоље у околно две државе, и коју год да узмеш, нећеш се кајати.

САВА. Не могу да верујем — продавати људе као марву!

ПОЉАК. Као марву? Ох, не, не... (ДЕВОЈКАМА:) Реците, девојке, да ли вас ја можда држати као марву?

ПРВА ДЕВОЈКА. Њет, никак! Њет, ми ета никогда ње сказал![14]

ДРУГА ДЕВОЈКА. Du gibst unss zu eseen und zu anziehn ohne verubeln. Ind noch...[15]

ТРЕЋА ДЕВОЈКА. Bez ciebie, panie, nie wierzlybysmy nawet w Boga milosiernego, gdyz jak ty, panie, ani ojciec, ani matka radzona tek sie o nas nie by troszczyli.[16]

САВА. Код нас би за највећу свирепост и тиранију држали тако продавати људе, а гледај њих како су веселе!

ПОЉАК. Наравно да су веселе, када знају које беде сам их растосиљало... (ПОКАЗУЈЕ ДЕВОЈКЕ:) Ово плава, на пример, била обична пастирица на једно промрзла планина у Молдавија. Ова риђа, пак, поклон из харема једног татарског хајдука, а ову црнку сам купило за јефтине паре од једно кавкаски Јеврејин, на чему ми је она данас врло захвална и благосиља ме сваког дана у најслађе молитве.

САВА. Онај крајсканцелар је, дакле, имао право, када је рекао да си трговац робљем!

ПОЉАК. Трговац робље? Ох, не, не... Ја се не бих тако дао изразити, prosze pana. Заиста не, јер ко се данас може похвалити да је слободан и свој истински господар? Пронађите, ето, макар једно од ове лепе цурице да се жали на своје положај, и пристајем одмах је пустити куд иште, а ја да будем арестиран ко последње хајдук и најгоре џамбас.

САВА. Значи, ако су све ове девојке на продају, онда је, претпостављам, на продају и... ова? (ПОКАЗУЈЕ АМАЛИЈУ.)

ПОЉАК. Ох, мој драги prosze pana, па ја сам знао да имате вкуса! Амалија, црнокоси бисер са персијске висораван, за чије срце и љупко фигуро су губили главе руски принчеви, енглески лордови и татарски канови, сада може постати заувек ваша. И што је најлепше — ваш језик говори.

САВА. Мој језик говори?

ПОЉАК. Научила га је од једно проте код који се редовно исповедала и који за њу данас, веруј, има више љубави и искреније молитве него за било које светац. Сада се ја и она само српски разговарамо.

АМАЛИЈА. (ПОЉАКУ:) Ја нећу никуда!... Не долази у обзир!... Ја остајем овде!...

ПОЉАК. (САВИ:) Она се шали. Она сада нема другу жељу до само поћи са вама.

АМАЛИЈА. Уопште се не шалим! Не желим никуда, јер мени је овде сасвим добро!

САВА. Сасвим ти је добро, да останеш робиња?

АМАЛИЈА. Боље и робиња, него да завршим са неким као ти!

ПОЉАК. (САВИ:) Не слушајте је, молим вас, јер она је узбуђено, не зна шта говори...

АМАЛИЈА. Зна он добро о чему говорим, а ако се прави да не зна, кажем му отворено... (САВИ:) Мене се окани!

ПОЉАК. (ДЕВОЈЦИ:) Амалија, луда главо, не приговарати, и слушај шта ти се кажем!

АМАЛИЈА. Не! Не идем одавде, ни за живу главу!

ПОЉАК. Не могу веровати... Свом доброчињитељу и другоме оцу тако се обраћати... И то ми је хвала за аванзоване часове француски језик, и две недеље ферије у дворци Шварцвалда! Али, одучићу ја тебе од твоје извољевање...

ПОЉАК ДОХВАТИ БИЧ ДА ЗАМАХНЕ ЊИМЕ, АЛИ ГА САВА ЗАУСТАВИ:

САВА. Молим вас, смирите се... Господо, смирите се... Ја ионако идем.

ПОЉАК. Идете?!

САВА. Већ сам се предуго задржао, морам на састанак.

ПОЉАК. Још само часак, молим вас, и за трептај ока од лавице ћу направити кротко јање! Ваш одлазак непотребан!

САВА. Молим вас, ваша свађа је непотребна, јер немам намеру никога повести са собом.

ПОЉАК. Како? Зар вам моја Амалија не бегенише?

САВА. Ох, бегенише, наравно да ми бегенише, али на жалост, мој стриц у посети не очекује никог другог до само мене. Хвала на пријатељском дочеку, и обећајем да ћу вас посетити првом наредном приликом. (ИЗАЂЕ.)

ПОЉАК. Али се та прилика више неће поновити... (АМАЛИЈИ, ПОБЕСНИВШИ:) А ти, тy, суко јебана, сада ћеш ми платити за твоје незахвално, глупо и подло, подло, подло понашање!!!

ПОЉАК ЗАМАХНЕ БИЧЕМ, НА ШТА СВЕ ДЕВОЈКЕ ПРЕСТРАВЉЕНО ЗАВРИШТЕ...

***

3

ИЗВОР ТОПЛЕ ВОДЕ НЕГДЕ У РУСИЈИ, САВ У МАГЛИ.

ИЗ ЈЕЗЕРА, ПОВРЕМЕНО СЕ НАЗИРУ СИЛУЕТЕ НАГИХ ЉУДИ, МУШКАРАЦА И ЖЕНА СА МАСКАМА НА ЛИЦИМА.

ПРЕД ГВОЗДЕНОМ КАПИЈОМ СТОЈИ СТРАЖАР, ТАКОЂЕ СА МАСКОМ НА ЛИЦУ.

УЛАЗИ САВА СА МАПОМ У РУЦИ, И ОБРАЋА СЕ СТРАЖАРУ СА МАСКОМ КЕРБЕРА НА ЛИЦУ:

САВА. (ГЕСТИКУЛИРА, ПОКУШАВАЈУЋИ ДА СЕ СПОРАЗУМЕ.) Баћушка, извините ако сметам, али, желим питати за једно место где имам уговорен састанак.

СТРАЖАР. Овде многи уговарају састанке, господине.

САВА. Ох, одлично, па ви знате мој језик! Молим вас, господине, знате ли најкраћи пут до илиџе у Мркој долини?

СТРАЖАР. То је овде.

САВА. На мапи је, уистину, Мрка долина убележена негде у близини, али ја ипак мислим да сам залутао.

СТРАЖАР. Нисте залутали. Ово је илиџа у Мркој долини.

САВА. Хм... Ипак, мислим да сам ипак погрешио, а вама хвала на љубазности... (ОКРЕНЕ СЕ ДА ОДЕ.)

СТРАЖАР. Сава Текелија, доктор јурист? Да ли сте то ви?

САВА. (СТАНЕ.) Мој стриц вас је, дакле, обавестио о мом доласку?

СТРАЖАР. Мени је само то речено, да се очекујете.

САВА. Али, у тој вашој илиџи...

СТРАЖАР. Изволите?

САВА. Колико примећујем, иако је напољу мраз и цича зима, тамо се купају — голи људи.

СТРАЖАР. И женске. По њиховој лепоти ова илиџа је далеко позната, а нарочито њена главна понуда — масирање маслиновим прућем. Такву понуду овде сви воле, иако, разуме се, ни остале услуге нису искључене.

САВА. Уопште не сумњам у привлачност ваших препорука, али ја овде не могу ући.

СТРАЖАР. Зашто?

САВА. Мене је срамота.

СТРАЖАР. Срамота?

САВА. Наравно да ме је срамота, ући међу голе људе.

СТРАЖАР. Без бриге. Само учините што и они — то јест, ставити ларву на лице, и ништа вас неће бити срамота... (ПОКАЗУЈЕ МАСКЕ.) Изаберите коју хоћете: „Фридрих Барбароса”, „Џингис Кан”, „Рамзес Други”, „Велики Кир”...

САВА. Заиста, све ларве делују импозантно, али ако већ морам да одаберем...

СТРАЖАР. Само пажљиво и не журите у одабиру: ларва је верни слуга, али понекад и зао господар.

САВА. Ја бих ову обичну... (ПОКАЗУЈЕ ЈЕДНУ.)

СТРАЖАР. „Татарин из пустиње”? Сигурни сте да баш ту хоћете?

САВА СТАВИ МАСКУ ТАТАРИНА ИЗ ПУСТИЊЕ НА ЛИЦЕ...

ИСТОГА ЧАСА, ПРИЛАЗЕ ДВЕ НАГЕ ДЕВОЈКЕ СА МАСКАМА НА ЛИЦИМА И ОБРАЋАЈУ МУ СЕ:

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Добродошли.

„КЛЕОПАТРА”. Дуго вас очекујемо, драги господине, и биће нам драго да вам приредимо незабораван боравак. Ја сам Клеопатра, а она је царица Теодора.

САВА. Веома сте љубазне. Биће ми задовољство да останем у вашем узвишеном друштву, али на жалост, већ имам договорену посету.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Договори могу да сачекају, а ова прилика, верујте ми, права је реткост.

САВА. Да, несумњиво, али упркос свему, обећавам да ћу се вратити, чим обавим састанак...

У ТОМ, ЗАЧУЈУ СЕ ГЛАСОВИ ИЗ МАГЛЕ:

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. Quis clamat?! Lokuimini minus fortiter![17]

„КРАЉ АРТУР”. Ruhe! Ruhe! Sehen sie nihct dass mit zu tun haben?![18]

„АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ”. Ti simperiofora in´ avti?! I papste na m´enohlite i figete apo do![19]

САВА. (ДЕВОЈКАМА:) Молим вас, ко су ови људи?

„КЛЕОПАТРА”. Наши гости, попут господина Јулија Цезара, господина Александра Македонског, или господина краља Артура, долазе и из најудаљенијих земаља, а ја вас молим да на њих не обраћате пажњу, јер их то узнемирује.

САВА. У друштву толиких странаца, верујте, личност и од највеће изображености осећа се као гола и боса.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Баш сте ви неки истопрчен! Па не мислите ваљда познавати све светске језике?

„КЛЕОПАТРА”. Али, ако вам овде није пријатно, повешћемо вас на једно дискретније место.

САВА. На дискретније место?

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. (ПОВЕДЕ САВУ.) Ходи.

У ТОМ, СТРАЖАР СКИНЕ МАСКУ СА ЛИЦА — ТО ЈЕ МИЛОЈЕ.

МИЛОЈЕ. Па, господине Текелијо, више нема никакве сумње да сте то уистину ви.

(САВА ЗАСТАНЕ.)

Моје име је Милоје, родом сам из Панчева, а у Нову Сербију дошао сам са вашим стрицем, фелдмаршалом Текелијом, који ме послао бити вам на услузи и довести вас најкраћим путем до његовог дворца.

САВА. Хвала, Милоје. Да ли је стричев дворац у близини?

МИЛОЈЕ. Уз ово сокоћало које по звездама проналази пут, честнејши... (РАСКЛОПИ ДУРБИН.) ...ниједно одредиште, верујте, није предалеко.

САВА. (ДЕВОЈКАМА:) Па, девојке, радо бих остао са вама, али — мој стриц ме жељно очекује. Ипак, не желим раскинути наше пријатно познанство, и зато вас позивам за фашанге у Будиму на које сам позват.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. На фашанге у Будиму?

„КЛЕОПАТРА”. Где је то тачно, и како се до тамо стиже?

САВА. (ДАЈЕ ДЕВОЈКАМА ПОЗИВНИЦЕ.) На билетама све пише, а ја не сумњам да ћете све тачно растумачити. Сада ме извините и желим вам срећан останак, јер као што видите — Милоје је нестрпљив!

САВА И МИЛОЈЕ ИЗАЂУ.

***

4

ДВОРАЦ ФЕЛДМАРШАЛА ПЕТРА ТЕКЕЛИЈЕ.

РАСКОШНА ДВОРАНА СА БАЛКОНОМ. ПОРТРЕТ ПЕТРА ТЕКЕЛИЈЕ НА ЗИДУ.

САВА, МИЛОЈЕ, ПРВИ ОФИЦИР И ДРУГИ ОФИЦИР.

САВА. Мени је и раније било познато, Милоје, да је стриц овде у Русији, захваљујући својој изузетној храбрости и ратничкој вештини, велико имање и богатство стекао, али овакав дворац, овакву лепоту на којој би позавидела и нека крунисана глава, ја нисам слутио ни у најслађем сну.

МИЛОЈЕ. На три спрата, са седам камених кула и двадесет великих одаја, на имању од шест хиљада врста и насељеном са три хиљаду душа. И најлепше од свега... (РАСКРИЛИ БАЛКОН.)

САВА. (ГЛЕДА КРОЗ БАЛКОН.) Валовити Дњепар...

МИЛОЈЕ. Са светлуцавом површином као седеф и који се, ваистину, само са рајском реком може упоредити.

САВА. И поглед на васцелу Нову Сербију, што на Едемски врт наличи!

МИЛОЈЕ. (ПУКНЕ ПРСТИМА.) Господо, пиће!

ОФИЦИРИ НАЛИВАЈУ ЧАШЕ ПИЋЕМ И ПОТОМ ГА ПОСЛУЖУЈУ.

САВА. (ПАЖЊУ МУ ПРИВУЧЕ ПОРТРЕТ.) Милоје, да ли је то...?

МИЛОЈЕ. Да, ово је портре вашег славног стрица. Бројна искушења и војничке муке оставиле су на његовом лицу несвакидашњега трага. Чак је и сама царица Катарина, доделивши му чин фелдмаршала, затражила његов портре намоловати и метнути га у Ермитаж, јер ју је ликом он ни на кога другог, до на самога Петра Великог подсетио.

САВА. (ПРИМЕТИ НЕШТО.) Али...

МИЛОЈЕ. Изволите?

САВА. (ПОКАЗУЈЕ ПОРТРЕТ.) Каква му је то шипка на руци?

МИЛОЈЕ. Штити од непријатеља у изравној борби прса у прса, да му не отфикаре руку.

САВА. (ПОКАЗУЈЕ ПОРТРЕТ.) А тај обруч од меди око чела, за шта му служи?

МИЛОЈЕ. Држи му главу, да се не распукне.

САВА. Да се не распукне?!

МИЛОЈЕ. Када је пре много година царица послала ђенерала у испомоћ Аустрији, један Прус га је мачем ударио посред чела и расекао му главу до обрва. Не би ли залечио рану, лекар ју је стегнуо медним обручем који му је доцније, као некаква ларва, за кожу прирастао.

САВА. И више се не може скинути?

МИЛОЈЕ. Више не, јер свака ларва која се предуго носи, кад-тад за лице прирасте и стопи се у једно обличје.

САВА. Баш незгодно да му се то догоди, иако укупно узевши, у том славном окршају он је ипак био срећан.

ПРВИ ОФИЦИР. Срећан? Опростите, баћушка, али како ви можете рећи срећан, а не искусан?

САВА. Моје мњеније по тој ствари можда достаточно није, јер ја досад нисам добио никакве баталије, али у војној вештини искуство понекад уопште није од значаја. Најбољи пример тога данас је, ето — Бонапарта.

ДРУГИ ОФИЦИР. (НАГЛО СЕ УОЗБИЉИ; САВИ:) Бонапарта? Наполеон Бонапарта?

САВА. И ви читате новине, зар не?... (ИЗ ЏЕПА ИЗВАДИ ПРИМЕРАК НОВИНА.) Захваљујући напретку савременог доба и појави дневне штампе која јавља о свим догађајима по васцелом свету, претпостављам да је и вас узбудила појава тог необичног Француза који је са свега двадесет четири године ђенерал постао...

ПРВИ ОФИЦИР. ...У неколико маневара затим потукао Аустријанце у Италији...

ДРУГИ ОФИЦИР. ...А сада војском командује у Африци, под сенком египатских пирамида, бацајући једно око на Азију, а друго на Цариград, претећи да својом величином засени све владаре који су пре њега земљином куглом ходили.

САВА. И, реците ви мени сада: које искуство тако младом човеку може одменити његов унутарњи глас у одабиру мудрих савета које му нуди, и — моја маленкост?

ПРВИ ОФИЦИР. Ви?

САВА. Већ две године му пишем о том како да предводи своје баталије, при том рачунајући, разуме се, и на велику помоћ за нас Србе.

ДРУГИ ОФИЦИР. Али, како да саветујете неког кога никада нисте ни упознали?

САВА. За моје савете довољно је само уочити човека у ваљаном тренутку и на ваљаном месту, а тај млади баћушка, верујте ми, налази се на најваљанијем месту и у најваљанијем тренутку који се у данашњем добу може замислити. Хоће ли ме, пак, послушати, о томе се не бринем, јер добри савети се никад не одбијају.

МИЛОЈЕ. Хм, нема сумње да крв није вода и да у вашим промишљањима има нешто од генијума вашега стрица... А сада предлажем не губити време за ручак, и молим вас сести за прочеље.

САВА. За прочеље, ја?

МИЛОЈЕ. Време је за ручак, а ви сте сада, у стричевом одсуству, прва глава куће Текелија.

САВА. Како?... Зар он није овде?

ПРВИ ОФИЦИР. Маршал је на линеју отишао још прошлог месеца...

ДРУГИ ОФИЦИР. ...И колико знамо, није предвидео повратак пре понедељника.

МИЛОЈЕ. (САВИ:) Слободно седите и осећајте се као код куће. У његовом одсуству, њега ионако неко мора одменити.

САВА. Али, шта ако му то не буде по вољи?

ДРУГИ ОФИЦИР. Да му не буде по вољи? Зашто?

САВА. Иако га још никада нисам упознао, свима је позната његова велика строгост у приватном животу. Можда му не буде право да га за столом одмењујем без његове дозволе.

МИЛОЈЕ. Истина, маршал је одувек био непредвидив и чудновате ћуди, али он нема ближег рођака од вас. Уосталом, он вас је често и у различитим приликама само по највећем добру помињао.

ПРВИ ОФИЦИР. Увек је имао пуна уста хвале за ваше изображеније, честнејши, тврдећи да ви, нико други до само ви можете бити његов достојан наследник...

ДРУГИ ОФИЦИР. ...Скоро баш као да сте му син рођени, и неко ко ће свој род и породично име за вечита времена прославити.

САВА. Па, ако је одиста све као што кажете, молим вас сести и отпочети са ручком...

САВА СЕДНЕ У ЗАЧЕЉЕ СТОЛА...

У ТАЈ ЧАС, МЕЂУТИМ, УЛАЗИ МАРШАЛ ПЕТАР ТЕКЕЛИЈА. ТО ЈЕ ИЗУЗЕТНО КРУПАН ЧОВЕК, У ОКЛОПУ И ПОД ОРУЖЈЕМ, АЛИ САВ БЛАТЊАВ И ОКРВАВЉЕН.

ПРВИ ОФИЦИР. Маршале, ви?!

МАРШАЛ ТЕКЕЛИЈА. Зар никога нема помоћи ми да свучем оклоп, или чекате сам од себе да се скине?!

ПРВИ И ДРУГИ ОФИЦИР ПРИЛАЗЕ М. ТЕКЕЛИЈИ И ПОМАЖУ МУ ДА СКИНЕ ОКЛОП.

ПРВИ ОФИЦИР. Извините, маршале, али нисмо се надали вашем повратку у ово време.

М. ТЕКЕЛИЈА. Нисам ни ја, ваистину.

ПРВИ ОФИЦИР. Господине маршале... вама није добро.

ДРУГИ ОФИЦИР. И униформа... сва је у крви!

М. ТЕКЕЛИЈА. Од крви турске и од крви татарске, али овога пута — и од крви српске.

ПРВИ ОФИЦИР. Маршале, шта се догодило?!

М. ТЕКЕЛИЈА. Несрећна, чудна и надасве — кобна околност! Јер, како другачије но несрећом назвати изненадну маглу која је омогућила Турчину побећи из клопке коју смо му наместили у једној долини подно Кавказа и да, штавише, у њој десет мојих најодличнијих војника са леђа прикоље?

ДРУГИ ОФИЦИР. Да прикољу са леђа, наше?!

М. ТЕКЕЛИЈА. Одмах сам наредио повратак на почетне положаје. Али смо при том налетели на нову заседу и из љутога боја, израњавани и крвави, једва живу главу извукли.

ПРВИ ОФИЦИР. Ја не верујем рођеним ушима, господине маршале, јер таково збитије је за вас велика реткост!

М. ТЕКЕЛИЈА. Да, реткост и, по свему судећи — рђаво знамење.

ДРУГИ ОФИЦИР. Али и Божији знак да сте се невоље спасили, маршале, и да ћете линеју ускоро вратити на старе положаје. Зато се опустите и на миру извидајте ране. За почетак, седите за сто, јер ручак је зготовљен.

М. ТЕКЕЛИЈА. Истина, стомак ми крчи од глади, и после свих невоља које сам претурио, мислио сам да више никада нећу код куће ручавати... (ПРИМЕТИ САВУ И, ИЗНЕНАЂЕН, ЗАСТАНЕ.)

ПРВИ ОФИЦИР. Гост којег очекујете, господине маршале.

ДРУГИ ОФИЦИР. Вас нећак Сава, дошао јутрос из Унгаријум, по вашој изричитој жељи.

САВА. (М. ТЕКЕЛИЈИ:) Да, блажени стриче, то сам ја — ваш нећак, Сава Текелија.

М. ТЕКЕЛИЈА. (ЗА СЕБЕ:) Дакле, истина је када кажу да невоља никад не долази сама... (ОФИЦИРИМА:) Јесте ли заборавили када сам наредио да нико не седа за прочеље у мом одсуству?

ПРВИ ОФИЦИР. Нисмо заборавили, маршале, али Милоје...

М. ТЕКЕЛИЈА. Милоје?... (МИЛОЈУ, ПОКАЗУЈУЋИ НА САВУ:) Ох, Милоје, верни мој Милоје, ти си био тај који си га довео овамо, зар не?

МИЛОЈЕ. Извините, господине. Нисам очекивао ваш превремени долазак, па сам помислио...

М. ТЕКЕЛИЈА. Смутљивче и лицемеру! Познајеш све звезде и небеске прилике, а не знаш очекивати мој долазак! Зар уистину мислиш да ћу ти још једну једину лажљиву реч поверовати?!

САВА. (ПРЕКИНЕ ПРЕПИРКУ:) Извините, маршале, што сам заузео ваше место и узроковао неспоразум, али ево, ја се извињавам и одмах устајем од стола. (УСТАНЕ ОД СТОЛА.)

М. ТЕКЕЛИЈА. (ОСМОТРИ САВУ ПАЖЉИВО:) Хм... А када си дошао?

САВА. Јутрос.

М. ТЕКЕЛИЈА. Хм... А какав ти је то мундир?

САВА. Купљен у Вијени, специјално за сусрет са вама.

М. ТЕКЕЛИЈА. Хм... Нема шта — као да си се оправио за бал, а не на линеју ићи. Ипак, ако сам те звао у посету, зар сам те звао заузети моје место за столом?

САВА. Ја се извињавам, маршале, али...

М. ТЕКЕЛИЈА. Ћути, ништа не говори. Свој утисак си већ довољно покварио. Ручаћу у одаји. (ИЗАЂЕ.)

***

5

САВА И МИЛОЈЕ СЕ НАЛАЗЕ У ЈЕДНОЈ ОДАЈИ ЗАМКА.

ЊИХОВ РАЗГОВОР ПРИСЛУШКУЈУ МАРШАЛ ТЕКЕЛИЈА И ДВОЈИЦА ОФИЦИРА.

САВА. Милоје, седи за тај сто, папир и оловку у шаке, и — пиши оно што ћу ти диктовати. Приправан?

МИЛОЈЕ. (УЗМЕ ПАПИР И ОЛОВКУ.) Као и увек, честнејши!

САВА. Дакле... (ДИКТИРА.) „Ваше величанство”...

МИЛОЈЕ. Ваше величанство?

САВА. Будеш ли питао превише, Милоје, престајем диктовање, јер ово је строго поверљива материја!

МИЛОЈЕ. Ја се извињавам, и ево, искрено се заклињем, господине, да од сада нећу ништ питати и беспоговорно ћу записати сваку вашу реч.

САВА. Дакле... (ДОК ДИКТИРА, ПОТЕЗИМА САБЉЕ ПО ЗЕМЉИ ДОЧАРАВА КОНТУРЕ НА ГЕОГРАФСКОЈ МАПИ:) „Ваше величанство, нико не сумња да у Јевропи данас има само два народа који управљају њом, а то су Француска и Русија. Једна господари на југу, док друга влада на северу. Француска је одавно почела да ласка Русији, а Русија тражи пријатељство Француске. Француска је видела како се Русија шири, не могавши је у томе спречити. У том смислу, оба народа данас показују занимање за један народ чији се час ослобођења од Турака већма приближио”... Треба ли спорије, можда?

МИЛОЈЕ. (НЕ ПРЕКИДА СА ПИСАЊЕМ:) Не треба, господару, јер за сваку вашу реч ја сам добро наћулио уши.

САВА. Дакле... (ДИКТИРА:) „Посматрајући ову нацију ван Сербије, она обухвата велики део Бугарске, Хрватске, Славоније, Мађарске, Дубровник, Црну Гору, Албанију, Македонију и, у погледу језика, Каринтију, Карниолију и Стирију. Када би се њене покрајинске границе ујединиле у једну, њене границе би биле Јадранско и Црно море, наспрам северу више од Дунава, и она би могла постати сила виша него другог реда, а подржана од вашег генијума, испунила би жеље Јевропе против ширења Аустрије и Русије, и у стању чак достићи турско царство у сваком погледу”...

МИЛОЈЕ. (ПРЕСТАНЕ ДА ПИШЕ.) Молим вас, пустите ме да погодим. Ви пишете Наполеону? Наполеону Бонапарти лично, зар не?

САВА. (ПРЕКОРНО:) Милоје...

МИЛОЈЕ. Јесте, господару, обећао сам да нећу постављати никаква питања, и зато најискреније извините. Од овога часа ћутим као заливен, а ви само диктујте и неометано развијајте ток ваших високоумних мисли.

САВА. Дакле… (ДИКТИРА:) „Неукост народа је велика у целој нацији и тешко је држати неку превласт над њима. Свештеници једва знају да читају и пишу, па је таквим људима тешко дати идеје о општем добру, љубави ка заједници и о свему осталом што потребује једна држава. То су људи охоли, завидљиви и осветољубиви, а кад осете силу против себе и њихов први покушај опозиције не уследи одмах, они губе присебност и постају плашљиви као животиње. Али, ако им се попусте узде, они постају неподношљиви као сви они којима не управља разум. За мало новца, способни су да убију десетак људи...”

МИЛОЈЕ. (ПРЕСТАНЕ ДА ПИШЕ.) А нарочито вође. Што то воле — сопственим вођама доћи главе... ако допустите да приметим, на шта се, молим вас, немојте обазирати, него наставите диктовати.

САВА. (НАСТАВЉА:) ...“Разне покрајине под разним властима створиле су разне обичаје. Србијанци гледају Босанце као другу нацију, Хрвати оне источне вере називају Власима, иако су и ови Хрвати као и они — неће да се називају Србима, него се сваки назива по имену своје покрајине. Буде ли се српски устанак против Турака у будућем времену самостално подигао, може изазвати завист Хрвата и Босанаца, што ће раздвојити срце ове нације, једине способне да се одупре ширењу Русије или Аустрије. Не би ли се онда могла на исти начин спровести једна друга идеја: прогласити Илирску републику или Илирско краљевство?”...

МИЛОЈЕ. (ПРЕСТАНЕ ДА ПИШЕ.) То! Баш то, господару, Илирско краљевство, и ако дозволите да приметим — устрајете ли у вашој идеји, она ће вам се стоструко исплатити и овенчати вас бесмртном славом!

САВА. (НАСТАВЉА У ЗАНОСУ:) ...”Ако се проузрокују устанци у Египту, Сирији, Румелији и Мореји, Порта ће бити све слабија и тиме ће овом краљевству пут до слободе бити олакшан. Али, где је онај који би такав план спровео у дело, и у кога би ова нација имала поверења? Тај план, разуме се, може учинити једино генијални Бонапарта, који осваја народе, подиже неуке и празноверне варваре, али уз помоћ и једног овдашњег вође који вам нуди своју неопходну, али несебичну помоћ. Тај вођа би знао да говори језиком ове нације, био би њене вере и имао знања да управља државом у којој нема ништа што би требало једној држави, а тај вођа није нико други до...”

МИЛОЈЕ. Ви, само ви, мој господару!... (ПРЕСТАНЕ ДА ПИШЕ, И ПАДНЕ НА КОЛЕНА ПРЕД САВОМ, ЉУБЕЋИ МУ РУКЕ И НОГЕ.) Блажени генијум, то сте ви! Нико други него ви, мили мој господару! Узвишени човече, ваше идеје само ви можете спровести у дело! Ја вам се до земљице клањам и свечано се заклињем да ћу вам служити као веран пас, да ћу бити ваш понизни слуга, кад год и било где да ме потребујете!

У ТОМ, УПАДНУ МАРШАЛ И ОФИЦИРИ.

САВА. Маршале, ви?!

М. ТЕКЕЛИЈА. Ево, овде су ти моје препоруке за ђенерала Потемкина. (ДАЈЕ САВИ ПИСМО.)

САВА. За ђенерала Потемкина?

М. ТЕКЕЛИЈА. Хтео си у Новој Сербији војничку каријеру отпочети, и ја ти, ево, ту могућност великодушно нудим.

САВА. Захваљујем! Служити у гарнизону славног ђенерала Потемкина је велика част! Биће то сјајан почетак моје каријере!

М. ТЕКЕЛИЈА. А за сваки случај, имам и поклон за тебе... (НА ЊЕГОВ ЗНАК, ОФИЦИРИ ПРЕДАЈУ САВИ ПАКЕТ.) Отвори, слободно га отвори.

САВА. (ОТВОРИ ПАКЕТ.) Дванаест пари ножева! Искрено захваљујем, стриче!

М. ТЕКЕЛИЈА. Нема на чему. А сад иди.

САВА. Да идем?

М. ТЕКЕЛИЈА. Да, иди. И води са собом овога превртљивца који је, видим, себи пронашао новога господара... (ПОКАЗУЈЕ НА МИЛОЈА.) Али, немој никада губити из вида: колико је на крају испао веран мени, толико ће бити веран и теби.

САВА. Мени није јасно...

М. ТЕКЕЛИЈА. Престани да мислиш, јер бићеш паметнији ако не умараш главу узалудним мислима.

САВА. Ако ме је неко код вас у међувремену оклеветао, поштовани стриче, ја...

М. ТЕКЕЛИЈА. Не питај ништа и бежи, глупаво дете, бежи из ових стопа, пре него што натерам потеру за тобом! Бежи!

САВА. Ви, очигледно, мислите да сам ја највише крив за малер који вас прати, али ја искрено због тога жалим, и будите сигурни да ћу вас то у најскорије време разуверити.

САВА И МИЛОЈЕ ИЗАЂУ.

М. ТЕКЕЛИЈА. То ме и плаши. Када једном кола пођу низбрдо, онда их заиста више ништа не може зауставити.. (ОФИЦИРИМА:) А ви, шта гледате? Папир и оловку, и зовите у посету моју милосницу из Петрограда, са молбом да доведе свог малолетног сина, не би ли, упркос овој кобној посети, моје породично име макар каквог наследника дочекало...

***

6

ДВОРИШТЕ У ПЕТРОГРАДСКОЈ КАСАРНИ, ИСПРЕД ШАТОРА ГЕНЕРАЛА ПОТЕМКИНА.

САВА, МИЛОЈЕ.

МИЛОЈЕ. Маршал је одувек био непредвидив и чудновате ћуди, уважени Текелијо, и нека вас не чуди његово понашање, нарочито после великог пораза којег је претрпео.

САВА. То сам из прича знао и раније, Милоје, али не онако као и када се на сопственој кожи искуси!

МИЛОЈЕ. Али, колико је потребно због тога једити се, и колико нерасположење вашег стрица може имати два лица, говори јасно и милост коју вам је доделио овде вас послати.

САВА. Одиста, Милоје, ни сам не верујем рођеним очима: касарна славног ђенерала Потемкина и шатори његове војске, најбројније у царству и моћније од свакога непријатеља на васцелом континенту.

МИЛОЈЕ. (ИСПРАВИ ГА.) Осим једног.

САВА. Ох, разуме се!

МИЛОЈЕ. Али, ни војске која је — дозволите да приметим — више беспослена.

САВА. Беспослена? Како то мислиш, Милоје?

МИЛОЈЕ. На прве знаке пролећа, све линеје около царства нагло оживе, а овде је војска још увек у шаторима. Необично, зар не?

УЛАЗИ ГЕНЕРАЛ ПОТЕМКИН СА АЂУТАНТОМ.

ПОТЕМКИН. (ПЕВУШИ У РИТМУ КОРАЧНИЦЕ:) Дада-дам-да-да-да-ррррррррам-да-да-дада-дам-да-да-да-ррррррррррррам-да-да-дам-рррррррррам-да-да-дада-дам...

АЂУТАНТ. (ПРЕДАЈЕ ПОТЕМКИНУ ДЕПЕШУ.) Извештај са јужне линеје, ђенерале.

ПОТЕМКИН. Шћто сообашћајут?[20]

АЂУТАНТ. Линеја је мирна, наши непријатељи потиснути у најгушће шуме Кавказа, и од њих више нема ни трага ни гласа.

ПОТЕМКИН. Не говори два раза, младој человек, ибо не нужно бити великим генералом, чтоби понет, что и каждого посиљного застављет бити очењ острожњим — что здес никогда не биљо мира. Никогда никакого мира. Никогда. Никогда[21]-да-да-да-дам да-да-да-дам ррррррррррам-да-дам...

САВА. (ПОТЕМКИНУ:) У то ставите добру суму за опкладу, славни ђенерале, јер мало је ствари толико извесно под капом небеском као та о којој говорите — да мира нема, нити ће да икада бити.

МИЛОЈЕ. (ПОТЕМКИНУ:) Дозволите да вам се обратимо, ђенерале: овде је дошао баћушка Сава Текелија, нећак маршала Петра Текелије, вашег пријатеља и саборца, који га шаље вама у службу.

ПОТЕМКИН. Племњник фељдмаршала Текелије? Возможно ли ето?[22]

САВА. Да, могуће је, ђенерале! То сам ја, главом и брадом, и стојим вам на располагању.

ПОТЕМКИН. Не заеш ли ти скољко длите обучение в моем отделени и кака визическа сила дл етого требуете?[23]

САВА. Само највеће тешкоће стварају велике војсковође, а ви ако сумњате на која искушења сам приправан — ево писма са стричевим препорукама и другим обавестима поверљиве природе... (ПРЕДАЈЕ ПОТЕМКИНУ ПИСМО.)

ПОТЕМКИН. Рекомендации твоего дади сама бољшај гаранти да каждого офицера, и с удовољствием их прочитајут. Шћто же делает фељдмаршал и как поживает?[24]

МИЛОЈЕ. Јединице су му имале мањих невоља претходне седмице, ђенерале, али опоравља се брзо, и већ у понедељник се спрема на Кавказ.

ПОТЕМКИН. Пријатно било познамитље, молоди человек. Пуст тебе приготовит все да размешћени в палатке и завтра буди готов к обучение фехтовању мечом.[25]

САВА. Захваљујем, ђенерале, и видимо се ујутру. Ја сам спреман!

САВА И МИЛОЈЕ ИЗАЂУ.

ПОТЕМКИН. (АЂУТАНТУ:) Принеси мње бокал вина и прикажи поварам приготовит ужин, и буди перед моеи палаткои и прочитају что мои стари друг фељдмаршал Текелиа мње поручает...[26]

(АЂУТАНТ ИЗАЂЕ. ПОТЕМКИН СЕДНЕ НА СТОЛИЦУ И ПЕВУШИ:) Дада-дам-да-да-да-ррррррррам-да-да-дада-дам-да-да-да-ррррррррррррам-да-да-дам-рррррррррам-да-да-дада-дам... (ОТВОРИ ПИСМО И ПОЧНЕ ДА ГА ЧИТА. ВЕЋ ПОСЛЕ НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА, ПЕВУШАЊЕ МУ СЕ НАГЛО УТИША:) ...дам-рррррррррам-да-да-дада-дам-да-да... никогда.

***

7

ДВОРИШТЕ ПЕТРОГРАДСКЕ КАСАРНЕ, СУТРАДАН.

ВОЈНИЧКИ ШАТОР ПРЕД КОЈИМ СТРАЖАРИ МИЛОЈЕ И ДРЕМА.

ДОЛАЗЕ ПРВИ И ДРУГИ ОФИЦИР.

ПРВИ ОФИЦИР СЕ НАКАШЉЕ, НА ШТА СЕ МИЛОЈЕ ПРОБУДИ.

ПРВИ ОФИЦИР. Господин Текелија, да ли је овде?

МИЛОЈЕ. (ЗОВЕ У СТРАНУ.) Господару!... Господару!...

ИЗ ШАТОРА СЕ ЧУЈЕ ГЛАС:

САВА. Ја сам, моменат! Молим вас стрпити се, још увек се нисам обукао...

(УЛАЗИ, ОБУЧЕН У ОКЛОП И У ПУНОЈ РАТНОЈ ОПРЕМИ.)

Ево ме, господо. Под пуном сам ратном опремом, и спреман на обуку за најљуће баталије са хордама и најопаснијих Татара, Монгола и Черкеза!

ПРВИ ОФИЦИР. Одлично сте се спремили, господине, али на жалост — ништа од тога вам неће бити од потребе.

САВА. (ПОГЛЕДА ЗАПАЊЕНО ОКО СЕБЕ.) Шта?... Како?... Где су?...

ПРВИ ОФИЦИР. Ко?

САВА. Па војска! Синоћ су сви били овде! И шатори су били свуд около, колико поглед допире!

ДРУГИ ОФИЦИР. Е, па сада их више нема. Отишли су.

САВА. Отишли?

ПРВИ ОФИЦИР. Добили су вест да је Турчин Кавказ прегазио, и морали су сместа отићи.

САВА. Да ли се шалите? Па нису у питању један или два војника, него се читава војска, стотине и хиљаде војске преко ноћи на ноге дигло и отишло!

ДРУГИ ОФИЦИР. Баш то се и десило, јер као што видите, ђенерал Потемкин је за собом и последњи шатор покупио.

САВА. Али, једино на прстима да су се ишуњали, јер само тако сам их могао преспавати!... (МИЛОЈУ:) Милоје, побогу, зашто ме ниси пробудио кад си видео да одлазе?

МИЛОЈЕ. Радо бих вас пробудио, али под условом да су и мене претходно пробудили, јер на жалост, на стражи сам се већ иза поноћи успавао.

САВА. Ово је чудо... Па више нема ни кера да залаје. Све изгледа као уклето!

ДРУГИ ОФИЦИР. У сваком случају, господине, биће да сте нека велика спавалица, кад толико тврд сан имате. Но, срећа је у несрећи да нисте са њима отишли, и да смо вас без велике потешкоће пронашли.

САВА. (ОСМОТРИ ОФИЦИРЕ МАЛО ПАЖЉИВИЈЕ:) Можда се варам, али... ви ми изгледате однекуд познато.

ПРВИ ОФИЦИР. Шаље нас ваш стриц, маршал Текелија, јер има одређене сумње наспрам вас.

САВА. Сумње? Какве сумње?

ПРВИ ОФИЦИР. (УПАДА У ШАТОР И ВРАЋА СЕ СА КОФЕРЧИЋЕМ.) Ево које... (ОТВОРИ КОФЕРЧИЋ.) Дванаест пари ножева!

САВА. Шта ће вам ножеви? То је поклон од мог стрица.

ДРУГИ ОФИЦИР. Ви кажете поклон, а он каже да му фале.

САВА. Ножеви?!

ПРВИ ОФИЦИР. Тачније, да му их је неко узео без његовог знања.

САВА. Није могуће! Он ми их је лично поклонио, наочиглед вас! Били сте присутни!

ДРУГИ ОФИЦИР. Да смо и ми били присутни? Нешто се не сећам...

ПРВИ ОФИЦИР. А и да се сећамо, шта мари кад он каже да му ножеви фале?

САВА. Шта хоће казати мој стриц, да сам му украо ножеве које ми је поклонио?!

ДРУГИ ОФИЦИР. Нама је само наложено да ножеве вратимо, а вас да проследимо до границе.

САВА. До границе? Значи ли то...?

ПРВИ ОФИЦИР. Да је ваш боравак у Новој Сербији завршен.

САВА. Ох, тек ћемо видети да ли је завршен...

САВА СЕ МАШИ ЗА САБЉУ, АЛИ ГА ОФИЦИРИ ЗГРАБЕ И СПРЕЧЕ ГА У ОПИРАЊУ.

МИЛОЈЕ. Оставите господина, он је невин! Скидајте руке са њега, јер у питању је клевета! Чујете ли, будале?! Он је невин!

САВА. Милоје, престани да запомажеш и помагај!

МИЛОЈЕ. Радо, господару, али погледајте колики су! Одакле мени снаге са њима се изборити?

ДРУГИ ОФИЦИР. (САВИ:) Без противљења, господине, иначе ћемо вас арестовати!

САВА. Арестовати? Мене? То не може бити!... Ви са мном збијате шалу!

ПРВИ ОФИЦИР. Зар ти ми личимо на некога са смислом за шалу?

ДРУГИ ОФИЦИР. Престаните се опирати, честнејши, и обећајемо на миру вас ескортирати до границе.

САВА. (УМИРИ СЕ.) Онда, хоћете ли макнути руке са мене?...

(ОФИЦИРИ МАКНУ РУКЕ СА ЊЕГА.)

Убио ме Бог ако разумем зашто се све ово збива, али — да сам одиста лопов и убица, а не да сам у Русију допутовао чистога срца и са најбољим намерама, једнако бих прошао као ово сада како ме рођени стриц третира.

МИЛОЈЕ. Маршал је увек био непредвидив и чудновате ћуди, ал´ одиста, ја одиста нисам овако замишљао наш растанак, господару.

САВА. Ако судбина заиста тако иште, да ме од животног наума по сваку цену одврати, друго ми не преостаје нег пред њом се поклонити. Зато, Милоје, мог стрица најлепше поздрави и реци му да ме зацело никада, више никада неће видети. Срећан останак, Милоје, и хвала на помоћи која ми, на жалост, више неће бити од потребе.

САВА ИЗЛАЗИ У ПРАТЊИ ОФИЦИРА.

МИЛОЈЕ. (ЗА СЕБЕ.) У то се већ не бих кладио, господару. Само ако нас временске прилике послуже... (РАСКЛОПИ СВОЈ ТЕЛЕСКОП И ПОГЛЕДА У НЕБО. ПОТОМ, МАЛО РАЗМОТА ВРХ ПИСМА КОЈЕГ МУ ЈЕ САВА ИЗДИКТИРАО И ПРОЧИТА:) „Ваше величанство…” (ПОНОВО ЗАМОТА ПИСМО.) А сада на пут. (ИЗАЂЕ)

***

8

МАСКЕНБАЛ У ЈЕДНОЈ СВЕЧАНОЈ ДВОРАНИ, У НЕКОЈ ОД ЕВРОПСКИХ ПРЕСТОНИЦА.

МНОШТВО ЗВАНИЦА, МУШКАРАЦА И ЖЕНА СА МАСКАМА НА ЛИЦИМА.

ДОК МУЗИКА СВИРА, ВЕЋИНА ЗВАНИЦА ПЛЕШЕ.

У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ, ЦЕРЕМОНИЈАЛМАЈСТОР СА МАСКОМ ПЕТРА ВЕЛИКОГ СЕ ИЗ ЈЕДНОГ УГЛА ДВОРАНЕ ОБРАТИ ПРИСУТНИМА.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Даме и господо, под покровитељством честитог, величанственог и пресветлог Цара, отварамо годишње фашанге. Као и обично, овде су присутне званице из свих крајева царства, али и шире. Зато користим прилику исказати посебну захвалност на несвакидашњој чести којом су нас својим доласком удостојили: њено величанство Царица Теодора...

(„ЦАРИЦА ТЕОДОРА” СЕ ПОКЛОНИ.)

Њено величанство Клеопатра...

(„КЛЕОПАТРА” СЕ ПОКЛОНИ.)

Његово величанство Александар Македонски...

(„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ” СЕ ПОКЛОНИ.)

Његово величанство Краљ Артур...

(„КРАЉ АРТУР” СЕ ПОКЛОНИ.)

Његово величанство Јулије Цезар...

(„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР” СЕ ПОКЛОНИ.)

А сада, домаћин ове изузетне свечаности, моја маленкост, његово величанство Петар Велики, обећава вам незабораван провод, као и долазак једног новог госта за којег молим дочекати га са нарочитом добродошлицом...

МУЗИКА СЕ УТИША, И НАСТУПИ ТАЈАЦ МЕЂУ ПРИСУТНИМА.

ПОСЛУГА ПОД МАСКАМА УВОДИ САВУ ПОД МАСКОМ ТАТАРИНА ИЗ ПУСТИЊЕ.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Молим билету...

(САВА МУ ПРЕДАЈЕ ПОЗИВНИЦУ.)

Захваљујем. (ПОКАЗУЈЕ МУ ДА УЂЕ.)

САВА. Ја се извињавам, господо, али говорим само турски.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Турски? Без бриге, ево га један Грк. Он зна турски.

САВА. У том случају, проблем је још мањи, јер знам и грчки.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Значи, ви ипак не говорите само турски?

САВА. Схватите то као малу шалу, али и као моју жељу да се о свему са вама, знаменита господо, на равној нози разговарам.

„КРАЉ АРТУР”. Does it means that you´re talking English, too?[27]

САВА. For tonight, every language is my language, ser.[28]

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ”. А грчки? Знате ли говорити грчки?

САВА. Грчки?

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ”. Ена, дио, триа, тессера...[29]

САВА. ...Пенте, еxи, ефта, охто, ениа, дека.[30]

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. А латински? Ако умете избројати до десет и латински, ја ћу вам се истога часа до земље поклонити: uns, duo, tres...[31]

САВА. ...Quattuor, quinque, sex, ceptem, octo, novem, decem.[32]

„КАРЛО ВЕЛИКИ”. (САВИ:) Un, dos, tres, cuatro, cinco...[33]

САВА. ...Seis, siete, ocho, nueve, diez![34]

ПЕТАР ВЕЛИКИ”. А француски?

САВА. Разуме се. Француски говорим одлично....

„КАРЛО ВЕЛИКИ”. (КЛАЊА СЕ САВИ.) Добри господине, хвала вам за милост што сте нас посетили! Тек сада видимо, тек сада знамо да ви нисте дошли као такмац, већ само пријатељ и верни савезник! Добродошли!

„КЛЕОПАТРА” И „ТЕОДОРА” УХВАТЕ САВУ ПОД РУКУ.

„КЛЕОПАТРА”. Ваш долазак је истински благослов, драги господине. За почетак, позивамо вас одиграти један менует.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Уз вашу подршку, бићемо у стању победити и највештије играче каквих је овде, верујте, читава прегршт.

САВА. Хвала на понуди, моје даме, али ја се данас нисам приправио за менует.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Ми имамо кредите у вами.

САВА. У мени, непознатом човеку?

„КЛЕОПАТРА”. Ох, не, господине, ви нисте непознат, нарочито не овде и нарочито не међу нама.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Ми већ одавно знамо све о вама, ко сте, одакле сте, и колико далеко ћете догурати. Истина, ако понекад и није увек било лако ући вам у траг, после смо о свему сазнавали из новина.

САВА. О мени, из новина?

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Испричајте нам све. Како је било у Африци?

САВА. Нажалост, никада нисам био тамо.

ЦАРИЦА ТЕОДОРА: Није лепо да имате тајне пред нама.

„КЛЕОПАТРА”. Уосталом, тајна неће још дуго чамити у мраку! У то име, имајте доброту доћи сутра опет у Пешту на бал, без ларве, не би ли сав народ најзад упознао ваше светло лице. Биће то догађај за памћење!

САВА. Хвала на позиву, моје мамзел, али, ако ја без ларве сутра дођем, плашим се да ме тамо ни ви нећете познати.

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Да вас нећемо познати? А зашто?

ИПАК, САВА СКИНЕ МАСКУ, НА ШТА СЕ МЕЂУ ПРИСУТНИМА РАЗЛЕГНЕ УЗДАХ ИЗНЕНАЂЕЊА.

САВА. Но, моје мамзел, да ли ме сад познајете?

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. Али… ово сад изгледа као некаква забуна.

САВА. Да, забуна, само не знам чија.

„КЛЕОПАТРА”. Сада нам покушавате рећи као да ви нисте ви, него да се пред нама… лажно представили?

САВА. Представио се лажно ја, који сам једини међу вама смогао снаге скинути ларву и показати лице?

„КРАЉ АРТУР”. („ПЕТРУ ВЕЛИКОМ”:) Господине, шта сад ово треба да значи?

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Не знам... Искрено се извињавам, али не знам... Одакле вам билета?

САВА. Донео ми је један непознати слуга. И сам сам изненађен...

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. („ПЕТРУ ВЕЛИКОМ”:) Колика неопрезност! Ово нипошто није смело да се догоди…

САВА. Молим вас, не жестите се на вашег домаћина, господо. Сву кривицу за ово жалосно збитије преузимам на себе и искључиво на себе. Зато вас већ истога часа лишавам свог присуства, и — збогом. (ИЗАЂЕ.)

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. (ГОСТИМА, ПРЕПЛАШЕНО:) Господо, ја се извињавам, али…

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ”. Доста! Сада је касно за све изговоре! Знате ли уопште какву сте нам сад невољу навукли на врат?

ГОСТИ СЕ ОБРАЋАЈУ „ПЕТРУ ВЕЛИКОМ”, ОКРУЖУЈУЋИ ГА СА СВИХ СТРАНА:

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. А лепо су нам небеске прилике на време најавиле да се од тог човека баш никаквом добру не можемо надати!

„КАРЛО ВЕЛИКИ”. Требало је оштрије са тим мекушцем, још од самог почетка…

„КРАЉ АРТУР”. Хтели смо са њим лепо, да га прихватимо међу нас, као себи равног…

„КАРЛО ВЕЛИКИ”. …Изругао нам се у лице, и направио од нас будале у сопственој кући!

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. Али, тек ћемо да видимо ко ће да извуче дебљи крај! Како он, тако и они које је, колико видимо, већ узео под своје!

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Господо, молим вас… Ја са њим, верујте, нисам био ни у каквом договору… Све се ово догодило случајно, мимо свих мојих слутњи и очекивања… Господо, молим вас, ја вам се небесима заклињем…

АЛИ, ТАМАН ПРЕ НЕГО ШТО „ПЕТАР ВЕЛИКИ” НЕ БУДЕ САСВИМ ОКРУЖЕН...

УЛАЗИ МИЛОЈЕ.

МИЛОЈЕ. (НАКАШЉЕ СЕ ДА НА СЕБЕ СКРЕНЕ ПАЖЊУ.) Извините, господо, али пре него што наставите са вашом забавом, један гост вам се извињава на кашњењу и моли за пријем.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Најлепше жалим, али предвиђене званице су већ дошле.

МИЛОЈЕ. Ова није...

УЛАЗИ ЧОВЕК ПОД ИСТОВЕТНОМ МАСКОМ КАО И САВА — „ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ”.

„КРАЉ АРТУР”. („ТАТАРИНУ ИЗ ПУСТИЊЕ”:) Како?! Зар ви немате стида вратити се?!

„ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР”. („ТАТАРИНУ ИЗ ПУСТИЊЕ”:) Ово је неразумно!... Оно је несносно!... Ваш пркос нема никаквог смисла!...

„КАРЛО ВЕЛИКИ”. („ТАТАРИНУ ИЗ ПУСТИЊЕ”:) И грдно се варате ако мислите да се ваше ругање неће вама разбити о главу!

МИЛОЈЕ. Имате среће да мој господар не разуме језик којим говорите, господо, и да ћу му ваше речи избећи превести, јер његова милост и добра воља ће вам убудуће бити од нарочите потребе. О чему говорим, знаћете одмах, само ако ослушнете мало пажљивије... Чујете ли?... Да ли чујете?...

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈА И МАРШ ВОЈСКЕ КОЈА СЕ ПРИБЛИЖАВА.

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ”. Бат чизама?

„КЛЕОПАТРА”. И звецкање оружја?

„ЦАРИЦА ТЕОДОРА”. (ГЛЕДА КРОЗ ПРОЗОР.) Овде је ђаво однео шалу: некаква војска...

„КРАЉ АРТУР“. (ГЛЕДА КРОЗ ПРОЗОР.) Много војске! Свуда около, колико поглед сеже!

МИЛОЈЕ. Само без панике, господо. Упозоравам вас да нико не одлази, јер ваша палата је опкољена.

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. Опкољена? Шта хоћете тиме рећи, да је палата опкољена?

МИЛОЈЕ. Оно што сте чули: ваше обезбеђење напољу је уклоњено, и сада сте опкољени.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ”. Не разумем... Ја сад ништа не разумем... (ТАТАРИНУ ИЗ ПУСТИЊЕ:) Хоћемо разјашњење, и то одмах!

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ”. Vous m´attantez si longtemps, et maintenant, quand je suis enfin la vous etes soudain comme surpris et perssone ne veut pas m´offrire quelque chose, bien que vous connaisez mon appetit. Madames et mesieurs, bonsoirs...[35] (ОДЛОМИ ПАРЧЕ СА ЈЕДНЕ ТОРТЕ И, МЉАЦКАЈУЋИ, ПОЈЕДЕ ГА.)

***

9

НЕКОЛИКО ГОДИНА КАСНИЈЕ…

САВИНА ПОРОДИЧНА КУЋА У АРАДУ.

БРАТ СПАВА НА СТОЛИЦИ, СА НОВИНАМА НА ЛИЦУ.

БРАТ. (ИЗНЕНАДА СЕ ПРЕНЕ ИЗ СНА И УСПРАВИ СЕ.) Ијаооооо!... Јаооооо!... Јаоооо!...

УЛАЗИ СЕСТРА, ТАКОЂЕ СА НОВИНАМА У РУЦИ.

СЕСТРА. Брате, да ли ти је добро?

БРАТ. Ужас!... Ужас!... Сањао сам нешто ужасно, неизрециво ужасно и, хвала предоброме Богу, сасвим немогуће.

СЕСТРА. Немогуће? Шта немогуће?

БРАТ. Да ја нисам ја, него један велики, добро укисељени и зачињени краставац.

СЕСТРА. Краставац, ти?

БРАТ. И то из тегле у кухињској остави, али којег са врха својим оштрим зубима, комадић по комадић, одгриза неки велики, грозни парцов.

СЕСТРА. Ех, парцов! А ја мислила да ти кожу деру! Није ни чудо шта сад сањаш и дерњаш се толико, са тим новинама на лицу.

БРАТ. Проклете новине, и онај ко их је измислио, јер са њима — незнање је благослов!... А данас, шта пише у данашњим новинама?

СЕСТРА. Ево их овде.

БРАТ. Јеси ли погледала?...

(СЕСТРА КЛИНЕ ГЛАВОМ.)

Дакле, истина је!

СЕСТРА. Сава хитно о свему да се обавести, али мајци ништа да се не помиње, јер ова најновија вест ће исувише да је погоди, иако се и ја још увек од свег срца надам да је вест лажна.

БРАТ. Ох, није, плашим се да није!... Уосталом, зар нам збитија до сада већ нису довољно у стрмоглав пут указивала? Кад се Сава ономад из Русије вратио, одмах је добио службу код цара у Вијени. То никако није могло бити случајно.

СЕСТРА. Службу од велике важности и, што је врло битно, и нас је као најближу родбину упослио.

БРАТ. Ја тимарим коње, а ти васцели дан сортираш његова службена документа.

СЕСТРА. Посао није тежак и, штавише — дебело је плаћен.

БРАТ. Чак предебело… И предебело и прескупо!

СЕСТРА. То не може бити истина... Сава не би испао толико наиван...

БРАТ. Видели смо то још ономад, када је делегиран био за Темишварски сабор. Тада је српски народ најзад добио златну прилику да разреши свој статус у царевини и заувек раскрсти са Мађарима.

СЕСТРА. Није с Мађарима, него с Немцима.

БРАТ. С Мађарима.

СЕСТРА. Није, него с Немцима!

БРАТ. Дакле, теби су Мађари баш сасвим завртели мозак, откада онај банкротирани мађарски гроф из Баје око тебе обиграва, не би ли му твоја рука имање опоравила.

СЕСТРА. А теби су памет завртели Немци, откад си бацио око на ону принцесу из бечкога театра, не би ли ти аустријско племство донела!

БРАТ. Ја не говорим о симпатијама, драга сестро, него о фактима: у сукобу са Мађарима, двор у Вијени је на Темишварском сабору хтео гарантовати Србљима све: и териториј и велике повластице, а све на штету Мађара, дабогме.

СЕСТРА. Није Мађара, него Немаца који су се том приликом спрам Срба понели одиста великодушно!

БРАТ. Да, великодушно, али на рачун Мађара!... Било како да било, захваљујући нашем брату, Срби ову ретку прилику нису искористили, а ми смо се — обогатили...

УЛАЗИ САВА, СПРЕМАН ЗА ПУТ.

САВА. Шта сад чекате? Зашто коњи за пут нису спремни?

СЕСТРА. Узалуд се опремаш за Вијену, брате. Та твоја служба је од толиког вајног интереса била, да нас је сад све на руб грдне пропасти отерала.

БРАТ. Ето, ја и сестра се сада баш нешто подсећамо оног твог иступа ономад на Сабору.

САВА. На Сабору, у Темишвару?

СЕСТРА. Када су Срби тражили аутономију за цели Банат...

БРАТ. А ти, часни брате, одбио пристанак цара да о томе преговараш са Мађарима.

СЕСТРА. Због таквог поступка, много ти се код нас приговарало. Наша фамилија је на сва уста ружена по новинама...

БРАТ. И мајка нам се због тога разболела!

СЕСТРА. Али у ствари, ти си све време на уму имао нешто друго, сасвим друго, зар не?

САВА. О чему ви то сада? Не разумем...

БРАТ. Ако си заборавио, ево ти прочитај...

СЕСТРА ПРУЖИ САВИ НОВИНЕ ДА ПРОЧИТА...

ИЗРАЗ ИЗНЕНАЂЕЊА НА САВИНОМ ЛИЦУ.

САВА. Када је ово изашло?

СЕСТРА. Јутрос, у најновијем издању. Најава исте вести изашла је јуче.

САВА. Молим вас реците: да ли ту заиста пише оно што пише?

СЕСТРА. Ако сумњаш... (ЧИТА:) „Мировни уговор. Јутрос у Бечу, после три месеца преговарања, Аустрија је уступила све земље на десној обали Саве, област Горицу и Монтефелтро, Трст, Крањску и округ Бјелак, баш као и присаједињење Илирских покрајина Француској: Далмације, Дубровника, Боке Которске, цивилне Хрватске и Војне крајине од Саве до мора.”

БРАТ. Илирско краљевство!

СЕСТРА. Илирско краљевство, Саво!

БРАТ. Исто оно о којем си и себе и нас заносио толике године!

СЕСТРА. Захваљујући твојим рђавим проценама, судбина наше породице је доведена у питање, и више нас ништа, ништа у туђим очима не може опрати!

САВА. Страшно, одиста страшно, и уједно, разуме се... (НАЈЕДНОМ СЕ ОЗАРИ.) ...предивно.

БРАТ. Предивно?

СЕСТРА. Саво, теби није добро. Шта сад видиш ту предивно, да ми је знати?

САВА. Стара жеља заувек би згасла, да ме он, ето, напокон није послушао.

БРАТ. Ко? Ко те је послушао, Саво? Шта причаш?

САВА. Наредите слугама вратити коње у шталу. Мој пут се одгађа до даљег: сада нам очекују пуне руке посла, јер куцнуо је час да се у Сербији напокон доврши посао.

СЕСТРА. Посао? Какав посао, Саво?

САВА. Устанак.

***

10

КУЋА ТЕКЕЛИНИЈИХ, СУТРАДАН.

БРАТ И СЕСТРА УНОСЕ ПАКЕТЕ СА ТИСКАНИЦАМА.

САВА, МАЈКА.

САВА. Како је прошло?

БРАТ. Све иде као по лоју, Саво.

САВА. И нико вас није видео када сте кући доходили?

СЕСТРА. Имали смо очи и на леђима, брате — ни кер нас није могао видети.

САВА. Колико их је наштампано?

БРАТ. Три хиљаде, колико сте тражили и унапред све платили.

САВА РАСПАКУЈУ ПАКЕТЕ СА ГЕОГРАФСКИМ МАПАМА, ИЗ КОЈИХ ИЗВАДИ ЈЕДНУ И ЗАКАЧИ ЈЕ НА ЗИД.

САВА. Географске мапе, као човеков длан, садрже прошлост и будућност њених национа, и казују поколењима одакле долазе и куда да стреме. Чим их отпремимо у Србију, оне ће бити од насушне користи сваком писменом и неписменом Србину за неслућену славу која чека његову отаџбину у устанку који неминовно отпочиње.

МАЈКА. Да, синко, лепо си смислио читав план, али ти се у њему, колико видим, поткрала једна ситница.

САВА. Која ситница?

МАЈКА. Илирско царство, али са туђим царем.

САВА. Проглашење Илирског царства за мене јесте било изненађење, али ако мислите да је славни Наполеон заборавио на мене и моје савете вредне сувога злата, нека вас оповргне — ово... (ПОКАЖЕ ПИСМО.) Поверљиви допис затурен у обичну пошту, којим најављује свој долазак.

СЕСТРА. (УЗМЕ ОД САВЕ ПИСМО И ЧИТА ГА:) „Уважени господине, молим вас будите приправни за једну важну посету поводом устанка у Србији и несебичне подршке која се од вас очекује.”

МАЈКА. Нека ме убије Бог ако знам о чему се овде ради, али нека је аратос том Наполеону, и драгог Бога молим да му се свећа угаси пре него што нам свима дође главе!

СЕСТРА. (САВИ:) Заиста, Саво, допис није потписан. Како знаш да ти ово пише нико други до баш Наполеон?

САВА. Тако нешто је, разуме се, немогуће поуздано утврдити, али ја и последњим делићем свога тела и душе осећам, ја знам да ме он неће изневерити, и да су се све прилике стекле за његов долазак.

БРАТ. За његов долазак? Овде? Код нас?

СЕСТРА. А када то тачно?

САВА. Одлука је већ давно у његовим рукама. Можда ће се то десити сутра, можда прекосутра…

(НЕКО ПОКУЦА НА ВРАТА.)

...Или можда већ данас.

СЕСТРА. Мила мајко...

БРАТ. Шта сада?! Шта сада?!

САВА. Утулите светло свуда, јер ово је посета од највеће дискреције и нешто што очекујем већ толико, толико времена...

(БРАТ И СЕСТРА ПОГАСЕ СВА СВЕТЛА, ОСИМ ЈЕДНЕ СВЕЋЕ. БРАТУ:)

Уведите госта.

БРАТ ОТВОРИ ВРАТА.

УЛАЗИ ПРОТА МАТИЈА НЕНАДОВИЋ, СА ЂАКОНОМ.

БРАТ. Добро вече?

ПРОТА. Помаже Бог! Да ли је ово кућа Саве Текелије?

БРАТ. А ко га тражи?

ПРОТА. Наша посета је већ најављена.

БРАТ. Пре него што уђете...

ПРОТА. Изволите?

БРАТ. Желим упитати: какав то имате мундир на себи?

ПРОТА. Руски кожух, са рукавима до прста.

СЕСТРА. И чизме, скроз су вам каљаве.

ПРОТА. Ми се извињавамо. Прошао сам пола Јевропе и Русије, али у толико блато као у овој вароши још нигде се нисам заглибио.

САВА. (БРАТУ И СЕСТРИ:) Пусти господу нека уђу, не мари што су каљави.

ПРОТА. (САВИ:) Ви сте Текелија? Господин Сава Текелија, зар не?

САВА. Сава Текелија, лично. А ви? Ко сте ви и одакле долазите?

ПРОТА. Србин из Србије, на повратку са дипломатске мисије по Русији и васцелој Јевропи.

САВА. Онда, ви сте јамачно Ненадовић? Прота Матеја Ненадовић, чије име се помиње у штампи, зар не?

ПРОТА. Чест ми је да познајете моје име, баш као што ми је и чест да сам се упознао са таквим умним, образованим и надасве имућним родољубом као што сте ви, господине Текелијо.

САВА. Дакле, ви сте били тај чији је долазак најављен?

ПРОТА. Нико други него ја, због велике помоћи која се у Србији од вас очекује.

САВА. Какве су надежде?

ПРОТА. Никада веће, часни Текелијо. Све мало и велико се дигло на устанак, и вековни сан ослобођења од Турака ће постати стварност, само ако нам у одсудном часу не понестане џебане, дипломатске среће и, разуме се — новаца.

САВА. Новаца?

ПРОТА. Без новаца, на жалост, наш циљ је немогуће остварити.

САВА. И без велике умешности, додао бих.

ПРОТА. Ох, о томе се не брините, часни господине, јер у нашем устанку је сваки Србин до сада већ постао сам себи најбољи војсковођа.

САВА. Како то мислите?

ПРОТА. Сваки се наш кнез толико у борби извештио да никаквог команданта више не трпи, па макар и са највише инстанце која, иначе, отворено говорећи, тамо сада скоро и да не постоји.

САВА. Али, да ли је све баш тако као што говорите? Зар баш никаквог вођу ни предводника у вашем устанку тамо не потребујете?

МАЈКА. (САВИ:) Један такав као ти им је баш од нарочите потребе — наш Наполеон! (ИЗАЂЕ.)

САВА. Ја се извињавам, али, као што видите, мајци је позлило и морам да погледам како јој је. Наш сусрет је завршен. Збогом. (ИЗАЂЕ.)

ПРОТА. Ми се извињавамо јер, очигледно, дошли смо у невреме.

СЕСТРА. И колико видим — са погрешним очекивањима.

ПРОТА. Па, с обзиром да одлазимо празних руку...

ЂАКОН. И још празнијих џепова...

ПРОТА. Шта друго на растанку рећи, него...

ЂАКОН. Ето нама нашега Текелије!

ПРОТА И ЂАКОН ИЗАЂУ.

СЕСТРА. А шта нама друго рећи, него...

БРАТ. Ето теби твог мађарскога грофа!

СЕСТРА. А теби ето твоје бечке принцесе!

***

11

УНУТРАШЊОСТ КУЋЕ ЈЕДНОГ ГРОФА У ПОЉСКОЈ.

КРОЗ ПРОЗОРЕ ДОПИРЕ СЕВАЊЕ МУЊА И ЧУЈЕ СЕ ГРМЉАВИНА.

ПОЉАК, АМАЛИЈА.

ПОЉАК. Crhryste panie[36]... (ГЛЕДА КРОЗ ПРОЗОР.) Ала се натуштило, не знаш је ли то дан или ноћ!

АМАЛИЈА. И грми, као да ће се небо на земљу стровалити.

ПОЉАК. Срећом, овде је безбедно, па таман напољу претило и три пута веће невреме.

АМАЛИЈА. Али без нашега госта, јер мало је вероватно да ће по толикој помрчини и невремену пронаћи нашу кућу.

ПОЉАК. Због чега, претпостављам, теби нимало није жао.

АМАЛИЈА. Да будем искрена, сада ми је већ и свеједно.

ПОЉАК. Свеједно?

АМАЛИЈА. Несрећник и не слути шта га очекује.

ПОЉАК. „Несрећник“? Чуј ти њу — „несрећник“! Ко те не познаје, још би и поверовао у твоју самилост. Али, узалуд се надаш, и буди уверена да ће долази тачно на време.

АМАЛИЈА. По толиком невремену?

ПОЉАК. Такав гост се и не очекује у редовним условима...

(КУЦАЊЕ НА ВРАТИМА.)

Ха, шта сам ти рекао?!

ПОЉАК ОТВОРИ ВРАТА. УЛАЗИ САВА.

САВА. Да ли је то салаш породице Безак?

ПОЉАК. Нисте погрешили: на салашу сте породице Безак, а ја сам Антоније Безак, глава куће. Уђите, уважени Текелијо, раскомотите се.

САВА. Баш сам се помучио док сам вас пронашао, честнејши, иако сам се, искрено говорећи, и пред самим вратима двоумио.

ПОЉАК. Да уђете?

САВА. Не бих желео остати погрешно схваћен, јер мени је до ове посете веома стало, па ипак — не могу а да у свему овом не предосетим лош знак.

ПОЉАК. Лош знак? Какав знак?

САВА. На две врсте одавде, застао сам да пред једним домом упитам за ваш грунт. Сељак приђе да ми одговори, када, гле чуда, на небу се наведе један велики облак, пукне гром, убије сељака на истоме месту и запали му дом пред мојим очима.

ПОЉАК. Ужасно, ужасно збитије!

САВА. Да, ужасно збитије, и штавише, чудно упозорење.

ПОЉАК. Упозорење? Какво упозорење?

САВА. Разлог мог доласка, као што знате, није безначајан.

ПОЉАК. Ох, молићу, зар да неко изображен и просвећен као ви може бити сујеверан ко некаква додола? Ми вас дочекујемо са највећим поштовањем, и још више — са понудом онога што овде држимо за најдрагоценије... (ПОКАЗУЈЕ ДЕВОЈКУ.) Моја сестра Амалија.

САВА. (ПОКЛОНИ СЕ ПРЕД ДЕВОЈКОМ.) Од самога двора у Вијени, па до последње вароши у близини, о вама се свуда испредају приче...

ПОЉАК. Приче? Какво приче?

САВА. Као о девојци чија су крепост и лепота на најбољем гласу, а изображеност таква да чак и српски језик течно говорите. Вашу руку су просили многи просци, и то са таквим вкусом и богатим имањем наспрам којих сам једва достојан упоредити се.

ПОЉАК. Ви сте скромни. С обзиром на ваше искусно године, господине, као и на то да сте, пре него што сте на наша врата закуцали, у потрази за будућом супружница већ обишли читаву Моравску и Прајску, за ваш вкус се све може рећи само да није пробирљив.

САВА. Зарад виших интереса, одговорних дужности и душевних брига, нисам се успео на време оженити. Много је воде у мом животу већ протекло, али можда баш зато ми данас изгледа као да...

ПОЉАК. Изволите?

САВА. Као да се већ познајемо однекуд.

ПОЉАК. Познајемо се, ми?

САВА. Вас и вашу сестру ја као да памтим од раније.

ПОЉАК. Ох, грешите. Моја сестра је толико крепосна да, баш као некаква арапска принцеса, још никада није напуштала нашу варош, а што се мене тиче, био бих врло радостан да сам већ имао прилику раније вас упознати.

САВА. (ПРИМЕТИ НЕШТО.) Али, њено лице...

ПОЉАК. Њено лице? Шта, молићу?

САВА. Њене слепоочнице... некако су јој модре.

ПОЉАК. Нису модре, него је то само сенка од свеће.

САВА. И врат, некако јој је необично бео.

ПОЉАК. Обичан пудер, којим се намоловало у част вашег доласка, Текелијо.

САВА. Извините на мојој подозривости, али мени је најважније да је девојка здрава и да може испунити своју материнску дужност, јер желим нагласити да су моје племенито име и знатно имање већ одређено време у необичној опасности.

ПОЉАК. У опасности? Каквој опасности?

САВА. Када сам престао службовати у Вијени, мој брат је морао раскинути веридбу са једном бечком принцесом, и сада бездетно живи са милосницом. Моја мати је очајна и једине наде још полаже у мене, да ћу се најзад оженити и добити здраве и законите потомке.

ПОЉАК. Онда, можете миран сан имати — ја вам гарантирам да је моја сестра здрава и да вам може изродити деце колико и нека Арнаутка.

САВА. Зар ви одиста држите то као готову ствар, да се ваша крепостна сестра удостојава постати моја супруга?

ПОЉАК. Њу питајте, не мене.

САВА. (КЛЕКНЕ ПРЕД ДЕВОЈКОМ.) Госпођице, ја сам о вама слушао само комплименте, и ваш красан изглед ме је сасвим задивио. Сад видим, сад знам, да толике хвале нису биле лажне. Да ли се могу сматрати слободним и довољно достојним да од вас затражим вашу руку?

АМАЛИЈА. И ја сам слушала, уважени Текелијо, о вашој чувеној породици, о вашем великом изображенију, угледним титулама, именовањима и службама, о великом имању и бројним задужбинама које зидате по читавој царевини, и надасве — о великим амбицијама које су вас кроз живот гониле и које вас, можда, још увек нису напустиле.

САВА. Нити ће, часна госпођице! До мог самртног часа, и моје надежде остаће живе, а ваше драго присуство биће ту да их, упркос свим невољама, непрестано разгорева.

АМАЛИЈА. Онда...

САВА. Какав је ваш одговор? Разрешите моју стрепњу: могу ли од вас затражити руку?

АМАЛИЈА. Да, наравно.

САВА. И... ви ме у томе нећете одбити?

АМАЛИЈА. Не, сладчајши Текелијо, нећу вас одбити, више ни по коју цену.

***

12

ЧЕТИРИ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ, У СУДНИЦИ У БЕЧУ, ПРИ ЦАРСКОЈ КАНЦЕЛАРИЈИ.

ИСПРЕД СТОЛА НАТРПАНОГ СУДСКИМ СПИСИМА И ДОСИЈЕИМА, СЕДИ СУДИЈА, (НЕКАДАШЊИ КРАЈСКАНЦЕЛАР, СОЛДАТ ИЗ ДРУГЕ СЦЕНЕ).

ОБРАТИ СЕ ДВОЈИЦИ АЂУТАНАТА:

СУДИЈА. Уведите тужиоца.

ПРВИ АЂУТАНТ КРОЗ ЈЕДАН УЛАЗ УВЕДЕ САВУ И СМЕСТИ ГА НА СЕДИШТЕ ЗА ТУЖИОЦА.

СУДИЈА. Уведите тужене.

ДРУГИ АЂУТАНТ КРОЗ ДРУГИ УЛАЗ УВЕДЕ АМАЛИЈУ И ПОЉАКА И СМЕСТИ ИХ НА СЕДИШТЕ ЗА ОПТУЖЕНЕ.

СУДИЈА. У својству врховног суца при Царској канцеларији у Бечу, отварам рочиште на захтев штованог доктора Саве Текелије да наша канцеларија законски прогласи раставу од његове законите жене Амалије Текелија, девојачки Безак... Штовани докторе Текелија, ја сам помно изучио ваш материјал и, да будем искрен, не могу сакрити чуђење да вам је ваша парница узела толико времена, јер суштина вашега спора је, колико замјећујем, прилично очита.

САВА. Баш зато парница толико и траје, часни суде, јер је, као што рекосте, њен предмет скроз очигледан: ја сам преварен, ја сам безочно обманут, а луторанска општина, код које сам поднео захтев за развод, на сваки начин је развлачила процес и јуристичким подвалама хтела пошто-пото да га обустави!

СУДИЈА. Али, ваша супруга и јесте луторанка. Зар нисте помишљали да ће луторанска опћина пре њој држати страну но вама?

САВА. Раскид брака се, као што знате, по луторанском закону много лакше обавља него по католичком, а моја ствар је, држао сам, толико јасна и очита да ту нико разуман не може никакве замерке имати!

ПОЉАК. (САВИ:) Ако је теби од почетка све толико јасно и очигледно, зашто се онда прво ниси обратио православној општини за развод?! Они су твоји!

САВА. (СУДИЈИ:) Јесте ли га чули, часни суде?... Јесте ли га чули како ми се обраћа?... Ја тражим заштиту! Тај човек ми жели смрт! Он хоће моје убиство!

ПОЉАК. Још како да хоћу! Ја живим, ја сањам за тај дан и час да се моје шаке стопе око твоје шије, па да моју јадну сестру једном оставиш на миру!

САВА. Оставио бих је ја одмах, али она неће!

ПОЉАК. Наравно на неће, јер ја јој то не дам, да је оставиш голу и босу, и то после свега што си јој урадио!

СУДИЈА. Мир! Молим вас, господо, мир у судници!... Ово је суд при царској канцеларији, и будите сигурни да ће ваш спор данас напокон бити окончан по закону и по правди... Ипак, штовани докторе Текелијо, молим вас задовољити и моју знатижељу: прије него што сте се нама обратили за помоћ, зашто захтев за раскид брака нисте затражили код ваше православне опћине?

САВА. Звучи логично, али, часни мој суде, знате ли када би мени у православној општини дали раскид? Никад!

СУДИЈА. У то још нисам упознат, да су црквени канони у вас толико строги гледе брака.

САВА. Нису они строги поводом брака, часни суде, него поводом мене! И оно мало попова који ми јошт увек не злопамте мој некадашњи наступ на Темишварском сабору, сада се и дању и ноћу моле да мој дом оставе без законитог порода, не би ли тако сво моје имање, пошто се једног дана запутим на онај свет, њима припаднуло!

СУДИЈА. Ваше имање, црквеној опћини?

САВА. По канонима који сад владају, у православном дому који остане без порода, после смрти последњег члана, све имање остаје православној цркви.

СУДИЈА. Хм, да, чини ми се да схваћам… У приложеним списима ви тврдите да пре венчања ви уопште нисте ни знали да је ваша жена болесна, зар не?

САВА. Ја јој, дакако, пре венчања нисам под скуте гледао, да проверим је ли болесна. Али, већ после прве брачне ноћи, ево шта сам од ње исфасовао… (КРЕНЕ ДА РАСКОПЧАВА ПАНТАЛОНЕ.)

СУДИЈА. Не, молим вас, не!... Не морате ми сад скидати ваше хлаче! У вашем досијеу сам пажљиво прочитао и детаљан лекарски налаз о полној болести ваше супруге, а од које, кажете, сад и сами болујете.

САВА. Видите ли сад, часни суде, моју ужасну позицију, да ја, који сам за четири године брака свега двапут са овом у истом кревету ноћио, њу морам јошт увек под истим кровом трпети и плаћати лекаре који до сад нису излечили ни њу ни мене?!

СУДИЈА. (ПРЕЛИСТАВА СПИСЕ.) Поред тога, штовани докторе, ви овде приопћавате да сте подузели и некакву инквизицију, као и необичне податке које сте том приликом дознали…

САВА. И то какве податке, часни суде — да се та жентурача са учитељем клавира, као и са неким официрима курвала! Ако затреба, имам читаву чету сведока који ће исто пред вама да посведоче!

ПОЉАК. Уважени судијо, ја ово више не могу да слушам! Моју сестру он назива жентурачом и лаже, непрестано лаже, а ја, ако се ово још тако настави, кунем вам се да ћу...

СУДИЈА. (ПРЕКИНЕ ПОЉАКА:) Мир у судници! Мир!... Дакле, поштовани докторе Текелијо, ви осим што доказујете да вас је супруга варала, сугеришете и то да вам је она породични накит украла.

САВА. Ништа ја не сугеришем, часни суде — уверите се голим оком. Ево, те минђуше на њој... (ПОКАЗУЈЕ КА АМАЛИЈИНИМ МИНЂУШАМА.) Оно су минђуше моје покојне матере! Накит је држан у ковчегу под кључем којег ми је ова крадљивица, једне ноћи док сам спавао, украла из џепа. А ја када сам то видео и наложио јој да накит врати, она је позвала у помоћ својег брата да ме убије. Срећа да сам потплатио поштара да јој отвара пошту, па сам тако и дошао у посед писма… (ВАДИ ПИСМО ИЗ ЏЕПА.) …где моли брата да ме што пре, како зна и уме задави ко мачку!

ПОЉАК. Е вала, доста већ једном са лажима! Ја сам ово довољно слушао, часни суде, и верујте ми да овакве увреде ја више нећу отрпети, и зато...

СУДИЈА. Мир већ једном у судници! Мир!... Мир, молим вас, да не бих наложио завођење реда у судници!... Дакле, господо, предлажем да не дуљимо: с обзиром да је штовани доктор Текелија некадашњи службеник наше дворске канцеларије, као и на уверљивост приложених доказа, предлажем да процес окончамо по убрзаној процедури…

СУДИЈА ПРИТИСНЕ НА ЈЕДНО ЗВОНЦЕ И У КАНЦЕЛАРИЈУ УЂУ ТРОЈЕ ЉУДИ ПОД МАСКАМА.

ЈЕДАН ОД ЊИХ ДАЈЕ СУДИЈИ КОВЕРТУ. СУДИЈА ОТПЕЧАТИ КОВЕРТУ И ИЗ ЊЕ ИЗВАДИ ТЕКСТ ПРЕСУДЕ. АЛИ, ПРЕ НЕГО ШТО ПОЧНЕ ДА ЈЕ ЧИТА, САВА ГА ПРЕКИНЕ:

САВА. Часни суде, извините…

СУДИЈА. Изволите?

САВА. (ПОКАЗУЈЕ ЉУДЕ ПОД МАСКАМА:) Нешто ме интересује: ови људи што су сад ушли у судницу… а ко су то они?

СУДИЈА. Чланови пороте који су, заједно са мном, пажљиво проучили ваш захтев за раставу брака и донели одлуку да се вашем захтеву у потпуности удовољи, и то под следећим условима… (ЧИТА:) „Под један: што се породичног накита тиче, да остане код супруге као венчани дар њенога супруга приликом веридбе...”

САВА. О украденим минђушама моје покојне матере? Је ли о њима ви говорите?

СУДИЈА. Молим вас, стрпите се да прочитам до краја... (ЧИТА:) „Под два: да своју бившу супругу муж алиментира са две хиљаде и пет стотина форинти на годину, с тим да се, уколико не буде имао новца да плаћа, његово имање стави под секвестер“…

САВА. Моје имање под секвестер, под хипотеку?!

СУДИЈА: (ЧИТА:) „И под три: да се бившим супружницима до даљег забрани приступ брачном столу и постељи“… (АМАЛИЈИ:) Госпођо Текелија, чули сте одлуку нашега већа о растави. Уколико немате никакве примедбе, ставите потпис ваше сагласности.

АМАЛИЈА. Ох, још и те како би ја имала примедбе на тог ужасног човека који ме је упропастио, часни суде. Али, ако је то једини начин да ово мучење једном престане... (ЗГЛЕДА СЕ СА ПОЉАКОМ КОЈИ ЈОЈ КЛИМНЕ ГЛАВОМ.) ...Онда нека се оконча. (УСТАНЕ И ПОТПИШЕ СЕ.)

СУДИЈА. А сад ви, поштовани докторе Текелијо, молим вас ставити потпис.

САВА. На вашу пресуду, да мајчин накит остане овој која га је украла?

СУДИЈА. Ми нисмо инсистирали на детаљима о пореклу тог накита, јер обичај је овде такав да код раставе накит остаје супрузи.

САВА. Добро, ако је то за вас ситница око које се не вреди натезати, шта ћемо онда са овим другим?

СУДИЈА. Са којим другим?

САВА. Две хиљаде петсто форинти годишње — жени која ни пребијене паре није унела у кућу, и на чије лекаре сам до сада спискао читаве хрпе новаца!

СУДИЈА. Штовани Текелијо, та сума је заиста позамашна, али ми не сумњамо да ћете, захваљујући вашим изванредним способностима, у наредном раздобљу са лакоћом зарадити потребне новце. Осим тога, ви сте познати као велики господин и кавалир, па зато немамо сумњу да вашу бившу супругу ви свакако не желите оставити незбринуту.

САВА. Ја да је плаћам до краја живота, а да за то време мени буде забрањен приступ њеном столу и кревету?!

СУДИЈА. Па то сте и хтели, да ваш брак законски раскинемо, зар не? И ми смо вам, ето, на овој врховној инстанци изашли у сусрет. Сви ваши проблеми су сада решени, а једино што се од вас сада тражи је да се изволите потписати ево овде...

САВА. Хм, да... Има ли неко да ми позајми пенкало?...

(ЈЕДАН АЂУТАНТ МУ ПРИЂЕ И ДА ПЕНКАЛО.)

Ако заиста кажете да је ово једини пут до законите раставе, и да је све то урађено за моје добро...

СУДИЈА. Наравно да јесте, штовани Текелијо. Само за ваше добро и ничије друго.

САВА. Па, зашто да не?... Од онога часа када ставим мој потпис на овај папир, дакле, могу се надати само томе да... (ИЗНЕНАДА, ИСКОРИСТИ НЕПАЖЊУ АЂУТАНТА И ПРЕОТМЕ МУ МАЧ.) ...ћете ми једном заувек стати за шију! Па ко је то још чуо да је негде неко донео такву пресуду?! Ко?!... (ВИТЛА МАЧЕМ СВУДА ОКО СЕБЕ.) Зар њој ја да плаћам две хиљаде и пет стотина форинти годишње, њој, једној обичној курви која једино што ми је у кућу унела јесте гонореја?!...

(АМАЛИЈА И ПОЉАК ПОБЕГНУ ИЗ СУДНИЦЕ.)

И ко сте то ви да мене желите направити лудим! Ко?! Зар мислите да нисам прозрео ваш прљави план да ме уништите и докопате се мог имања! Али, још ћемо ми видети ко ће да извуче дебљи крај...

(ТРОЈИЦА ЉУДИ ПОД МАСКАМА ПОБЕГНУ ИЗ СУДНИЦЕ.)

Што се ваше одлуке о растави брака тиче, часни суде, уопште ми не треба! Ево вам је назад... (ПОЦЕПА ОДЛУКУ, А СВЕ СПИСЕ И МАТЕРИЈАЛ СА СТОЛА МАЧЕМ „ПОЧИСТИ“ СА СТОЛА НА ПОД.) Хвала лепо! Не треба мени никаква ваша правда, никакав ваш развод, па таман се због тога никад и не оженио!...

(СУДИЈА ПОБЕГНЕ ИЗ СУДНИЦЕ.)

Ох, колики сам само магарац испао, да тражим правду и пријатеље на погрешној страни... (ПОЧНЕ ДА СКУПЉА СПИСЕ ИЗ СВОГ ДОСИЈЕА.) Као да се већ хиљаду пута до сада нисам знао научити да изузетни људи попут мене свуда само завист и похлепу изазивају!... Не знам ко ми и због чега ово све ради, али сада ја тек видим, сада ја тек знам да правице овде за мене нема, нити је икада и било, нити ће је икад бити!

***

13

МНОГО ГОДИНА КАСНИЈЕ.

ДВОРАЦ ГЕНЕРАЛА ТЕКЕЛИЈЕ, ОД КОЈЕГ СУ ОСТАЛЕ САМО РУШЕВИНЕ ЗАРАСЛЕ У КОРОВ.

НОЋ ЈЕ.

ИАКО НАПОЉУ ПЉУШТИ КИША, МИЛОЈЕ ГЛЕДА КРОЗ ДУРБИН У НЕБО, ПОРЕД САМОВАРА КОЈИ СЕ ЛОЖИ НА ВАТРИ.

УЛАЗИ САВА СА ФЕЊЕРОМ У РУЦИ, У ДУБОКОЈ СТАРОСТИ. ЗА РАЗЛИКУ ОД МИЛОЈА КОЈИ, КАО И УВЕК, ИЗГЛЕДА СВЕЖЕ И ЖИВАХНО, ОН ЈЕ ОРОНУО И ХОДА ОСЛАЊАЈУЋИ СЕ НА ШТАП.

САВА. Добро вече, баћушка. Читав дан лутам, и једва сам сад пронашао заклон, да одморе моје старе кости. Занима ме, знате ли можда показати ми пут до...?

МИЛОЈЕ. (НЕ ОСВРЋУЋИ СЕ КА САВИ:) Нисте добро завезали коња, и сада ће вам побећи...

(ПРЕКАСНО: НАПОЉУ СЕ ЗАЧУЈЕ ЊИШТАЊЕ, А ПОТОМ ТОПОТ КОЊА КОЈИ ОДЈАХУЈЕ.)

Ето, само немојте после рећи да вас нисам на време упозорио, честнејши.

САВА. (ПРЕПОЗНАЈЕ ГА:) Милоје?!

МИЛОЈЕ. Седите, знам да сте уморни. Будите без бриге: ваш коњ ће вам се сам вратити, чим киша ускоро престане падати, а он се изјурца по околини.

САВА. Милоје?! Ја не верујем рођеним очима! Ти?! Откуда ти овде?!

МИЛОЈЕ. На службеном пропутовању, господине, а овде сам застао да ухватим заклон од невремена... Може ли чај?

САВА. Захваљујем.

МИЛОЈЕ. (НАЛИВА САВИ ЧАЈ ИЗ САМОВАРА.) Како сте путовали?

САВА. За моје године, и најкраћи пут скопчан је са несамерљивим тешкоћама, а камоли путовање попут овог. У Русији сам последњи пут био пре... пре...

МИЛОЈЕ. Тридесет година.

САВА. Да, Милоје, чак и старе мапе више не важе, и већ два дана узалуд покушавам пронаћи двор мог покојног стрица, маршала Текелије.

МИЛОЈЕ. Стигли сте.

САВА. Где?

МИЛОЈЕ. Тамо где сте се запутили. То је овде. Ђенерал је умро пре много година, а у рату са Француском овај двор је остао порушен.

САВА. Хоћеш казати, дакле, да је ово овде...?

МИЛОЈЕ. Да, часни Текелијо, ово што гледате су рушевине некадашњег двора вашега стрица.

САВА. Немогуће... Немогуће...

МИЛОЈЕ. Не само да је могуће, него је и истина. Ако се сећате, на овом зиду је висио ђенералов портрет, а овде је био прозор са бајним погледом на валовити Дњепар...

САВА. (ГЛЕДА НАПОЉЕ.) Са светлуцавом површином као седеф.

МИЛОЈЕ. И поглед на васцелу Нову Сербију, што на Едемски врт наличи.

САВА. Ваистину, све изгледа као некад!

МИЛОЈЕ. И све као и убудуће.

САВА. (ПРИМЕТИ НЕШТО.) Да ли се то можда варам, или...?

МИЛОЈЕ. Изволите?

САВА. Тај обруч којим си свезао пртљаг... Изгледа као да је...

МИЛОЈЕ. Да, добро сте га препознали, то је онај исти медни обруч који је стезао главу вашег стрица. После сахране, неки лупежи му гроб раскопаше и покрадоше, а овај обруч сам откупио за јефтине паре од некога Чивутина, јер као што видите, врло је практичан.

САВА. (ГЛЕДА ОКО СЕБЕ У НЕВЕРИЦИ.) Сујета! Ваистину сујета! Све на овом свету је сујета, ништа друго до сујета! Некада дивни дворци, а сада, ето, претворени у голи камен и коров, над којима се и најтврђе срце мора заплакати!

МИЛОЈЕ. Да, жалостан призор за ваше очи, и што је најгоре од свега — долазили сте узалуд.

САВА. Узалуд? Како то мислиш — узалуд?

МИЛОЈЕ. Желите срести сина од милоснице вашег покојнога стрица коме бисте, као једином наследнику, оставили ваше големо имање, зар не? Али, опет се погрешној цркви молите, уважени Текелијо, јер тај незаконити братић вам се одавде одселио.

САВА. Одселио?!

МИЛОЈЕ. Чим је пре неколико лета оженио једну Циганку, након чега им се обоје изгубио траг, баш као и новцу којег му је ђенерал Текелија у наследство оставио.

САВА. Онај дечко? О њему ти говориш?

МИЛОЈЕ. Тада дечко, а сада већ изгубљен и за вас и за његову породицу. Баш непријатно, зар не?

САВА. Милоје, долиј још чаја да дођем себи, јер оволико рђавих вести у једном маху тешко је поднети једном старцу као што сам ја. (ДРХТАВОМ РУКОМ ИСПРУЖИ ШОЉУ.)

МИЛОЈЕ. (НАЛИВА САВИ ШОЉУ.) Ставио сам и медицину.

САВА. У чај? Какву медицину?

МИЛОЈЕ. Па знате... за вашу полну болест.

САВА. Како знаш?!... Откуда теби све то што говориш?!...

МИЛОЈЕ. Није тешко знати оно што, као по обичају, уважени Текелијо, ви увек последњи сазнате. Могу само да наслутим колико је сада мучна и надасве непријатна помисао за вас, да ваше племенито име нико не наследи, баш као и да ваш велики иметак и дивљења вредне задужбине никоме, баш никоме неће остати.

САВА. Моје задужбине? О којим задужбинама говориш?

МИЛОЈЕ. О онима које зидате у Будиму, на ползу и употребу српској младежи. Али, и у том погледу ћу вас морати разочарати, јер већ за коју деценију, тамо где их ви сада зидате, само промаја ће дувати — Срба у Будиму неће ни бити.

САВА. Неће их ни бити?... (УСТАНЕ И ЗГРАБИ МИЛОЈА У БЕСУ.) Слушај, Милоје, ако сам и остарио, толико још нисам излапео да ми се у брк подсмеваш! Како знаш то о чему говориш?! Одакле ти све то?! Реци одмах, иначе ти се заклињем да ћу ти гркљан мојим старачким зубима прегристи!

МИЛОЈЕ. Рећи ћу!... Све ћу вам рећи, само ме пусти!...

(САВА ГА ПУСТИ.)

Можда ће вам изгледати чудно оно што ћу вам рећи, али разлог ваше животне несреће су... хм...

САВА. Слушам!

МИЛОЈЕ. Одиста сте спремни да то чујете?

САВА. Наћулио сам уши, баксузни створе, и тешко теби ако прећутиш једну једину реч!

МИЛОЈЕ. Дакле, главни узрок свим вашим мукама и несрећама, уважени Текелијо, јесу — планете.

САВА. Планете?

МИЛОЈЕ. Да, планете, горе на небу, које се по ведрој ноћи могу сагледати голим оком, а по дану само уз ово сокоћало.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, КИША ЈЕ ПРЕСТАЛА ДА ПАДА, ОБЛАЦИ СУ СЕ РАЗМАКНУЛИ, И ВЕДРО, НОЋНО НЕБО СЕ ОСУЛО ЗВЕЗДАМА.

САВА. Ако је нека шала у питању, Милоје, буди сигуран да ће ти се о главу разбити тако да ћеш видети све звезде боље него уз свако твоје сокоћало!

МИЛОЈЕ. Знам да сте изненађени, честнејши, али читава ствар је једноставно у томе да, чим се неке планете горе, баш као и ми обични смртници, једна другој исувише приближе, онда се оне мрко погледају и међу њима настану напетости, зависти и мржње, а овде настану невоље које обичан човек не може разумети, већ за њих окривљује друге људе, народе и збитија који му, разуме се, у свему томе ни најмање нису криви.

САВА. Него планете?

МИЛОЈЕ. Тачније, репата звезда која је оног пролећа када сте на пут у Русију пошли, пролетела на Исток, и најавила долазак новога цара који ће преузети власт свим јевропским краљевима, на начин који се још од Карла Великог није догодио. Наравно да је појава те комете начинила велику пометњу међу свим крунисаним главама, а да читава ствар постане још гора, уместо да сумње о светском царству отклањате, ви си их на крајње чудноват и неразуман начин само подстицали.

САВА. Ја?

МИЛОЈЕ. Да, ви, и то непрестано. Још на вашем првом доласку у Русију, када сте се појавили у оној илиџи, и баш као што су звезде најавиле — затражили ларву са ликом Татарина из пустиње. Шта вам уопште би да баш њу изаберете? Ваш стриц је остао фрапиран!

САВА. Мој стриц, маршал Текелија? Зар је и он био тамо?

МИЛОЈЕ. Наравно да је био, јер нема те батаљије коју он није и усред највећег метежа прекинуо, само да не пропусти одлазак у ту илиџу. И не само он. Не можете чак ни замислити колико познатог света је тамо долазило! На крају сте толико почели бости им прст у око, да су најпосле морали над вама организовати присмотру.

САВА. Присмотру?

МИЛОЈЕ. Назовимо то присмотром, иако је ви уопште нисте осећали и, штавише, све време вам је била од несебичне помоћи. Ето, на пример, замислите само шта би вам се догодило да сте отишли са ђенералом Потемкином, онога јутра када је његова војска кренула на Кавказ. Остали су потучени до ногу, а несрећни Потемкин је једва живу главу извукао од непријатеља у којег као да је баш тог дана триста ђавола ушло!... Или, онда када вам је аустријски цар доделио авансман на лични захтев: уместо да обављате одговорне послове, за невелике обавезе уживали сте плату која вас је обогатила.

САВА. Али, ја цара у Вијени никада нисам ни видео!

МИЛОЈЕ. Наравно да нисте, како би до краја остали убеђени да своју службу можете захвалити самом себи, својој докторској дисертацији и вашим генијалним плановима. Уместо да се злопатите, ви сте све време у бајном сну живели и по чаробном свету ходили. Човече, па ви сте баш сјајан живот проживели, и на томе можете остати захвални. Да, захвални! Били сте заштићени од сваке опасности, и све је било учињено да схватите како све око вас постоји само и искључиво у вашу корист.

САВА. У моју корист?... Али, ако је збиља све било смишљено у моју корист, зашто ме је стриц онда лишио наследства и дао отерати из Русије? Ако у мом досадашњем животу ништа није било случајно као што говориш, онда испада да сте и моју женидбу са болесном женом ви испланирали. Ви сте ми је наместили, нико други него ви!

МИЛОЈЕ. Уважени Текелијо...

САВА. (НАСРНЕ НА МИЛОЈА.) Не, ништа не говори, да једном умукну та лажљива уста! Говориш да сам био заштићен од сваке опасности, али како је било могуће да се догоди — ово?! Ако је све истина као што кажеш, отуд произилази да је и мој стриц настрадао због мене, и да је овај двор остао порушен и без наследника само зато да би мој род остао затрт! Да ли је то ваша заштићеност?! Да ли је то та ваша безопасна присмотра која је сахранила мог стрица и упропастила мене и моју породицу онако како то ни Турчин за пет векова није успео?!... (СКРХАН ОД УЗБУЂЕЊА, КЛОНЕ И ЗАПЛАЧЕ СЕ:) Ох, нека је проклет дан када сам намерио у Русију поћи, и нека је проклет час када сам угледао овај свет да доживим пропаст која ме овако, ко лупеж, у дубоку зиму мог живота дочекала!

МИЛОЈЕ. Уважени Текелијо, ја схватам вашу озлојеђеност, и зато се плашим хоћете ли разумети да је све то о чему говорите било приређено само зато да бисте се ви, на одређен начин... заплашили.

САВА. Заплашили?

МИЛОЈЕ. Да, заплашили, не би ли вас одвратили од ваших необичних и мора се признати, сасвим неразумних планова о Илирском царству који, што су изгледали више чудно и претераније, тим су га више залудели и сасвим му завртели памет.

САВА. Завртели памет? Коме?

МИЛОЈЕ. Још питате! Зар сте већ толико исхлапели, да заборавите коме сте некада слали ваше планове о новом јевропском поретку и Илирском царству са вама на челу? Ех, само када се сетим оних фашинга у Будиму, и велике забуне које је пред гостима изазвало скидање ваше ларве!

САВА. Хоћеш рећи да је надамном све време вршена присмотра, само зато што се мислило да ја нисам ја?

МИЛОЈЕ. Баш као што сте некада слутили, ваши планови изузетно су се допали оном коме сте их слали, и он је приступио њиховом остварењу. А када се човек на некакав подухват једном одважи, од тог часа све, баш све почиње да ради против њега.

САВА. То јест, против мене!... Против мене, зар не?

МИЛОЈЕ. Хм, да, у питању је била згодна подударност која је ишла у прилог остварењу његовог, то јест вашег државног плана. Све док на жалост, они хајдуци нису дигли устанак тамо доле, и све покварили.

САВА. Устанак доле? Ти, дакле, мислиш на...?

МИЛОЈЕ. На устанике у Србији, који су решили сами узети судбину у своје руке, а да за то никога, баш никога нису питали. За наредних десет година, његове снаге су се истопиле, блиставе победе замениле су порази, идеја о новом јевропском поретку претворена је у прах и пепео, и данас, ето, он борави тешке дане као заточеник на једном пустом острвцету у Атлантском оцеану.

САВА. У Атлантском оцеану?

МИЛОЈЕ. Замислите, само замислите ту ужасну и надасве срамотну позицију! Тако велики генијум, некада надахнут Божијим промислом и натчовечанском вољом, који је једини био у стању пробудити Јевропу и показати јој њено страхотно лице, а сада, баш сада, у часу док ово говорим, бачен у окове и, као обичан сужањ, принуђен да последње дане борави као оковани Прометеј, без икакве шансе за бекство и избављење. Ако сте се до сада осећали оштећени, честнејши Текелијо, сада је, ето, ствар испала супротна.

САВА. Супротна? Како то мислиш — супротна?

МИЛОЈЕ. Па ви, баш ви сте смислили тај план о Илирском царству, зар не?... (ПОГЛЕДА У НЕБО.) Ах, ево, и киша је престала. Моје обавезе и нова служба ми не дозвољавају губити време, и зато полазим на пут, колико из ових стопа.

САВА. Милоје, све што си рекао звучи некако сулудо и сасвим фантастично. Ти, дакле, одиста мислиш да је он...

МИЛОЈЕ. Не он, него ви. Никада се томе нећете научити, честнејши Текелијо: не он, него ви.

САВА. Ја?

МИЛОЈЕ. Некада сте имали ваљани план, све земаљске и небеске прилике сложиле су се вама у прилог, да постанете оно што вам је срце читавог живота чезнуло бити, али ви, честнејши Текелијо, упркос свему, то постали нисте... (ОКРЕНЕ СЕ ДА ИЗАЂЕ, АЛИ ЗАСТАНЕ И ВИКНЕ КА САВИ:) Ви — нисте! (ИСТРЧИ.)

САВА. (УСТАНЕ, И УСПРАВИ СЕ У ПОЗИ.) Наполеон.

ИСТОГА ЧАСА, ИЗ ДАЉИНЕ СЕ ПОЈАВЕ ДВА ЛИКА ПОД МАСКАМА. ПРИЛАЗЕ МУ ИЗА ЛЕЂА, ВЕЗУЈУ МУ РУКЕ И ОДВОДЕ ГА...

***

14

„ДОЛИНА СМРТИ“ НА ОСТРВУ СВЕТА ЈЕЛЕНА.

УСАМЉЕНА СТЕНА, НА КОЈОЈ ЈЕ ИСКОПАНА РАКА И ИЗНАД ЊЕ ПОСТАВЉЕНА НАДГРОБНА ПЛОЧА СА НАТПИСОМ „НАПОЛЕОН БОНАПАРТА“.

ПУЧИНА У ДАЉИНИ, НАД КОЈОМ СЕ НАДВИЈАЈУ ОБЛАЦИ.

ПОРЕД МРТВАЧКОГ САНДУКА ОКУПЉЕНО ЈЕ НЕКОЛИКО ЉУДИ СА МАСКАМА НА ЛИЦИМА И ДВОЈИЦА ГРОБАРА.

„ПЕТАР ВЕЛИКИ“. (ДРЖИ ПОГРЕБНО СЛОВО:) Све, баш све је на том човеку било изван обичних размера и сјајно! Он је био владалац по генијалности, по судбини и по своме раду! Родила га је Револуција, народ га је изабрао, а Папа крунисао! За четрнаест година колико је сам испуњавао свет, његова светла и узбудљива појава, слична комети на звезданом небу, обновила је Јевропу у којој многи народи, успавани пре његовог доласка, данас имају да живе животом какав им је он донео! Сваке је године ширио границе своје царевине, далеко иза величанствених граница које је Бог доделио Француској: избрисао је Алпе као Александар Велики, Пиринеје као Луј Шеснаести, прешао је Рајну као Цезар. Нека му је вечна и бесмртна слава!

СВИ У ГЛАС. Слава!

ГРОБАРИ ПОЧНУ ДА ЗАКОПАВАЈУ САНДУК.

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ“. А нека је пропаст бедној Енглеској која га је издала!

„КРАЉ АРТУР“. И пропаст варварској Русији која га је у бег натерала!

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. И пропаст вероломној Прусији и нечасној Аустрији које га, несрећног, у заседи на нож сачекаше!

„КЛЕОПАТРА“. И нека је пропаст и вечита клетва зликовцима који га, немоћног, у овом затвору отроваше.

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. Молим вас, господо, стишајте нерасположење. Будимо озбиљни. Ја разумем вашу озлојеђеност, али ако је екселенцију неко одиста отровао, то ће се ускоро и доказати, јер овде је његово срце које носим на лекарску анализу... (ПОКАЖЕ ПЛИШАНУ КУТИЈУ.) Док се не вратим назад, острво ће у међувремену бити опкољено, и нико га не сме напустити.

„АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ“. Ово пусто острво? Овај затвор ми не смемо напустити?!

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. Ја се извињавам, али у питању је предострожност која, надам се, неће трајати дуго.

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. Па ипак...

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. Изволите, господине?

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. Сећање ме баш не служи набоље у последње време, али... познајемо ли се ми однекуд?

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. Сасвим вероватно, јер ја сам лични лекар његове екселенције. Уосталом, овде је овлашћење којим ме лично овластио да прегледам његово тело после смрти. Потпис је својеручан... (ПОКАЖЕ ОВЛАШЋЕЊЕ.)

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. (ПОГЛЕДА ОВЛАШЋЕЊЕ:) Са великим стрпљењем ћемо сачекати резултате ваших испитивања, а до тада, повући ћемо се у резиденцију његове екселенције и тамо се стрпити док тајне о његовој смрти не буду разјашњене.

ПРИСУТНЕ ОСОБЕ ИЗАЂУ, ОСИМ „ТАТАРИНА ИЗ ПУСТИЊЕ“, ГРОБАРА КОЈИ НЕ ПРЕКИДАЈУ СА ПОСЛОМ И ЈОШ ЈЕДНОГ ПОСЕТИОЦА СА МАСКОМ КЕРБЕРА.

ПОСЕТИЛАЦ СКИНЕ МАСКУ — ТО ЈЕ МИЛОЈЕ.

МИЛОЈЕ. У даљини се облача небо пред олују, и још мало времена је преостало за полазак.

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. Као и увек, Милоје, време ради против нас... (ОТВОРИ КУТИЈУ, ИЗ ЊЕ ИЗВАДИ КРАСТАВАЦ И ОДГРИЗЕ ГА.) Краставац, довољно је накисео.

МИЛОЈЕ. Краставац?

„ТАТАРИН ИЗ ПУСТИЊЕ“. С обзиром на велику хранљивост и, разуме се, на мој велики апетит, и краставци из кухиње могу да послуже као храна за пут... (БАЦИ ГРУМЕН ЗЕМЉЕ И МАСКУ У ГРОБ.) „Пепео пепелу, и прах праху“... Срећан останак, и збогом.

САВА И МИЛОЈЕ ИЗАЂУ.

НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА КАСНИЈЕ, ВРАЋАЈУ СЕ ОЖАЛОШЋЕНИ.

„КАРЛО ВЕЛИКИ“. Лекар! Где је лекар?!

ГРОБАРИ ПРЕКИНУ СА ПОСЛОМ.

ПРВИ ГРОБАР. Који лекар?

„ПЕТАР ВЕЛИКИ“. (ПОКАЗУЈЕ ТЕГЛУ СА ФОРМАЛИНОМ У КОЈОЈ ЈЕ ЉУДСКО СРЦЕ.) Покојниково срце! Покојниково срце, остало у резиденцији! Заборавио је оно због чега је и долазио!

ДРУГИ ГРОБАР. Касно. Тај је већ збрисао.

И ЗАИСТА: НА ВЕДРОЈ СТРАНИ ПУЧИНЕ, ВИДИ СЕ БРОДИЋ КОЈИ ОТПЛОВЉАВА У ДАЉИНУ.

Крај

---

[1] А ко је од вас Сава?

[2] Касно, тај је већ збрисао.

[3] „Нахранио сам вашег коња и истимарио га, господине, што све скупа дође двадесет пет форинти.” (пољски)

[4] „Ни мање ни више.” (пољски)

[5] „Захваљујем, господине...” (пољски)

[6] „Хеј, ленштино, где си нестао? Зар ми је мало онога невремена на путу због којег касним, него још и чекам на тебе да донесеш овса?!” (немачки)

[7] „Хеј, дај овамо овса, да ти сад не бих преврнуо твоје товаре, бедни шпекуланту и трговче робљем!” (немачки)

[8] „Ко сте ви?” (немачки)

[9] „А ко сте ви?” (немачки)

[10] „Ја сам питао први!” (немачки)

[11] „Крајсканцеларист Франц Шлифер, на пропутовању до гарнизона у Прајској.” (немачки)

[12] „А ја сам Сава Текелија, доктор правних наука, на пропутовању у Мироград, до мог стрица фелдмаршала Текелије.” (немачки)

[13] „Ваш стриц је фелдмаршал Петар Текелија?” (немачки)

[14] ”Не, никако! Не, ми то никада нисмо рекле!” (руски)

[15] „Храниш нас и одеваш без замерке. Штавише..”. (немачки)

[16] „Без тебе, господару, ми не бисмо ни у драгог Бога веровале, јер тако се, као ти, о нама не би бринули ни рођени отац и мајка!” (пољски)

[17] „Ко галами?! Молим вас да будете тиши!” (латински)

[18] „Тишина! Тишина! Зар не видите да смо у послу?!” (немачки)

[19] „Какво је то понашање?! Престаните да сметате, или се купите одавде! (грчки)

[20] Шта јављају? (руски)

[21] Не реци двапут, дечаче, јер не треба бити велики ђенерал, па схватити оно што и последњег посилног тера на највећи опрез — да овде никада није било мира. Никада мира. Никада, никада... (руски)

[22] Нећак фелдмаршала Текелије? Да ли је могуће? (руски)

[23] Али, знаш ли колико обука се за моје јединице траје, и каква физичка снага се за то тражи? (руски)

[24] Препоруке твог стрица су највећа гарантија за свакога официра, и радо ћу да их прочитам. Шта ради фелдмаршал и како је? (руски)

[25] Драго ми је да смо се упознали, младићу. Нека ти уготове квартир у шатору, и сутра се спреми за обуку из мачевања. (руски)

[26] Донеси ми чашу вина и нареди куварима да спреме вечеру, док ја прочитам шта мој стари друг, маршал Текелија поручује... (руски)

[27] „Значи ли то и да говорите енглески?“ (енглески)

[28] „Ноћас је сваки језик мој језик, господине”. (енглески)

[29] „Један, два, три, четири.” (грчки)

[30] „Пет, шест, седам, осам, девет, десет.” (грчки)

[31] „Један, два, три.” (латински)

[32] „Четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет.” (латински)

[33] „Један, два, три, четири, пет.” (шпански)

[34] „Шест, седам, осам, девет, десет.” (шпански)

[35] „Толико дуго ме очекујете, а сад када сам дошао, наједном сте изненађени. И нико неће ничим да ме понуди, иако знате колики имам апетит. Даме и господо, добро вече...” (француски)

[36] Мили Боже... (пољски)

[37] Пред пут увек огладним... Краставац је одличан. Хвала.