Драгана М. Ратковић

Рецепција српске културе кроз усвајање српског језика у пољској универзитетској средини

Апстракт: Рад[1] је настао на основу искуства које је аутор имао као виши лек­тор српског језика на Катедри за славистику Института за пољску фи­лологију Универзитета у Ополу (Пољска) током 2010–2012 г. Ауторова концепција на­ста­ве била је заснована на идеји да усвајање језика на универзитету не треба да буде само по себи циљ, него средство да се студенти упознају са културом, исто­­­­ри­­јом и традицијом народа чији језик усвајају. Рад приказује концепцију наставе, услове њеног одвијања као и начин на који су студенти „српскохрватске филологије” Уни­вер­зи­те­та у Опо­лу усвајали српску културу и на какав је пријем она наишла.

Кључне речи: српска култура, српска поезија, пољска универзитетска средина.

0. Овај рад је настао на основу двогодишњег иску­ства које сам имала као ви­ши лектор српског језика на Катедри за сла­ви­сти­ку Универзитета у Ополу (Пољ­ска), у периду од две академске године: 2010–2012. г. На овом универзитету „срп­ско­­­­хр­ват­ску филологију” студира четрдесетак студената. Студије трају пет го­ди­на, од којих су две магистарске.

Прописани план и програм не постоји, него лектор сам креира план који би, по његовој процени, најбоље одговарао. По мојој коцепцији, усвајање језика на универзитетском нивоу не треба да буде само по себи циљ, него средство да се студенти упознају са културом, исто­­­­ри­­јом и традицијом народа чији језик усвајају, али и актуелном политичком ситуацијом и историјским приликама у земљи тог народа. Идеју за такав приступ настави подстакло је искуство које сам имала као по­ла­зник часова руског (и белоруског) језика на Филолошком факултету Белоруског држав­ног универзитета у Минску у новембру 2005. и зимском семестру 2006–2007. г. (други пут уједно обав­ља­јући посао лектора српског језика), на којима сам са­зна­ла много о руској култури, али и о актуелној и некадашњој политичкој ситуацији у Бе­­­­­ло­русији односно бившем Совјетском Савезу. Идеју моје концепције на­ста­ве по­др­жао је проф. др Владислав Лубаш, професор „српско­хрват­ског” језика на овом пољ­ском универзитету.

Сврха овакве концепције наставе била је да студенти кроз усвајање српског је­зика упознају српске културне вредности, што би до­­принело томе да се чује и дру­га страна о историјским и политичким приликама на овим про­сто­рима, будући да сам претпостављала да је током последњих двадесетак година лоша медијска слика Ср­бије у Пољској допринела негативном ставу према њој у овој земљи.

1. Разноврстан аудио и визуелни материјал који сам користила за по­требе одви­­јања наставе на свим новоима показао се као веома погодан за овај циљ – афир­ма­цију српских културних вредности, али и за појашњење још неких чињеница које збуњују стране студенте српског језика – нпр. да су „српски”, „хрватски”, „бо­шња­чки” и „црногорски” језик регионалне варијанте једног језика, те да су екавица и ије­кавица равноправни изговори српског књижевног језика. Затим, кроз увид у ра­зличите социолекте (нпр. жаргон центара различитих регионалних средина – Бео­гра­да, Сарајева итд.), дијалекте и језик народне поезије студенти су стицали пред­ставу о раслојености српског језика на обе равни – како синхроној тако и дија­хро­ној.

Методички, реализација овог плана наставе одвијала се кроз: превођење (са срп­ског на пољски), конверзацију, израду писмених вежби (текстове, тестове са граматичким и лексичким вежбама и сл.)[2].

Тематски, програм бих поделила у неколико група.

Прва група обухвата граматичке и лексичке вежбе „у ужем смислу”, које се на­лазе у разним уџбеницима и приручницима српског као страног (исп. нпр. Kraji­šnik ³2004; Ćosić 2004; Bjelaković–Vojnović 2004; Алановић и др. 2007; Јокановић Ми­­хајлов–Ломпар ⁴2007; Selimović Momčilović–Živanić 2008). У ову групу спадају и ра­­­зни типови говорних вежби „из свакодневног живота” – нпр. вежба у духу „пси­хо­­­лошке радионице” у којој студенти појединачно анонимно напишу на цедуљи свој психолошки проблем, а онда из те групе цедуља сваки студент извуче по једну це­­дуљу, покаже је и предлаже решење проблема, што представља по­ла­зи­ште за ди­ску­сију у коју се сви укључују.

О психолошким механизмима мушко‑женских односа и уопште љубави, трагања за смислом живота и сличним универзалним антрополошким феноменима разговарали смо на основу дијалога наших познатих интелектуалаца из књига из едиције Агапе (Јеротић–Гајшек ³2009), где су дати транскрипти њихових разговора из истоименог серијала на ТВ Студио Б, као и на основу интервјуа са оцем проф. др Милошем Весиним, ставрофором српске православне цркве у Либертвилу, Зашто ми мој ближњи постаје даљи, објављеним у канадском часопису Кишобран на Васкрс 2012. г. (Весин 2012). Усвајајући апстрактну научну лексику из области психологије, философије, религије и сл., учећи истовремено и синтаксу научног стила, пољски студенти филологије су упознали актуелне српске интелектуалце (Зорана Миливојевића, Владету Јеротића, Милоша Весина итд). С друге стране, показујући како изгледа поглед на исту тему (нпр. феномен мушко‑женских односа) из другачијег угла – из угла популарне психологије, духовити новински чланак Митови о браку и разводу Катарине Ђорђевић, објављен у листу Политика 10. фебруара 2008. г. (Ђорђевић 2008), зачињен жаргоном, студентима је пружио увид у пу­бли­ци­сти­чки стил текста са истоветном тематиком.

Књижевна дела на српском језику презентовала сам на најразноврснији на­чин. На нижим новоима, она су послужила првенствено за усвајање граматике, лексике и фра­зео­ло­гије. То је учинила духовна и патриотска поезија А. Петрова (Петров 1985; 1988; 1992; 2003), Д. Максимовић (Човек, О пореклу, Спомен на устанак), В. Илића (Зимска идила), Б. Црнчевића (Кад би мени дали), али и поезија В. Шимборске у преводу Бисерке Рајчић (Рајчић 1996)[3], те одломака из приповедака Васе Павковића (Павковић 2008). На вишем новоу, приповетке Лазе Лазаревића(Први пут с оцем на јутрење и Швабица) и Данила Киша (Црвене марке с ликом Лењина), које су студенти читали ван часа на српском, биле су предмет разговора на часу односно студентских писаних радова. Користим прилику да овде прикажем два аутентична текста студената четврте године: Јоане Михте, на тему приповетке Данила Киша Црвене марке с ликом Лењина, и Јоане Лукавске, на тему приповетке Васе Павковића Кључ.

"Crvene marke s likom Lenjina" je izuzetna pripovetka, koja otkriva prirodu ljubavi, njenu tajanstvenost, snagu i neočekivani dolazak.

U pripovetci predstavljen je ruski pesnik, nesrećni u porodičnom životu, koji zaljubljuje se u mladu ženu. Iako uzajamno se vole, on ne može da ostavi svoju porodicu, zbog bolesnog deteta. Zaljubljeni viđaju se krišom. Čini se da nema drugog rešenja ove situacije. Žena ipak pristaje na taj način života. Pesnik deli sa njom svoje ideje, nove pesme, a šta je najvažnije većinu pesama njoj i posvećuje. Niko kao ona ne može da ih razume. Na kraju pripovetke saznajemo ipak da njihovu izuzetnu duhovnu vezu prekidala je njegova izdaja. Žena je saznala da nije jedina sa kojom pesnik neguje duhovne odnose. Ovu izdaju ne može da oprosti. Tragični događaji i nesrećni kraj zajedničkog života ne igraju ipak glavnu ulogu u pripovetci. Pobeđuje utisak lirske, čiste, duhovne ljubavi, koji pojačavaju fragmenti pesama i opisi odnosa žene prema njima. (Joana Mihta, IV godina)

KLJUČ.
ONA:Srpkinja koja živi u Torontu: njegova bivša žena. Preselila se iz Srbije u Kanadu pre nekoliko godina. Pretpostavlja se da raspolaže većom količinom novca nego u vreme kada je živela u Beogradu. Nekada je bila udata za njega, ali je njihov brak bio nesrećаn i razveli su se. Ona zloupotrebljava činjenicu da bivši stalno živi u Beogradu – najpre da bi je dovezao sa aerodroma, potom da bi imala ličnog šofera, a nakon toga osobu koju može poniziti. Naravno, nije zahvalna bivšem mužu. Hladna je i neutralna. Činjenica da je menjala izgled ne znači da je nešto promenila i u sebi. Stalno ističe razliku medju njima: da se on, kao i Beоgrad, nije promenio: „Još nisi prodao ovaj krš?”. Očekuje da bivši muž čita njene misli. Želi da pokaže svojim stilom života u dalekoj državi, šta ona ima, a šta on nema. Njen egocentrizam ne dozvoljava da joj se neko približi. Pupak sveta. Ne vidi se da li ona oseća nešto prema majci ili ne. Smrt „keve” nema uticaja na njeno ponašanje. Osim toga, ona je histerična. Smatra da bivši mora biti pripravan na svaki poziv, da samo ona diktira pokret, način života drugog. Žali se kako osim njega nema poznanika u Beogradu, da je zavisna od bivšeg. Ne osvrće se kada prelazi kontrolu pasoša. Ponos iznad svega.

ON:bivši muž svoje bivše žene; za razliku od nje, živi u Beogradu kao ranije; odraslo dete koje stalno igra igrice na kompjuteru misleći da je virtualni prelaz na sledeći nivo korak napred i u realnom životu. Njegov život se sastoji od sličnih dana. Ne želi da vidi bivšu jer zna, da ona još više to naglašava. Oseća se iskorišćen, ali ništa ne radi da bi to promenio. Kao tinejdžer fantazira o seksu s ženom. Ništa ne menja u životu – ni sam se ne menja. Nije hrabar da ide dalje. Stalno se nalazi u istom mestu. Nekada je bio kao senka svoje žene-zvezdice, ali od vremena rastanka nije čak ni to. Sanja o mladoj devojci koja bi otelotvororila erotske žudnje. Ali i to ostaje u sferi želje. Bivša žena uzrokuje unutrašnji nemir i zbog nje vidi da je pasivan. Oseća gađenje prema njoj, ali istovremeno verovatno i dalje voli bivšu, jer traži razlog za njihov rastanak. Stalno ima nadu da ona možda ipak nešto oseća prema njemu. Možda zbog toga ostaje kao pion u njenim rukama, kao kompjuter koji će uraditi sve šta ona kaže. Razočaran je kada se ona ne osvrće. Petar Pan.

Nisu zreli OBOJE, stalno igraju ulogesvoje prošlosti: on – Petra Pana, ona – ponosne kraljice. Ipak, paradoksalno, bivši supruzi su kao dva komada slagalice – on ima neke ideje, ali ništa ne radi da bi ih realizovaо, ona своје ideje realizuje u životu, ali samo svom, u kome nema njenog bivšeg muža.

Tačni odgovori su mogućnosti, alternativni izbori u životu, a ključ, koji je prekid pasivnosti, nikada se neće pojaviti. (Joana Lukavska, IV godina)

Нека књижевна дела (Бановић Страхиња, Аникина времена, Хасанагиница, Дервиш и смрт, Уна, Зла жена) приказала сам у њиховим екранизованим ви­до­­вима, док су нека друга дела (избор из срп­ске патриотске и духовне поезије А. Петрова) послужила за стицање искуства у књижевном превођењу.

У српски књижевни језик у формирању сту­ден­ти су стекли увид кроз рецепцију народних песама из градске и сеоске средине и бај­ке Немушти језик. Песму Јетрвица адамско колено усвојили су слу­ша­ју­ћи је у извођењу академске певачке групе Моба – најпре сам студентима по­де­лила текст песме, на основу кога су усвојили непознате речи, архаичну и дија­ле­катску лексику, после чега су песму одслушали на ЦД-у (у интерпретацији Сање Ранковић), док су градске пе­сме усвојили слушајући их у емисији Лети, лети, песмо моја мила, и то тако што сам поделила текст песме са празнинама уместо одговарајућих ре­чи, које је требало попунити тим речима. Студенти су на овај начин сте­кли представу о српском па­тријархалном моралу али и увид у разлику између српског сеоског и градског певања. Топоси Крагујевац и Милановац у песми Да сам извор вода ’ладна у извођењу Мобе били су повод да студенте подсетим на стрељање крагујевачких ђака 1941. г. (том приликом сам им поменула посму Крвава бајка Десанке Ма­ксимовић) и подробније упознам са улогом кнеза Милоша Обреновића, док је пак разлог за избор бајке Немушти језик било ве­ро­вање у пољском народу да на Божић у поноћ животиње разумеју људски је­зик.

Најбоља дела наше кинематографијестудентима супоред слике разнихго­вор­них варијететапоказала и слику нашег друштва пре и после 1990. односно 2000. г. То су учиниле комедије карактера без политичке садржине (Није лако с му­шкар­ци­ма Михаила Вукобратовића, Шећерна водица Светислава Прелића), али и филмови с политичком тематиком у којима се осуђује тоталитарни комунистички режим: Отац на службеном путу Емира Кустурице, Варљиво лето ’68 Горана Паскаљевића и филмови рађени према драмским текстовима Душана Ковачевића(Балкански шпијун Божидара Николића и Душана Ковачевића и Сабирни центар Горана Марковића и Душана Ковачевића). Од филмова насталих деведесетих година прошлог и почетком овог века, представљене су „црне” комедије: Три палме за две битанге и рибицу Радивоја Андрића, Небеска удица Љубише Самарџића и Жена са сломљеним носем Срђана Кољевића, које показују страхоту нашег пост­ко­му­­нистичког друштва, уништене недужне животе, али и духовне вредности (људску пле­менитост и мудрост), које су у таквој ситуацији дошле до изражаја. Први филм је студентима приказао хиперинфлацију 1993. г., други – бомбардовање Југо­славије 1999. г., а трећи, филм изразите пси­­холошке дубине – дно српског дру­штва после „пе­то­окто­бар­ских промена”, сплет трагичних околности где људи уни­ште­них жи­во­та по­ма­жу јед­ни другима.

Популарна сарајевска емисија Топ листа надреалиста, приказана по жељи сту­­дената, била је прилика да на духовит, питак начин ови млади интелектуалци упо­знају неке друштвено‑историјске догађаје и политичаре који су били актуелни у време њиховог рођења или раног детињства (М. Горбачова, Е. Шеврнадзеа, М. Тачер, румунску револуцију, распад Совјетског Савеза и сл.).

Екавицу и ијекавицу, као и фонетске особености сарајевскога говора (фарингално х) студенти су упознали слушајући музику српских и извођача из бивше Југославије. За песму Верујем – не верујем, коју изводе Бајага и инструктори, одлучила сам се због њене популарне „пољске верзије” (заправо њеног плагијата), а за песме: Лане моје Жељка Јоксимовића, Лејла, у извођењу Ха­ри­ја Мате Харија, Молитва, коју пева Марија Шерифовић, и Чаробан, коју изводи Ни­на Радојчић – због њиховог успеха на такмичењу Песма Евровизије. Божићну атмо­сферу улепшала је песма Божић, Божић, благи дан у извођењуДивне Љубо­је­вић и групе српских глумаца и певача, док су се са цркве­нословенским језиком сту­ден­ти пете године упознали кроз духовну музику – композицију Миодрага Го­­ве­да­ри­це Т’јело Христово у популарном извођењу групе Теодулија у фил­му Прича из дав­нина Бобе Дедића. Наравно, незаобилазна композиција за све нивое била је срп­ска химна Боже правде.

Прилику пољским студентима да се упознају са великанима срп­ске историје (Јованом Цвијићем, Јосифом Панчићем, Доситејем Обрадовићем) пружили су текстови о њима у уџбенику Говоримо српски (Јокановић Михајлов–Лом­пар 2007: 24‑29). Утисак о Доситеју употпунилаје тв‑драма Саве Мрмка Јастук гроба мог, у којој се, кроз духовну везу Доситеја Обрадовића и младе удате Српкиње из Трста Софије гло­ри­фи­кује Доситеј као пример европског просвећеног интелектуалца. Сту­ден­ти су том приликом упознали тршћанске Србе, њихову улогу у Првом српском устанку и српској култури. С друге стране, говор Стеве Жигона о значају љубави и улози креативности у емисији Клопка емитованој на ТВ БК 6. априла 2005. г. био је не само педагошки материјал већ и прилика да се студенти упознају са великанима наше филмске и позоришне уметности и да чују уживо дикцију и беседнички дар овог енергичног глумца, док је интервју са Тањом Бошковић Prošla sам bolje nego što sam zaslužila, објављен 2012. г. у божићном броју часописа Puls (Bošković 2012) студентима открио тип про­ду­хов­ље­не глумице, моралисте, жене узвишених идеја и осећања која велича тра­диционалне патријархалне вредности (одана је породици, ужива у кулинарству, а Богу захваљује на свему што јој је дао). Успех Новака Ђоковића као најбољег спор­тисте на Балкану, првака АТП‑листе у 2011. г., био је повод да обрадим један интервју с њим из дневних новина и импровизујем „игру у па­­ро­ви­ма”, где се један студент налази у улози Новака, а други у улози његовог саго­вор­ни­ка­-но­ви­на­ра.

На страдање Срба на Косову и НДХ студенте сам подсећала кроз одломке из романа Нож и Руски конзул Вука Драшковића[4], док је последња беседа немачког протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, посвећена српском народу који се није светио немачкој деци после Другог светског рата, требало да студентима приближи топлину православља и светосавски дух.

Прилог на бијељинској телевизији БН 26. јула 2009. г. о освештењу обнов­ље­не православне цркве у селу Придворица код Гацка, где су муслиманске усташе на Божић 1942. г. побиле целокупно православно становништво а цркву спалиле, по­казао је студентима не само леп спикерски говор него и пружио увид у актуелна зби­вања у Републици Српској као што су: улога цркве у рехабилитацији српских вред­ности, приврженост народа цркви и сл.

Фолклорни миље употпунила су музичка остварења Павла Аксентијевића (песма Соко бира са Космета), текстови о обичајима везаним за наше празнике (Божић, Васкрс, славу итд.), рецепти за божићну трпезу али и снимци игара фолклорне групе АКУД Шпанац као и тв‑драма рађена по тексту Косте Трифковића На Бадњи дан у режији Слободана Ж. Јовановића. Слику о овим фолклорним особеностима употпунили су студентски „домаћи задаци” који су имали карактер контрастивне анализе са тим појавама у пољском фолклору: сличности и разлике између српског и пољског Божића, народне ношње, свадбе итд.

Косово, због актуелне ситуације, морало је имати посебан значај. Преводећи пое­зију из збирке Последње Косово (Петров 1988) студенти су научили много о овом српском региону: сазнали за његове манастире и цркве (Самодрежа, Гра­ча­ни­ца, Високи Дечани) и увидели њихову културно‑историјску и естетску вредност на свет­ском нивоу.

2. У каквим условима сам радила? Морам признати – у веома отежаним. Ту отежаност бих приказала структуришући је у неколико концентричних кругова.

2.1. Први, најшири концентрични круг, тиче се стереоптипа иден­тификације Срба са Русима и, самим тим, пољске историјске, дугогодишње ненаклоњености према Србима. Тај анимозитет појачала је медијска слика о Србији последњих двадесетак година, која спецификује други, ужи круг: Срби су у Пољској представљени као геноцидан народ (студенти су ми отворено износили такав став према Србима). Трећи круг се тиче геополитичких услова у којима се налази сама Пољ­ска, а то је општа незаинтересованост за историју и традицију (прошлост) и окре­нутост садашњости у смислу материјално бољег живота. Од неких вредности које се пропагирају у тим условима, поменула бих, рецимо, афирмацију хомо­сексу­али­зма и изједначавање појма патрио­ти­зам са појмом национализам, бар када је Ср­бија у питању. И коначно, карактер четвртог круга одредила је активност једног на­шег колеге који ради на овом универзитету већ шест година, ког сам наследила на месту лектора српског језика а који се сада налази на месту асистента и чија је кон­цеп­ција наставе била супротна мојој: он је афирмисао неке савремене (младе) срп­ске писце у којима се Србија приказује као земља без идеала, без духовности и без ика­квих вредности.

2.2. На који начин сам ја, својим радом, приступала стереотипима?

Као прво, стереотипну идентификацију Срба са Русима, односно укорењени ани­­мозитет Пољака према Русима, искористила сам као повод да студентима при­бли­­жим руску културу кроз призму српске културе – нпр. обрадила сам Јесе­њи­но­вог Црног човека у преводу Миодрага Пешића, приказала тв-драму Свето место Са­ве Мрмка, насталу према Гогољевој прози, препричавала студентима одломке из романа Достојевског (Житије старца Зосиме у Браћи Карамазовима и сусрет Ставрогина и монаха Тихона у роману Зли дуси). М. Булгакова сам им приближила кроз руски филм Морфијум из 2009. г. (са преводом на српски) рађен по његовој аутобиографској прози у режији Алексеја Балабанова, а топлину православља – кроз руски филм Острво из 2005. г. у режији Павела Лунгина (такође са српским пре­во­дом). Преводећи поезију А. Петрова студенти су се упознали са елементима руске кул­туре.

У овом контексту ми се отворила Пандорина кутија – сусрела сам се са при­лич­ним аутизмом према руској култури. Студенти славистике који уче руски као други страни језик показали су елементарну необавештеност о руској култури (нпр. на моје питање ко је Јесењин добијала сам одговоре да је то руски политичар односно поп‑певач). Од студената друге године нико није чуо за Гогоља, од студената треће године нико није чуо за Шињел и Мртве душе, нико није читао Ану Карењину и Мајстора и Маргариту, док је Браћу Карамазове и Зле духе прочитао само један студент друге године.

2.3. На какав је пријем у таквим околностима могла наићи моја концепција ча­сова и на који начин сам морала изводити наставу да бих наишла на позитиван пријем, тј. да бих остварила циљ?

Све у свему, за услове у којима су студенти учили српски језик могу рећи да су били амбивалентни: с једне стране, на мојим часовима студенти су слушали све најлепше о Србији и о страдању српског народа кроз историју, док су часови мог колеге подржавали актуелну медијску слику о Србији. Тим поводом требало би апе­ло­вати на надлежне ин­сти­ту­ци­је које се баве избором лектора на страним уни­вер­зи­те­тима да покажу већу бригу.

Студентима су биле привлачне и занимљиве све теме сем историјских и по­ли­тичких. На часовима на којима сам обрађивала ове теме, расположење студената се кретало од крајњег анимозитета прему свему што говори о страдању Срба (говорили су да „не могу да читају” беседу Фридриха Грисендорфа јер су убеђени да су Срби геноцидан народ, док су песме Спомен на устанак Де­сан­ке Максимовић и Молитва Александра Петрова окарактерисали као нацио­на­ли­сти­чке) до потпуне незантересованости за историјске теме. Наравно, било је изузетака.

Једини начин да ублажим такав негативан став према Србима било је суп­тил­но објашњење да у свим ратовима све стране чине злочине и да поражена страна пла­ћа ратну одштету. Тако је са Србима у последњем рату[5]. Један вид плаћања рат­не одштете је лоша медијска слика Србије у свету.

Разграничењу појмова патриотизам и национализам допринело је пре­да­ва­ње Cała Serbia gra w tenisa. Przemiany wzorów kulturowych na przykładzie sportu /warsztat semiotyczny/ (Цела Србија игра тенис: промене културних образаца у Србији почетком XXI в. на примеру спорта /семиотички приступ/) Магдалене Бо­гу­слав­ске, професора кул­туро­ло­гије на Варшавском универзитету, одржано 19. марта 2012. на традиционалној ополској ма­ни­­фестацији Dni Kultur Słowiańskich (Дани словенских култура). По­сма­трајући са култу­ро­лошке тачке гледишта место тениса у Србији кроз значај Новакa Ђоковићa у свести Срба, ова млада научница је приказалa као антиподе Ми­ло­шевићеву политику, која је афирмисала Аркана са шо­ви­ни­сти­чким активностима, и садашњу политику, у којој Новак Ђоковић, као патриота, афирмише српске вредности. Три прста, милешевског Белог анђела и коло Богуславска је представила као српске симболе, док је посету Новака Ђоковића Косову 2008. г. окарактерисала као патриотску актив­ност.

3. Коначан утисак студената „српско­хр­ват­ске филологије” Уни­вер­зи­тета у Ополу о мојој лекторској мисији је да су они тек на мојим ча­со­вима почели да упо­знају Србију на мало другачији начин, помало је и заволевши. Почели су да гледају на Србе као на „племените, искрене људе, увек спремне да помогну”. Слушајући срп­ску музику и поезију, увидели су да су Срби и „музикални, да су окренути својој вери, традицији и да, без обзира на могуће негативне конотације, не крију свој патри­отизам”.

ЛИТЕРАТУРА

· Алановић и др. 2007: М. Алановић и др., Научимо српски 2, Нови Сад: Фило­зоф­­ски факултет–Дневник.

· Весин 2012: Милош Весин, Зашто ми мој ближњи постаје даљи [интервју са Милошем Весиним], Ванкувер: Кишобран, април 2012, 12‑13.

· Ђорђевић 2008: К. Ђорђевић, Митови о браку и разводу. Политика, 10. фе­бруар 2008, http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/razvod-braka/Mitovi-o-braku-i-razvodu.­sr.html. 29. април 2012.

· Јеротић–Гајшек ³2009: В. Јеротић и А. Гајшек, Агапе 4, Бео­град: Драслар парт­нер–Православни пастирско‑саветодавни центар Архиепи­ско­пи­је Бео­­­град­ско­‑кар­ловачке.

· Јокановић Михајлов–Ломпар ⁴2007: Ј. Јокановић Михајлов и В. Ломпар, Го­во­­­­­римо српски: уџбеник српског језика за странце, Београд: Међународни сла­ви­сти­чки центар.

· Павковић 2008: В. Павковић, Црнац у белој кошуљи, Београд: Просвета.

· Петров 1985: А. Петров, Словенска школа, Београд: Народна књига.

· Петров 1988: А. Петров, Последње Косово, Београд.

· Петров 1992: А. Петров, Источни длан, Крушевац: Багдала.

· Петров 2003: А. Петров, Ватрар, Београд: Народна књига Алфа.

· Рајчић 1996: Крај и почетак / В. Шимборска; превод с пољског Б. Рајчић, Вршац: Књижевна општина Вршац.

· Ратковић 2012: Д. Ратковић, Како се студира србистика у Пољској, Београд: Свет ре­чи, бр. 33‑34, 55‑57.

· Тешић 2010: М. Тешић, Гром о Светоме Сави, Орашац: Задужбинско дру­штво „Први српски устанак”.

*

· Bjelaković–Vojnović 2004: I. Bjelaković i J. Vojnović, Naučimo srpski 1, Novi Sad: Filozofski fakultet–Dnevnik.

· Bošković 2012: T. Bošković, Prošla sam bolje nego što sam zaslužila [intervju s Ta­­­­njom Bošković]. Puls, 6. januar 20012. http://www.pressonline.rs/zabava/dzet-set/196396/­tanja-boskovic­-prosla-sam-bolje-nego-sto-sam-zasluzila.html. 29. april 2012.

· Ecler 2011: M. Ecler, Dijalozi u romanu „Ruski konzul” Vuka Draškovića, Opole: Uni­wersytet Opolski [magistarski rad u rukopisu].

· Krajišnik ³2004: V. Krajišnik, Naučimo padeže: priručnik za srpski jezik kao stra­ni, Beograd.

· Selimović Momčilović–Živanić ­⁷2008: M. Selimović Momčilović i Lj. Živanić, Srp­­ski jezik: početni tečaj za strance 1, Beograd: Institut za strane jezike.

· Ćosić 2004: P. Ćosić, Srpski za strance: testovi, vežbanja, igre, Poznań: Wy­daw­nictwo Naukowe UAM.

1. Рад је настао на пројекту 178009 Лингвиситичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. ratkovic1977@yahoo.com

2. Исп. Ратковић 2012.

3. Повод да обрадим поезију В. Шимборске била је њена смрт 1. фебруара 2012. То је била прилика да пољским студентима приближим њихову националну књижевност и покажем српско-пољске културне везе.

4. На роману Руски конзул одбрањен је један магистарски рад, у јуну 2011. г. (Ecler 2011). Комисију су чинили проф. др Владислав Лубаш и моја маленкост. Ову чињеницу наглашавам јер страдање Срба у Пољској није актуелна тема – напротив: у уметничким делима (филмовима, књижевним текстовима) који представљају грађу за магистарске радове и студентске реферате на научним скуповима, српски народ је окарактерисан као геноцидан. Веома честа тема је опсада Сарајева у протеклом грађанском рату.

5. Говорећи о догађају у Сребреници 1995. г., поменула сам догађај у Братунцу на почетку рата, 1992. г., нагласивши да су сребренички Турци и Муслимани вековима важили за најкрволочније српске непријатеље. Том приликом сам поменула песму Рачанска балада Милосава Тешића, написану поводом догађаја који се збио у октобру 1813 г., после слома Првог српског устанка – сребренички Турци, предвођени Меџир‑агом, упали су у манастир Рачу и за време литургије одсекли главу игуману Исаији и ђакону Игњатију, порушили иконостас и спалили њихова тела (Тешић 2010: 33).