Ала Татаренко

Дунав као интимни простор душе

Милорад Павић у својој "Аутобиографији" истиче да је рођен на обалама рајске реке. Могла бих то рећи и за себе, мада се моја рајска река не зове Дунав (Истар), него Дњестар. Али, као што имена тих река звуче слично, а ипак довољно различито, мој поглед на Дунав биће поглед искоса, поглед другог. Оног другог који није рођен на Дунавским обалама, али који се не осећа на њима као странац.

Ова тврдња важи не само за мене, него и за многе Украјинце, за које Дунав представља неодвојиви део домаћег културног простора. Мада протиче сасвим малим делом Украјине, велика река заузима несумњиво повлашћени положај у украјинској културној свести. Од детињства Украјинца прате песме у којима се јавља Дунав: ниједна од река није опевана у тако бројним народним умотворинама. Најчешће је она симбол далеког и туђег простора, обележје краја где је све другачије. Најпознатија је од тих песама "Ишао је Козак преко Дунава// Рекао је збогом својој девојци"; у другој ("Црвена ружа") жена прети свом мужу-пијаници да ће га оставити са децом и отићи преко Дунава... Историјски корени такве представе везани су за времена царице Катарине II која је укинула Запорошку Сич - својеврсну казачку републику, када је део Козака отишао преко Дунава - у оне бајне просторе песме.

Столећима Украјинци певају о величанственој реци, која се јавља час као тиха, али јака у својој упорности снага, као у песми "Тихи Дунав, тихи Дунав": ту је она симбол љубавне чежње јунака који, певајући о големој тузи за својом драганом, тражи поређење са природом. Дунав је чести део пејзажа и у женским песмама ("Ој у гају код Дунава славуј песму пева"). Кад би требало изразити моћ љубавне жеље, певачи би опет посегли за сликом Дунава: кад девојка пева да ће "због тог Николчина" прескочити Дунав, то недвосмислено алудира на јачину њене љубави која не познаје препреке. У лепој украјинској романси "Таква је њена судбина" напуштена девојка замишља свог драгана у далеким крајевима - једини топоним (заправо хидроним) који служи као њихово обележје јесте Дунав ("можда, поји коња у брзом Дунаву"), што дочарава тужно расположење растанка.

Са таквом сликом велике реке, допуњеном звуцима Штраусовог валцера, ушла сам у српски културни простор којим протиче рајска река Истар -која више није далека и непозната, већ чини део душевног пејзажа овдашњег човека. Волшебно присуство Дунава запазила сам у исказима мојих пријатеља из Новог Сада који често у свакодневним приликама траже поређења у слици те реке. У роману "Један од оних живота" Ђ.Балашевић записује: "са мислима тамним и узбурканим "као мутни Дунав", што би рекле стрине из нашег сокака, и тешко би се у било којој антологији нашло боље поређење"[1].

Ова река диктира ритам живота становника подунавских градова, боје њихових расположења, ствара непоновљиву слику света. Тако пажљивији читалац "Антологије српске приповетке: 1945-1995" М.Пантића запазиће дубоку сродност, неку "тајну везу" између прича Бошка Петровића "Плод" и Александра Тишме "Без крика". Не ради се о теми (оне су различите), нити о поетичким начелима писаца - реч је о неухватљивом, али осетном мирису реке која протиче не само кроз живот јунака, већ и кроз живот самих књижевника. И у једној, и у другој приповеци радња тече полако као Дунав, кријући у себи неслућену и опасну снагу егзистенцијалних питања. Наратори се препуштају води, без мисли, "не запажајући ни време, ни себе - ни своје жеље да то тако потраје". Стапање са реком доноси срећан спокој, хармонију са светом. Јунак "Плода" препушта се таласима живота, који га умивају и настављају свој пут, а нови таласи доносе нове људе, нове призоре. Дунав је овде река времена, река живота. Јунак Тишмине приче бежи од успомена у реку која му даје осећање велике помирености и рађа "скромно предавање самозабораву". Сећајући се страшних дана 1942., кад су под дунавски лед бацали недужне људе, јунак подсвесно одбија да укључи реку у тај језиви призор. Безизлазност која притискује жртве, представљена је у облику оклопа: оклоп-небо, оклоп-земља, оклоп-људи са бајонетима... Само окована ледом река изузета је из те слике страве. Дунав остаје везан за живот: "И сунце, и река, и наше тело пресипају се у један једини ток освежености и незаситне, предвечерње разиграности"[2].

Присуство Дунава у свакодневној, а не само књижевној свести наћи ћемо у текстовима забавних песама, поготову у онима који имају песничку вредност - као што су текстови Ђорђа Балашевића. Ни код њега Дунав није само део пејзажа, део спољашње слике света - већ интимни простор душе. Балашевић је стално свестан присуства те реке и говорећи: "То је било у Новом Саду", не заборавља да дода "на Дунаву". И то није нимало случајно. И његовим лирским песмама Дунав протиче венама јунака, песма "помера у мени неке гене Дунава// и ја течем и док стојим"... Причајући о детињастом бекству од досаде за које је крив Тома Сојер, јунак оживљава тадашњу представу о магичној реци којом се може стићи свуд, чак до Мисисипија ("Дунавом до Црног мора - све је даље проста ствар"). После, кад прођу године ("од тад се седам мора Дунавом слило"), он се јавља као граница коју ваља пошто-пото прећи ("И те сам ноћи препливао Дунав, дубок и страшан", којем се јунак обраћа као живом бићу: "Опрости, Велика Реко, ал ја сам морао преко". Дунав, који памти дане мира и страхоте рата, Дунав који одрања седеф и тамјан, река која зна да буде и нежна и својеглава ("Дунав је пред зором прек"), неизбежан је и кад се ствара портрет живота, његових најбољих година које су "клизнуле ко сила Дунава под сенком тврђаве"...

Дунав постаје портрет човека рођеног на његовим обалама: немирног, у вечитој потрази за просторима среће:

Кажеш, да ти некад изгледам ко Дунав
Стижем мутан, непознат и сам,
Око мене свуд равница, туђа земља, туђа лица...
И не тражи да будем ти робом,
И не спремај ни замке, ни оков
Јер ја рушим све бране пред собом,
Увек настављам сам својим током...

Дунав протиче кроз срце Новог Сада, док већина београдских мостова води преко Саве. Бели Град у којем се срећу Исток и Запад, стоји на ушћу Саве у Дунав - он је сада и на левој, и на десној обали, - и "србијански", и "пречански". Историјски појам "прека", пречанске културе, везан је за ту поделу, при томе, мада се ради не само о Дунаву него и о Сави, прва асоцијација ипак води Истру. Стога у култури овог дела Србије Дунав се јавља као граница која омеђује свој, познати простор. И док Сава тече крајевима сродног културолошког кода и језика, Дунав је светски путник, пустолов на пропутовању. Читајући београдске писце, обратила сам пажњу на могућност једне занимљиве поделе: на књижевнике са Дунава и књижевнике са Саве. Представником прве групе може се сматрати Милорад Павић, док другу репрезентује, на пример, Момо Капор. Ни један, ни други не крију своју љубав према оној реци, која улази у њихова дела.

М.Павић у већ споменутој "Аутобиографији" декларише своју повезаност са Дунавом на чијим је обалама рођен. Његова прича "Биографија Дунава" представља не само песнички надахнут портрет реке која спаја времена и културе и чији је извор у једном од четири хришћанска раја, а увир - у античком Хаду, већ изузетно подстицајну скицу постмодернистичког идеала Целине. Река која тече уз време, вечна и променљива попут ARS COMBINATORIA-е, Дунав, који у Србији "мења пол", добијајући мушко име, испољава своју хермафродитску суштину. А за М.Капора мушко име Дунава још је један од разлога да се приклони Сави: "За разлику од Саве, Дунав је озбиљна река која подсећа на матрону што држи јавну кућу за морнаре. Дунав никада није научио да правилно изговара наше речи: задржао је до данас тврди немачки акценат испод Шварцвалда. Као и сваки Бечлија он наивно верује да је некада за време Аустро-Угарске заиста био плав. Пени се као чешко пиво. Пије као Рус, до даске, а са грижом савести. Уме усред весеља да тргне нож из потаје попут Бугарина, псује на мађарском... У Саву сам годинама био заљубљен, мада је између нас долазило до честих брачних сцена, усоталом као и у свим браковима из љубави, а Дунава сам се плашио и никада му нисам поверовао до краја, ма какве ми дарове поклањао"[3]. И док његови јунаци цитирају: "Какав Дунав! То се само Сава продужава!" у Павићевој "Краткој историји Београда" читамо да су Аргонаути, нашавши се на месту где се река Сава улила у Дунав, прогласили су тада Саву Западним Дунавом... Ко зна, можда та подела вуче корене још из времeна кад су Срби у XVI веку становали на Савској, а Турци - на Дунавској падини града. Можда се ради о везаности за одређени модел културе, чији би симболи могле да постану ове реке...

Прек и тих, мутан и плав, женско и мушко, променљив и постојан у свом току, Дунав протиче кроз живот људи. Нимало случајно, велики српски писац Милош Црњански спомиње ту реку у "Коментарима уз Лирику Итаке", говорећи о женама које ће памтити целог живота: за једном је скакао у Дунав, главачке, а другу је, док се купала у Дунаву, долазио да гледа читав град. Украјински писац Јуриј Андрухович у књизи "Моја Европа" неименовану реку из породичне легенде претвара у Дунав: на другој страни те реке налази се све што ће се остварити или пак неће да се оствари. Дунав протиче књигама и песмама, сликама и нотама да би постао део сваког од нас. Јер свако од нас има своју непоновљиву причу о Дунаву као интимном простору душе.

1. Балашевић Д. Један од оних живота. Нови Сад: аутор, 1997 - С.137.
2. Пантић М. Антологија српске приповетке: 1945-1995. Београд, Завод за уџбенике и нставна средства, 1996. - С.149.
3. Kapor M. Ada. Zagreb:Znanje, 1980. - S.62-63.

Објављено у: Зборник радова са 2. међународне Дунавске конференције за уметност и културу – Београд, 2003 – С. 68– 72.