Борис Мозолевски

О проналаску пекторале

из књиге: Скіфский степ, Київ, Темпора, 2005. – стр. 137-140

Пролаз централном гробницом [Дебеле гробнице] су компликовали велики одрони. Дно гробнице се налазило на дубини од 8,5 метара од нивоа поља. У гробници је била вода до колена. У потпуности је потврђена наша претпоставка да курган пропада због савремене градње.

Чишћење дна подземља је започето 21. јуна 1971. године. Близу уласка су лежали костур још једног слуге, велика троручна амфора, две бронзане посуде и неколико тоболаца са бронзаним и коштаним шиљцима стрела.

У гробници су се између глиненог посуђа ваљале кости најпоштованијег покојника које су разбацали разбојници – одломци панцирне кошуље и оружја, златне плоче од сребрног хорита, делови одеће и посуђе (отприлике око 600 комада). Десет сантиметара од тога места, где су улазили разбојници, близу самог спуштања у гробницу, лежале су драгоценије, свечане ствари покојника: позлаћен мач, златни украси и велики надгрудни украс – златна царска пекторала.

Ја сам је пронашао чистећи под у подземљу 21. јуна у 14 часова и 30 минута. Моја имагинација била је веома бедна да замисли нешто слично овом налазу. И сигуран сам, не само моја. Сада, када је све прошло, лакше је поверовати у мистику, него у то да су разбојници стварно могли да не виде такво благо: требало је да испруже руку још 10 сантиметара и пекторала би заувек била изгубљена за људе.

Често ме питају шта сам осетио када је пекторала откривена. Умор. Разумевање величанствености открића, радост од сусрета са њом, чуђење да се она нашла код мене, а не код некога другог у многим претходним генерацијама, све то је дошло, тачније, долазило мало по мало, потом. Одмах после открића осетио сам само огроман умор од напорног рада током последњих месеци, са вером или без вере да ће се нешто веома велико и веома сјајно појавити. Требало је до последњих снага радити одржавајући пуну самоконтролу. И када се пекторала најзад појавила, укључила се подсвест: смири се, све се већ десило, то је врхунац, ти ниси варалица, сада је могуће опустити се на неколико минута. За остала осећања није било довољно енергије.

Споља то се дешавало овако. Рудари који су после ручка учврстили дромос на слабим местима већ су се спремали за одлазак кући. Ми, археолози, одлучили смо да још мало порадимо. Ја сам рашчистио један од комплета тоболаца под зидом дромоса и разгрћући густу глинену масу која је покривала тло, осетио сам да ме је нешто веома болно зацепило. Срце је слатко задрхтало. Опрезно одгурнувши крхотине угледао сам како је заблистало злато и неким непознатим чулом разумео сам да је то управо то: ствар је била велика и вероватно је лежала на свом првобитном месту – разбојници је нису ни дирнули. У тај мах сам се скаменио, затим тихо, не дижући галаму, позвао сам Черненка. Са обе стране смо брзо разгрнули глину и Јевген је први рекао ту реч, која ћу ускоро у штампи постати најпопуларнија: пекторала. Испоставило се да сам зацепио прсте о оштри козји рог. Већ је било видљиво да предмет испуњавају скулпторске представе, али појединости се нису виделе јер је сметала глина, а дићи ствар пре но што буде рашчишћено читаво дно гробнице, није допуштала методика истраживања.

Ми смо јавили о свом открићу (на кургану је већ тада био инсталиран телефон) у комбинат и градски комитет. Први секретар градског комитета Ју.Д. Крушински, други секретар О.П. Лебедко и Г.Л. Середа су дошли на гробницу. Нисмо могли даље то да подносимо. Нарушавајући методику, дигли смо пекторалу са тла, испрали је у бунару који је био направљен за отицање воде, изнели смо је на видело у улазну рупу и као деца почели смо да се љубимо од радости.

Пред нама је уистину била невиђена ствар. Тежина пекторале је 1150 грама, пречник је 30,6 сантиметара. Она је била подељена на три појаса, сличних месецу, помоћу порозних цевчица, које су чиниле костур израде. Доњи и горњи редови су попуњавали скулпторске композиције, средњи су украшавали многобројни биљни орнаменти, који су били причвршћени на равној плочи. Читаво дело до најмање појединости је било направљено од злата 958 карата, који има чисту сунчану боју.

У центру доњег појаса налазе се три призора борбе коња са два грифона, који су га напали, најтрагичнији од њих је смештен у центру. Даље се налази двобој дивље свиње (десно) и јелена (лево) са леопардом и лавом, за којима је потера пса за зецом. Као да је комад светлости из мрака ишчупао сликар приказујући овај ужасни свет мучења. Што су сцене ближе крајевима, то се више смањују и умирују: пред зечевима, као вечитим симболима музикалне тишине степе, седе већ окренути један према другоме зрикавци, мужјак и женка. Завршавајући идејно и стилистички композицију, они истовремено чине природни прелаз ка средњем појасу чији ликови одражавају свечану природу у пуном бујању.

Фигуре животиња обликоване су са пластичном слободом вајања, покрети и облици су одмерено уопштени, због чега лепше сцене композиције добијају монументални смисао, не губећи при томе непосредност и везу са животом.

Превела Ољга Новицка ,студенткиња III године Института филологије Кијевског националног универзитета Т.Шевченко (српски као други језик) (2007)