Људмила В. Поповић, Вероника Јармак

Украјинско-српска контрастивна језичка истраживања

0.1 С обзиром на чињеницу да је српска универзитетска украјинистика стасала тек деведесетих година прошлог века, као и на то да контрастивне студије најчешће настају као одговор на практичне захтеве наставе, преводилачке делатности и лексикографије, у области српско-украјинских контрастивних језичких истраживања за протеклих скоро двадесет година учињен је значајан корак напред. Ако је још 1993. године двојица значајних представника српске украјинистике Богдан Терић (ТЕРЗИЋ 1993) и Властимир Ерчић (ЕРЧИЋ 1993) констатовала, сваки са свог аспекта, да је у области контрастивног истраживања украјинског и српског језика и књижевности у Србији учињено заиста мало и да се може рећи да се оно налази на самом почетку свог развоја (ТЕРЗИЋ 1993: 154; ЕРЧИЋ 1993: 197), десет година касније истакнути слависта Предраг Пипер је констатовао да „одбрањени магистеријуми и докторати из области украјинистике на Филолошком факултету у Београду, научне монографије из те области, десетине објављених радова и саопштених реферата на научним скуповима, све већа присутност украјинистике у српској славистичкој периодици и на српским славистичким веб-страницама сведоче о узрастању српске украјинистике“ (ПИПЕР 2004: 280).

Украјинско-српска контрастивна језичка истраживања у Украјни одликују се дужом традицијом која је условљна тиме да се српски језик изучава у оквиру појединих курсева и као самосталан предмет на универзитетима у Украјини још од 19. века[1], а данас студијске групе за српски језик и књижевност постоје чак на три украјинска универзитета – Кијевском националном универзитету „Тарас Шевченко“, Лавовском националном универзитету „Иван Франко“, као и Словенском универзитету у Кијеву.

Посебно место у Украјини заузима настава српског језика за дипломате. Као предмет српски језик се исто тако изучава у Дипломатској академији Украјине и на Вишим курсевима страних језика у Министарству иностраних послова Украјине.

Темељ системском контрастивном изучавању српског језика у Украини фактички је ударио еминентн украјински лингвиста академик Леонид Булаховски. У свом познатом опусу „Акцентолошки коментар српском језику“ он у дијахроном плану истражује низ најважнијих суперсегментних својстава српског језика. Настављајући традиције академика Александра Шахматова, он је посебно истицао улогу српског језика у контексту реконструкције прасловенског акцентолошког система. Академик Булаховски се залагао за креативни прилаз анализи акцентолошких промена које су се извршиле у различитим морфолошким категоријама: он је свесно проширио оквире њиховог традиционалног изучавања и био је први научник који је истраживао дотичну проблематику у контексту појава емоционално-афективног порекла. Иначе, српски акцентолошки систем се стално јавља као фон скоро у свим његовим акцентолошким радовима, као што су, на пример, „Компаративно-историјске расправе у области словенског акцента“ или „О неким појавама емоционално-афективног порекла у српскохрватској и словеначкој морфологији“. Узгред речено, његови радови посвећени акцентолошкој проблематици су били први пут објављени баш у „Јужнославенском филологу“ 1921. године.

У овом осврту на контрастивна украјинско-српска и српско-украјинска језичка истраживања настојаћемо да систематизујемо и, колико је то могуће у једном прегледном раду, прикажемо суштину онога што је учињено, као и укажемо на неке задатке у овој области чије остварење у кључу савремене лингвистичке теорије и методологије тек предстоји.

Контрастивна украјиниско-српска истраживања напором српских и украјинских лингвиста развијају се у више праваца, те се могу посматрати с обзиром на област истаживања, као и с обзиром на лингвистичке теорије и методологие које се у њима примењују. С обзиром на област истраживања могу се издвојити радови из области контрастивне морфологије и синтаксе, дериватологије, лексичке семантике, експресивне стилистике, као и лингвистике текста, док с обзиром на лингвистичке теорије можемо издвојити радове у којима се истраживачи руководе структуралистичким, функционално-семантичким, прагмалингвистичким и когнитивнолингвистичким методама. Контрастивна истраживања у области дериватологије, синтаксе и лексичке семантиче вођена су како са синхронијског, тако и са дијахронијског аспекта.

0. 2 Граматичка контрастивна украјинско-српска истраживања заступљена су пре свега описима конкретних семантичко-синтаксичких категорија – прелазности (ИВАНОВИЋ 2003; 2004; 2005; 2007; 2009) и аспектуалности, конкретно Аktionsartа (ПОПОВИЋ 2007в; 2008 а; 2008 в; 2009б; ИВАНОВИЋ 2008); проучавањима синтаксичке типологије глаголске парадиме и предиката у српском језику у поређењу са другим словенским језицима (ЧУМАК 1985), дескрипцијом семантичке структуре појединих предиката у српском и украјинском језику (ПОПОВИЋ 2007а; 2008г), дијахроним описима статуса синтаксичког релатива у зависносложеним реченицама, координације као облика предикативне везе у украјинском и српском језику, развоја и савременог стања глаголског прилога прошлог, самосталног датива у источнословенским језицима у поређењу са српским, као и развојног пута безличних глаголских облика у српском језику у огледалу других словенских језика (ЧУМАК 1993; 2004; 2008).

Најзначајнији домети у области граматичких украјинско-српских контрастивних истраживања изложени су у посебним монографијима које су у целини или делимично посвећене наведеној проблематици. Прва у низу таквих монографија јесте „Типологија предиката у српскохрватском и источнословенским језицима“ коју је објавио у Кијеву 1985. године украјински слависта, представник Кијевске школе, Володимир Чумак (ЧУМАК 1985). У наведеној монографији аутор у оквиру структуралистичке дескриптивне методе са контрастивно-типолошког аспекта пописује и описује основне типове сложеног предиката у српском језику у огледалу руског, украјинског и белоруског језика. Монографија се састоји из два дела. У првом делу монографије, који је посвећен типологији именског предиката, истраживач уочава упоредо са бројним подударностима низ модела који функционишу само у српском језику, на пример: конструкције са копулативним глаголом бити и именичким предикативом у предлошко-падежаним конструкцијама ОД+генитив, ЗА+акузатив итд. У циљу потврђивања основних ставова свог истраживања истраживач укључује у свој рад дијаграм фреквентности употребе различитих модела именског предиката у савременом српском језику полазећи од њихове заступљености у делима савремених српских писаца.

Други део монографије у целини је посвећен опису сложеног глаголског предиката у којем после модалног или фазног глагола или предикатива следи конструкција ДА+презент (ређе инфинитив). Након извршене типолошке анализе аутор долази до закључака о томе да већина модела сложеног глаголског предиката у српском језику има своје аналоге у источнословенским језицима, али садржи и специфичне одлике у које убраја ДА+презент конструкције, употребу у семикопулативној функцији глагола требати са значењем деонтичке модалности и сл. Са друге стране. у украјинском језику истраживач издваја постојање пуних модалних придевских и прилошких облика у предикативној функцији, за разлику од српског и руског, где је типична употреба само краћих облика. Монографија Володимира Чумака представља научно утемељен рад који показује како се детаљним типолошким поређењем може доћи до занимљивих резултата и што је веома значајно, отвара перспективу за будућа контрастивна истраживања како неведене проблематике, тако и у области других морфолошких и синтаксичких категорија.

Володимир Чумак наставља са контрастивним украјинско-српским истраживањима и са дијахронијског аспекта. Резултати истраживања изложени су у поглављу „Глаголска парадигма“ у колективној монографији „Историјска типологија словенских језика“ (ЧУМАК 2008), као и у појединим његовим студијама из ове проблематике (ЧУМАК 1993; 2004). Синхронијска типолошка истраживања овај научник је употпунио дихаронијским аспектом који доприноси свестраном контрастивном сагледавању глаголске парадигме у српском и украјинском језику са морфолошког и синтаксичког аспекта у контексту других словенских језика.

Монографија београдске украјинисткиње Милене Ивановић „Прелазност у украјинском и српском језику: функционални аспект“ (ИВАНОВИЋ 2007) објављена је у Београду, у Библиотеци Посебна издања Задужбине Андрејевић у којој се на основу утврђених критеријума објављују изабрани радови научних стваралаца. Она представља прерађену и допуњену варијанту магистарске тезе „Категорија прелазности у украјинском и српском језику“, одбрањене децембра 2004. године на Филолошком факултету у Београду. Предмет монографије чини функционално-семантичко поље прелазности у украјинском и српском језику. Монографија је подељена у две тематско-структурне целине. У првом делу монографије анализирају се средства изражавања прелазности у украјинском и српском језику, као и услови у којима се та средства реализују, док се у другом разматра лексичка, синтаксичка, морфолошка, семантичка и прагматичка страна ове категорије.

У духу Петербуршке функционално-семантичке школе категорија прелазности се посматра као функционално-семантичко поље у чијем се центру налази беспредлошки акузатив као специјализовано и регуларно средство изражавања прелазности у украјинском и српском језику. На периферији функционално-семантичког поља налазе се друга средства која, под извесним условима, корелишу са акузативом. Као таква средства издвојени су генитив, инструментал, локатив са предлогом по у украјинском, односно акузатив са предлогом по у српском језику, објекатска реченица и објекатски инфинитив, као и нулти објекат. Истовремено у монографији се разматрају таква питања, као што су: обухват категорије прелазности (питање односа који су обухваћени категоријом прелазности), тип категорије ( у којој мери категорија прелазности спада у морфолошке, синтаксичке или лексичке категорије), семантичка обележја прелазних и непрелазних конструкција, а највећа пажња посвећена је средствима изражавања прелазности у украјинском и српском језику у зависности од различитих фактора који предодређују употребу једног или другог језичког средства за исказивање прелазности.

Оно што представља посебан квалитет ове монографије јесте чињеница да се категорија прелазности истовремено посматра и као функционално-семантичко поље, и као низ граматичких облика који су узајамно супростављени према обележју прелазност/непрелазност, при чему таква опозиција је градуелне природе, што допушта примену у неким сегментима истраживања поступка који се не заснива на разврставању свих глагола у две групе, већ се састоји у уочавању граничних случајева који могу да функционишу као мање или више прелазни, у зависности од услова реализације овог значења. Тиме се у монографији постиже веома ефикасна синтеза структуралистичке, функционално-семантичке и когнитивно-граматичке методе која доприноси томе да се категорија што прецизније одреди и што детаљније опише.

Примењујући набројане поступке ауторка издваја десет семантичких обележја која карактеришу прототипичну прелазну конструкцију: динамичност, волунтативност, каузативност, низ аспектуалних обележја (лимитативност, резултативност итд.), фокусираност радње, анимантност, предметност, обухватност, референцијалност и афирмативност. Поредећи хијерархију ових обележја у оба језика, као и њихов различити статус, мањи или већи утицај на план реализације прелазности Милена Ивановић долази до занимљивих запажања која би свакако требало да буду основа за даља проучавања прелазности с обзиром на семантичка обележја која се налазе у њеној основи.

Наспрам монографијама које су настале на структуралистичким и функционално-семантичким принципима проучавање категорије аспектуалности у српско-украјинским контрастивним истраживањима до сада је обележено претежно когнитивним приступом. Монографија „Језичка слика стварности Украјинаца и Срба. Когнитивни аспект контрастивне анализе“ (ПОПОВИЋ 2008а) садржи опис категорије акционалности (Аktionsartа) у украјинском и српском језику који се заснива како на методолошким дометима когнитивних граматичара и теорије семантичких локализација, тако и на оригиналном моделу који је разрађен са теориског аспекта у наведеној монографији и илустрован конкретним језичким украјинским и српским материјалом. Већи део наведене монографије, који је насловљен Од концептуализатора ка менталним конструкцијама, илуструје како долази до конституисања менталног стереотипа на нивоу граматике. Поглавља из овог дела садрже нов модел описа ове категорије који се заснива на издвајању у базном домену концептуализације аспектуалних карактеристика глагола оса полидимензионалног простора које су различито профилисане. Таква полидимензионалност у језичкој слици стварности конципира се као тродимензионалност - постојање трију просторних оса, или трију равни контејнера са којим се може асоцирати гранично осмишљен простор. У истраживању се полазило од концептуализације сваке радње, стања или поцеса као тродимензионалног контејнера у којем се у зависности од перспективе актуелизују одговарајуће координатне осе. Свака радња се сагледава кроз однос према граници која је лоцирана хоризонтално (проспективна, почетна, интратерминална или завршна фаза одвијања) или граници која је постављена вертикално (степен интензитета радње). Концептуализује се оријентација на постизање границе у целини (термитативност, комплективност) или квантитативна маркираност радње (дистрибутивност, мултипликативност, итеративност), центрипетално кретање (кумулативност) или центрифугално ( дистрибутивност) итд.

Приликом анализе концептуализације аспектуалних карактеристика посебна пажња скренута је на перспективу из које концептуализатор посматра радњу. У вези са тиме издвајају се нове аспектуалне фазе глаголске радње – проспективна и ретроспективна, али и у структури појединих аспектуалних типова глагола (почетно-фазних или моменталних) издвајају се различити подтипови с обзиром на профилисање одређене перспективе.

Посебна пажња је посвећена анализи функционално-семантичке категорије проспективности у словенским језицима која се тумачи као скуп језичких средстава у функцији исказивања претпочетне фазе радње – оног разливеног континуума који спаја момент говора (декларисања става о одређеној одлуци или процени) и референтно време са временом будућег догађаја. Теоријске поставке издвајања проспективности као посебне аспектуалне категорије у словенским језицима образложене су и у раду које је предочен славистичкој јавности на XIV Међународном конгресу слависта у Охриду (ПОПОВИЋ 2008в).

У поглављу Стереотип простора у језичкој слици стварности монографије „Језичка слика стварности. Когнитивни аспект контрастивне анализе“ показано је да се акционална значења глаголских префикса у словенским језицима ослањају на метафоризацију простора. Стога се у том одељку нуди опис просторних значења глаголских префикса који у циљном домену служе изражавању аспектуалних карактеристика. Тиме се настојало да се укаже на полазну основу метафоризације просторних значења и њиховог преосмишљавања у правцу акционалних карактеристика.

Истраживање је показало да исте просторне карактеристике могу да се различито спајају с аспектуалним у украјинским и српским глаголима. Иако се репертоар префикса и одговарјућих глаголских облика, као и њихова просторна концептуализација углавном подударају у оба језика, постоји снажна тенденција ка аспектуалном преосмишљавању просторних односа у украјинском језику, где је репертоар облика за исказивање акционалних карактеристика разноврснији, њихова фреквентност већа.

Контрастивно истраживање концептуализације времена и простора у украјинском и српском језику на примеру карактеризованих глаголских облика (са морфемски израженим аспектуалним значењем) потврдило је полазну претпоставку да се механизми обликовања и функционисања формално подударних стереотипа у језичкој слици стварности различитих народа разликују пропорционално удаљености лингвокултура. Понуђени модел контрастирања језичке грађе доприноси уочавању универзалних механизама концептуализације и издвајању онога што представља специфичну карактеристику украјинског и српског језика са ослонцем на когнитивне процесе уобличавања и актуелизације менталног искуства.

Опису категорије акционалности у украјинском и српском језику посвећен је и рад Милене Ивановић „Функционисање конструктивних почетних глагола у ужем смислу у украјинском и српском језику“ (ИВАНОВИЋ 2008) који одсликава општи методолошки поступак и обухват истраживања докторске дисертације „Категорија акционалности у украјнском и српском језику“ на којој ауторка тренутно ради.

0.3 Контрастивна синхрона и дијахрона дериватологија представља терен на којем је највише стварала представница Одеске славистичке школе Аделаида Смољска. Њен научни опус је од великог значаја не само због изузетно високог теоретског нивоа, већ и због начина репрезентације језичке грађе. Аделаида Смољска се у својим истраживањима придржава става да поређење граматичког система српског и украјинског језика отвара такве законитости у њиховој структури које се јављају као основа, темељ, норма употребе, па и норма кодификације, нормативне праксе уопште (СМОЛЬСКАЯ 1985; 2001; СМОЉСКА 1995). Научница уочава да су разлике у домену супстантивне творбе у украјинском и српском језику најупадљивије у средњем роду (СМОЉСКА 1995) и зависе од његове очуваности и степена функционисања, бројности облика, рефлектовања одлика средњег рода у домену анимантности, укључујући и личне номинације. Аделаида Смољска закључује да у оба језика средњи род служи за номинацију инанимантног и анимантног и да постоји много заједничких црта у употреби личних номинација средњег рода у српском и украјинском језицима, али указује и на разлике, нарочито у саставу и функционисању супстантивних придева и заменица рода неутрум, као и запажа да маскулине личне номаниције средњег рода у оба језика имају доста јаку тенденцију ка синтасичкој транспозицији родова. Кад су у питању фемининске номинације у облику средњег рода, род детерминантних лексема у српском језику се увек подудара са родом управне именице. У украјинском језику запажају се извесна одступања од тог правила.

Сјајне примере контрастивне анализе српског и украјинског језика налазимо у радовима Аделаиде Смољске о деривацији и маскулинизацији у номинацији особа у општем источно- и јужнословенском контексту, као и у студијама које се тичу проблема контрастивног изучавања словенске фемининске творбе речи и типологије лексико-граматичког разреда назива особа у словенским језицима (СМОЛЬСКАЯ 1985, 2001).

0.4 Контрастивна истраживања из области лексичке семантике. Два магистарска рада која су одбарањена на Филолошком факултету у Београду „Лексичко-семантички потенцијал назива за боје у руском, украјинском и српском језику (на материјалу фолклора 19. века)“ (1991) и „Семантика бројева у руском, украјинском и српском језику (на материјалу фолклора ХIХ века) (2007) легли су основу целе серије студија и чланака из ове проблематике (ПОПОВИЋ 1991; 1992; 2001; ГАЕВ 2004; 2008; 2009).

У контрастивним радовима о семантици назива за боје који су настајали у распону од две деценије упоредо са новим погледом на семантички потенцијал, функције и симболику боја у фолклору понуђена су и поједина решења теоријских проблема, као што, рецимо, нов принцип категоризације боја у којем се полази од примарне дихотомије “сјајно – без сјаја”, која је легла у основу симболичке интерпретације боја. На примерима из фолклорних текстова и асоцијативног експеримента показује се да се тзв. стереотип боје у многоме базира на том критеријуму који одређује концептуализацију назива за боје и у свести савременог говорника (POPOVIC 2007). Нов приступ опису лексичко-семантичког поља назива за боје наишао је на одјек у истраживањима исте проблематике код других српских лингвиста (DETELIĆ, ILIĆ 2006).

У радовима београдске украјинисткиње Тање Гаев (ГАЕВ 2004; 2008; 2009) нуди се опис лексичко-семантичког потенцијала бројева у украјинском и српском језику на материјалу украјинских бајки, историјских песама и дума, српских народних приповедака и епских песама које су забележене у 19. веку.

Ослањајући се на радове других лингвиста, као и на методолошки поступак који је понуђен у истраживањима назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору Тања Гаев полази от претпоставке да упоредо са бројним подударањима семантике бројева у језику фоклора различитих словенских народа, која су условљена њиховом ономасиолошком нумеричком природом, релацијама према екстралингвистичким реалијама које их одређују и концептуалним сличностима, постоје и одступања у погледу њиховог семантичког и симболичког обухвата која указују на чињеницу да се истим бројевима додељују различите функције у оквиру језичких слика света различитих словенских народа. Верификујући своје закључке неким ранијим запажањима водећих истраживача ове проблематике Тања Гаев долази и до појединих оригиналних закључака. Међу њима се издвајају запажања о синонимији бројева која је заснована на подударању појединих ЛСВ, закључак да се поједина значења бројева сукобљавају са њиховом нумеричком вредношћу, уочавање бројева који се понављају у одређеним интервалима када је реч о одређивању узраста јунака 7, 14, 28 – што, по мишљењу истраживача, указује на оригиналну концептуализацију и категоризацију хронолошког следа. Тања Гаев детаљно је испитала проблематику лексичко-семантичког потенцијала бројева у руском, украјинском и српском језику. Указала је на велики број неподударања у структури семантичких поља појединих бројева, истакла је сличности и разлике у њиховом лексичко-семантичком потенцијалу и концептуализацији у руском, украјинском и српском фолклору чиме је потврдила своју полазну тезу о одступањима у семантици и симболици бројева у украјинском и српском фолклору што тумачи разликама концептуалне природе.

Контрастивна украјинско-српска истраживања у области лексичке семантике презентује и поменута монографија „Језичка слика стварности Украјинаца и Срба. Когнитивни аспект контрастивне анализе“ (ПОПОВИЋ 2008а), чији је други део - Од језика ка концептуализатору посвећен опису основних концепата вербалних стереотипа у језичким сликама стварности Украјинаца и Срба. На примеру веома сличних словенских лингвокултура показано је да постоје значајне разлике у механизмима функционисања појединих вербалних стереотипа који се формално подударају. У овом поглављу ставља се на пробу ауторски концепт стереотипа као основне јединице когнитивнолингвистичких истраживања. Структура стереотипа се посматра као семантичко поље са центром и периферијом које садржи различите концепте. На конкретним примерима је илустровано како се разликују концепти и њихов узајамни однос у оквиру стереотипа судбине, естетског комплекса, боја, гендера и језика у језичким сликама стварности словенских народа. У одговарајућим поглављима на грађи из словенских језика обрађена су многа теоријска питања. Пре свега потврђена је претпоставка о функционисању стереотипа у облику вредносне скале на којој су распоређени концепти различите тежине. Ауторски концепт стереотипа као основне јединице когнитивнолингвистичких истраживања испробава се и у серији научних студија из наведене проблематике (ПОПОВИЋ 2001; 2004; 2005; 2006а,б; 2009б).

Поједини радови о украјинско-српској међујезичкој паронимији и омонимији (ПОПОВИЋ 1991б; БОНДАР, ЯРМАК 2001) сведоче о томе да би ова област контрастивне лексичке семантике могла да нађе свој даљи развој у будућим истраживањима те врсте која би допринела стварању двојезичних речника чије одсуство, између осталог, негативно утиче на интензитет контрастивних истраживања. Стварање солидног, теоретски утемељеног двојезичног украјинско-српског и српско-украјинског речника свакако представља приоритет у области лексикографије.[2]

0.5 Контрастивна лингвостилистика која представља још један релевантан смер контрастивног проучавања српског и украјинског језика заступљена је у истраживањима представнице Кијевске славистичке школе Веронике Јармак. Њени радови тематски се могу разврстати у две гупе: радови који су посвећени појединим питањима лексике и стилистике, на пример, српској и украјинској колористици у савременој поезији (ЈАРМАК - Ярмак В. І. Сучасна поетична колористика (міжслов’янські лінгвістині паралелі) // Мова і культура. – Вип. 8. – Т. IV. – К., 2005. – С. 60-60; Вероника Јармак, Владимир Пономаренко. Називи сребра у словенским језицима // Кодови словенских култура. № 6, 2001. – С. 129-140) и студије које се тичу вербалних средстава презентације семантичког поља прошлости у та два језика - синтетичких и аналитичких претериталних облика у различитим врстама српског књижевног дискурса (ЯРМАК 2004; ЈАРМАК, 2006, 2009). Корпус њених истраживања чини српски прозни, песнички и критички дискурс различитих историјских периода (од ХІХ до ХХ века) који се сагледава у контексту проблема њихове интерпретације на украјинском језику. Тај смер репрезентују радови Веронике Јармак о семантичком дијапазону плусквамперфекта и других претериталних облика и њиховим стилистичким функцијама у делима савремене српске књижевности (на пример, у роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“ (ЈАРМАК 2009) и њиховим преводима на украјински језик. У центру пажње ове научнице нашао се и други аспект овог проблема: интерпретација претериталних глаголских облика у српским преводима украјинске поезије (ЯРМАК 2004).

Дотична проблематика и паралеле са украјинским језиком присусутвују као константа у радовима Веронике Јармак посвећеним семантици перфективних облика глагола бити у српским преводима поезије Сергеја Јесењина, врстама преводилачких трансформација приликом интерпретације претерита у српским преводима песама Александра Блока, дискурсном времену и језичким средствима његове репрезентације у српским преводима песништва Валерија Брјусова.

Истраживања Веронике Јармак у којима се различити претеритални облици проучавају као извор експресивности српског и украјинског књижевног дискурса представљају и студије у којима се разматрају случајеви изразите транспозиције претериталних облика у изворним српским текстовима и њиховим преводима на украјински језик са аспекта особености њиховог историјског развоја и савременог стања.

Контрастиво истраживање претериталних глаголских облика у српском и украјинском језику чини основу посебног поглавља докторске дисертације Веронике Јармак „Поетика претерита у српском књижевном језику ХІХ-ХХ века“ која је у изради.

0.6 Украјинско-српска контрастивна истраживања у области лингвистике текста нашла су свој одраз у монографији „Епистоларни дискурс украјинског и српског језика“ (ПОПОВИЋ 2000) која представља допуњену и прерађену варијанту истоимене докторске дисертације – прве докторске дисертације из области украјинистике која је одбрањена у Србији, на Филолошком факултету у Београду 2007. године. У наведеној монографији, као и у низу радова из ове проблематике (ПОПОВИЋ 1996а; 1996б; 1997а; 1997б; 1998а) разрађује се оригиналан модел описа дискурса као комуникативне игре чија правила условљавају употребу појединих језичких средстава, као и избор одређеног макроструктурног модела. Овај аспект лингвистике текста, могућност издвајања макроструктурних типова текста и специфичних начина повезивања на нивоу његове микро и макроструктуре обрађује се на теоријском нивоу и у раду „Семантичка структура метатекстуалног хронотопа“ који је предочен славистичкој јавности у оквиру XIII Међународног конгреса слависта у Љубљани (ПОПОВИЋ 2003).

Опис језичких средстава реализације појединих комуникативних функција са аспекта теорије говорних чинова у монографији „Епистоларни дискурс украјинског и српског језика“ садржи осим анализе језичке грађе поједине теоријске поставке које су се показале као подстицајне за поједине српске истраживаче. Модел описа комуникативних функција који је понуђен у овој монографији прихваћен је и доследно примењен у истраживању младе српске научнице Бојане Милосављевић „Форме учтивости у српском језику“ (МИЛОСАВЉЕВИЋ 2007).

0.7 У контрастивно проучавање украјинског и српског језика свакако спада и методика наставе српског или украјинског језика као страног. Велику пажњу овој проблематици посветила је Аделаида Смољска која се увек залагала за принцип дидактичке целовитости језика, књижевности и културе приликом изучавања српског језика у инословенској средини. Радови Аделаиде Смољске који су посвећени улози текстова у изучавању српског језика као страног одликују се практичном утемељеношћу и проистичу из дугогодишњег искуства. Аделаида Смољска инсистира на томе да избор текстова који су заступљени у настави српског језика као страног треба да буде функционално утемељен како би били представљени сви функционални стилови - од књижевно-уметничких, фолклорних, новинарских, научних текстова до текстова који опонашају говорни језик. Посебна пажња је посвећена граматички маркираним текстовима у којима су на првом месту граматички облици (СМОЛЬСКАЯ 2001).

Сличана проблематика је обрађена и у радовима Веронике Јармак која је посветила велику пажњу проблемима усменог консекутивног и симултаног превођења приликом изучавања српског језика као страног, а такође актуелним методолошким питањима наставе српског језика као страног за студенте почетнике у Украјини, лингводидактичким и мултимедијским средствима унапређења наставе српског језика за Украјинце, неким специфичним аспектима изучавања генетски сродних јужнословенских језика у контексту практичног билингвизма украјинске аудиторије, релевантним моментима презентације лексике у уџбеницима српског језика за Источне Словене (када је реч о профилном нивоу) (ЈАРМАК 2001, ЯРМАК 2009 а,б) итд.

Настава украјинског језика на универзитетима у Србији конципирана је контрастивно, при чему као грађа за контрастирање користи се не само украјински и српски језик, већ и руски или русински, с обзиром на образовни профил студената или њихов матерњи језик. Такав приступ намеће наставнику специфичне задатке који су истакнути у радовима посвећеним питањима традиције и перспективе изучавања украјинског језика у Србији (ПОПОВИЋ 1998б; ПОПОВИЧ 2001; 2004).

С обзиром на наведене резултате контрастивних истраживања српској украјинистици намећу се бројни задаци на које су својевремено указали у својим програмским радовима београдски слависти (ТЕРЗИЋ 1993; ПОПОВИЋ 1995; ПИПЕР 2004), а који су тек делимично испуњени. Међу њима на првом месту је стварање контрастивне граматике украјинског и српског језика у којој би се указало на граматичке сличности и разлике које се, како што је уочио Предраг Пипер, тичу пре свега „развијености појединих категорија у два језика, тачније неједнаке развијености појединих грамема (нпр. вокатива, појединих глаголских времена, пасива, безличности, уопштеноличних и неодређеноличних реченица итд.) као и појединих врста речи (нпр. с обзиром на већу развијеност предикатива или глаголских узвика у украјинском језику него у српском) или појединих лексико-граматичких категорија“ (ПИПЕР 2004: 281-282). Таква граматика свакако би представљала својеврсну круну досадашњих истраживања и омогућила би даљи развој украјинско-српских контрастивних истражвања у кључу савремених лингвистичких теорија. Као најподеснији за први модел такве граматике намеће се функционално-семантички, од којег би се полазило да би се у оквиру лексичко-граматичких и семантичко-синтаксичких категорија уочавале и систематизовале сличности и разлике. На пример приликом описа глаголских категорија полазило би се од персоналности до лица, времена и начина; од прелазности до дијатезе; од аспектуалности до вида итд. Прва у низу таквих граматика не би морала да претендује на исцрпност у опису типолошких одлика украјинске граматике у односу на српску, али би свакако показала пут будућим истраживачима којих је све више како у српској, тако и украјинској лингвистици.

Н а п о м е н е

1 Види о томе детаљније у раду „Украјинско-српске славистичке везе у 19. и 20. веку” (ПОПОВИЋ 2008 д). Србистичким истраживањима на појединим украјинским универзитетима, као и улози кијевских и харковских научника у стварању украјинске србистике била су посвећена излагања на конференцијама „Кијевски универзитет и Срби“, „Харковски универзитет и Срби“ које су биле одржане 2009. године на поменутим универзитетима у Украјини. Објављени зборници ових конференција свакако допринеће и осветљавању путева формирања украјинске лингвистичке србистике.

2 У време настанка овог рада такав пројекат још увек није реализован, иако је на Институту лингвистике Украјинске националне академије наука покренут одговарајући пројекат који води Володимир Чумак.

Л и т е р а т у р а

• БОНДАР, Ірина; ЯРМАК, Вероніка. „Інтерференція на рівні міжмовних омонімів: методологічний аспект“. Мова і культура вип. 3, т. ІІІ (2001): стр. 12-23.
• ГАЕВ, Тања. „Семантички потенцијал броја два у украјинском и српском обредном песништву календарског циклуса.“ Славистика VIII (2004): стр. 330-336.
• ГАЕВ, Тања. „Лексичко-семантички потенцијал назива за број три у украјинском и српском фолклору.“ Славистика XII (2008): стр. 269-277.
• ГАЕВ, Тања. „Semantički potencijal brojeva u ukrajinskom jeziku (na materijalu narodnih bajki, duma i istorijskih pesama, zabeleženih u XIX veku).“ Riječ knj. 15, sv. 3 (2009): str. 67-78.
• ИВАНОВИЋ, Милена. „Умови нейтралізації перехідності в українській та сербській мовах.“ Матеріали V конгресу Міжнародної асоціації україністів. Мовознавство: Збірник наукових статей. Чернівці (2003): стр. 264-267.
• ИВАНОВИЋ, Милена. „Форма прямого додатка в заперечних конструкціях в українській і сербській мовах.“ Проблеми слов'янознавства вип. 54. Львів (2004): стр.113-121
• ИВАНОВИЋ, Милена. „Структура поља прелазности у украјинском и српском језику.“ Зборник Матице српске за славистику 68 (2005): стр. 179-187.
• ИВАНОВИЋ, Милена. Прелазност у украјинском и српском језику: функционални аспект, Београд: Задужбина Андрејевић, 2007.
• ИВАНОВИЋ, Милена. „Функционисање конструктивних почетних глагола у ужем смислу у украјинском и српском језику.“ Славистика XII (2008): стр. 258-268.
• ИВАНОВИЋ, Милена. “Семантичке претпоставке транзитивности (на материјалу украјинског језика).” Riječ knj. 15, sv. 3 (2009): str. 55-67.
• ЈАРМАК, Вероника. „Актуелни методолошки проблеми наставе српског језика као страног за студенте почетнике у Украјини.“ Славистика V (2001): стр. 245-255.
• ЈАРМАК, Вероника. „Претеритална времена у преводима украјинског песничког дискурса (на материјалима двеју песничких антологија).“ Научни састанак слависта у Вукове дане т. 35/1 (2006): стр. 431-440.
• ЈАРМАК, Вероника. „Семантички дијапазон плусквамперфекта у роману Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“ и преводу на украјински језик.“ О делу Драгослава Михаиловића. Врање:Аурора (2009): стр. 81-93.
• МИЛОСАВЉЕВИЋ, Бојана. Форме учтивости у српском језику. Београд: Учитељски факултет, 2007.
• ПИПЕР, Предраг. „Украјинска и српска граматика у светлу типолошких поређења.“ Славистика VIII (2004): стр 280-290.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Семантика назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору.“Зборник Матице српске за славистику 41 (1991 а): стр.149-155.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „O ukrajinsko-srpskoj međujezičkoj paronimiji.“ Živi jezici XXXIII, св. 1-4 (1991б): str. 74-78.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „О семантици назива за црвену боју у руском, украјинском и српском фолклору.“ Расковник XIII, св. 69-70 (1992): стр. 91-103.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Ukrajinski i srpski jezik u kontaktu sa stanovišta konfrontacione gramatike.“ Međunarodni simpozijum “Aktuelnost međuslovenskih jezičkih kontakata i veza, Beograd (1995): str.77-94.
• ПОПОВИЧ, Людмила. „Дискурсные маркеры в эпистолярном дискурсе украинского и сербского языков.“ Лингвистика на текста, Велико Tърновo, Университет “Св. св. Кирил и Методий” (1996 а): стр.169-180.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Imperceptivnost u epistolarnom diskursu ukrajinskog i srpskog jezika.“ Zbornik radova 5. simpozijuma Kontrastivna jezička istraživanja, Novi Sad (1996 б): стр.213-219.
• ПОПОВИЧ, Людмила. “Языковая реализация бехабитивов в эпистолярном дискурсе русского, украинского и сербского языков.“ Сборник докладов IV Международного симпозиума Сопоставительное и сравнительное исследования русского и других славянских языков, Белград, (1997а): стр. 366-374.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Asertivna funkcija iskaza u ukrajinskom i srpskom jeziku.“ Zbornik radova 6.simpozijuma Kontrastivna jezička istraživanja, Novi Sad (1997б): str.218-225.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Tipologija komunikativnih funkcija iskaza i njihov jezički izraz u ukrajinskom i srpskom jeziku.“ Славистика II (1998 а): стр.103-108.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Ukrajinistika u Srbiji: tradicija i perspektive.“ Izučavanje slovenskih jezika, književnosti i kultura u inoslovenskoj sredini, Beograd (1998 б): str. 336-346.
• ПОПОВИЋ, Људмила. Eпистоларни дискурс украјинског и српског језика. Београд: Филолошки факултет, 2000.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „O prototipskom i stereotipskom načinu konceptualizacije boja (na primeru slovenskih jezika).“ Ęodovi slovenskih kultura, Beograd (2001): str.14-31.
• ПОПОВИЧ, Людмила. “Становлення і перспективи розвитку українознавчих студій у Сербії.“ Матеріали I Міжнародної науково-практичної конференції “Освіта в українському зарубіжжі”. Київ: Український світ (2001): стр. 194-199.
• ПОПОВИЧ, Людмила. “Шляхи розвитку українознавства в Сербії” Warszawskie zeshyty ukrainoznawche, Studia Ucrainica (red. Stefan Kozak). Warszawа (2004): стр.215-222.
• ПОПОВИЋ, Људмила. “Семантическая структура метатекстуального хронотопа.” Зборник Матице српске за славистику 63 (2003): стр. 177-200.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Језичка слика стварности Украјинаца и Срба са когнитивног аспекта контрастивне анализе.“ Славистика VIII (2004): стр.290-305.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Стереотип језика у украјинској језичкој слици стварности.“ Славистика IX (2005): стр.224-236.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Гендерни аспект језичке слике стварности Украјинаца и Срба.“ Славистика X (2006а): стр. 68-85.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Прототип и стереотип у концептуализацији естетског код Срба и других словенских народа.“ Когнитивнолингвистичка проучавања српског језика (ур. П.Пипер). Београд: САНУ, Одбор за српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија (2006 б): стр.175-211.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Аргументска структура глагола емотивног стања у словенским језицима.”
• Зборник Матице српске за славистику 70-71 (2007а): стр. 481-499.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Когнитивни приступ опису категорије акционалности у словенским језицима.“ Граматика и лексика – дескриптивни и нормативни приступ - Научни састанак слависта у Вукове дане, 1/36. Београд (2007 в): стр. 37-53.
• ПОПОВИЋ, Људмила. Jезичка слика стварности. Когнитивни аспект контрастивне анализе. Београд: Филолошки факултет, 2008 а.
• ПОПОВИЧ, Людмила. „Вклад Гавриїла Костельника в контактологiю слов’янських мов.” Гавриїл Костельник на тлі доби. Пошук істини. Львів, Львівський університет ім. І.Франка (2008 б): ст. 60-71.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „ Изражавање аспектуалног значења проспективности у словенским језицима.“ Зборник Матице српске за славистику 73 (2008 в): стр. 297-314.
• ПОПОВИЧ, Людмила. „Синтаксичні показники фразеологізації предикатів/.“Матеріали VI Міжнародного конгресу україністів, Мовознавство: Збірник наукових статей. Київ: Міжнародна асоціація україністів (2008 г): ст. 529-540.
• ПОПОВИЋ, Људмила. „Украјинско-српске славистичке везе у 19. и 20. веку.” Славистика XII (2008 д): стр. 138-148.
• ПОПОВИЧ, Людмила. „ Стереотип естетичного комплексу в мовних картинах світу слов'ян.“ At the Crossroads of Cultures: Essays in Honour of Leonid Rudnitzki, On the Ocassion of His 70^th Jubilee (eds. A.Kipa. O.Kupchinski). Львів-Філадельфія: Наукове товариство ім.Шевченка, Львівський національний університет ім.І. Франка, Український вільний університет в Мюнхені, Київський національний лінгвістичний університет (2009а): ст.464-487.
• ПОПОВИЧ, Людмила. „Спостерігач та його роль в концептуалізації мовної картини світу.“ Лінгвістичні студії 20, Донецьк: Донецький національний університет, (2009 б): ст. 97-118.
• СМОЉСКА, Аделаида. „Упоређење српског и украјинског језика (поводом нормирања у систему граматичког рода.“ Научни састанак слависта у Вукове дане. – XXIV/I (1995): 35-42.
• СМОЛЬСКАЯ, Аделаида. „О проблемах сопоставительного изучения славянского феминного словообразования.“ Зборник Матице српске за славистику 29: стр. 155-159.
• СМОЛЬСКАЯ, Аделаида. Славянские студии. Одесса: Астропринт, 2001.
• СМОЛЬСЬКА, Аделаїда, БОНДАР Олександр. „Еволюція семантики дієслів руху в аспектах типології української та сербської мов.“ Мовознавство 2-3 (2003): стр. 138-144.
• ТЕРЗИЋ, Богдан. „Деякі передумови зіставного аналізу української та сербохорватської мов.“ Зборник Матице српске за славистику 43 (1993): стр.153-157.
• ТЕРЗИЋ, Богдан. „О конфронтирању/контрастирању српског и украјинског језика“. Zbornik radova 5. simpozijuma „Kontrastivna jezička istraživanja“, Novi Sad (1996): 101-105.
• ЧУМАК, Володимир. Типология сказуемого в сербохорватском и восточнославянских языках. Київ: Наукова думка, 1985.
• ЧУМАК, Володимир. „Дослідження української мови в державах колишньої Югославії“. Українське мовознавство у західних і південних слов’ян (2005) Київ: стр. 147-161.
• ЧУМАК, Володимир. „Розвиток безособових дієслівних форм у сербохорватській і східнослов’янських мовах.“ Слов’янське мовознавство. Доповіді української делегації на 11 Міжнародному з’їзді славістів (1993) Київ: стр. 213-222.
• ЧУМАК, Володимир. „Словозміна. Дієслово.“ Історична типологія слов’янських мов. Частина 2 (2008): ст. 6-141. Киів Єрмоленко С. С.., Мельничук О. С., Ткаченко О. Б., Шамота А. М.
• ЧУМАК, Володимир. „Темпоральні форми словенського дієслова і сербсько-хорватсько-східнослов’янський граматичний контекст.“ Мовознавство 2-3 (2004): ст.151-157.
• ЯРМАК, Вероніка. „Деякі специфічні аспекти викладання близькоспоріднених південнослов'янських мов з урахування практичного білінгвізму аудиторії.“ Вісник Чернігівського державного педагогічного університету вип. 63 (2009): стр. 230-233.
• ЯРМАК, Вероніка. „Проблема передачі претеритів в перекладах українського поетичного дискурсу сербською мовою.“ Мова і культура вип. 8, т. ІІI/2 (2004): стр. 356-365.
• ЯРМАК, Вероніка. „Релевантні аспекти презентації лексики в підручниках сербської мови для східних слов'ян (профільний рівень).“ Вісник Чернігівського державного педагогічного університету вип. 70 (2009) стр. 240-245.
• DETELIĆ Mirjana, ILIĆ Marija. Beli grad. Poreklo epske formule i slovenskog toponima. Beograd: Balkanološki institut SANU, Posebna izdanja 93, 2006.
• POPOVIC, Lyudmila. “Protototypical and Stereotypical Color in Slavic Languages: Models Based on Folklore.“ Anthropology of Color: Interdisciplinary Multilevel Modeling (eds. Robert E. Mac Laury, Galina V. Paramei.. Amsterdam-Philadelphia: John Benjamins (2007 б): pp. 408-422.

Људмила В. Поповић
Универзитет у Београду, Филолошки факултет - Одсек за славистику

Вероника (Иван) Јармак
Дипломатична академія України, Кафедра іноземних мов