Милета Продановић (Дејан Ајдачић)

Сагледати панораму целог региона… (интервју)

Интервју је наручио украјински интернет портал ЛитАкцент. Разговор је објављен на украјинском језику 2.09.2013. - Мілета Проданович: “Побачити панораму всього регіону”

Током студија сликарства дружио сам се са Немањом Митровићем, он је тада већ имао своју прву књигу "Сан рата" и био је заиста нека врста принца српске прозе. То време, осамдесете, нису обележиле само промене у књижевном и ликовном пољу – била је то једна врста перманентне егзалтације обележене рокенролом, интензивним друштвеним животом. Уосталом, ту сам атмосферу покушао да забележим у роману "Врт у Венецији" насталом знатно касније, када је тај дух Београда заменио сасвим други, ратни и депресивни. Почетком осамдесетих сам упознао и друге писце те генерације – оно што је тада објављивано у кругу такозване "младе српске прозе" препознато је као реакција на тада доминантни хоризонт "стварносне прозе" који су чинили етаблирани писци, уредници у великим државним издавачким кућама. Та дела која су говорила углавном о маргини а писали су их људи далеко од маргине, добро утемељени у својим социјалистичким синекурама – напросто нам нису била блиска. Читали смо Борхеса, Булгакова, нешто касније преведен је и Хармс... истурено оделење наших школа била је Кинотека, једна од најбогатијих у Европи... То време је, ето, и време када сам, полако, ушао и на књижевну сцену и морам рећи да смо се и читали генерацијски – рани Басара, рани Албахари, Пантић, Петковић... И тек понешто изван тог круга. Тако да је за мене тај период означен пре свега тим писцима. Старији писци нису обраћали много пажње на нас... Касније су дошли и други, млађи и ја сам се увек трудио да не поновим ту врсту односа коју смо ми имали кад смо били млади, то арогантно ниподаштавање, непримећивање...

Искрено речено, ја нисам бирао да се појавим у то време. Напросто, испало је да сам стасао у време када је један модел, модернистички, толико присутан не само широм света него и у земљи у којој сам живео, у доброј мери истрошио многе од својих премиса. Ту подједнако мислим на књижевност и визуелне уметности. Као ликовни уметник припадао сам генерацији која је почела да излаже око 1980. године и која је, после дуготрајне доминације концептуалне уметности донела повратак сликарства, експресивног израза али и извесне слојевитости дела. Управо је та слојевитост, та потреба да се дело постави на начин који ће омогућити више паралелних читања, оно што повезује мој рад у области визуелних медија и оно што пишем и објављујем. Тек много касније, на позадини ратова, када је самозвани отац нације, писац Добрица Ћосић, лажни дисидент и високи функционер прво Титовог, а потом и Милошевићевог режима, осетио да будућност неће дати прелазну оцену нити његовој књижевности нити његовом политичком ангажману, уприличена је некаква дискусија или полемика "постмодернисти versus национални писци". То су, мање више, организовали људи из широке мреже његових чауша и све то скупа није имало никакву вредност. За људе са једне стране, истински релевантне писце средње генерације, те су полемике биле окончане десетак година раније, и то у области теорије. Круг око Ћосића све је превео у домен дневне политике и замислио је да том за њих очито пежоративном квалификацијом – постмодернисти – заправо дисквалификује цео дискурс који у српску књижевност уводи хоризонте светских кретања... Најсмешнија ми је била једна од дисквалификација, она да смо ми "мондијалисти", ма шта то значило. Срећом, и та бизарна епизода је део далеке прошлости. Ипак, за све ове године нисам чуо ниједну дефиницију која "постмодернизам" недвосмислено поетички одређује. Када све саберем и одузмем видим је као одређење неког дифузног стања које мени прија. Незгоде почињу када се то одређење почне примењивати на политику, економију, што људи често чине... Али, у контексту онога што радим то ме одређење не вређа... Увек се сетим једне моје тетке која је на питање да ли је "госпођа" или "другарица" одговарала – зови ме лонче, ако хоћеш, само ме немој полупати.

Траума која је дуго трајала не може се заобићи. Отуда је чак и у оним књигама које наизглед говоре о сасвим другим, давним временима рат итекако присутан. Чак и Албахари, који је своју целокупну поетику изградио на приватности, камерној атмосфери и веома краткој форми у својим новијим радовима укључује тај ратни хоризонт, тачније, атмосферу и амбијент иза кулиса рата. Моја је теза да су ратови за југословенско наслеђе барем једним делом проистекли из дубинске неспремности људи да се упусте у транзицију, да промене свој живот, да преузму одговорност... социјализам је многе уљуљкао а онда су људи из номенклатуре који су се преко ноћи трансформисали из тврдокорних комуниста у тврдокорне националисте искористили ту неодлучност широких слојева становништва, хипнотисали их обећањима да ће све остати исто... Тако да, барем у Србији, транзиција касни. И она је, наравно, једна од веома присутних тема.

Више од петнаест година сам један од чланова жирија за доделу књижевне стипендије из фонда "Борислав Пекић". То је заправо врло специфична награда, једина те врсте у Србији и додељује се за књижевно дело у настајању. У почетку је она подразумевала једногодишње месечне стипендије које су омогућавале писцу да током тог периода не мора да брине за егзистенцију. Касније је, када се економска ситуација у друштву погоршала, та стипендија постала једнократна па се заправо по карактеру приближила награди. Било како било, то признање додељује се млађим ауторима и, како рекох, за синопсис књиге и, независно од финансијске димензије која је, како рекох, опадала – то се признање профилисало као једна од најважнијих награда писцима млађих генерација. Нема тог истински релевантног српског писца који је није добио – од Басаре до најмлађих, Срђана Срдића, Срђана Тешина, Саше Илића, Игора Маројевића, Боривоја Адашевића, Миће Вујичића, Бојана Бабића... Мада то нигде у пропозицијама није написано, подразумева се да то није награда за ауторе прве књиге, већ да се она додељује онима који су првим објављеним делима дали довољно доказа да предложени синопсис могу преточити у озбиљно дело. Ето, могу да кажем да кроз праћење предлога за ту награду пратим продукцију млађе књижевности. И имена која сам набројао, уз још неколико других, су заправо она од којих и даље очекујем добру прозу. Наравно, и од Басаре који је по свом писању и духовитости несумњиво један од најмлађих српских писаца...

Тачно је да постоји велика продукција која се дотиче тог времена. Природно је да егзистенцијални оквир, поготово тако трауматичан, буде истовремено и тематски оквир. Али, као што сте и рекли, велики део те продукције нема истинску књижевну вредност. Ја сам можда сувише "унутра" и мој одговор би нужно био субјективан. Мислим да још није касно да се начини некаква антологија свега што се објављивало током деведесетих година, постоје одличне приче објављиване у периодици које би могле лако да буду заборављене, а на њихова места ће, као и увек доћи дела накнадне памети, дела аутора који су се пробудили тек када је све било готово... Нама је све време, током владавине брачног пара Милошевић, понављано да "Србија није у рату", што је, наравно, била чиста лаж. Једино је тачно да се рат, све до 1999. године није дешавао на територији Србије. Ми смо имали такозване "викенд-ратнике", добровољце који су одлазили у суседне земље где су почињени ужасни злочини. Оно што се често превиђа јесте да су иза тих злочина често стајале Милошевићеве тајне службе које су, опет, у позадини савршено сарађивале са тајним службама осталих националистичких вођа, оних са којима се ратовало. Тако да су сви ти ратови у суштини један прљави галиматијас. У самој Србији нема много књижевних дела која се суочавају са самим ратним дешавањима, више је оних у којима се огледа суморна атмосфера на позадини рата. Али и то је добра платформа за достизање неких од универзалних вредности, а најбоља дела их свакако достижу.

Па можда би се, помало злобно, могло рећи да су године које су непосредно за нама донеле такозвану "водитељску књижевност". Велики број лепих и младих жена које пред телевизијским камерама ћаскају са такозваним "јавним личностима" наједном је себе препознао као писце и та је продукција преплавила тржиште. Ја, нажалост, немам увид ни у њихов телевизијски опус а још мање оно што се појављује у облику књиге – али видим да су тиражи невероватно велики, чак и за параметре некадашњег југословенског тржишта. Тачно је да и изван ове "турбо-књижевности" постоји веома обимна уметничка продукција. Али, мој је утисак, да је цео хоризонт скренуо према традиционалном. Жирији награђују конвенционална, предвидљива дела, понекад се овенча претенциозност... кич... Чак и у делима која су сјајна, ангажована, преовлађује традиционална линеарна нарација, као да се писци боје да би експеримент или било које захтевније читање отерати и оне малобројне читаоце. Добар пример за то је изузетан роман Сретена Угричића "Незнаном јунаку". То је књига која дубински промишља судбину Србије, једна пре свега патриотска књига коју су неписмена јавност и малициозна критика етикетирале као "антисрпску". Читање те књиге захтева и одређени напор – и то је био први разлог за њено гурање у страну.

Чудна хрестоматија Боре Ћосића названа "Миxед медиа" је за мене, тада студента ликовних уметности, била право откриће. Захваљујући њој упознао сам чудесни свет неоавангардне асоцијације "Флуксус" и низ бизарних ликова на граници циркуса и уметности, разне перформере, уклете урбане песнике... Ако бисмо потражили успешне примере споја књижевности и ликовних уметности бојим се да би то захтевало повратак у још даљу прошлост, све до времена Тодора Манојловића и Растка Петровића. Писци често у делима ликовних уметности траже (и хвале!) оно што је њима блиско, а то је некакав наративни садржај. А визуелне уметности, данас, чини се, језички још разгранатије него књижевност, одавно су кренуле другим током. Хвалећи есеје о сликарству једног доброг песника старије генерације, углавном све везане за сликаре који су врло, врло традиционалистички један млади критичар похвалио је аутора тако што је рекао да се он није освртао на те "непроверене новотарије Марсела Дишана". То би било као када би неко рекао да је неки писац изузетан јер је остао имун на новотарије Џојса, Кафке или Бекета. У часу када је то написала та млада усијана глава било је тачно сто година од часа када је Дишан изложио свој чувени "Акт који силази низ степенице". Са друге стране младим кустосима и историчарима уметности познавање књижевности није јача страна, тако да озбиљна укрштања те две сфере мојих интересовања заправо и не очекујем.

Деценија пре распада Југославије била је време интензивних контаката Београда пре свега са Загребом и Љубљаном, касније и са другим центрима тадашње земље. Ја сам у то време много више био на ликовној сцени, током осамдесетих година објавио сам само две књиге и заиста сам веровао да је књижевност за мене само једна авантура, додуше веома пријатна, креативна... Тек касније, када су ти контакти прекинути ја сам некако свео рачун и испало је да сам много више излагао у западним републикама него у Србији. У крајњој линији за излагање на Венецијанском бијеналу изабрао ме је словеначки селектор а не српски... Ни у време највећих ратних сукоба нисам сумњао да ће се контакти са тада зараћеним странама обновити – једино нисам знао како ће то ићи. Спадао сам у малобројне људе који никад, заправо, нису сасвим прекинули контакте – не, наравно, са свим "предратним" колегама. Са некима се и прекинуло. У Србији је мали број заиста релевантних писаца и ликовних уметника заиграо на музику Милошевићеве пропаганде, њега је подржавао углавном други и трећи ешалон. Ево, не могу да се сетим баш ниједног озбиљног ствараоца који се ту сврстао. Али у другим срединама није било баш тако. Туђмана су, у Хрватској, подржавали многи релевантни уметници. Постојале су и уметничке војне јединице. Угледни вајар, тада седамдесетогодишњак а сада академик имао је рад на којем је писало "Срби лажу – то им је од Бога". Такве изливе у мојој средини имали су само народни певачи, они што певају по кафанама и којима је тај патриотски ангажман помогао да се домогну телевизије. Е, сад... тај период пролази, понешто се и заборави, људи почињу да примећују да говоримо заправо исти језик, почиње и некаква размена. Постоји код нас и она изрека да петао који први кукурикне обично заврши у супи – тако би се можда могло процењивати и моје објављивање књиге у Загребу. Била је то књига "Ово би могао бити Ваш срећан дан" која је добила регионалну награду у Хрватској, па је отуд и објављена тамо. Пре мене су у тој едицији објављени Арсенијевић и Албахари, ја сам, дакле, био трећи. А, опет, на промоцију, 2000. године, није дошло много људи – после су сви рекли да је то било "сувише рано" – данас би вероватно све било другачије. У српској средини присутна су многа значајна имена хрватске књижевности, књиге појединих аутора објављују се редовно. И то је добро. У супротном правцу нешто мање. Постоје и регионални фестивали, гостовања... Једна од најзначајнијих копчи је часопис "Сарајевске свеске" – ту је заиста могуће сагледати панораму целог региона. Колико је заиста српска књижевност присутна у другим центрима некадашње Југославије – тешко могу да проценим. До мене су, посредно и неформално, стигли неки гласови да је мој роман "Ултрамарин" добро примљен у Сарајеву, можда је то потекло из ликовних кругова, можда је за то заслужан обиман и врло надахнут приказ Твртка Куленовића у "Сарајевским свескама". Контаката, дакле, има и биће их, али тешко могу да замислим да ће они икада имати обим и значај који су имали у периодима две Југославије – напросто због тога што све те средине, чини ми се, имају све мање контаката и са сопственим књижевностима...

Тешко је рећи да ли у Србији уопште постоји јавна слика о сопственој књижевности. Пре би се могло рећи да се оно што би се могло уврстити у релевантну књижевну продукцију опстаје у некаквом резервату. А да све то буде тужније и у том малом резервату људи се гложе, свађају, разврставају по идеолошким параметрима. Начини на које се поједино дело српске књижевности појављује у преводу често су подложни разним врстама случајности. Ипак, оно што се преводи јесте неспорно квалитетнији део продукције. Проблем је што та дела настају у одређеној средини, реферирају се на текуће муке и проблеме, који у суштини мало занимају просечног читаоца у иностранству. Све је то за њих сувише компликовано, ти ратови у којима се не зна ни ко кога напада, ни зашто, све те лоповске транзиције... Највише шансе за успех имала би дела која подилазе стереотипима о Балкану и Балканцима. На пример – сви Балканци су крволочни, ирационални, то је место где су живели Дракула и њему сродна бића, један Србин је убио финог и намирисаног надвојводу и проузроковао највећу кланицу у дотадашњој историји, Срби своје краљеве избацују кроз прозор... Таква је дела напросто тешко замислити у локалној средини, осим као високо ироничну игру. А просечан читалац, рецимо на Западу слабо разуме иронију и ту се круг затвара...

Не знам... Тешко је продрети у психологију просечног читаоца. Велике издавачке куће то могу искористити као део свог агресивног маркетинга... Али истина је и да се највише продају дела која никада неће бити преведена.

Особе које уједињују две каријере, уредничку и књижевничку, могу лако доћи у опасност да свој избор учине субјективним, да поједноставим... сродним сопственим поетичким опредељењима. Опет, они професори који немају сопствене књижевне амбиције (или их добро крију) а раде и као уредници, опседнути су бригом за такозвани "канон". Откако знам за себе знам и за те најпре асистенте а сада већ професоре који у мермер клешу поједина имена савременика. На њихову жалост, време обично поремети те изборе. Иако немам грамофон још увек имам грамофонску плочу на којој су утиснути разговори са Црњанским, они из времена када се вратио у земљу. Између осталог он цитира и једну народну изреку, да се "вуку се тек мртвом реп мери"... тако да су ти заноси академских уредника врло проблематични. Још горе од тога је што се полако помаља сасвим нова категорија уредника, потенцијално разорнија од поменуте две. А то су уредници-трговци... Удружени са транзиционим хаосом накарадно комерцијализованог друштва они лако могу докусурити и оно мало пристојне књижевности која је преостала...

Међу тих неколико, како рекосте, "високо профилисаних издавача" нашла се, нажалост и кућа у којој сам и ја објављивао, "Стубови културе". Моћни издавачи не морају нужно бити по укусу свих писаца, неко се напросто боље осећа код мањег и посвећенијег издавача. Уосталом, деведесете године у Србији обележило је присуство једне моћне издавачке куће која је заправо била компатибилна са тадашњим криминалним клановима, била је, у великој мери прожета са тим мафијашким круговима, објављивала је и књиге полулуде Милошевићеве жене за којом је, узгред речено, расписана потерница и која је своју "сигурну кућу" нашла у Москви... Тај издавач, "Народна књига" у једном тренутку окупио је и неке од најважнијих писаца, обећавајући високе хонораре, али онда је све то преко ноћи нестало, распрснуло се попут чувених пирамидалних штедионица из времена хиперинфлације. Суочени са тим историјским примером разумни писци приступају новонасталим издавачким гигантима са извесном дозом опреза. Са једне стране је пријатно имати наглашену рекламу и велике тираже, слике на билбордима, а са друге је мало непријатно седети на истој књижевној вечери са водитељком која се размеће мудростима прилагођеним собарицама и фризеркама и објашњава вам смисао живота... Озбиљна књижевна критика одумрла је са одумирањем озбиљних књижевних часописа. Данас се озбиљне анализе књижевних дела из новије продукције могу наћи још једино на ретким порталима, у електронском облику. Захтеви уредника оних ретких тиражних новина које још увек имају културну рубрику су често да "то буде сведено на највише три пасуса или десет реченица... да обавезно има бројчану оцену...". Чак је и недељник НИН који деценијама додељује најпрестижнију награду за роман доживео "убрзање" и подлегао тим захтевима. Али то се, наравно, није одразило на повећање тиража тог недељника, напротив...

P.s. Српски писац је представљен кратком биографском белешком коју дајемо у преводу: Милета Продановић је српски књижевник, песник и уметник. Професор је Академије ликовних уметности у Београду. Аутор романа: "Вечера код Свете Аполоније" (1983), “Нови Клини” (1989), Пас пребијене кичме (1993), "Плеши чудовиште на моју нежну музику"(1996), "Црвена марама сва од свиле" (1999), "Ово би могао бити ваш срећан дан" (2000), "Врт у Венецији" (2002), "Елиша у земљи светих шарана" (2003), "Колекција" (2006); збирки новела "Путoписи по сликама и етикетама" (1993) “Небеска опера” (1995); поетске збирке "Мијазма" (1994); есеја "Око на путу"(2000), "Старији и лепши Београд" (2001). Добитник је награде Bulgarica за најлепшу књигу на подручју бивше Југославије (2000), награде града Београда за најлепшу књигу (2002) и др.