Драгољуб Р. Живојиновић

Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878. године

Готово сви савременици, као и потоњи истраживачи источне кризе 1875–1878. године, као и Берлинског конгреса, којим је она кончана, сагласни су у уверењу да је политика Велике Британије, како у току кризе, тако и у време одржавања конгреса, била изразито антисрпска. О томе су писали Јован Ристић, председник владе, Јеврем Грујић, његов заменик, Слободан Јовановић, Роберт В. Сетон-Ватсон, Харолд Темперли, Вилијам Медликот, Ричард Милман и други, да споменемо само оне најпознатије. С обзиром на значај проблема и његове последице, неопходно је указати на разлоге за такву политику и њене протагонисте, као и њене последице на српство у целини (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина).

Ваља одмах напоменути да је британска дипломатија настојала да створи уверење да је српско питање није интересовало, да није марила за судбину српског народа. Његовом стварању допринела је изјава лорда Солзберија, државног секретара за спољне послове и другог делегата на Берлинском конгресу. Он је у предвечерје почетка његовог рада, 3. јуна, изјавио: „Питања Црне Горе и Србије нас уопште не интересују. Ми ћемо у договору са Конгресом подржати Аустрију, али Парламент неће дати ни шилинга за рат због њих“. До које мере је Солзберијева изјава одговарала стварности?

Анализа расположивих извора указује да су Солзберијеве речи биле само димна завеса, а да је стварност била сасвим друкчија. С обзиром на оно што се догађало пре одржавања Конгреса, као и током кризних година и рата (1875–1878), такво британско држање и нерасположење према Србији било је природно. Због свог национално-политичког програма и делатности, Србија је изазивала љутњу и критику. Политика Велике Британије према српском питању, и Србији посебно, била је условљена многим обзирима и обавезама. Они су били последица британских потреба и решености да се очува Отоманско Царство, тј. потребе да се криза реши на начин који ће осигурати да британски интереси буду очувани, заштићени, па чак и проширени. Не мање значајно било је и наглашено британско непријатељство према Русији и њеној политици на Балкану, као и потребе да обезбеди неопходног савезника за дипломатски и политички обрачун са њом, уколико се за тим укаже потреба. Њега је Британија нашла у Аустро-Угарској, намерној да се шири ка југу и обезбеди територије на Балкану. У владиним круговима и јавном мњењу у Британији преовладало је уверење да је Србија била одговорна за многе проблеме и невоље са којима се суочавало Отоманско царство — приписивало јој се подстицање и помагање устанка у Босни и Херцеговини и њихово евентуално уједињење са Кнежевином. Таква делатност представљала је угрожавање интегритета отоманске државе, што британски службени кругови нису одобравали.

Због тога је избијање српско-турског рата, у лето 1876. године, изазвало буру негодовања у Британији. Поред тога, у тој земљи се на Србију и Црну Гору гледало као штићенице Русије и њено оруђе у настојању да се дестабилизује Отоманско Царство. То је још више појачало нерасположење према њима. Кад је након руског притиска у јесен 1877. године, Србија, иако невољно, по други пут објавила Турској рат британско нерасположење је прерасло у огорчење, које се није скривало. У октобру 1877. године британски премијер лорд Биконсфилд (раније Бенџамин Дизраели) изјавио је да у решавању балканских питања „Србију треба занемарити, пошто она није заслуживала никакве обзире“. Такво нерасположење добило је свој прави израз. Британски политички кругови и јавно мњење оштрим речима су осудили, у децембру 1877. године, кнеза Милана Обреновића, иако су одговорност за објаву рата Србије приписали Русији и њеном притиску.

Да би спречила ширење Србије и Црне Горе у Босну и Херцеговину, британска дипломатија је ужурбано тражила савезника, као и начин да то постигне. У томе трагању је настала идеја да се две провинције ставе под надзор Аустро-Угарске. Споразум о томе између влада у Лондону и Бечу, остварен у предвечерје почетка рада Берлинског конгреса, спречио је уједињење две провинције са Србијом и Црном Гором. Истовремено, Велика Британија је добила одређене руке, слободу да своју пажњу управи према источном делу Балкана, Цариграду, Мореузима и Средоземљу уопште. Решење је било следеће: Аустро-Угарска ће добити овлашћење да окупира Босну и Херцеговину и у њима уведе потребне реформе, док ће султан задржати формални суверенитет над њима.

Ипак, ствари се нису одвијале у складу са британским намерама. Закључење Санстефанског уговора између Русије и Турске (3. март 1878) изазвало је велику узбуну у Лондону и појачало намеру владе да спречи остварење његових одредби. Оне су предвиђале давање независности кнежевинама Србији, Црној Гори и Румунији, стварање Велике Бугарске; Србија би остварила одређене територијалне тековине — Ниш, Лесковац и део Новопазарског санџака, Бугарска би постала аутономна кнежевина и била значајно увећана, док би Босна и Херцеговина, у складу са одлукама Цариградске конференције амбасадора, такође добила аутономију. Те, као и друге територијалне промене, у Великој Британији су доживели као угрожавање интегритета Отоманског Царства. Због тога је њена влада предузела неопходне кораке, у сарадњи са осталим великим европским силама, да присили Русију да пристане на ревизију одредби Санстефанског уговора.

Лордови Биконсфилд и Солзбери отворено су изјављивали да Велика Британија није могла да прихвати територијалне промене таквог обима и политичке важности, и да је због тога требало сазвати међународни конгрес да размотри ситуацију; Солзбери је такође тврдио да Отоманска империја није претрпела такав пораз да се од њега није мола опоравити и нагласио да је обавеза великих сила да јој помогну да спроведе одређене реформе, и тако опет стане у ред снажних држава. Британска иницијатива наишла је на подршку Аустро-Угарске, Немачке и Француске, па је Русија морала да прихвати захтев за ревизијом уговора у Сан-Стефану.

Серијом преговора и договора британска дипломатија је успела да оствари своју намеру. Највећу пажњу усмерила је на „Велику Бугарску“, коју је настојала да уклони са географске карте; Аустро-Угарска је добила задатак да се брине за западне делове Балкана — да умањи тековине Србије, да је одвоји од Црне Горе и да спречи њен излазак на Јадранско море. Крајем маја 1878. године у Бечу је потписан споразум који је Хабзбурговцима обезбедио окупацију Босне и Херцеговине. Британска намера да сарађује са Двојном Монархијом одредила је судбину тих провинција. Истовремено, британска и руска дипломатија настојале су да постигну споразум у погледу Велике Бугарске, чије смањење је захтевала Велика Британија. У тим преговорима британска влада је прихватила да Србија добије независност и припоји Мали Зворник са Сакаром. У питању разграничења између Србије и Бугарске, лорд Солзбери је захтевао да западна граница Бугарске буде, у складу са начелом народности, река Морава. То је представљало још један непријатељски поступак према Србији. Руска дипломатија је прихватила британски захтев да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину, иако се са тим сагласила још много раније (Будимпештанске конвенције, споразум у Рајхштату).

Тиме су оквири територијалних промена на Балкану уобличени пре почетка рада конгреса. Напори Србије и осталих да их промене имали су мало изгледа на успех. Британска влада је успела у својој намери да спречи територијално ширење Србије и припајање Босне и Херцеговине. Поред тога, британски притисак довео је до увлачења Србије у политичку и економску сферу Аустро-Угарске. Гурајући Двојну монархију на Балкан, а посебно у Србију, британска влада је ову присилила да прихвати обавезу да гради железничку пругу до Ниша и, касније, до Солуна. Спречавање уједињења Босне и Херцеговине са Србијом требало је да онемогући националну пропаганду међу другим словенским народима.

У предвечерје Берлинског конгреса (13. јуни — 13. јули) учињени су нови кораци који су у потпуности уобличили британску политику према Србима. На седницама владе, одржаним 5. и 6. јуна 1878. године донета је одлука да британска делегација сарађује са свима онима на конгресу који буду подржавали британске захтеве. Од те сарадње се очекивало много, па је Аустро-Угарска била богато награђена за то. Поред тога, делегација је добила упутство да посебну пажњу посвети будућим границама између Србије и Црне Горе. Два дана касније, 8. јуна, британска делегација је добила нова упутства. У њима се говорило о питању учешћа представника Србије, Грчке и Румуније у раду конгреса. У упутству се налагало да се то питање морало решити пре почетка рада конгреса, али се упозоравало да је влада била противна захтевима Србије и Румуније да њихови представници учествују у његовом раду. Као разлог за то наводило се да те две државе нису биле независне и да су својом сарадњом са Русијом у току рата њој предале право да их заступа на конгресу. Одлучено је да се њиховим делегатима дозволи да присуствују раду конгреса само кад се буде расправљало о питањима која њих интересују. Све остало су могли да прате у коридорима.

По доласку британске делегације у Берлин, 11. јуна, одлучено је да се судбина Бара и барске луке, границе између Србије и Црне Горе и друга питања оставе за потоње расправе, али вазда под условом да се решавају у складу са захтевима Аустро-Угарске.

Турски делегати у Берлину добили су налог да спрече по сваку цену територијално ширење Србије и Црне Горе. Тај захтев свесрдно су подржали лорд Солзбери и лорд Лајард, британски амбасадор у Цариграду; Порта је такође захтевала да две државе не добију заједничке границе и да се Турској врате неке области које су по Санстефанском уговору припале Србији. Британска делегација прихватила је оба захтева и за њих се залагала током рада конгреса.

У предвечерја почетка рада конгреса, такође, британски дипломатски агент у Београду, Хјуберт Џернингам, упозорио је на опасности које су могле настати по Аустро-Угарску и Европу од уједињења југословенских народа у Двојној монархији са Србијом. Захтеви који су долазили из Цариграда и Џернингамова упозорења, присилили су Солзберија да уобличи британски став према питању уједињења југословенских народа. У телеграму Лајарду упућеном 19. јуна, Солзбери је упозорио на добити које ће настати из сарадње Велике Британије и Аустро-Угарске: она ће обезбедити контролу над Бугарском и омогућити остварење аустроугарских планова у Босни и Херцеговини. Окупација ових провинција, тврдио је Солзбери, биће такође у интересу Отоманског Царства, финансијски и војно. Потом је додао: „Тиме ће се такође спречити уједињење две словенске (српске) државе — Србије и Црне Горе — које Порта неће бити довољно снажна да држи одвојене. Ово уједињење могло би да доведе до стварања словенске конфедерације и, на крају, до велике словенске државе која би се пружала од Пирота до Јадранског мора“. Тиме је Солзбери све рекао. Међутим, његово гледиште делили су и други. Два дана касније, сер Аугуст Пеџет, саветник британске амбасаде у Лондону, отишао је и корак даље. Да би се спречило стварање југословенске федерације, тврдио је он, „аустријска окупација Босне и Херцеговине могла се сматрати нужношћу“.

Тиме је британски став у Берлину био потпуно уобличен. Он је био одређен потребом да се заштити Отоманско Царство од даљих потреса, жељом да се спречи територијално ширење Србије и Црне Горе и намером да се онемогући националноослободилачки покрет југословенских народа на Балкану. Очигледно, Солзбери је настојао да спречи даље бујање националних покрета, који су угрожавали стабилност и опстанак Турске; био је уверен да она неће бити у прилици да им се одупре у будућности. Да би се избегла свака непријатност, Солзбери је закључио да је било неопходно да се у Босни и Херцеговини учврсти Аустро-Угарска, која ће помно пратити све што се око ње буде догађало. Тиме је Солзбери признао неуспех Турске као „старатеља европских хришћана“. Сада је улогу старатеља имала да добије католичка Аустро-Угарска. Она је за то била заинтересована, између осталог, и зато да би спречила ширење националних идеја међу својим словенским поданицима. Из наведеног јасно произлази да је Велика Британија подржала одређене политичке промене на Балкану, али је строго водила рачуна да њени интереси не буду доведени у питање.

Након разматрања питања Бугарске, расправљало се, почев од 26. јуна, о територијалним проблемима који су се тицали Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Румуније. Током расправе британски делегати су прихватили захтев турске делегације да се приликом одређивања граница Србије примењују географска и стратегијска начела. У другим питањима заступали су друкчија начела. Сукоб међу њима настао је кад су турски делегати одбацили британски предлог о аустријској окупацији Босне и Херцеговине. Пошто је то доводило у питање раније постигнуте споразуме, Биконсфилд и Солзбери заузели су претећи став, упозоравајући турске делегате да ће њихову земљу препустити својој судбини уколико наставе да одбијају предложено решење за Босну и Херцеговину. На седници одржаној 28. јуна, Солзбери је објаснио да велике силе нису смеле и могле допустити да Босна и Херцеговина припадну Србији и Црној Гори, јер би се тиме створио савез држава који би угрожавао своје суседе. Слично је говорио и Биконсфилд, нагласивши да је неуспех Отоманске империје да умири побуњене провинције угрожавао европски мир, а то се није смело допустити. Није се зауставио на томе, упозоривши присутне: „Ако би конгрес препустио да провинције (Босна и Херцеговина — пр. Д. Ж.) остану у стању у коме су се сада налазиле, то би довело до доминације словенске расе, која није била спремна да праведно поступа са другима“. Његове речи биле су индикативне, а алузија довољно јасна. Прећутно, Србија је означена као претња европском миру и нетолерантна према другим народима. Својим држањем британска делегација је довела до тога да је у ове две провинције једна туђинска власт била замењена другом, што је имало несагледиве последице.

Признавање независности Кнежевине Србије Солзбери је условио прихватањем начела верске равноправности за све који су живели унутар њених граница. Он је такође захтевао да конгрес обавеже Србију да ће поштовати трговинске слободе и да неће уводити царине и друге транзитне дажбине. Залагао се такође да конгрес повуче нове границе Србије и да се тај посао не препусти некој од његових комисија за разграничење; подржао је такође захтев турског делегата Кара-Теодору паше да се Србија обавеже да ће преузети на себе исплату дела отоманског друга сразмерно приходима округа који ће јој припасти. Такав став проистицао је из дела упутства датог британским делегатима да се заштите интереси британских поданика у питању исплате отоманског дуга.

Делегат Србије, Јован Ристић, тачно је уочио британски став и оценио држање њених делегата, као и разлоге за њих. О томе је обавестио кнеза Милана и Јеврема Грујића. Ристић, међутим, није знао да је и захтев за верском толеранцијом потекао од Солзберија. Напоменуо је да су, поред британских делегата, обим будућих граница Србије оспоравали многи. У расправама вођеним 1. јула, британски делегати су иступали против уступања Врања и Преполца Србији; кад су разговори о границама Србије били настављени, 8. јула, британски делегати су се супротставили уступању Трна, Пирота, Врања и Преполца Србији; упорно су подржавали ставове и захтеве турских делегата. Другим речима, отворено су се залагали да Отоманско Царство сачува стратегијски повољне границе према својим балканским суседима. Такав став проистицао је такође из упутстава које је уобличила британска влада. Нема сумње да је он био, бар делимично, условљен и страхом од Србије и Црне Горе. Отоманско Царство очувало је повољне границе захваљујући у великој мери залагањима британске делегације.

С друге стране, британска делегација је настојала да мир на Балкану очува увлачењем Аустро-Угарске у те просторе. Солзбери је то отворено признао: „Убацивање аустријске силе између две независне балканске државе осигурава безбедност против њихове нове агресије ..." Жељу да заштити Турску од већих територијалних губитака потврдио је и лорд Биконсфилд. По повратку у Енглеску, он је у писму краљици Викторији напоменуо да је најбоља потврда да се у томе успело било велико нерасположење које се чуло у Румунији, Србији и Црној Гори.

Убрзо потом, Биконсфилд се 18. јула обратио Дому лордова. Највећи део говора посветио је Босни и Херцеговини, додирујући успут Србију и Црну Гору. Њима је отворено приписао одговорност за све што се догодило у Босни и Херцеговини и на Балкану, нагласивши да су интриге, стални сукоби, одсуство духа јавне одговорности, национална мржња, верска нетрпељивост и политички хаос доминирали на тим просторима. Такво стање захтевало је одлучне кораке. Најважнији међу њима била је одлука да се позове Аустро-Угарска да заведе рад и мир; био је пун хвале за њене способности да постигне тај циљ. Да би умирио туркофилски настројену јавност, упозорио је да присуство Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини није представљало деобу Отоманског Царства, како су тврдили многи. Потврдио је да је британска делегација настојала свим средствима да то спречи у Берлину.

Солзберијева тврда да Србија и Црна Гора нису имале неки већи значај за Велику Британију и да њена делегација није обраћала пажњу на њих постаје, с обзиром на наведено, неодржива, празна фраза. Британска делегација је заправо учинила све што је било у њеној моћи да две државе спута, а њихову афирмацију спречи или умањи.

Посматрана у дужем трајању, британска политика отворила је улазак Аустро-Угарске на Балкан, у Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, убрзала одвајање Србије од Русије и олакшала њено увлачење у сферу политичких и привредних претензија Аустро-Угарске. Тиме је допринела, поред осталог, да се створе предуслови за преврат у Србији у мају 1903. године, анексију Босне и Херцеговине 1908 године и балканске ратове 1912–1913. године. Они су довели до јулске кризе 1914. године и избијања Првог светског рата.

Братство, часопис друштва „Свети Сава“, Београд, 1997. година

На Растку објављено: 2007-02-28
Датум последње измене: 2007-07-31 15:05:34
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује