Соња Ћирић

Светлана Спајић, певачица традиционалних песама: Тежња ка савршеној хармонији (интервју)

Извор: Време, бр. 1152, Београд, 31. јануар 2013.

"Наше старо певање звучи врло авангардно, готово футуристички. Што сте дубље у прошлости, заправо сте више у будућности. Кад је била ретроспективна изложба Марине Абрамовић у ‘Моми’, позвала ме је да певам. Њујорчани су дивна публика, искусна, толико искусна да може да се врати у невино стање. А код нас још увек има блазираних. Не трудим се да добацим до публике, пуштам публику да сама приђе. Бивам у свету песме, сама са собом и својим певачима, и ето публике да завири: где си ти то, што ниси ту са нама"

Пјевачка дружина Светлане Спајић основана је пре три године како би чувала и промовисала традиционално српско певање. Прошле недеље "Multimedija music" објавио је њихов први албум – Сив соколе. У међувремену, пет чланица Пјевачке дружине Светлане Спајић певале су ојкалицу из Далмације, потресалицу из Босанске Крајине, херцеговску гангу, златиборску кајду, канталицу из Подриња и старинске баладе са Косова и Метохије и источне Србије на концертима у престижним дворанама Европе, на фестивалима, и у представи Живот и смрт Марине Абрамовић Боба Вилсона.

С обзиром на то да је повод овом интервјуу албум Сив соколе, са Светланом Спајић (1971) највише смо разговарали о њеном дводеценијском истраживању и певању српске традиционалне музике. Светлана Спајић је дипломирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, радила је као преводилац и педагог, а од 1993. године бави се певањем изворне музике. У двадесет четвртој години изабрана је за најмлађег члана Интербалканског традиционалног ансамбла, наступала је са светски познатим уметницима, а концерте и предавања је држала у Концертгебау (Амстердам), Концертхаусу (Беч), Театру Реал (Мадрид), Дому (Москва), Музеју модерне уметности (Њујорк), Јад Вашему (Јерусалим), Гротовском институту (Вроцлав), Музеју савремене уметности (Лос Анђелес)... Са групом "Моба" 1994. снимила је албум традиционалне музике Приони Мобо, са групом "Дрина" 2000. албум Жива вода, са групом "Бело платно" 2008. диск Косово и Метохија, лице Европе, а уврштена је на компилације етно-музике Serbia Sounds Global 1-4. Албум Жегар живи, који је снимила са групом српских повратника у село Жегар у Книнској Крајини, објављен је за лондонског издавача "Cloudvalley" и уврштен у 15 најбољих светских издања у 2008. години на "World Music European Chart", и истовремено оцењен као један од најважнијих етномузиколошких подухвата у последњих 15 година на територији бивше Југославије. Годинама сарађује са композитором Борисом Ковачем и члан је његове "New ritual group".

"ВРЕМЕ": Назив вашег квинтета звучи архаично, као из доба Вука Караџића. Да ли је то утицај краја из којег сте обоје, или...

СВЕТЛАНА СПАЈИЋ: У крају одакле сам, а то је Подриње, Јадар, Западна Србија, стари певачи и сада, иако говоре екавицом, кад певају често запевају као некад, ијекавицом. Тако су у селу моје маме, у Доњој Бадањи, чим се запјева на стари глас, како се то каже, прелазили на ијекавицу. Можда отуд Пјевачка а не Певачка дружина, што нам и одговара, јер ми доста негујемо и прекодринско певање. Затим, кад кажете "дружина", и то вас на неки начин одређује. Дружина није исто што и група. Група може да буде и интересна, али интересна дружина не постоји. Човек је, пре свега, дружевно биће, без друговања нема ни народне песме.

Како бисте описали српско традиционално певање, које су његове особине?

Постоји нешто што је српски звучни језик, звучна филозофија, поимање звука. Кад подучавам друге, описујем то као вертикално кретање звука, као пројектовање звука у велике даљине – све је у дугим екстензијама. Ако бисмо то рекли језиком западне музичке теорије, оно што се среће у готово свим крајевима где Срби певају јесу, интензивна, микроинтервалска, дисонантна секундна сазвучја. Овакво певање се у народу најчешће назива певање на глас. Ја та сазвучја пластично описујем као ослобођени електрицитет, вертикална кретања некад веома брза и интензивна попут муње – понекад се ослободи читав спектар хармонија, као дугине боје. Потом, од Книнске до Неготинске Крајине, са стилским разликама, наравно, наћи ћете код Срба групно певање на бас са неизоставним завршетком у сазвучју такозване велике или природне квинте, изванредне звонкости и продорности. Волим да је зовем тежња ка савршеној хармонији. У центру свег тог звучног бескраја стоји певана реч, сама песма, оно што у свести народа заувек одјекује и памти се у вечности. Важном карактеристиком српског певања сматрам и – свест о другом. Док нема другог, нема ни мене, нема ни мог гласа. Ако, на пример, имате такозвану двогласну песму, па кажете певачима "ајде ти што водиш крени, отпевај, а да те други не прати", никад ниједан певач то не би био у стању! "Како ћу ја пјеват’, како ћу ја ићи напријед, ако ме он не прати", рекао би. Двогласје је овде један глас, сагласје, заједничко кретање, заједничка тежња, без другог ја не постојим, нити мој звук може да постоји.

Најчешће питање поводом информација да је хрватско ојкање уврштено у Унескову листу нематеријалне културне баштине, а да ми наше нисмо ни стигли да предложимо било је: зар има више различитих врста ојкања?

Уз традиционално певање увек иде такозвани проблем аутентичности, питање да ли је то што певате аутентично. Тај легитимитет се стиче у народу, да ли сте ту препознати као носилац традиције или не. Најлакше је нешто патентирати као своје, или прогласити за своје, али право је питање да ли ти то уистину живиш и разумеш, да ли си то што тврдиш да јеси. Мислим да наше крајишке Србе, који ојкају вековима и који с ојкалицом и данас плачу, радују се, славе, не занима пуно ко је и шта заштитио, они ту традицију живе, а то је најважније. Даље, људе из народа не занима да ли ви лепо певате, никад вам стари певач неће рећи "лепо пјеваш". Њих занима да ли то јесте или није то, права песма.

Којом приликом се пева, на пример, ојкалица, а којом ганга?

Није једноставно све систематизовати. Традиционална култура је посебан универзум, и ту књишке поделе попут оних на епске и лирске песме, мушке и женске, најчешће мало вреде. Сваки крај има своје особености, свој систем и своје јединствене форме. Уз јуначку песму у којој се описује бој гуслар може да се разговори, може и жена посамце да је пјева, а истом том песмом може и дете да се успава. Или, постоје веома важне обредне песме које ће народ онда да одреди као сватовски глас, рецимо, или жетелачки. Понекад се певање веже за одређену регију, па се каже, рецимо, "златиборска кајда", и певачи тачно знају о каквој форми се ради и како ће се, да тако кажем, приликом певања заједно кретати. Или, ако се, као код Срба у Книнској Крајини, каже "ојкалица" или "грокталица", опет зависи од села до села како ће та форма да се уреди, у зависности од тога ко пева, кад и у којој прилици. Та форма, на пример, није иста као оно што се под грокталицом подразумева рецимо на Гламочу. Или, оно што у Босанској Крајини називају потресалицом може вам се учинити истом формом као грокталица, а није. Али, и једна и друга и трећа форма одликује се нечим по чему је ојкалица можда и добила назив, а то је интензивно потресање гласом на "ојојој". Реч је о веома старом, горштачком вокалном украсу. Међутим, ојкалица, а и ганга, пре свега тога је поглед на свет, етички став, јединствен универзум симбола и значења.

О чему певају старе песме?

О свему. Све што је у животном циклусу – од рођења, крштења, венчања до часа смрти – све се прати песмом. Од најозбиљнијих до свакодневних тема. Од тога да чујете старицу како данас тужи за косовским јунацима као да су јуче пострадали, до тога да се човек пјесмом сам са собом разговара, да му буде лакше, разбибриге ради. Све је ту. Има и урнебесних шала и доскочица. У колу у Поткозарју, "крајишкој контри", можете да чујете један, условно речено, шаљиви двостих, а непосредно иза њега један у којем се помиње Јасеновац. Е сад, да бисте то разумели, треба разумети крајишку контру као форму. Умногоме, традиционални облици могу се разумети маклуановски – медијум је порука. Све што народ сматра да је битно, од њега неодвојиво, ући ће у песму. Зато се старом формом, а ганга је стара ко зна колико, пева и о догађају који се колико јуче одиграо. Има и песама из скорашњих ратова. На пример: "Молила сам немачког солдата/ да отвори на лагера врата/ да ја видим свога милог брата./ Вид’ла сам га кроз плетене жице/ много му је потамнело лице." Све су то старе-нове приче. Само тако има смисла. Није традиција нешто окоштало. Народ своје идеје изражава у форми која му је блиска, а понекад околности стварају правила у традицији – ако нема ко други, ето, могу и ја да запјевам мушку песму, а може и жена да гусли ако нема мушке главе. У усменом свету постоји нешто што бисмо могли назвати "етика непоновљивости". То значи да мораш ти себе, пријатељу, прика, да нађеш – где си ти у свему што се одиграва или што се одиграло, и какав одговор ћеш на то дати.

Песме које је ваша Дружина снимила за албум Сив соколе, и оне које сте ви раније снимили и изводили, открили сте, како се то каже, на терену. То оповргава мишљење да више нико нигде не пева старе песме.

Требало би већ једном разбити предрасуду да је старо певање нестало. И зато је могућа порука младима да ако мисле нешто да науче, нема одакле него од људи. Увек има ко зна. И увек има ко чува. Није народ песак, па да се распе и проспе и да га нема. Свака власт и елита која се одроди од народа, која не воли народ, погубна је и за државу и за народ. У нашој историји је често било презира према народу. Зато, понављам: ко хоће, има где да научи. Наши Крајишници, који су остали без дома, расељени, предано чувају нашу традицију. Каже се: ако нестане села, нек не нестане обичаја, па ће се и село опет обновити. Ми нисмо свесни колико људи чува традицију, само што о њима медији не говоре. Ми овде у Београду немамо представу да на Златибору људи певају, имају локалне саборе. Зађите, па ћете видети. И у Источној Србији има села великих чувара – сокобањско село Сесалац, на пример, или Велика Хоча на Косову... Морам да поменем једног од наших најзаслужнијих уметника за очување традиционалне културе, мајстора фотографије Милинка Стефановића. Такву љубав за свој род и свој народ, посвећеност, чини ми се да нигде нисам видела. Он ме је научио овоме што јесам.

Како се учи старо певање?

Суштина је да човек нађе свој пут и своје учитеље. Потребно је живети и певати са народом. Онда све дође само по себи. Форме старих песама су тако замишљене да вам се отворе и разоткрију кроз певање са другим. Не можете сами да седите код куће и слушате снимак са терена – то не функционише. Не може тако. Може само кад сте са људима, кад заједно певате. Другачији начин да се упозна и усвоји традиција не постоји. Зато, данас, где год да певам, на било којој сцени или концертном холу, сви људи с којима сам певају са мном.

Значи и током представе Живот и смрт Марине Абрамовић, за коју сте компоновали и изводили песме? Како се старо српско певање уклопило у режију Боба Вилсона, музику Ентонија Хегартија и нарацију Вилијема Дефоа?

Људи су искрено фасцинирани, а то није лако у свету где је све доступно и где тешко данас нечим можете изненадити. Нисам никад наишла на препреку код публике, где год да сам наступала. Наше старо певање звучи врло авангардно, готово футуристички. Што сте дубље у прошлости, заправо сте више у будућности. Кад је била Маринина ретроспективна изложба у "Моми", позвала ме је да певам. Њујорчани су дивна публика, искусна, толико искусна да може да се врати у невино стање. А код нас још увек има блазираних. Не трудим се да добацим до публике, пуштам публику да сама приђе. Бивам у свету песме, сама са собом и својим певачима, и ето публике да завири: где си ти то, што ниси ту са нама?

А Боб Вилсон? Шта је њега заинтригирало да вас прикључи свом пројекту?

Старе форме се одлично уклапају у нове, поготово кад радите са најбољима. Ничег лакшег нема! Мада, Бобови захтеви су велики и није лако стићи до премијере. Уметничка форма коју је створио Боб Вилсон тешко се да описати. То је савршена симфонија звука, светла и емоција. Прича о Маринином животу је тешка. Боб Вилсон тај живот осветљава из визуре причања, музике, и из епске визуре – онако како би народ осветлио догађаје из Марининог живота, то је била моја улога. Тако се дошло на идеју да начиним песме за представу, и на идеју да у представи учествује Пјевачка дружина. Пре свега тога била је, наравно, аудиција. Да ли сам стрепела? Па – не баш. Знате, кога су училе наше старице по селима, тај на аудицију код Боба Вилсона дође већ припремљен. Ништа ми ту није било непознато. Уосталом, код Боба не можете да се спремите за аудицију, или јесте или нисте за то што му треба. Задатак на аудицији је био, рецимо, да станете и замислите да сте у вечности. Други задатак је био да један метар пређете за десет минута. Дакле, како појединац успева у себи да измени перцепцију времена и простора, и како онај који га посматра може да у то буде увучен – ето, о томе се ради. Све то већ имате у нашој традиционалној песми – она вас увлачи у други свет, у свој универзум. Можете данас да чујете да стара жена кука за косовским јунацима као да су јуче сви погинули. Или чика Бранчила како препричава јуначку песму као да је цео живот с тим јунацима пио вино и друговао, па га сад толико боли душа што су настрадали да, док га слушате, и вас заболи.

Добар пример за овај сегмент ваше приче је сарадња са америчким женским вокалним ансамблом Китка, који је пропевао на српски начин.

Прошле године је почела сарадња са хором Китка, намеравамо да их ове године доведемо у Србију. Србија им је сада земља сањана, иако су све оне углавном англосаксонског порекла. Мени нико не одузима право да кад дођем у Америку уприличим српску песму према тамошњем тренутку. Нико не брани да српска традиционална песма буде отпевана на енглеском језику, ако знате зашто и како. Хтеле су одувек, кажу, да певају гангу. "Ако хоћете да певате гангу, морате да певате о оном што вас дотиче, на вашем језику", рекла сам им. "Боље ће Херцеговци да вас разумеју ако отпевате гангу на енглеском, него ако певате напамет научену песму на српском, која вас не дотиче." И тако је и било. У Сан Франциску смо одржале неколико концерата. Ојкале смо о америчким лингвистима Милману Перију и Алберту Лорду и у колу из Поткозарја пјевале о Николи Тесли на енглеском. Од прошле године сарађујем и са академијом "Kreiz Breiz" из Бретање. Помогла сам им како да приступе својој традицији, а сада их учим српској традицији.

Преносећи старо српско певање по свету, ви промовишете и Србију. Да ли имате неку институционалну помоћ у тој мисији?

Никад тако не гледам на ствари. Моје је да радим и нађем пут, шта имам од жаљења или чекања да институције помогну. Можда нема институција, али има пријатеља. Нема самог човека, нико не може сам. Ништа без пријатеља. И зато свет иде напред.