Dejan Ajdačić

Opisi smrti u narodnim baladama

Razlike u pojavi istog motiva u različitim žanrovima folklorne tradicije proizilaze iz sižejnih i njegovih značenjskih funkcija u određenom žanru. Žanr modeluje predstavljanje i najuniverzalnijih pojava, kao što je smrt. Pitanje je, međutim, kakav je odnos između realnih činjenica i njihovog preobražaja u konkretinim tekstovima. Iako su formule koje opisuju smrt često zajedničke u različitim žanrovima, razložno je pretpostaviti da žanr ipak prenosi svoju oblikotvornu moć na tekstove različitih vrsta. Razrada motiva i njihovo povezivanje sa drugim motivima u sižejni lanac, izbor reči i formulativnih obrazaca u opisivanju smrti predodređeni su žanrovskim oblikovanjem slike sveta. Tako su opisi smrti u epskim pesmama potčinjeni drukčijim narativnim načelima no odgovarajući prikazi u baladama, mitološkim pesmama, tužbalicama. U epici smrt je ishod dvoboja, često oslikana naturalističkim detaljima - probodenim, probijenim džigericama, odsečenim glavama i telesima koje je junak isekao, mestima koje je kuršum probio i sl. Nezavisno od toga ko su sučeljeni borci (mladi junak, osvetnik, zatočnik, ostareli junak i dr.) načini ubijanja i umiranja su isti. Da bi se konkretnije osmotrili opisi smrti u epici valja prikupiti odgovarajuće stihove. U knjizi Urok i nevesta: poetika epske formule Mirjana Detelić među završnim formulama navodi i "formule smrti i sahrane" (to izusti pak dušu ispusti; onde pala do dva nova groba; lepo ukopao; dole leže, gore ne ustade; mrtav pade; trže sablju, odseče mu glavu). Sličan popis "formula smrti" mogao bi da se napravi i za druge pesničke vrste i potom međusobno uporede. U ovoj prilici ukazuje se na opise smrti na osnovu manjeg broja narodnih balada.

Za razliku od junačkih pesama u kojima je smrt predviđeni rizik i neminovni kraj manje veštog junaka, u baladama se smrt spaja sa sudbinom - okončanje života predstavlja kaznu za učinjene grehe, stradanje nevinog zbog karakternih slabosti drugih, ili neizbežnu kob kojom više sile narušavaju prirodni poredak i donose smrt ljudima kojima još nije vreme za umiranje. U baladama su opisi smrti "ublaženiji" nego u epici, ne samo zbog manje surovosti stvarnog umiranja, već i zbog složenije prirode žanra koji je otvoren za suptilnije prelive ljudskih osećanja. U baladama se ređe no u epskim pesmama opisuje sahrana. Sam čin smrti dovoljno je iskazan kao završnica baladnih pesama. Smrt krivo nastradalih ili rastavljenih u pesmi može da se produži prikazivanjem onostrane pravde - božanskom čudu ili čudesnim preplitanjem bilja nad grobovima.

Postoji nekoliko tipova formula u opisivanju smrti koje su zasnovane na različitim idejama: ispuštanje, predavanje duše/razdeljivanje s dušom, padanje (najčešće na crnu zemlju ili zelenu travu) ili neustajanje, prepuklo srce. Relativno retko se pojavljuju stihovi sa rečima: počinu (počinu Jane ranjena, Krnjević Antologija narodnih balada: 85), umre, umori (pak je Đurđa umorila, Verković, 6), poginu. U nekim mitološkim baladama se sreću epske formule kada se opisuje smrt od juda i (samo)vila (ustreli i sl.). U drugim mitološkim baladama se ne opisuje sam čin umiranja, ali se u kontekstu postupaka demona - grabljenje, uzimanje, (h)fatanje, ispijanje krvi ili jedenje srca - podrazumeva upravo to značenje. Smrti utapanjem, vešanjem, (samo)ubistvo ubojnim predmetima mogu biti opisane kao radnje i bez dodatnog potvrđivanja samo prestanka života.

Predstave masovnih smrti sreću se u pesmama o epidemijama, kao i pesmama o vili koja zida grad od kostiju, čumi, moriji, vihoru i drugim demonima. U pesmama o epidemijama ističe se brzina i broj žrtava. U mitološkim baladama najčešće žrtve su neudate devojke, neženjeni momci i deca kao bića graničnih uzrasnih i socijalnih funkcija.

Povezivanje dve smrti proizilazi iz predstavljanja sudbinske vezanosti momka i devojke, zaručnika i zaručnice, ili dva brata. Smrt drage ili dragog ne može da prežali osoba koja je izgubila predmet svoje ljubavi. U pesmi Ženidba Milića barjaktara urečena mlada se spusti na zemlju, a posle smrti LJeposave u gori, umire i Milić u svome domu. U varijantama pesme Smrt Omera i Merime o majci koja ženi sina nevoljenom devojkom, narodni pesnik prikazuje prvo smrt mladića, a potom i smrt voljene devojke: To izusti, pa i dušu pusti; Mrtva Mera crnoj zemlji pala (Vuk I, 343, stih 44, 89). Formula To izusti, pa i dušu pusti javlja se i u drugim prilikama kada umirući ostavlja poruku - želju o načinu sahrane, ispoved grešnika ili iskaz nevino stradalog, oproštaj, zavet i dr.

U baladama o bratoubistvu samoubistvo ubice često proizilazi iz zakasnele spoznaje o učinjenom grehu. Ovde umirući brat izgovara predsmrtne reči i savetuje ubicu kako da prikrije svoj čin, dok je ovaj nem, do kraja u vlasti silovitih postupaka. U varijantama ove pesme iz Vukove druge knjige krvnik se vraća na mesto zločina, na kome nema ni vranca, ni đevojke koju je on hteo da uzme, a vidi da je bratu duša ispanula, pa Od pojasa handžar povadio, Njime svoje srce prekosio. (Vuk II, 11), a u drugoj brat potrže nože Te udara sebe u srdašce, Mrtav pade pokraj braca svoga (Vuk II, 16).

Istovremena smrt majke i sestre od prevelikog bola predstavljena je u pesmi Braća i sestre po povratku sestre nadaleko udate u dom u kome su joj sva braća umrla:

Rukama se bjelim zagrliše,
Obje mrtve na zemlju padoše. (Vuk II, 9)

Nehotična i namerna ljudska sagrešenja u odnosu prema drugima, bezdušnost i pakost koja seže do zločina, dovode do smrti nevinih i odveć osetljivih i posvećenih. U narodnim baladama to su u najvećem broju slučajeva žene. Usmeni pesnik uvodi formulu kojom opisuje smrt uokviravajući je psihološkim detaljima priličnim za konkretnu radnju i predstavljene likove. Majka ne može da izdrži žalost za ćerkom od koje je nasilno odvojena (od jada joj srce prepuknulo, mrtva pala na zemljicu crnu, Krnjević: 101). Prekost age u baladi Hasanaginica pojačava emocionalni pritisak oterane žene, te posle grube i nezasnovane zamerke, izrečene pred decom - da nije dobra majka, Hasanaginica umire:

Bjelim licem u zemlju udrila
Uput se je s dušom rastavila
Od žalosti gledajući sirote.

U pesmama o nepomirljivom nastojanju majke i ćerke da sebi zadrže svatovski dar dolazi do kobne sudbine u kojoj ćerka strada. U pesmi Zaručnica Laze Radanovića mladu stiže majčina kletva, ona svatovima daje po kitu bosiljka, zaručniku košulju i posle opraštaja izdahne: To izusti, pa dušicu pusti (Vuk II, 7, stih 140).

U baladnim pesmama o smrti nepravedno oklevetanih zaova njihovu pravednost potvrđuje crkva koja se čudesno pojavi na mestu pogibije.

Kršenje tabua izaziva kaznu viših sila - demona, Boga, sudbine, svetaca. U mitološkim baladama ljudi izazivaju smrt kršeći neka magijska pravila: kreću se u prostoru demona u zabranjeno vreme (npr. noću, na vilinskim mestima, mućenje vilinskog izvora), izgovaraju zabranjene reči, neodgovarajući postupci prema samrtniku ili pokojniku, i sl. (Koceva BF 1975, 2: 50-62.)

U narativnoj strukturi narodnih pesama u kojima se motiv smrti javlja samo u realnom svetu, smrt najčešće predstavlja i kraj sižea. U epici se radnja okončava stradanjem junaka na megdanu, dok u baladama i baladnim pesmama smrt donose sudbina, ljudska nepravda ili više sile. U motivaciji radnje pevač psihološki, mitski ili magijski opravdava razvoj radnje, postupke junaka i ishod narativnog toka.

Kletva kao način sprečavanja greha ili Božja kazna za kršenje osnovnih moralnih zakona često je vezana za čudo - okamenjivanje, pretvaranje u jezero, trnje, neki neljudski lik. Sam preobražaj grešnika u životinjsko obličje predstavlja metaforu smrti, prestanak ljudskog postojanja. Postoji bitna razlika između mesta i značenja motiva smrti u pesmama u kojima postoje onostrana zbivanja (nemogućnost da grešnik umre, prelazak živih u svet mrtvih ili dolazak mrtvih preko granice u svet živih). Smrt kao spas predstavlja se u pesmama o velikom grešniku koji je kudio devojke, razbijao crkve, obljubljivao kume, ponižavao roditelje, ubijao kaluđere. Njemu kroz kosti niče trava, meso mu otpada od kostiju, ne primaju ga ni zemlja ni voda. Duka Senković umre posle ispovesti starcu igumanu Duka o svojim teškim gresima, ali se formuli o ispuštanju duše dodaje pridev koji određuje odnos narodnog pevača i celog kolektiva prema njegovim nedelima: to izusti pasku dušu pusti (Erlangenski rukopis, 190).

Smrt se grešniku ukazuje kao spas od višegodišnjeg mučenja u nemogućnosti da se počine i stupi u svet mrtvih. Često se u ovim pesmama kao trenutak smrti kao spasa određuje trenutak ostvarenja nečeg nemogućeg, ali grešnik, na kraju krajeva umre.

Tek ocrtani motivski krugovi i navedene formule u opisu smrti u narodnim baladama upućuju na sistematično ispitivanje žanrovsko-poetičkih, formulativnih, folklorističkih i etnolingvističkih problema. Relevantnost zaključaka bila bi u jednom takvom istraživanju veća ukoliko bi se korpus tekstova proširio i na folklornu građu drugih naroda, a opisi smrti u baladama uporedili sa opisima u drugim žanrovima.