Предраг Палавестра

Младобосанац у Енглеској, Млада Босна после осамдесет година

Припремљено за Cambridge Summer Seminar on Contemporary British Writer, Downing College, Cambridge, 6 -15. јули 1994.

Захваљујући Британском савету, који ме је позвао на овогодишњи Cambridge Summer Seminar on Contemporary British Writer, омогућено ми је да више слушам него да говорим. Моја најужа занимања окренута су према балканским словенским књижевностима и теорији модерне критике, тако да сам веома срећан што садашњу културну сцену Балкана могу са стране да поредим са кретањима у једној великој књижевности.

У знак захвалности за ту привилегију, дозволите да скренем вашу пажњу на име и на писца који у Британији није нарочито познат, а који је, дошавши у Енглеску на почетку Првог светског рата, пуних четрдесет година живо деловао у књижевним и интелектуалним круговима Лондона и у енглеској јавности оставио чудан и занимљив траг. Мада се, строго узевши, не би могао сматрати „савременим британским писцем“, јер је умро још 1953. године, он је био од ретких књижевника са простора некадашње Југославије који је писао на енглеском језику и деловао у британској култури. Пре њега то је, колико ми је познато, покушао још само Марко Антонијус де Доминис (1560–1624), хрватски бискуп из XVII века, који је писао на латинском језику (De republica ecclesiastica), и Јанко Лаврин (1887–1984), словеначки професор и преводилац, са Универзитета у Нотингхаму, који је, између осталог, био у блиским везама са човеком кога желим да препоручим вашој пажњи.

Тај књижевник се звао Димитрије Митриновић. Рођен је у учитељској породици 1887. године у Херцеговини, недалеко од Мостара, а сахрањен је 1953. године на East Highgate Cemetery у Лондону. За живота није објавио књигу, али је о њему, на енглеском и српском језику, написано мноштво есеја, успомена, приказа и студија, чак и један роман. Скроман избор његових радова Certainly Future. Selected Writnigs by Dimitrije Mitrinović изашао је 1987. године у Њујорку (Columbia University Press). Непосредно уочи садашњег рата, његови критички радови и песме објављени су у Сарајеву на српском језику у три књиге Сабраних дела на близу хиљаду страница. Већи део тиража уништен је у ратном вихору, па је Митриновић поново остао без својих књига.

Неке његове ране текстове са српског на енглески превео је, овде у Кембриџу, професор Едвард Д. Гој, угледни британски слависта, дугогодишњи учитељ многих кембриџких стручњака за југословенска питања, професора, дипломата, новинара и преводилаца.

За време боравка у Великој Британији Митриновић је био близак пријатељ многим значајним личностима из новије енглеске историје. Сарађивао је са А. Р. Оражом, Езром Паундом, Едвином и Вилом Мјуром, добитником Нобелове награде Фредериком Содијем, сер Патриком Гедисом, генералом Џоном Фулером, синдикалним вођом Беном Тилетом, Филипом Мереом, Аленом Вотсом, Паулом Селвером, Стивеном Грејемом и многим другим. Издавао је више ревија и часописа на енглеском језику (New Britain, 1932; New Britain Weekly, 1933; New Europe, 1934; The Eleventh Hour, 1935), основао прво британско Адлерово друштво за индивидуалну психологију (The Adler Society, 1926), запажену Групу Нова Европа (The New Europe Group, 1926–1950) и на крају Задужбину Нова Атлантида (The New Atlantis Foundation) из Ричмонда поред Лондона, чији трагови још и данас постоје у Дичлингу у Сасексу. Проф. Ендру Ригби написао је о Митриновићу велику синтетичку студију, под чудним и тачним насловом Initiation and Initiative. An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović (New York, Boulder, 1984).

Димитрије Митриновић био је међу духовним вођама и идеолозима омладинског покрета Млада Босна, чији су припадници извршили атентат у Сарајеву 1914. године. Иако је неко време деловао у југословенским деловима Аустро-Угарске као тајни агитатор уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у прву заједничку државу Јужних Словена, Митровић је, у ствари, био књижевни фантаста, немиран, покретљив и радознао авангардни песник и есејиста коме је у Босни, Србији и Хрватској било тесно. Своју националну идеју уједињеног југословенства видео је симболично остварену у пластици Ивана Мештровића, хрватског вајара, који је у своме монументалном Видовданском храму, представљеном на Међународној уметничкој изложби у Риму у Павиљону Краљевине Србије 1911. године, а такође и у Алберт Холу у Лондону 1915. године, пренео у скулптуру српско јуначко предање и изразио пригушени балкански култ здравља, чврстине, снаге и одлучности. У томе Мештровићевом замаху било је много трагова наглашеног титанизма немачког Југендстила, а у динамици и покрету видљивих сродности са кинетичким култом италијанских раних футуриста. Митриновић је, изванредно надарен способношћу да спаја неспојиво и да повезује противречности — како то данас чине млади постмодернисти који га поново откривају, преко Мештровића дошао до извора европске уметничке авангарде. Написао је прегршт експресионистичких песама у слободном стиху и, после плодног боравка у Италији, израдио први и једини програм српског футуризма (1913) под насловом Естетичке контемплације или Одбрана Разграђености. У њему је изложио неке авангардне идеје које невероватно подсећају на модерну теорију деконструкције.

Митриновић се, преко футуризма, у Минхену повезао са сликарском групом Плави Јахач (Der blaue Reiter) и са Ерихом Гуткиндом, јеврејским кабалистичким философом. У једном предавању, у Минхену, почетком 1914. године, међу првима је поздравио појаву апстрактног сликарства Василија Кандинског, с којим је, по узору на авангардни часопис Der Sturm, намеравао да покрене публикацију Основе Будућности и да предложи Парламент Нација, Аријску Европу и Савез Европских Држава. Био је то почетак велике планетарне утопије духовног уједињења раса, цркава, народа и култура у нову цивилизацију Свечовечанства. Бежећи од немачке полиције, која га је тражила у вези са сарајевским атентатом, Митриновић је у лето 1914. године, без пенија у џепу, бродом преко Ламанша стигао у Енглеску и ту остао пуних четрдесет година, све до смрти. Кратко време био је аташе у српском посланству у Лондону, затим слободан писац и предавач, а већ 1920. године стални сарадник у врло утицајном интелектуалном недељнику The New Age. Угледни британски новинар, публициста и критичар А. Р. Ораж био је одушевљен Митриновићевим смелим утопијским идејама и оштрином ума, па му је поверио да води сталну рубрику World Affairs под тајанственим псеудонимом M. M. Cosmoi. Ораж је у почетку сам поправљао енглеску синтаксу младог српског писца, али је касније од тога дигао руке и пустио Митриновића да пише све што хоће. Људи који су га тада срели — као што су Селвер, Мере, Мјур и Грејем — описали су га као оригиналну и занимљиву личност у интелектуалном кругу Блумсберија, као човека који је имао добро око за лепе жене и чудан смисао да осећа само велике временске токове.

Отворен према помодним езотеричним учењима, мистици, екстрасензорним појавама и дубинској психологији у своме трагању за Свечовеком, Митриновић је веровао да ће нови хуманизам премостити јаз између Ничеовог Натчовека и Богочовека из идеја руских философа Соловјева, Фјодорова, Булгакова и Берђајева. Тако је највећи део своје снаге и времена утрошио на оснивање разних група и друштава, где је, као на приватним универзитетима, држао предавања малом кругу британских интелектуалаца. Био је у вези са друштвеним реформаторима и синдикалним вођама који су захтевали радничку контролу у индустрији, цеховски социјализам (guild socialism) и поступне друштвене промене. Проповедао је уједињење хришћанства, ислама, јудаизма и будизма, занимао се за црну магију, Гурђијева и госпођу Блаватски, тежећи великој синтези Логоса и Софије, разума и просветљења. Већ на појаву нацизма оштро је осудио хитлеризам као десни облик модерног тоталитаризма коме је, на другој страни, стајао бољшевизам. Његова визија Нове Европе коренито се разликовала од нацистичког Новог Поретка (Neue Ordnung) и била је најближа оној врсти Уједињене Европе и Европске Уније која се управо данас ствара на рушевинама великих тоталитарних идеологија и империја XX века.

Обузет утопијском визијом сутрашњице коју није дочекао, и у којој његов народ нема нарочите ни ведре изгледе, Митриновић се није трудио да у енглеском језику оствари чврсто и целовито књижевно и философско дело и да постане „британски писац“, какав је некад био Џозеф Конрад или као што су данас Салман Рушди или Ишигуро Јамакаши. Они који су се дружили с њим говорили су да је његов енглески језик био богат, али тврд, каткад нејасан и семантички својеглав, са пробраним речником и јаким страним изговором. У енглеску културну историју ушао је више као мислилац, а не као стваралац. Око себе је расипао идеје што их је хватао у „ваздуху“ епохе, у највишим слојевима духовне атмосфере свога доба, и прерађивао на један неуобичајен, парадоксалан и помало пророчки начин. То му је понекад доносило незаслужену репутацију мистагога, теософа и спиритисте, мада је у његовом раду — када се сагледа у целини — било највише социјалног прагматизма, утопијског панхуманизма и политичког визионарства. Као и неки савремени футуролози и глобални стратези европске будућности, Митриновић је веровао у јединство Европе, али је у њу покушавао да уведе Балкан и православље, посебно источномедитеранско наслеђе Византије и просвећене облике мултикултуралности. Сматрао је да човечанство покрећу три силе: егзистенцијални нагон за животом; цивилизација која значи поштовање другог и култура чије су заједничке моралне норме важније од воље појединаца. Када се те три силе споје и саставе у једној тачки, у слободном, просвећеном и свесном Грађанину Света — у Свечовеку — онда ће на земљи наступити Царство Духа, Братства и Сарадње, насупрот историји ратова, мржње, безумља и злоупотреба.

Иако није имао много следбеника, Димитрија Митриновића нико озбиљан није сматрао сулудим утопистом, који као какав хипнотички гуру предводи своју езотеричну секту. Тако су га видели само они који га нису разумели, јер је деловао изван уобичајених мерила. Пуних четрдесет година њему су у Енглеској веровали многи значајни мислиоци. У српској књижевности, из које је давно изашао, њему је признато водеће место у раној авангарди, чије је несумњиво јединство на почетку XX века забележено као једини духовни траг модерне југословенске цивилизације која се данас распада пред вратима Европе.