Видосава Голубовић

"Утисци из Русије" Драгише Васића

Утисци из Русије је књига путописних репортажа, објављених 1928, првобитно штампаних током 1927. и 1928. у београдском дневном листу "Време". Уводна ауторова напомена садржи кратак опис околности настанка књиге и облика њеног појављивања. То су чланци, "писани на брзу руку" (цит. према: Д. Васић. Утисци из Русије, Београд, 1990) и склопљени у књигу без нарочитог дотеривања, што, може се рећи, није био резултат задовољства оним што је у том погледу урађено, већ недостатка времена због свакодневних радних обавеза. Додатно објашњење односи се на изостанак грађе о руској литератури, која ће касније бити штампана у часописима и листовима. Надахнута посвета скулптору Сретену Стојановићу одјек је двомесечног боравка двојице пријатеља у Русији и неочекиваних доживљаја који евоцирају "радосна расположења и корисна размишљања" (97).

Путовање у Русију има за Васића широк и слојевит смисао изједначен са стваралачким чином. Пут, према томе, има реално значење савладавања простора, веза између места, али и метафоричко – он води појединца ка открићу моћи и снаге уметничког израза. Ова потрага за недокучним изразом била је добар повод за развијање мреже личних, емотивних, литерарних мотивација, које као организацијско начело оправдавају пут у Русију. У почетку, то је пут детета, условно говорећи пут нејасне жудње, поистовећене са одрастањем. Он се временом пројектује у облику "пијанства од руске литературе" (99), повезано са имагинарним доживљајем "руске земље, руске брезе крај које паде Пушкин, руске зиме, руске тројке или музике самовара" (99). У следећој етапи организације путописног текста – прелазу од теме стваралаштва ка теми дела писац оперише позитивним националним вредностима, "природом нашега човека" (99) и дубином његовог душевног доживљаја. Другим речима, једино стваралачки процес и размишљање у националним категоријама води откривању постоктобарске Русије.

На крају путописа се испоставило да је раније припремљен, индивидуално планиран акт спознаје био створио само привид, будући да су најразноврснији путописни утисци и опште околности руске стварности само "ломили и распињали... унапред неопредељеног посматрача" (190). Покушај реконструкције имагинарне Русије, у основи "сложене и загонетне" (190), прожете динамичним и противстављеним појавама, које "час очаравају својом привлачношћу, час дубоко жалосте својим тамним странама" (190), могао је ићи у сусрет приговорима незадовољног реципијента и закључку аутора "да се Русија не би требала и не би смела друкче посматрати него у односу према Западу" (190).

Драгиша Васић, романсијер, приповедач, путописац, есејист, критичар, новинар, уредник, адвокат, у то време припадник интелектуалне левице, путује у Русију да би у Москви присуствовао прослави десетогодишњице Октобарске револуције. Широким и слојевитим интересовањима и функционалним, али различитим правцима путописног кретања претходи средишњи хронотоп Москва, уоквирен јарким сликама снажне политичке пропаганде, виђеним из воза или на успутним станицама и начињеним у складу са уметничким и животним идеалима, ради васпитавања маса за социјалистичко и комунистичко устројство ствари. Посматрачу или слушаоцу предлаже се избор између радника, сељака, комсомолаца, повезаних црвеним марамама, патетичних говора, радничких вођа, интонирања Интернационале и слика Лењина, Маркса и Енгелса. У опозицији према свету политичке пропаганде стоји село руске свакодневице, крајње непредвидљиво по изгледу и атмосфери која га окружује. Тако стара Русија добија свој идентитет у бедном, блатњавом селу, равнодушном и невеселом мужику, сврсисходно уклопљеним, "неумитном неком снагом навике" (103) у представу о некадашњем богатству Царског Села и неограниченој власти господе.

Предлажући читаоцу избор између традиционалне и револуционарне Русије, Васић, самим тим, открива двоструку природу социјалистичког пута. Искуства са почетка путовања од границе до Москве преносе се на описе јубиларне прославе Револуције. Физиономију репортаже са овом тематиком не обликују толико профилисање партијског и политичког врха на трибини, ни бескрајне поворке "црвених таласа" (105) учесника, често проткано материјалним сликама прошлости и уметничким асоцијацијама – колико идеолошко размимоилажење Троцког и Лењина око теоријског и практичног револуционарног концепта и начина изградње социјалистичког друштва. Одмах пада у очи да Васић зналачки резимира обе концепције, уз констатацију да у време десетогодишњице револуционарног тријумфа идејна линија Лењиновог опонента губи сваки значај и сваку функцију. Стиче се утисак да је на делу снажна тежња којом се желела доказати политичка немоћ Троцког, Она је беспомоћно ишла у сусрет идеолошкој инструментализацији Троцког у очима радника, за кога је аутор перманентне револуције и личност која је одрицала револуционарну улогу сељаштва снижена на ниво упоређивања са "вагоном откаченим од локомотиве" (108).

У наставку књиге Васић насловима репортажа изражава реално-животне вредности и вредности у којима тражи ослонац у сусрету са старином као противтежом деловима моделованим према владајућим животним околностима, Читање текстова у овом кључу може се видети у насловима: По улици, Прошлост, Метеж, У стану црвеног официра, У Пешрограду. Оба пута, и пролетерско-револуционарни, и грађанско-царски преплићу се и пролазе, условно говорећи, руском свакодневицом, али се разилазе у идејном, естетском и вредносном смислу из разлога, што други пут својим изгледом и функцијом није у складу са социјалистичким каноном.

Први пут остаје у потпуно одређеном простору, обавезно је локализован, с описаним циљем, изу.крштаним противречним утисцима, тешким недоумицама и мучним кризама: "И зато нека се сваки замисли у нама. Нека са нама пође јутром кад ми пођемо; нека с нама сиђе на улицу, уђе у надлештво, у дућан, у породицу, у цркву, у фабрику, у кавану, у школу, свуда где ври од тога живота. Ипак ће се вратити незадовољан као и ми... Добро је онима у Кремљу! Којима то? Па зна се, комесарима!" (142; 144). Нерефлектиране слике свакодневне збиље најбоље се доимају на улици ("Улица је искрена и свуд се може видети све, ако се потруди": 110), у затвору, у дому беспризорних; он припада типу совјетских завода за незбринуту и напуштену децу – том "болном наслеђу светског и грађанског рата, блокаде и глади" (145). Сваки дом, а средином двадесетих година било их је око 3700, добро илуструје разрађену бољшевичку идеологију, усмерену ка колективном васпитању, строгој одвојености од религиозног живота, склоности практичном ради и забави.

Васић, истовремено, открива плански начин прилагођавања и мењања старих идеологема идеологији савременог совјетског друштва: састоји се од радикалног ослобађања од ранијих назора и навика аристократије и припадника царске војске, у циљу преваспитавања и "приспособљавања" новом реду ствари. Нова власт је у ту сврху користила и психичку манипулацију унутарњих механизама личности, нарочито успешну код интелигенције. Могу се, на пример, наћи у процесу преваспитавања царског официра у црвеноармејца; он у причи о старој генералици и њеној деци добија трагични одсјај, препун дирљивих и тешких индивидуалних судбина. Све то наводи Васића на општи закључак: "Али ово што сам сад видео, чему сам сад присуствовао, то је нешто огромније и бескрајније, то је метеж духовни, то је метеж историјски, то је метеж човечански" (165).

Писац репортаже се ставља у улогу објективног извештача кад говори о институцији власти, законодавства, о комуналним, друштвеним, здравственим и просветним питањима. Путопис сада креће у правцу политичке мотивације, па Васић постаје сведок и преносилац излагања генералног секретара у згради Московског совјета. Генерално политичко преустројство у Совјетској Русији истакло је диктатуру као доминантни облик управног поретка, ослоњеног на ничим неоптерећене, правно и политички заштићене сељаке и раднике, који без обзира на пол, националност, веру и домицил могу бити од користи садашњости. Но, док су представници ондашњих власти искључиво баратали са сељацима и радницима, тежећи да тиме искористе велику енергију маса, нису се, ипак, либили да маргинализују, или потпуно искључе представнике осталих класа, прибављајући им изгубљени статус тиме што би их идеолошки приклонили диктатуру пролетеријата. Васић такође сазнаје о постоктобарским променама по питању пореза, положаја жене и њених права, брачног законодавства и породице (због одвајања цркве од државе, брак губи статус црквеног чина), борбе против проституције, заштите материнства.

У исти ред репортаже спадају идеолошки типизирани хронотопи пута. Тачке тога пута, фабрика и сељачки дом, нека мешавина постојећег и жељеног, потпуно су у складу са испуњењем представа о ослобођеном раднику и сељаку и успостављању државног и партијског пројекта диктатуре пролетаријата. Готово је немогуће описати каталог позитивних вредности, усмерених на производну, образовну, васпитну, културну и уметничку добробит намењену пролетерским масама. Савршена организација живота, рада и забаве по утврђеном совјетском маниру одлучујуће је утицала на расположење и задовољство радног човека, окруженог масовном пропагандом и уметничком продукцијом, радничким клубовима, забавиштима, ресторанима: "У подне заједно са њима, кренуо сам њиховим ресторанима. Ови ресторани били су чисти, уредни, пријатни. У жагору који је настао осећало се њихово добро расположење. Али није дуго требало да га објасним. Велике повластице које они уживају у свему, обећавају им духовну забаву после напорног рада. Кроз који час испуниће они театре, клубове, кина и концерте, имаће они приступе тамо где некад за њих није било места" (130). Према мишљењу Васића, овако плански створене слике истински радикалног садржаја наметале су идеју о предности руског радника над западним. Могуће је потом било утврдити да су и неки сељачки домови наглашавали своју јединствену политичку и културну мисију, чинећи то у покушају примене истих или сличних концепата.

Свеопшта тежња ка обликовању и организацији друштвеног живота и ширењу растућег нормативизма у уметности, мимоишла је у доброј мери руско позориште. Као пример може послужити неометан рад Художественог театра, позоришта Таирова и Мејерхољда. Ваља, међутим, узети у обзир да је институција позоришта требало да служи моделовању совјетске свакодневице у складу са актуелним политичким задацима: идеолошки рад са најширим слојевима друштва, систематска масовна пропаганда и добро усклађена васпитна политика. Наравно, Васићу тада није могао бити јасан дубински идеолошки смисао ондашње позоришне и драмске продукције у Русији, па је стога стицао знање о њој на равни садржаја и посредно, према реакцији публике и њеног расположења. Наш писац примећује појачано интересовање гледалаца за лик Николке, најмлађег Турбина, питомца кадетског корпуса у драми М. Булгакова. У тексту пратимо осврт на две представе у Московском художественом театру – Блиндирани воз 14-69 В. Иванова и Дани Турбиних М. Булгакова. Ради се о драматизованим прозним делима с револуционарном тематиком, специјално припремљеним за обележавање десетогодишњег јубилеја Октобарске револуције.

Понекад се Васићу чинило да је успео да схвати како је дошло до хаоса, "ужасне експлозије" (139), радикалног револуционарног преврата у Русији. Био је у уверењу да је одговор на то нашао у Музеју Револуције, где је видео да постоји некаква узрочно-последична повезаност између историјских реалија и историјских збивања. Ова чињеница можда је могла бити узроком тешкоћама с гледишта прагматизма историјске науке, али у таквом типу посматрања, где доминира динамично мешање објективног представљања музејских експоната са доживљајном сфером и понашањем посетилаца – питање погрешке губи свој смисао. Разуме се, то је само један од могућих видова рефлекса на историјску прошлост, али он је пожељан управо зато јер одређује значај Васићеве поруке: да својом тематиком некога "додирне, подсети" (139), потакне да се замисли "шта се све може пружити у оној земљи као прошло и недобро!" (139). Смишљеним избором документарног, биографског и уметничког материјала писац дехероизује и депатетизује историју Русије, која је од декабриста па до Лењина била владавина "тако неопростивих и неисцрпних погрешака" (139).

Репортажа о Музеју Револуције прелазни је облик другог хронотопа који се премешта с кретања на статичност, с колективног на индивидуално, с сврсисходности на књижевне и културно-историјске теме. Нови оријентири стављају у центар пажње вредности класичне руске књижевности и појавне облике материјалног света царске породице. У дом и музеј Лава Толстоја улази се као у животни и књижевни простор писца и његове породице, при чему се развија низ документарних, линеарно организованих поступака, налик на фотографске снимке, обојене бескрајно разноликим појавама и ситуацијама, што су аналогне етапама Толстојеве биографије: од момента кад се са породицом преселио из Јасне Пољане 1882. до боравка на станици Астапово. Пада у очи да овај простор има значење реалног места, мада је за њега као предмет истинског доживљаја и опажања потребан посебан емотивни однос, с изразитим елементима актулизације, особито у уводном делу текста: "На ужасном мразу цвокотали смо од узбуђења и зиме... Зауставили се пред старинском дрвеном капијом и дрхтавим прстима приснули звонце" (111). Исти тип репортерског текста поновљен је у путопису о Царском Селу, где је документарни карактер материјала подређен "мислима о прошлости" (190).

Могли бисмо на крају рећи да репортаже о Петрограду прошлости и садашњости синтетизују оба путописна хронотопа – онај монархистички и онај пролетерско-револуционарни – будући да историјски, културно и естетски чине два строго одвојена света, од којег први, двојица пријатеља, Д. Васић и вајар Стојановић само наслућују у имагинарним представама и сликама-визијама током разговора на путу од Москве до Петрограда, док други дотиче простор савременог града, негативно отуђеног у реалности и у психолошкој сфери недоумице. У том контексту, најзад, ваља читати текстове о Петрограду. У првом случају Петроград је град који оваплоћује моћ и блесак руске монархије XVIII века, град Петра и Катарине, место "луксуза... разнежене, префињене, перверзне аристокрације... духа француске финоће сједињен са руским, широкога, бескрајнога, светлога простора и величја" (175). У другом случају, исти простор је омеђен социјалном бедом, тешким и једноличним животом, који, по Васићу, подсећа на неке приче Евгенија Замјатина и Бориса Пиљњака.

Руски алманах (Земун), година 18, 2009, бр. 14, стр. 131-135-