Олена Концевич

Читајући Србију : Екскурзија у далеко и блиско

Широм света постаје све популарније „штиво за приградски превоз“. Србија није изузетак, овде такође цвета лака књижевност. Сви купују књиге топ-модела, који издају мемоаре у 27. години, ТВ водитељки које у пуној борбеној налицканости, са великом помпом деле аутографе са псићима у ручним торбицама. Књижевници и поклоници лепе књижевности то презиру. А ја сам, лутајући лавиринтима сајма књига, коjи се сваке године одражава у Београду, силом држећи руке у џеповима да не извучем из торбе новчаник и не купим све што видим, помислила да је „лакој“ књижевности за домаћице тешко да се појави, тамо где нема праве, озбиљне и вредне књижевности, а то што она није тако озбиљна, не чини је мање вредном.

Српска омладина на питање шта се може и шта ваља читати говори, између осталог – Достојевског. То, наравно, није Иван Франко, али вектор је наш – постсовјетски. Кад поставиш исто питање украјинским студентима, они често називају Милорада Павића. Често и не знају да је Србин, и често се сва информација о првом преседнику Удружења украјинско-српског приjaтељства у њиховој свести своди на једину књигу, коју су они нашли у универзитетској библиотеци. Ипак ови подаци сведоче да је мостић постављен и да се одвија процес интелектуалне размене између две културе. Има књижевности са дугом историјом и моћним књижевним капацитетом, по којима књижевници и критичари чепркају столећима, проналазећи увек нове црте тамошњег књижевног брилијанта. Има и мање истражених књижевности, које су, по мом субјективном мишљењу, знатно интересантније. Уместо уместо да се по стоти пут пише о сонетима Шекспира , несумњиво генија, али генија који би одавно морао да почива у миру, док га дефинитивно нису претворили у најмљено пискарало, може се писати и треба знати о малобројнима познатим, сумњивим, противречним ауторима светских књижевности. За украјинског читаоца таква „мање истражена“ књижевност јесте српска књижевност, упркос томе што новопреведена дела са српског настављају да се појављају у књижарама.

О књижевности Србије се може пуно причати и писати, будући да је књижевност сама по себи богата, чак и ако се одвоjи “чисто српска” књижевност од те вишенационалне књижевности, коју је Балкан имао вековима, откад је Захарије Орфелин објавио први часопис „Славеносербски магазин” ,Петар Петровић Његош написао своју јуначку поему Горски вијенац. Мој скромни задатак је само да отворим некакавпрозор, кроз који би се могло барем крајичком ока погледати контекст савремене српске прозе, упознати се нове личности, али и поздравити стари познаници.

Иво Андрић. Све оно ново је, заправо, оно незаборављено старо. Враћа се у моду оно заслужено и народно, међу којима је добитник Нобелове награде Иво Андрић, у првим редовима. Пореклом из Босне, себе је сматрао Хрватом, а писао је на српском. Изванредан дипломата, аутор низа приповедака и романа, међу којима су најпознатији На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Проклета авлија, бројних есеја и научних радова, песник... Тешко је преценити Андрићев допринос култури. Не додељује се узалуд Андрићева награда српским ауторима за најбољу приповетку већ више од 35 година.

Милорад Павић. „Наше све“ српске књижевности. Без ироније и претеривања, по својој вољи или против ње, али Милорад Павић могао би да постане визит-карта српске књижевности и културе објавивши само свој култни Хазарски речник. Meђутим, превазишао је сва очекивања публике, оставивши иза себе десетине књига, од којих је свака хипертекстуално ремек-дело. Како je рекао сам Павић: “До 1984. био сам најмање читан писац у својој земљи, а од те године, за редом, најчитанији. Талас „павићеманије“ је дошао и на украјинске просторе - Страшне љубавне приче, Последња љубав у Цариграду, Звездани плашт, и самХазарски речник објављени су у издавачким кућама „Фолио“ и „Класика“. Стручњак за сањарије, неуморан експериментатор, један од зачетника српског постмодернизма, Милорад Павић, поставши популаран у 60, доказао је да за моду добре књижевности не постоји узраст, она је универзална.

Момо Капор. Ако нисте никад били у Београду, али хтели бисте да се тамо нађете, добро ће вам доћи овај аутор. Странице његових књига су проткане Србијом и Србима, а највише Београдом, у којем сликар по струци, који је обишао цели свет, пишући романе- запажања и приповетке-утиске, проживео цели живот. Пореклом Сарајлија, Капор пише у стилу џинс-прозе, која, међутим, нема ништа заједничко са новинарском наруџбином. То је проза о обичним људима у фармеркама, које немају толико новца да се облаче у елегантна скупа одела“. О опусу Капора – а то ни мало, ни пуно око 40 књига, чланака и есеја, наћи ће се мало научних радова и чланака књижевника, јер су га критичари сматрали „неозбиљним“ писцем. То није сметало Капору да буде идол милиона читалаца из Србије и многих других земаља, на чије језике су била преведена његова дела. На украјински је преведен његов чувени роман Фолиранти, објављен у „Класици“. И до дана данашњег један је од најчитанијих аутора у Србији. Лаган, ироничан језик Моме Капора, са игром речи и жаргоном изазива право филолошко уживање. И мада се током године, које одвајају читаоца од описаног Београда осамдесетих-деведесетих пуно променило, његова суштина „небо и људи“ остала је непромењена, као да је Момо Капор писао о њој баш јуче, седећи у ресторану „Коларац“ у Кнез-Михаиловој.

Светислав Басара. „После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац.” - писао је о првој књизи која је донела славу Светиславу Басари, Давид Албахари, српски романиста, мајстор херметичне прозе. Књиге ерудите и колумнисте новина “Данас” – Бумеранг, Дневник Марте Коен, Успон и пад Паркинсонове болести, Фундаментализам дебилитета преведене су на различите језике. Ове године Светислав Басара је представио нови роман Дуговечност, са размишљањима и њему својственом хиперболичношћу о Савременој Србији и њеном месту на карти света, стављајући сопствене мисли у уста свог суграђанина чувара мајмуна у франкфуртском зоолошком врту. Интелектуална са једва скривеном неретко горком иронијом, Басарина интелектуална проза са једва скривеном, неретко горком, иронијом с правом се сматра једним од најбољих примера модерне српске прозе. И без проблема могуће је назвати Басару живим класиком, да није сам сматрао да су људи који се сматрају класицима било које књижевности, најчешће имбецили. А још већи су имбецили они који их проглашавају класицима.

Горан Петровић. Милорад Павић, вроватно, није узалуд написао предговор првом роману Горан Петровића. Атлас описан небом – од свих његових романа овај „греши“ поигравањима с хипертекстом највише. Према речима критичара Максима Туле, „овде ћете наћи експерименте са формом, необичне ликове, метафоре, парадоксе, амалгам реалности и чаробне бајке. Овде постоје огледала која показују прошлост, садашњост и будућност које разликују истину од лажи, и штикле направљене од месечине“. Аутор романа Опсада цркве Светог Спаса,, збирки приповедака Острво и околне приче (у украјинском переводу је објављена у “Фолио”), Све што знам о времену, Ближњи, Горан Петровић је признат мајстор прозе и један од најчитанијих српских писаца.

Звонко Карановић. Али каква би то српска књижевност била без андерграунда? И какав би то био андерграунд без Звонка Карановића. Већ око 20 година он је очито најсјајнији аутор-бунтовник Србије, чија се непокорност и изазов систему огледају не само у његовом стваралаштву, збиркама поезије (изабрана дела су у Украјини објављена у “ВК АРС” под називом Барабани і струни, магістраль і ніч), и култноj на Балкану прозној трилогији Дневник дезертера (роман Четири зида и град објављен је у издавачкој кући “Факт”), већ и у животном стилу самог аутора, који се одавно зауставио на позиву „слободног сликара“. Како је рекао критичар Владимир Арсенић, “Ако је неко увео америчку бит поезију и немачки нови субјективизам у овдашњу поезију, онда је то дефинитивно био овај песник”. У својој најновијој збирци Звонко Карановић је направио експеримент са формом која у савременој књижевноси Србије постоји у јако ретким изузецима или уопштене постоје . “Месечари на излету” је поезија у прози, блистави пример класичног стваралаштва Звонка Карановића, продирања у најдубље слојеве душа људи, који се боравећи поред нас, истовремено налазе у невидљивој емиграцији унутар самог себе.

Игор Маројевић. Један од прозних писаца млађе генерације, чији су романи стално на челу топ листа српских бестселера. Аутор засад недовршеног петокњижја “Етнофикција” ”, три књиге од којег – Жега, Шнит и најновији Мајчина рука, већ су угледале светлост дана. Неко време је живео у Шпанији и Каталонији, објавио је своју драму Трагачи на каталонском. Према мотивима његових дела “Бар сам свој човек” и “Двадесет и четири зида” постављена су два позоришна комада. Колумниста новине “Политика” активни блогер, политички посматрач, његови политички есеји објављени су у једној збирци “Кроз главу”. Тематика прозе Маројевића је једноставна и тешка истовремено, доступна је свакоме, јер прича о свакодневним стварима и нагони на размишљање, будући да се не тиче тривијалних, већ компликованих проблема. Приповетка “Рат за част Моане Поци” била је објављена у електронској варијанти часописа “Потяг 76. Балканський експрес” на украјинском језику.

Зоран Стефановић. Представник српске фантастичне групе, чији је опус претстављен у домену позоришта, стрипова и прозе (“Преко Дрине, са искром у оку”, “Време буке и беса”), те у документарним филмовима (серија “Јанусово лице историје”, филмове “Животи Косте Хакмана” и “Музика тишине”). Оснивач неколико међународних културних мрежа, посебно украјинско-српске мреже „Пројекат Растко“. Његове позоришне драме и романи су преведени на многе језике света. Зоран Стефановић је познати српски активиста европских културних пројеката и присталица слободних знања као темеља цивилизованог друштва.

Љубица Арсић. Женска проза може да садржи и још нешто поред Армани крпица и ветра у глави. Лако је уверити се у то. Треба прочитати било који роман београдске списатељке Љубице Арсић или било коју од њених збирки приповедака Зона сумрака, Ципеле бувине боје, Само за заводнице, Мацо, да`л ме волиш?, од којих је најновија „All inclusive” објављена ове године. “Није тачно да је жена рупа, како мисле многи. Жена је мека и порозна ствар, сунђер који упија сву беду и ништавило овог света, укљућујући и сопствену глупост да у апотеци не купи дијафрагму или бар неку спермицидну, контрацептивну пасту”, – то је теза њеног стваралаштва. Слободоумна, женствена, чак и помало шокантна у својој отворености. Арсић пише интимну прозу, али не ону на коју смо већином навикли. Њена проза је дубља, суздржанија, пуна сложених мисли и наговештаја, које ретко леже на површини чак и код најлакомисленијих плавуша. Приповетка Љубице Арсић “Тиграстија од тигра” из истоимене збирке била је штампана у украјинском часопису “Потяг 76. Балканський експрес”.

Горан Скробоња. Може се сматрати оцем српске научне фантастике и локалним Стивеном Кингом. Писац фантастике, аутор и приређивач низа тематских антологија српске модерне фантастике и мистике, те утемељивач прве у Србији специјализоване издавачке куће „Кошмар“. Аутор романа Војници Корота, Човек, који је убио Теслу, збирки Од шапата до вриска, Шилом у чело, Тихи градови. Преводилац светски познатих писаца хорора : Дена Симонса, Ијана Мекдоналда, Џејмса Херберта, Кима Њумена. O најновијем роману Скорбонње Накот Илиja Бакић је рекао : “Хорор се одбацује као безвредни масовни продукт паралитературе. Појава романа Накот, који носи све одлике модерног хорора, значајна са становишта доказивања да у српској књижевности постоје аутори који имају оваква тематска интересовања; такође је и као очити доказ да се таква интересовања могу преточити у квалитетна дела”.

Један мој познаник је рекао да не чита српске ауторе, када му долазе до руку. “Шта добро могу да напишу у земљи где су тако често ратови?” објаснио је своју незаинтересованост. Морам да кажем да рат у овом случају оставља исти одраз као што сваки дан остављају траг у људској меморији љубав, мржња, музика, секс, политика, еколошки проблеми, сексуалне мањине. Када узимате у руке књиге српских аутора, имате прилику да зароните баш у такав свет, у вир управо такве књижевности. Срби имају шта да кажу и они то раде са тако живом и искреном жудњом за животом, тако да читање српске књижевности нон-стоп може да изазове зависност лошију од дроге. О којој, узгред, Срби такође пишу.

Превела Мариja Мазко,
студенткиња III године србистике Института филологије Кијевског националног универзитета (ак. година 2012/2013)

h ttp://litakcent.com/2012/11/14/chytajuchy-serbiju-ekskurs-v-daleke-i-blyzke/