Мирослав Топић, Петар Буњак

Поводом двају превода српских народних песама Амвросија Метлинског

// Филолошки преглед. – XXXVI, 2009, 3. – с. 109-125
http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/pdf/2009_3.pdf

У раду се истражују преводи Амвросија Лукјановича Метлинског (псеуд. Амвросије Могила, 1814–1870), украјинског песника-романтичара, доцније фолклористе и научника–филолога, две српске лирске народне песме "Клетве девојачке" (В. Караџић, т. I, № 368) и "Три највеће туге" (В. Караџић, т. I, № 542), објвљени у његовој књизи Думки і пісні та ще дещо (1839).

Преводи се пореде како са српским изворником, тако и са пољским преводима славног песника-предромантичара Казимјежа Брођинског. Из поређења се изводи закључак да је превод песме "Клетве девојачке" направљен са пољског превода, а песме "Три највеће туге" – са српског извора, уз коришћење, у својству коректива, одговарајућег текста Брођињског. Ту чињеницу аутори објашњавају тежњом младог песника-преводиоца да изгради и развије романтичарску преводилачку стратегију користећи искуство пољског песника.

Антиподан прилаз преводима, осведочен на примеру та два дела, показује да је Метлински експериментисао како са књижевном стилизацијом фолклорног садржаја, тако и са адаптацијом по обрасцима рођеног фолклорног наслеђа.

У раду анализрани преводи, посебно први међу њима, сведоче и о томе да је српски фолклор, поставши у првим деценијама 19. в. својеврсном књижевном модом у Европи, посао и чинилиац међусловенског, у датом случају – пољско-украјинског културног утицаја.

К ДВУМ ПЕРЕВОДАМ СЕРБСКИХ НАРОДНЫХ ПЕСЕН А. МЕТЛИНСКОГО
(Резюме)

В работе исследуются переводы Амвросия Лукьяновича Метлинского (псевд. Амвросий Могила, 1814–1870), украинского поэта-романтика, впоследствии фольклориста и ученого филолога, двух сербских лирических народных песен “Девичьи проклинания” (В. Караджич, т. I, № 368) и “Три тоски” (В. Караджич, т. I, № 542), опубликованных в его книге Думки і пісні та ще дещо (1839).

Переводы сопоставляются как с сербскими оригиналами, так и с польскими переводами знаменитого поэта-предромантика Казимежа Бродзиньского. В результате сопоставления приходится к выводу, что перевод песни “Девичьи проклинания” сделан с польского перевода, а песни “Три тоски” – с сербского подлинника при использовании, в качестве корректива, соответствующего текста Бродзиньского. Этот факт объясняется авторами стремлением молодого поэта-переводчика построить и развить романтическую переводческую стратегию на опыте польского поэта.

Противоположность подходов к переводу, засвидетельствованная на примере этих двух произведений, показывает, что Метлинский экспериментировал как с литературной стилизацией фольклорного содержания, так и с адаптацией по образцу родного фольклорного наследия.

Рассмотренные в работе переводы, в особенности первый из них, свидетельствует также о том что сербский фольклор, являвшийся в первые десятилетия XIX в. своего рода литературной модой в Европе, стал фактором межславянского, в данном случае польско-украинского, культурного взаимодействия.

Кључне речи: Амвросиј Метлински, Казимјеж Брођињски, српска народна лирика, превод, литерарна прерада, фолклорна адаптација.