Ала Татаренко

Име Маце

Име мачке: Љубица. Дивног ли наслова за текст о књигама Љубице Арсић! Помислих тако, отворивши Свеске са есејем Ирене Лукшић, која у својој мачки види "само Љубицу, Тоталитет, Вјечно женско или како то већ назовемо". Хрватска списатељица имала је своје разлоге да подари маци баш то име: "Уз идеју мачке најбоље одговара љубица". Ако бисмо одлучили да тај лепи текст преведемо на српски, мирисна биљка би се звала љубичица, и мачка, заједно са есејем, морала би да промени име. Међутим, ништа није случајно - ауторка по мени најженственије прозе у српској књижевности заиста се зове Љубица, а њене најновије књиге носе мачкаста имена: Тиграстија од тигра, Мацо, да л ме волиш.

"Све на свијету је мачка... А мачка, пак, као збир појединачности или јединства различитости производи доживљај стварности као истодобне егзистенције мноштва и ничега", - сматра Ирена Лукшић, и њене речи изузетно тачно осликавају портрет лирске јунакиње Љубице Арсић. Заиста, ко може да буде тиграстији од тигра? Дивља звер и мека играчка, свима позната, а увек загонетна - мачка, по којој одавно зову згодне женске. Животињица нежног искричавог крзна и оштрих канџи можда је најбоља слика жене-заводнице: "Чар детета почива, по Фројду, добрим делом, на његовом нарцизму, самодовољности, његовој неприступачности. Исто важи и за поједине животиње као што су мачке, - указује Нада Поповић Перишић у књизи Литература као завођење.

Све те карактеристике одмах се запажају код јунакиње приповетке Тиграстија од тигра из истоимене збирке Љ. Арсић. То "јебозовно маче" неизбежно привлачи пажњу мушкараца - и нису за то криви само њен "варљиви костим радодајке", "претерано натрћена задњица", "добро виме", већ добрим делом њен мачкасти ход, загонетност која истовремено привлачи и одбија. За разлику од већине жена-писаца Љубица Арсић успоставља флуидну границу између нараторке и јунакиње. Оне су сличне и различите, као што су (тек) на први поглед исте две тиграсте дворишне маце. Њихове се судбине додирују у веома осетљивој тачки: у кревету заједничког љубавника, што дозвољава приповедачици да завири у најскровитија места своје јунакиње. Она Друга, макар и богатије обдарена пожељним женским атрибутима, не може да умакне истој судбини. Изгледа да је јунакиња, којој приповедачица облачи и свлачи тамни заводнички трико - ја/она, маца/тигрица... Тело испод затегнуте тканине удаљено је од мачкастог мажења и правог додира – то је најпоразнија истина за жену-мачку. "Шта у ствари хоће ова риба?" – мисли мушкарац, који не може да проникне погледом иза њене покретне маске, да види њено право лице. Да може, не би у њој видео рибу, већ мацу...

Покушавајући да оживи њихову везу, жена из приче умиљава се мушкарцу: црвене ципеле треба да га подсете на њихов први сусрет. Моаре шаре на црвеном тлу подсећају "на кожу пламтећег тигра, на ужарену траву саване, на бљесак пуцња неког хировитог ловца у тело које бежи". Бирајући те ципелице, жена се опредељује за боју љубави и крви. Мада у излогу продавнице и на другим позорницама борбе црвене и црне пламтећа боја је у мањини: "рубински камен краљичине огрлице лагано тоне кроз тамну воду". Ципеле подсећају на лепоту дивљег, снажног тигра, а истовремено на ловца који ће га убити, из хира... И то зна она, која ипак бира боје будућег "трофеја", црвено које тоне у црно.

Да би вратила милост свог дечка, јунакиња му доноси слику: на њој је испред кавеза са тигровима уплакана девојчица која и сама држи плишаног тигрића у руци. Збуњена великим животињама и тигровом тугом, она баца играчку у кавез. Тигрића спашава отац, кога ће тражити (и) у овом мушкарцу по који пут уплакана велика девојчица. Девојчица која је сама бацила своју омиљену играчку међу стварне звери... "Кад му буде показала фотографију, кад је на њој види онако беспомоћну, мораће да је помилује по коси и каже јој нешто лепо, као што је оног дана урадио њен отац, као што би урадио њен мушкарац". Тиграстија од тигра, маца жели нежност и миловање.

У тами видео клуба мачкастој власници тиграстих ципела десиће се нешто што се заправо није десило. Мушкарац који је искрсао однекуд из помоћне просторије оживиће у њеном сећању сусрет са разбојником у гаћицама од лажне коже са тиграстим мрљама. Скинувши лажну кожу, он скида и оно мало (лажне) тиграстости што је имао: остаје го пред тиграстијом од тигра. Исти поглед охоле, недостижне мачке зауставља и власника видео клуба.

У његовој каснијој безбрижности и бахатости она ће препознати још мало збуњености бившег погледа насилника у тиграстим гаћицама и одгурнуће његова уста. Не, ова јунакиња није жена-жртва мачо-мушкарца: "- Миран, - рече мазно као да се обраћа укроћеном коњу док је врхом црвене ципеле под столом потражила његову црну". Тиграстија од тигра само је привидно плен снажног ловца. У љубавној игри ловци постају уловљени, и црвена ципела "жртве" згазиће црну ципелу "победника"...

Прича о љубави, о женској рањивости која налази лека у писању (док мушки јунаци премошћују еротске јазове на много једноставнији начин) нема код Љубице Арсић унапред подељене улоге, а нема ни почетка, ни краја. Неке нове црвене ципелице са тиграстим шарама сигурно се исијавају кроз неко друго упрскано стакло излога. Док се не појави тиграстија од тигра, којој ће бити таман.

Заправо, Мацо, да л ме волиш представља наставак те приче. Нараторка, Шехерезада у гњурачком оделу од крљушти рибе златице, мачка маскирана у рибу, одлази на путовање са својим вереником. "Двеста једна женска и мушка реченица из ове књиге чине један велики разговор пун шкрипе и потмулих удараца о ствари у тесној кабини". Није то, наравно, (само) кабина брода, ударци о свакодневне ствари доживљавају се између зидова брака и љубавних веза. Нису то бајке које се причају из страха. У интервјуу Данасу Љ. Арсић каже: "Оно што је Шехерезада постигла својом причом, очовечивши тог инфантилног, незрелог мушкарца који је убијао жене кад му досаде, а није одолео њеној причи и заљубио се, желела бих да постигнем са читаоцем/читатељком - да стигнемо до тачке да заволи причу која је пред њим/њом." Књигу отвара "реченица" нараторке, након које следе 100 женских "реченица" и 101 мушка. Она прва, уводна, ипак је женска, мада има статус увода у причу, њеног предзнака.

Кад сам требала превести на украјински наслов књиге Мацо, да л ме волиш, појавило се питање како да преведем "мацу". Да ли је она мушког или женског пола? Да нисам читала књигу, можда бих одабрала "женску" варијанту, погрешно претворивши женску реченицу у мушку. А можда и не бих: ово питање без упитника толико је женско само по себи, да би било тешко да га не препознамо...

Прва "реченица", као што и ред, најављује долазак јунакиње у причу: Правићеш ме ти од блата. И заиста, реч постаје дело: постваривање отрцане фразе уноси у приповетку хуморне ноте. Мада, свака од њих има неки сетан одјек... Буквална употреба метафоричних израза (и оних који своју метафорику дугују еуфемистичким напорима народа, попут речи "гужвати (се)") обезбеђује читаоцу уживање у језичким играма. Писац свесно бира лингвистичку провокацију: "Већ после настанка прве приче осетила сам потребу да као списатељица уђем у мушки забран, употребим речи које ја, Љубица Арсић, никада не бих употребила. Била је то занимљива провокација - овладати језиком безобразног, безобзирног мушкарца, употребити царство мушких псовки. Истовремено, желела сам да проверим колико смешног може да се открије у трагичном," - рекла је новинарима књижевница. Међутим, језичка (и не само!) субверзивност прича темељи се такође на прећутаном, које баца своју препознатљиву сенку. Ево, рецимо "реченице" Ти си једина коју сам икад желео, а у њој – интригантног дијалога између књижевног критичара и нараторке: "- Како би било - каже - да нас двоје заменимо споловила? Ти да ми даш своју, а ја да ти дам свог". "Звучи авантуристички", као што каже приповедачица. Међутим, ако у другој реченици ставимо уместо финих присвојних заменица народске именице, испашће нешто... хм, мало друкчије и мање зачудно. Како год да узмемо - буквално или метафорички... Али списатељица, бацивши читаоцу ту тросмисленост, разрађује тему на већ познати игриви начин: предмет трампе (онај мушки!), намирисан живансијем, маше јунакињи алпским шеширићем и говори Црњанског (начитан до меланхолије!) А шта мирише на долче и габану, сазнаће се у "реченици" Не могу да будем с тобом, сувише си добра за мене. У ствари, има оно и свој природан мирис, сасвим другачији....

Маце из ове књиге су жене и мушкарци, они који трагају за нежношћу и они који су огрезли у баналностима свакодневице. И онда кад се читалац навикне на беспризорно духовите обрте и фину персифлажу, кад с осмехом "на готовс" очекује ново разоткривање другог лица познатих истина, у последњим "реченицама" женско-мушке пловидбе пронаћи ће изненађење. Иза отрцаних реченица скривају се призори љубави и чежње: с вереника спада пол и он "стварно личи на божанско средиште целог стварања" - на Тоталитет, који једна друга списатељица види у мачки. Остаје прећутано питање "Мацо, да л ме волиш", ћуте речи. Говоре покрети, рука, која милује и грли. Нешто сте ми познати, као да смо се већ негде срели да, као јунаци и њихови одрази у огледалу, као људи и њихови двојници у књижевности. Као маце из књижевних дела...

Маце Љубице Арсић сигурно се налазе у каталогу писца Авантура Маце Аксентијевић (познатих као Часови радости Владана Матијевића), који сведочи: "Све моје колеге, писци, имају неку мацу. (...) Ни списатељице не заостају много за својим колегама, у ствари не заостају нимало". Трипут поновивши магичну формулу ("Морао сам да је нађем. Нисам имао избора") - писац кратког витешког романа признаје: "Авај, без маце све је ништа, и зато сам морао по мери своје жеље да је смислим, да је створим, да је нађем, да је заведем, да је узмем, да је за тело и душу имам". У том пигмалионском подухвату створена је маца - Маца Аксентијевић. Жанровска одредница Часова радости као кратког витешког романа, упрскос тврдњи Рада Пруста да пише песму, неће збунити читаоца - и Кишова Мансарда имала је поднаслов "сатирична поема". Лаутан је од сна створио Еуридику – коју ће назвати "курвом камењарком", писац из Матијевићевог романа створиће "курву огњену". Општи тон песама о Маци подсетиће на патетику лирских пасажа Лаутанове Мансарде (контраст њима у Кишовом роману чиниће Валпургијска ноћ... са Прљавом Мачком). У фрагментима о еротским сусретима песника и краљице простаклука више пута ће блеснути по који антологијски љубавни стих, као нешто страно и непримерено, па стога и кичасто. Постмодерна иронија у комбинацији са постмодерном интертекстуалношћу или (приде) свест о томе да је љубавни дискурс скоро увек патетичан? "Један пијанац је повраћао да би моју песму спасао од сладуњавости," - каже писац и резимира своје песничко дело, запажајући да од грактања у песми гаврана ничег интересантнијег у њој није било. Није песник узалуд (модерни) Пруст: у његовим записима итекако се препознаје укус мадлена: књижевних, разноврсних. И Матијевићев роман о Маци може се читати као књига о писању, у једном пародијско-ироничном кључу. У поглављу Маца Аксентијевић као инспирација објективни приповедач-хроничар Мациног живота каже за оног другог, приповедача-песника, да је "сасвим јасно у себи спознао двојну личност, личност која пише и личност која живи".

Жанровска амбивалентност Часова радости проузрокована је преплитањем лирског и приповедног гласа, који омогућују читање Авантура Маце Аксентијевић као романа из две позиције. Поглавља која "објективно" приказују сложене процесе живота јунакиње-маце смењују се песмама Рада Пруста. Романескни тон приповедања (онај који доликује роману) смењује се романескним (распеваним, узбудљивим) тоном лирске слике. Исто тако, сваки од наратора (двојна личност!) има разлоге да дефинише своје дело као витешки роман.

За хроничара Мациног живота - ово је маскулинистички (насупрот феминистичком!) витешки роман, у којем је мушкарац – плен за незајажљиву јунакињу. Маца Аксентијевић храбро преузима на себе славне освајачке обавезе мушких јунака. Сада жена (маца), уместо мачо-мушкарца "ставља рецке" (Дневник Маце Аксентијевић). Књижевност добија хероину која се понаша као витез-победилац срца, јунак еротског фолклора. Маца Аксентијевић је лишена типичних женских "унутрашњих" особина (уместо срца у њој куца празнина), док спољни атрибути јој не мањкају. И успешно освајање мушкараца (види Списак Маце Аксентијевић) сведочи о томе да је витешки поход био више него успешан.

Кад би радознали читалац упитао за разлоге поднасловљавања песника Рада, тај би, вероватно, ставио нагласак на друге особине витешког романа. Освајање Мацине празнине (оне што јој служи уместо срца) за њега је витешки подвиг. А Прекрасна Дама, за чију наклоност бори се витез, у чије име ратује и позива на двобоје - та дама, као и Маца Аксентијевић, ретко кад испољава своја осећања. Лепа и недостижна, она чека победника као награда. Или казна. Мацина душевна хладноћа, емотивна неприступачност чине од ње најпожељнију жену за песника. Најзаводљивију мацу, барем ако веровати Фројду... Ваљда зато њено име треба писати са великим М.

"Ништа није случајно, сигуран сам, па ни посвећеност писаца мацама", - каже онај ко је створио Мацу Аксентијевић.

Мацо, да л ме волиш?

На Растку објављено: 2007-12-22
Датум последње измене: 2007-12-22 11:47:03
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује