Андра Гавриловић

Срезњевски и Вук у Бечу

Словенска путовања. Београд, 1922

Веома су занимљива упуства која су млади руски путници, кандидати за будуће професоре Словенске Науке, добили од министарства које их је слало на пут по словенским земљама. Ми смо већ видели како се такав кандидат има постарати да „зимње време проведе у таквим градовима, у којима би му живљење могло бити oд користи. Ту с помоћу библиотека, богатих збирака и у разговору с ученим људима да проверава своје радове, и да сређује, и у систему да доводи собом сабрани материјал”. Упућен тако, Срезњевски је могао нарочито једно доба провести у Бечу и ту се одлично познати с Вуком Караџићем. Тоје било у почетку четрдесетих година - а тај је децениум био од ванредног значаја за Вука. Четрдесете су године време дефинитивног издања српских народних песама, штампања Новог 3авјета, довршетка радова за друго издање Рјечника, доба сјајне борбе - па и ако је 1844 преминуо највећи добротвор Вука Караџића и српског народа, “племенити Копитар”, Вук је већ стицао потпору у народној омладини, из које ће ускоро испредњачити Даничић и Бранко.

Срезњевски се за то доба у Беч навраћао три до четири пута и то већином ради дружења с Вуком. Време које су онда заједно проводили, Срезњевски назива “незаборављеним”. Познато је да је он 1846 штампао биографију Вукову, коју је с допунама прештампао после тридесет година. Знано је и то, да је тим радом сачуван низ најлепших детаља из детињства, младости и првих година књижевног рада Вукова, јер је Вук тада Срезњевском дао грађу која би се позније залуд желела. Тај прекрасни фрагменат биографијски постаје јаснији кад се сазнају још и ове цртице које наводимо у овом прилошку. Оне објашњују и онолико интересовање Срезњевскога о Вуку и о српској књижевности... “Једаред с вечери - казује Срезњевски у тој биографији Вуковој - за оног незаборављеног времена док смо с Вуком преводили вечери, разговарасмо се с њим о српској књижевности за оно доба. С једног на дpyго - и ја га напослетку замолим да ми исприповеда како је постао књижевником. Вук се насмеши, по том се замисли, опет се насмеши, заблисташе му се јасне очи, па ми одговори: - Е, ја тако мислим: без ове овђе моје штуле и без моје добре жене и без племенитога Копитара - ја не бих био списатељ; а жеља да прођем и видим свијета потпоможе и једно и друго. - Тако он стаде казивати о своме животу. Казивање ово даде ми повода и извора овом

кратком опису који започех”.

Из писама, која је Срезњевски овда писао свшојој заистаа реткој матери Јелени и, у то доба веома цењеном Већеславу Ханки, можемо сада знатно допунити слику тих другарских веза и састанака Вука и Срезњевскога.

Срезњевски је у Беч први пут дошао 17 јуна 1840. До Линца је ишао железницом а одатле до Беча лађом низ Дунав. Његово је описивање пута, нарочито овог од Линца до Беча, врло занимљиво; има вредности и оно што пише о Бечу и о његовој лепој околини - али то не долази у опсег овог прилошка. Тада је кроз Беч управо само прошао: Вука не спомиње, а после девет или десет дана - 26 или 27 јуна - оставио је Беч и пошао у Моравску и даље. Свршивши пут по Моравској и Чешкој, оставио је главни град чешки па се из Прага упутио Бечу. То је било у јануару 1841. Из Прага је 2 јануара писао мајци: “Из Прага нећу више писати”. Прво, пак, писмо из Беча датовано је 23 јанyapa. Из њега сазнајемо да је Праг оставио 15 јануара и да је преко Краљевскога Граца стигао у Брво, а одавде железницом у Беч.

У Бечу је одсео био најпре “Код беле руже” у Леополд-штату. Првог дана није могао никуд у походе, само је увече ишао у позориште. Срезњевски је мувички био веома образован... Сутра дан ће почети од Копитара. А већ после четири дана, 27 јануара увече, овако мајци означује свој стан: “Ландштрасе, доња Рајзнерова улица, бр. куће 481, на ,4-ом спрату, -одељење 11.” Ту је, вели да ни сам не зна код кога, најмио стан у светлој и чистој соби, где намерава остати месец дана.

Дотле је већ био походио и Вука. У Прагу, и по том путујући одатле у Беч, Срезњевски је размишљао како би што лакше и брже изучио “мa које од илирских наречја”. Сад је на сјајан начин и то одлучио: Вук је радо пристао да му помаже у изучавању српског језика, а сем тога му је нашао и помоћника, који ће му долазити кући и који зна “поред српског и хрватско наречје”.

Два пута је за та четири дана походио Копитара, али с њим неће имати, многих послова. “Довољно ми је - пише - имати и Вука. Овај ми се “Волчокъ” веома свиди: ето зашто сам се преселио у суседство његово - не у кућу већ до куће”. Још додаје како је већ тога дана био са Србима и Хрватима, “и почео сам ломити језик у њихову говору. Још не иде, али ће за недељу ићи”.

У позоришту се познао с неким Русима, а код Вука је стекао још једно познанство које га је веома обрадовало. “Отишао сам Вуку. Он ми каже да су ту Књажевић и Надеждин. А они на врата! Надеждин ми је земљак... Књажевић ми је само рекао да је Књажевић. Од Вука смо пошли заједно”...

Ова се казивања допуњују писмима која је Срезњевски из Беча писао Ханки. Писмом од 29 јануара потврђује да ће у Бечу остати “месец дана т. ј. до 25 фебруара”, па онда вели: “Догодило се онако како сам ја и хтео: Вук Стефановић (Степановичъ) пристао је да ми помаже у изучавању српског језика и народа и, осем тога, нашао ми је једног младог Хрвата, који ми сваки дан даје лекције. “Још казује и Ханки како се преселио у суседство Вуково, “и живу въ BЕнЕ волчкомъ”. - Фебруара 21 пише му како “не би рђаво било” кад би у Бечу остао још месец дана, али му није могућно - мора на југ путовати... Каже да се с Копитарем свега два пута видео: ако и јесте добре душе, ипак му се не допада. Истина је да је Срезњевски био природе са свим друкчије но Копитар, али је истина и то да је Срезњевски за такав суд био спремљен још у Прагу, где за, Копитара нимало нису марили “Вук га - пише Срезњевски - веома хвали, назива га племенитим човеком. Може бити да је све то истина; али ме његови штампани и усмени поступци одбијају од њега”. Помиње како с Вуком преговара да на југ заједно путују: “Ако дођете [Ханка и Прајс] у Беч, па не застанете Вука, обратите се Хрвату Курелцу, који се такођер занима са мном”. И Курелац је становао у истом крају; види се да је он и био онај млади Хрват који се примио да Срезњевског обучава у језику. -

Срезњевски је овом приликом оставио Беч 26. фебруара, кога се дана кренуо на Словенски Југ.

На путу по земљама Словенског Југа Срезњевски је провео од 25 фебруара до 27 новембра 1841, кад је преко Пеште опет стигао у Беч. Од Пеште је до Беча путовао с новинаром Тодором Павловићем.

Одмах је сутра дан, 28 новембра, походио Вука, а био је и код Копитара у дворској библиотеци.

По том је нашао нов, и врло мио, стан, опет близу Вука и с изгледом на “гласију”, т. ј. пољану, и на град. У једном је писму и нацртао положај свог стана. Обележио је Вуков стан у Обер Рајзнеровој улици и свој на углу исте улице и друма према гласији. Град је - показује и његова скица - подалеко: то је у главном данашњи први кварт бечки, а њихови су станови били у данашњем трећeм кварту, на Ландштрасу.

Сад Срезњевски више мајци како по цео дан седи дома и ради. У истој се кући издаје и храна, а њему се ту доноси. Јутром пије каву, а увече сам вари чај. Укућани су врло пријатни људи - а ту је и фортепијано на коме се често свирају и арије које га подсећају на мајку и на Русију. Слушајући то свирање, покадшто заборави да је у Бечу, већ му се чини као да је усред Харкова. Ту су варијације од “Јахал Козак”, па онда “Боже, царја храни”, мазурка Шопенова и друго - и најзад одловци из “Жизни за царја”. Тада му дође жао што и мајке са собом није повео: лети би путовали од места до места, а зими би, овако, били заједно и у друштву.

Све ово наведосмо стога, да би се видело каква је око Срезњевскога била средина, у коју је Вук, походећи га, врло често долазио.

Кад из куће изиђе - пише даље о себи - обично иде да купи штогод, или оде до библиотеке, а најчешне походи Вука, који му, опет, обично увече, долази. Иначе има мало похода.

Други дан Божића ишао је с Вуком у походе кнезу Милошу, који је, оставивши раније престо, живео тада у Бечу. Вук је желео да Срезњевскога приближи Милошу, и ми ћемо, мало даље, видети и неке кораке које је Срезњевски чинио код кнеза у корист Вукову.

Срезњевски је радо и често ишао у позориште, па о приказима шаље мајци занимљиве реферате. Тако је и 30 декембра гледао “Хамлета”. Тада није био задовољан, па још исте вечери пише мајци: “Боље би било да сам остао дома, па да сам с Вуком читао песме: сваке вечери он долази к мени, спусти своју дрнену ногу, “ложидсја”, пијемо чај а по том читамо песме”.

Уочи Нове Године 1842 Вук је такођер био код њега, где је остао скоро до пола ноћи. Разуме се да су се частили. У неко доба оде Вук... “Вук оде, а ја остадох сам; читао сам седећи, читао сам лежећи, покушах да заспим - па опет упалих свећу. У том искуца поноћ: наша Нова Година”. У продужењу се писма дирљиво сећа, како је пре три године у овакој прилици био поред мајке своје.

На Нову Годину је опет походио кнеза Милоша - не каже да ли с Вуком - који се његовој походи врло обрадовао. То јавља у писму које је писао истог дана и које завршује речима: “Вукъ идетъ”.

После четири дана, 4 јануара, пише: “Моје време тече као и до сада: обично сам код куће, а вечером долази ми Вук, пијемо чај и читамо црногорске песме. Ова читања и разговори с њим мени су особито корисни... И мили: старац скине своју дрвену ногу, легне у софу, где му ја раније припремим “подушку”, а ја сам за столом с књигом и с писаљком у руци”. - Овог су се дана у позоришту давали “Хугеноти”, а Срезњевски вели мајци: “Не знам да ли да идем, или да не идем. Добро је и у позоришту, а добро је и поред Вука”...

Опет се и ова слика допуњује цртицама из писама упућеним Ханки, коме при крају декембра 1841 Срезњевски пише: “Седим дома по цео дан. Увече ми долази Вук па читамо - сад баш читамо Коваљевскога о Црној Гори. Занимљива књижица, али има много погрешака”.

У другом писму из тога доба јавља Ханки како поред поменуте књиге чита и “Montenegro und die Montеnеgrinеr v. Ž. Stieglitz”. Прву је читао с Вуком, а о другој је с њим разговарао. “У разговорима с њим о Црној Гори дошло је и до понављања онога што је он о томе написао и што је писао Виала, и што сам ја сам видео у Црној Гори и што ми је о њој приповедао Владика... Мало по мало па ми је дошла мисао да Вам о Црној Гори напишем неколико писама, у којима би било и онога чега нема у Вука као и исправака онога у чему су погрешили Виала, Штиглиц, Ковалевски”...

На саму Нову Годину 1842 пише Ханки: “Код мене у осталом све по старом: седим дома, занимам се, а по вечери се састајем с Вуком, или код мене или код њега, па пабирчимо (ловимъ на уду) материјал за друго издање Српског Рјечника. Признајем желео бих не оставити Вука, докле сав тај материјал не буде не само сабран него и у поредак доведен, а то - ко зна! - данас је он жив, а сутра ето смрти и “поминай какъ звали!” Издати зборник његових песама сад може свако, али речник - речник језика народног, с правилним акцентовањем, с етнографским објашњењима - то може једино Вук. Моји разговори с њим не мање су драгоцени и за мене самога. Бог зна - можда се више нећу ни срести с њим у овом земаљском животу, па стога треба грабити за времена”.

Овде је место напоменути како је Срезњевски у прво доба свог научног рада сматрао својим позивом израду великог етнографског речника руског. Поред осталог и тиме се објашњује ово његово, нама тако драго, интересовање о новом иадању Вукова Рјечника.

У то су доба у Прагу чинили припреме за велики “народни бал”, па су и Срезњевског позивали да никако не пропусти доћи на ту народну манифестацију. Али он, у истом писму Ханки, вели како му је због поменутог “грабљења времена” апсолутно немогућно одазвати се позив. “Пословање С Вуком, одговори Министру и Универзитету - ништа није довршено”. - “Будите - вели даље - тако добри, па ми пошљите објаву о балу, банкету, напишите ми како је било и како сте провели тај весели дан, а ја ћу у то доба, кад буде тај чешки бал, узети у руке једну од драгих ми књига чешких, па ћу се у машти пренети к вама. Али, најзад, ја сам дужан остати овде у Бечу... Праг и Чеси, кao и Ви и сви с којима ме је познала моја добра судбина, остају за мене свагда мили, незаборављени, али ја ипак не могу оставити Српског Језика, коме је могућно научити се само код једног мајстора, а тај један једва ако успе да за свога живота изда тек половину онога што хоће и што је дужан. Тако - ја остајем у Бечу”.

На овакво красно разлагање Ханка је одговорио како жали што Срезњевски претпоставља Вука њему а Беч Прагу. Срезњевски му и на то одговара врло лепо и учтиво: “Жао ми је - вели - што нисте у моју корист схватили зашто не могу бити у Прагу на чешком балу; још ми је жалије што можете узети да ја Вука rádšе mám n.ž. Wás”... Разлаже му како не треба поредити њих двојицу, Вука и Ханку: он Вука уважава “због његових литерарних радова и због његових мисли о савременим нашим литерарним потребама”. - “Још мање - пише даље - може бити поређења између Прага и Беча: код вас у Прагу ја живим не само главом него и срцем, а у Бечу чак не ни главом већ само питањима, писаљком и хартијом, Праг је за мене светитељски, а Беч могу назвати само корисном књигом”...

Заиста, Руси су тек много доцније познали сву празнину Већеслава Ханке... А шта је сујетни Ханка у поменутом свом писму све могао написати вредном Срезњевском, показује и ово што даље долази. “Враћам се - продужује Срезњевски свој одговор - опет к Вуку иди боље рећи ка литератури српској и илирској. - Признајем да не разумем Ваших речи како Срби треба да иду у Загреб, да би се научили књижевном језику. Ја држим да је то савршено немогућно. Загребљани се не могу похвалити знањем језика. Враз га зна, али се зато и учио језику из књига Вукових. Без сумње језик народни није довољан за литературу, али по чему се ваља од њега удаљивати и кад за то нема узрока? Нашто нове речи, нови туђи изрази, кад их народ вен има? Је ли, на пример, Русу допуштено узети од Немца Verstand - разстанъ, кад он има свој разум? А таких је “диковинокъ” у загрепском литерарном језику могућно наћи доста. Нашто дубровачко-италијански изрази, кад постоје живи, народни? Ако од туђих народа будемо узимали речи и изразе, онда никад нећемо бити Словени. Уважавам дубоко “направленiе”, карактер литерарног друштва загрепског, желим им сваки успех, и по томе не могу не желети им веће пажње и већег знања језика народног, народне граматике и лексикографије. С Бабукићевом се граматиком не може далеко ићи, а без књига Вукових Загребљани не могу ни крочити. Сад се, истина, међу њима стао ширити “рагузанизам”, али сам уверен да ће се он скоро, врло скоро, показати смешним. Уверен сам да ниједан Словенин, који зна српски језик, не може бранити чистоту језика у Дубровчана, па ће, доследно, бити и против његова распрострањења у наше време. Српско или илирско наречје свуда је једнако, и распрострањено је у народу; месни различити изговори писмена. Ђ и Х безначајни су у делу литерарном. Загребљани су дужни изучити то наречје, изучити га као што сте Ви изучили старо чешко или Востоков старо-словенско - и само тада Срби могу ићи у Загреб да се уче литерарном језику”.

“С друге, пак, стране - продужује Срезњевски - Загребљани су дужни бити трпљиви, толерантни. Истина је да православни Срби у књижевни језик мешају много речи црквено-руско-словенских; али је и то све опет више допуштено него ли употребљавање противнародних “оборотовъ гряанить мозгъ народа.” Радећи то, Загребљани би хтели да и други тако чине. Смешно и жалосно! Нећу ни да говорим о имену илирском, којим би хтели да замене име Срба и Хрвата, или, правилније, само Срба, пошто је име Хрвата допуштено - “поневолЂ”. Име се српско не избриса из историје! У осталом, дао је Бог, детињаста препирка о имену потпуно престаје. Сад већ и сами Загребљани - разуме се они паметнији - устају против илироманије”...

За историју идеја у нашем књижевном развитку ове врсте Срезњевскога имају особите цене.

Вуку је - казује Срезњевски даље у том писму - писао Погодин да су у Новгороду нађени глаголски рукописи од 1030 године. И то је био један од предмета разговора Вукових са Срезњевским који исказује жељу да буде обавештен детаљније. -

Јануара, 20 Вук му је донео једну од великоградских криминалних новости. У Бечу се - пише Срезњевски мајци - догодило мистериозно убиство синчића живописца Халера. Карактеристично је за мишљење и његово и Вуково што у писму вели: “Полиција тражи преступника, а ако у ту ужасну историју буде умешан какав “барин”, онда га неће наћи”.

Био је и у грчкој цркви, где је - не у право, доба - светкован Савин Дан, а “певали су српски”. Из цркве је ишао кнезу Милошу - изгледа с Вуком, ма да ово не каже.

У писму 18 фебруара јавља Ханки: “Ја своја читања с Вуком продужујем сваки дан по вечери. На жалост, он сувише времена губи код Милоша: а шта ће из тога изићи - сам Бог зна. Али - умре ли Вук, у његовим се запискама нико неће умети да нађе, јер су у страшном непоретку. Често и код мене какву реч или израз запише на листићу хартије, “а тамъ тляди, завтра и потерялъ.”

Врло је занимљив приложак у писму које је Срезњевски писао мајци 1 марта:

“Вук је од нашег цара добио велику златну медаљу, па је, радостан; јуче давао обед у дому трговца Тирке. Ваља знати, да је мајка овога Тирке била прва добротворка Вукова. Целе би седмице радила као вредна домаћица, а недељом би се посвећивала књизи и литератури, особито српској; била је позната с Добровским и с многим другим научницима, а кад је Вук почео био штампати свој Рјечник, дала му је 20.000 фор. сребра (без мало 5.000 рубаља). Син већ није то што је била покојна му мајка, али је ипак добар човек, и Вук је ту дома као и раније. За обедом је био Милош, његов секретар и неки Хопе, човек “въ подЂ Милошева хвоста”, идеал роба а у осталом дописник Аугзбуршких Општих Новина. Ручак је био прекрасан, вина смо пили предовољно, и сви смо били весели. Милош је отпочео здравицом цару (руском), а ја сам на то одговорио здравицом њему; пили смо, даље, за здравље Вуково, за блажени помен покојне домаћице и т. д. Пред крај Милош је напио за срећна пута мени, а ја сам му одговорио опет здравицом у његово здравље. Разишли смо се у седам часова”.

О тој је медаљи Срезњевски ускоро, 10 марта, писао мајци.

“Господар Император, прикизјући заслуге не само руских него и свих европских научника, изволео је преко нашег славног Норова послати Вуку у “награду за његове неуморне трудове у корист Словенске Филологије” велику златну медаљу. На њој је с једне стране лик нашег Цара - Оца с потписом: Nikolus I totius Russiae imperator; на другој: praemla digno и около лавров венац. Тако наш Цар уме уважавати заслуге научника. Храни га, Боже, на срећу и славу свих нас Руса!” - Јавивши Ханки за ово одликовање Вуково, Срезњевски додаје: “Саопштите овај извештај где и како знате”.

Марта 16 отишао је Срезњевски у недалеки Винер- Најштат, а 19 је опет дошао у Беч, где је пробавио од 9 часова изјутра до 2 по подне, кад се паробродом кренуо низ Дунав у Пожун, одакле ће мeђy Словаке и даље па онда, најзад, у Русију. За ово неколико часова које је провео у Бечу записао је под 19 марта: “Здравствуј, Вјена! Прашчај, Вјена!” -

Али је за тих неколико часова имао и непријатности. “Отишао сам - пише мајци - у полицију за пасош; ту ме стали испитивати и колико ћу у Пожуну остати, и зашто идем тамо, и куда ћу даље одатле - па ипак ми пасоша не дадоше већ ме послаше у посланство за цертификат ради путовања у Угарску; одем у посланство, али ми овде цертификата не даду без пасоша; опет у полицију за пасош, опет у посланство и поново у полицију, најпре у бр. 6 па у бр, 2. Ствари сам оставио код Вука. Вук је хтео да ме проведе, али није могао јер се журио Милошу (звао је и мене, али бих у том случају у Бечу морао остати “на цЕлыя сутки” и наћи стан), већ ме је до пароброда одвео Курелац!”

Тако су се тога дана растали “старик” Вук и млади словенски научник Срезњевски. -

Али се ни тим не свршује говор о њиховим пријатељским везама тога доба. Од свега је можда, важније саопштење које у писмима Срезњевскога, по хронолошком реду, долази најпосле.

Ствар се тиче Вука.

Из Пожуна је Срезњевски 1 априла те, 1842, године послао у Беч кнезу Милошу писмо које је цело преписао и за своју мајку,

По том препису његову саопштавамо овде то писмо са свим правописним и другим особинама његовим.

“Светлејши кнеже!

“На моју несрећу и жалост нисам могао, при моме одлазку из Беча, барем још један пут видети вашу високу особу и особнје засведочити предъ вама моје искрене уваженје. Оно је дуг свакога, за кога нису Tyђe срећа и слава народа Србског: онда и мој, - и тиме за мене дражши што сам имао част познати особнје вас и вашу дубоку лјубав спрема вашег народа. Благослов је Божи на томе, ко лјуби: свој народ, и зна шта има радити, да за нјегова лјубав разцвете добром неба у земном животу народа, и може то радити, и хоће. Ваша светлост је, показала да то знате радити, и оћете: путујућ по Србији видио сам томе доста примера, а шта нисам сам видио, о томе чуо сам од народа, чуо сам доста пута топлу молбу за здравје господара Милоша. Не само Срби књажевства Србског, него и ти, што су у Маџарској и у Граница, и знаду вас и зову диком Србског рода. Вратећ се у Беч био сам већ од крајева Србских, але и ту готова сваки дан сам чуо, шта сам чуо тамо: свуда, гди је глас срдца Србског, је и глас о Милошу. Тако приповедао је мени о вашој светлости и незаборавлши Вуккъ Стеф. Караджић, а особито как сам го роспитивао о нјеговом животу, о тих који су му помагали издавати у свет нјегове важне кнјиге, и подржавали га, да може радити више и више за писменост Србску: овај пророк Србске изображености утврдио је у мојој души светлу мисао о заслугама ваше светлости.

“Сад опет чујем о новој милости, којом ваша светлост саизволитћете улостоити писменост Србску, чујем да изволитћете опредЂлити капитал, на који ивдаватћеду се најважније кнјиге Србске, као што су Нови Рјечник Србски Вука, Пјесме народа Србског, и тако даље. Из тога сваки види да Ваша Светлост дубоко познаје потребе Србског пресвјештенја. Право имате: нек Срби познаду сами себе, шта су и шта имаду, и шта нјима фали, нек се развије међу нјима прави духъ народности, онда изображеност, лахко ће к нјима доћи, народност у народа је то само, што памет у човека: у сваког своја, а не има ли је - пропао је, за себе пропао, за других болје би било, кад би са свим пропао. Сознавајући дубокост ваше мисли и умолјавајући Бога, да укрепи Ваше здравје на славу и срећу Србског рода, узимам си смелост захвалити вашој светлости са стране тих саплеменика ваших, који би ради били познати народ Србски из кнјига, који ћете издавати под вашим светлим покровом; опет као ученик Вука захвалјујем вама, светли кнеже, за вниманје к великом мајстору Србског језика, указатћете пут и другим Србам да изучавају народ свој, и раде за нјегов напредак; а своје светло име ћете поставити у сјајном реду благодетеја Србске писмености, нека немрклом звездом гоји на успомен будућих векова.

“Целујући десницу ваше светлости, имам част и срећу остати на свагда почитујућим вашу светлост.

1/13 апр. 1842,

у Пожуну Измаил Срезњевски.

“PS. Имам срећу засведочити моје дубоко уваженје благородном господину Живановићу, а нјего молити да је преда од моје стране и не заборави Вуку”.

На ово је писмо Срезњевски добио одговор 19 априла. На жалост, из тог одговора знамо само ову реченицу:

“Земљак мој, г. Вук, уживатће и одсад при затруднителним својим латерарним заниманијама усердну потпору моју”.

Толико је из кнежева одговора навео Срезњевски који весело кличе: “Спасибо Милошу!”

Лако је сетити се да је Срезњевски све то радио по жељи Bуковoj. У осталом он и вели: “Сам ме је Вук молио да напишем Милошу писмо овог рода, говорећи да он уважава мене; не могу се не радовати што је моје писмо имало успеха”.

У самој ствари - успеха није било. Милош се налазио под супротним утицајима, те није учинио ни близу онолико колико је Срезњевски предвиђао. Доцније је кнез Михаило узео ствар у своје руке.

А “благородни господин Живановић” био је тада секретар и управник добара кнеза Милоша. То је познати чиновник и писац свог доба Јаков Живановић, који је из Србије изишао кад и кнез Милош али се у њу вратио пре Милоша. Живановић је у литератури био начелни противник Вуков, и своје је конзервативно гледиште упорно заступао до смрти. Иначе је, био човек личног поштења, па му се и Срезњевски с поверењем могао онако обратити у ствари Вуковој.

Неколико месеци позније Срезњевски је заузео своју катедру у харковском универзитету. У приступном предавању, с јесени 1842, бацивши поглед по свему свету словенском, млади наставник именује Ханку и Вука пре свих других научника словенских, клањајући се самониклости и развијености духа Вукова.

У Преписци се Вуковој налази и шест писама која му је по том писао Срезњевски. И она су своје врсте прилог за познавање пријатељских веза између Вука и “ученика” његова. А те су везе биле засноване у Бечу на састанцима о којима смо говорили у овом прилошку.

Дигитализација и коректура Вера Петровић (Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" у Београду)