Светомир Настасијевић

Први устанак (либрето)

Народна опера у четири чина Светомира Настасијевића, српског композитора, према истоименој драми његовог брата Славомира Настасијевића. Опера је написана поводом обележавања 150. годишњице Првог српског устанка 1954. године и праизведена је у концертном облику на „Коларчевој задужбини” у Београду 1957.

Посвета

„Себра видим Новака...

к'о млади храст,

силу развија у гране...”

[из опере „Ђурађ Бранковић”]

Ово дело посвећујем
сени мога прадеде Лазара,
који је учествовао у борбама Првог српског устанка

Светомир Настасијевић

Ликови

Вуле Илић	хајдук Станоја Главаша	тенор
Илија Бирчанин	кнез српски	баритон
Алекса Ненадовић	кнез српски	тенор
Јелена	робиња	сопран
Мајка	Јеленина мајка	мецосопран
Мехмед Фочић-ага		бас-баритон
Кара-Хусеин		баритон
Филип Вишњић	слепи гуслар	тенор
Карађорђе	вођа устаника	баритон
Станоје Главаш	вођа хајдука	бас-баритон
Васа Чарапић	војвода устанички	баритон
Теодосије Марковић	кнез српски	баритон
Конда	бимбаша Узур-бега	баритон
Узун-Мирко	буљубаша српски	бас
Узур-Бег	војни заповедник турски	тенор
Бећир Усеин Хасан	турски стражари	тенор баритон бас

Хор: сељаци, раја, Турци, војводе и кнезови (Сима Марковић, Арсеније Лома, Петар Јокић, Танаско Рајић, Марко Катић и друге војводе и кнезови), устаници, српски и турски војници.

Статисти: народ, пратиоци бимбаше Конде, устаници, момци Узун-Миркови и турски стражари.

Место и време

Догађа се у Србији на почетку деветнаестог века од 23. јануара 1804. до 30. новембра 1806. године.

Либрето

■ Први чин – „Сеча кнезова” ■ Други чин – „Избор вође” ■ Трећи чин – „Збег” ■ Четврти чин – „Ослобођење Београда”

I чин

Ликови и улоге

Вуле Илић	хајдук Станоја Главаша	тенор
Илија Бирчанин	кнез српски	баритон
Алекса Ненадовић	кнез српски	тенор
Јелена	робиња	сопран
Мехмед Фочић-ага		бас-баритон
Кара-Хусеин		баритон
Један сељак		баритон
Два турчина		тенор баритон
Филип Вишњић	слепи гуслар	тенор

• Хор: сељаци (мушки хор), раја (мешовити хор), Турци (мупки хор)
  
• Статисти: народ (људи и жене), један дечак

I чин – „Сеча кнезова”

Догађа се 23. јануара 1804. године. Шума са дебелим храстовима; лево, у дубини, колиба покривена сламом. Испред колибе на клади седи неколико сељака, два-три стоје. Вуле Илић, хајдук Станоја Главаша, стоји наслоњен леђима на колибу. Он је наоружан пушком, јатаганом и пишољима. Својим оделом одудара од сељака, који су како-тако обучени. Од њих само један има пушку, а други јатаган. Прво се зачује хајдучка песма „Која гора разговора нема”, коју певају сељаци и хајдуци долазећи из шуме. За време ове песме диже се завеса.

Сељаци (иза сцене) [Т. Б.]
Која гора разговора нема?
Романија разговора нема.
(Сељаци долазе на сцену)
Прође Новак, па је разговара,
и проведе коња зеленога,
а на коњу брата рањенога.

Вуле Илић (држи чутуру и наздравља)
Куда пошли, добро дошли,
срећа нам се насмешила.
Божја воља с нама била,
да бранимо српску рају.
(Пије из чутуре)
Бесни Турчин, роби, пали,
зулум прави, главе сече.
Пусти Србин ћути, трпи.

Сељаци [Т. Б.]
Ћути Србин, живота не даје.
Мехмед Фочић по'вата кнезове,
обезглави сиротињу рају.

Вуле Илић
Прева ри их Турчин и на веру доби,
Бирчанина силног и Алексу.

Сељаци [Т. Б.]
На веру, на веру, црна му душа била!
Фочић-Ага са двеста момака,
тешко земљи куда Турци прођу.

Неколико сељака [Б.] (Вулету)
Ти си хајдук Станоја Главаша,
закон ти је у десници руци.
Храбри Вуле, спасавај кнезове.

Вуле
Ја једини, на двеста Турака?

Сељаци [Т. Б.]
Ти једини, без икога,
погини хајдуче!

Вуле (сељацима)
Вас побити треба,
јер сте хладно стење.
Сињи робе,
риљаш земљу к'окртица,
камџија ти по леђима пуца.

Сељаци [Т. Б.]
Жене, деца, сиротиња,
леба нема, Вуле!

Робиња (иза сцене)
Векови ће прохујати,
земља ће се отворити,
небеса се затворити.
Тешко тада нашим душманима.

(Појаве се два Турчина гониећи испред себе везану Робињу)

Робиња (посрћући)
За љубав, браћо,
за правду мрем.
(падне)

(Вуле тргне јатаган и навали на Турке)

Турци (преплашени)
Станоје Главаш!

Вуле Илић
Није Главаш. него љута гуја!
Вуле Илић из села Колара!

(Турци нагну у бекство, Вуле за њима са исуканим јатаганом. Сељаци одреше Робињу и запајају је ракијом)

Робиња
Фочићеви момци,
зле слуге горег господара,
земља им кости истурила.

Сељаци [Т. Б.]
У мир, у мир, Робињице!
Сила не зна за Божију правду!

(Наиђе Вуле бришући јатаган о чакшире)

Робиња
Живео јуначе, Бог ти среће дао!

Раја (иза сцене, из даљине) [С. А. Т. Б.]
Бесни Турчин са Истока,
пали, роби и тамани,
без увора на Западу
усахнуше реке.

(Робиња оде брзо десно, погледа, врати се)

Робиња
Господ с нама... Кнезове воде:
Бирчанина и Алексу
крвник Фочић тевабији глава!

Раја (иза сцене) [С. А. Т. Б.]
Јадуј јаде, јадни роде,
за нас више спаса нема.
Тврда земља, хладна стена,
небеса се затворила.

Вуле (сељацима)
Збогом, браћо...
(Робињи)
Прости ме, сестро...
Где су Турци многи
за хајдука места нема...
(Оде)

(Сељаци се узнемире. Неки уђу у колибу, а остали и Робиња оду у страну. Чује се ларма иза сцене. Наилазе Фочић Мехмед-Ага, Кара-Хусеин, Узун-Мехмед; за њима везани у синџир Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин; за овима гомила Турака и напослетку раја, људи и жене. Сви застану)

Раја [С. А. Т. Б.]
Честити Ага, пусти нам кнезове,
две стотине кеса даћемо ти блага!

Фочић-Ага
Бре, не лудуј, црна рајо!
Ко да пусти два планинска вука!

Раја [С. А. Т. Б.]
Честити Ага, пусти нам кнезове,
три стотине кеса даћемо ти блага!

Фочић-Ага
За благо се робље откупљује,
а ово су два српска арслана:
рају буне, Турке убијају...
данас ћу их, бели, раздружити...

Илија Бирчанин
На мегдану ниси нас добио,
но на веру, проклети Турчине!
Крв ће наша из земље проврети,
натопиће земљу Лазареву,
пробудиће косовске јунаке
и затреће дрна душманина.

Кара-Хусеин
Умукни, ђауре,
језик ћу ти ишчупати!

Алекса Ненадовић
Одбиј се, Турчине,
ни твој зулум дуго бити неће!
(гледа по околини)
Ој, Јакове, мој рођени брате,
не држи вере у Турчина.
Чете купи, удри се с Труцима,
скупо продај своју русу главу.
(раји)
У душманске не верујте речи,
јер поштење са невером неће,
зло је с добрим у исконској кавзи,
и ту, браћо, поговора нема!
На ножеве се зло дочекује,
вера дата и душманске речи,
душман даје, гори ко их прима!

Раја [С. А. Т. Б.]
Тако је, кнеже Алекса,
у Турчина никад вере нема!

Турци [Т. Б I.]
Ала, јолдаш, побуни се раја!

(Настане комешање. Кара-Хусеин завитла камџијом)

Кара-Хусеин
На колена ропске слуге!
Земљи падај, робе од Косова!

(Кара-Хусеин туче камџијом. Жене клекну, људи се мало повуку гунђајући)

Жене (клечећи) [С. А.]
Сузе рони српска мајка,
на криоцу гаји сина,
за Турчина, за крвника!

Људи [Т. Б.]
Ко погуби на веру јунака,
душу губи и проклетство прима!

Турци [Т. Б I.]
Гле, манита раја нас резили!

Фочић-Ага
Док погубим од реда кнезове,
и попове што су раји глава,
Србија се више дићи неће!

Илија Бирчанин
Паде српство, падоше јунаци,
само оста голорука раја,
да робује своме душманину.
Главе ће се небу уздигнути,
јунаци ће земљи васкрснути,
народ ће се њима придружити,
тешко вама, Турци, за довека!

Фочић-Ага
Бре, не лудуј, Бирчанин Илија,
где је било од роба јунака!
Водите их реци Колубари,
Тамна ноћца да нас не претекне.

(Фочић-Ага, за њим поворка: кнезови, Турци и раја. Сељаци остану погружени на сцени, Робиња тихо плаче)

Раја (одлазећи) [С. А. Т. Б.]
Тамна ноћи, никад не па'нула,
бела зоро, никад не сванула,
два се бора небу уздигоше,
сломише их на издају Турци.

(Робиња пође, застане и гледа за њима)

Робиња
О, јадни људи, о, јадне жене!
Пођите мирно, јадни и плачни,
последњу почаст одајте њима:
Ненадовићу Алекси дичном
и силном Бирчанину Илији,
Јер смрт ће њина, болна и тешка,
подићи народ да их освети,
нама да скине ропске окове.
О, јадни људи, о, јадне жене!
Пођите мирно, јадни и плачни,
последњу почаст одајте њима.

(Робиња примети долазак Филипа Вишњића, гуслара и полако му иде у сусрет. Дечак доведе Филипа Вишњића. Робиња их дочека. Филип седне на кладу. Око њега поседају сељаци. Робиња стане по страни са дечаком. Слепи Вишњић загуди у гусле и запева песму „Почетак буне на дахије”. Сељаци, Робиња и дечак слушају)

Филип Вишњић
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне
и да друга постане судија!
Ту кнезови нису ради кавзи,
нит' су ради Турци изјелице,
ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не може,
ни трпити Турскога зулума;
и ради су Божји угодници,
јер је крвца из земље проврела,
земан дош'о ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
за крст часни и слободу златну!”

Сељаци [Т. Б.]
„Земан дош'о ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
за крст часни и слободу златну!”

II чин

Ликови и улоге

Карађорђе Петровић	вођа устаника	баритон
Станоје Главаш	вођа хајдука	бас-баритон
Теодосије Марковић	кнез српски	баритон

• Хор: војводе, кнезови и народ (мушки хор)
• Неме улоге које учествују у хору: Васа Чарапић, Сима Марковић, Арсеније Лома, Танаско Рајић, Марко Катић и други српски кнезови и војводе

II чин – „Избор вође”

15. фебруар 1804. године. Јутро је. Планинска доља опкољена шумом, испод орашачке планине. На левој страни налазе се хајдуци Станоја Главаша. Сви наоружани. Испред њих је Станоје Главаш. Са десне стране су: Васа Чарапић, Сима Марковић, Арсеније Лома, Кнез Мирко, Петар Јокић, Танаско Рајић, Теодосије Марковић, Марко Катић и други. У дубини се види народ – сељаци. Карађорђе стоји десно, издвојен. Поред њега барјак, пободен у земљу.

Карађорђе
Ето, браћо, започесмо,
за народ, за правду, за спас
и слободу земље потлачене.
Дигосмо се противу Турака,
од Косова наших угњетача.
Они робе и кнезове секу,
харају нас и газе поштење,
зулум чине, свако безакоње.
Кулуци су тешки сиротињи,
намет, глоба, дрска отимања,
убијања, зверска, нечовечна,
уништише човекову душу.
Из колевке децу нам односе,
срамоте нам жене и девојке.
Народ бежи листом у збегове
и склања се у горе и стење,
пропиштало старо и младо.
Зато, браћо, кренимо на Турке,
попалимо све хамове њине
и чардаке и ноћне постаје.
Похватајмо злогласне дахије,
скинимо им са рамена главе,
да нам ропски с леђа падне јарам
и слобода заслужена дође.

Збор [Т. Б.]
Побићемо све бесне субаше
и дахије, народне крвнике,
истерати Турке из градова,
повешати зулумћаре редом.

Карађорђе
Којекуде, у добар час,
избер'те себи поглавара.
Свако стадо има предводника,
свака војска главешину свога.

Теодосије Марковић
Предводника тебе хоће народ,
сви те знамо и сви поштујемо,
сви ћемо те до једног слушати
и сви бити увек са народом.

Збор [Т. Б.]
Старешину Ђорђа,
сви хоћемо Ђорђа,
хоћемо, хоћемо, вођу Карађорђа.

Карађорђе
Добро, браћо, ја сам почаствован,
ал' осећам и срце ми каже
да не могу бити старешина.
Ево Главаш, Ево Вуле Илић,
ту је Марко и ту Теодосије,
међу њима вођу потражите.

Збор [Т. Б.]
Србин има на избор јунака,
Србин има Станоја Главаша,
Чарапића и Катића, Хајдук Вељка,
али тебе, тебе хоће раја,
сви хоћемо Петровића Ђорђа!

Карађорђе
Избер'те Станоја Главаша,
харамбашу на јаде Турцима.

(Међу војводама и народом покрет и договор)

Станоје Главаш
Ја сам хајдук и водим хајдуке
што немају куће ни кућишта,
нити сеје, нити брата свога!
Сви момци ми одреда хајдуци,
али народ неће за хајдуком,
за три дана сви ће се расути,
тешко тада рају од Турака.
Но, прими се, побратиме Ђорђе,
сав ће народ и душом и телом
тебе вођу лицем послушати,
а ја своје и даље тераћу
и довека бити се с Турцима.
Ја сам хајдук и водим хајдуке
што немају куће ни кућишта,
нити сеје, нити брата свога!
Сви момци ми одреда хајдуци
и ја хајдук, Станоје Главаш!

Карађорђе
Ја сам човек плахо љутит,
ко не слуша и у страну пође,
платио би непослушност главом.
Из тог ће се свађа изродити,
а Турци ће једва дочекати
да нас једног за другим помлате.

Збор [Т. Б.]
Ко не слуша, нека буде кажњен,
тебе хоћемо, Господара Ђорђа!

Карађорђе
Примам се, браћо,
у добри час, за народ свој!
(Карађорђе прима барјак)
Приклон'те, браћо, главе,
пред барјаком снаге и слободе,
векови га закопаше
и газише бесне хорде,
од Косова до Деспота Ђурђа
под њим силни гинуше јунаци,
Србин поста раја душманину.
Ево данас, браћо и јунаци,
подигосмо знак слободе наше,
из раје ће народ васкрснути!
(пољуби барјак)
Предајем га Танаску Рајићу,
да га носи за својега века!

(Танаско Рајић прима барјак од Карађорђа. Мећу војводама и народом радосно расположење)

Збор [Т. Б.]
Сину сунце из ропскога мрака
и обасја брда и долине,
сину сунце из мрака,
снажна слога са планине сиђе
и распали срца јуначка.
Народ крену к'о бујица хучна,
да уништи страх, зло и насиље.
Карађорђе, син горе зелене,
пође напред као сури ор'о,
да уништи све мрске крвнике,
да раскује тешке ропске ланце
и поведе у слободу народ!

III чин

Ликови и улоге

Јелена	робиња из првог чина	сопран
Мајка	Јеленина мајка	мецосопран
Карађорђе Петровић	вођа устаника	баритон
Васа Чарапић	војвода устанички	тенор
Конда	бимбаша Узур-Бега	баритон

• Хор: сељаци – људи и жене (мушки хор)
• Статиста: пратилац бимбаше Конде

III чин – „Збег”

Догађа се у једној планинској котлини: стене шипраг, и понеко дрво; десно улаз у пећину. Испред пећине гори ватра, изнад ње на сошкама виси бакрач. Робиња, из првог чина, сада Јелена, излази из пећине и стане напред.

Јелена (Робиња)
Ах, моја ружо румена,
ти сестро моја миљена,
што тако рано процвета,
Немам те коме тргати.
Сеја се моја удала,
брат ми у боју погибе,
а драги од мене далеко,
преко три воде студене,
преко три горе зелене.
Ах, моја ружо румена,
ти сестро моја миљена,
што тако рано процвета,
Немам те коме тргати.

Мајка
Јадна ћерко, јадно дете моје,
куд' ти патна душа жуди?
Зашто јаде мајци не казујеш?
Кога живог твоје срце тражи?
(Загрли Јелену, затим заплаче)
Кућу нам је ватра изгорела,
брата су ти убили Турци,
на згаришту завијају вуци;
кога живог твоје срце тражи?

Јелена
Тражим, мајко, дичнога јунака,
који ме је из душманских руку,
од срамоте, живу избавио.

Мајка
Он је хајдук Станоја Главаша,
свуда први где се крв пролива,
нећеш њега у животу наћи.

Јелена
Јунак је он моћан, силан, мајко,
непобедив на мегдану.

Мајка
Погин'о је јер јунаци гину први,
залуд ти је, ћерко, да га тражиш.

Јелена
Онда ћу га мртва потражити,
наћи ћу му гроба ил' укопа.

Мајка
На Мишару и Срби и Турци
тућиће се докле једног траје.

Сељаци (иза сцене) [Т. Б.]
Ура, ура! Ура, ура!
Победа се са Мишара шири!
Ура, ура, ура!

Јелена
Победа, мајко, победа!
Турска сила паде на Мишару!

(Сељаци долазе, сви наоружани и весели. Пију из чутура и грле се. Са њима иду и рањеници. На сцени их дочекују радосно. Јелена загледа рањенике.)

Јелена
Вуле Илић, мој рањени јунак!

Вуле Илић
Робињо тужна, ти овде?

Јелена
Сад Јелена, не више робиња.
Кућу су ми запалили
и брата ми погубили Турци.

Вуле Илић
Збегови се разилазе,
сваки иде дому своме,
а ти иди у моје Коларе
и поведи ојађену мајку.
И ја ћу се дому повратити
кад с Турцима војну завршимо.
Моја ће те пригрлити мајка,
место мене сина јединога.

(Сељаци гледају у правцу откуда су дошли)

Људи и жене [С. А. Т. Б.]
Иду нам, иду, Мишарски јунаци,
иду нам, иду.
(Долазе: Карађорђе, Васа Чарапић, Бимбаша Конда, његов пратилац и неколико устаника)
Живели, живели, мишарски јунаци.

Карађорђе
Браћо моја, српски устаници,
на Мишару, свету на видику,
саломисмо везирову војску,
погубисмо Кулин-капетана
и атлије, бесне потурице.
Сад Делиград притиснули Турци,
ваља ићи у помоћ Добрњцу.

Људи [Т. Б.]
Од Ниша су навалили Турци,
бој се бије три недеље дана,
На Делиград, мишарски јунаци,
на Делиград, у помоћ Добрњцу.

(Одлазе лево. Карађорђе, Васа Чарапић, Конда и његов пратилац седају око ватре. Вуле и Јелена повуку се са рањеницима у пећину)

Карађорђе
'Ајде, браћо, да мало да'немо,
да да'немо и проговоримо,
шта ко мисли и шта намерава.

Васа Чарапић
На Мишару Турке саломисмо,
саломисмо, битку задобисмо,
на Делиград сада кидишимо
и Добрњцу помоћ учинимо.

Карађорђе
Кад смлатимо пашу Ибрахима,
мислим, браћо, на Београд поћи.

Васа Чарапић
На Београд, на Београд,
са свих страна ршум да чинимо,
да узмемо српску престоницу,
она ће нам бити узданица.
Ево Конде из турског табора,
крџамије Гушанац Алије.
Досад српску проливао крвцу,
а отсад ће турску без хесапа.

Конда
Служио сам Узур-Бега,
измећара Гушанац Алије,
ради ћара и ашиковања,
а сад оштрим ноже за Турчина,
јер и мене српска роди мајка.
Примите ме браћо међу своје.

Карађорђе
/ Примамо те, примамо, јунака!
| Васа Чарапић
\ Примамо те, примамо, јунака!

(Пруже му руке срдачно. Конда и његов пратилац скину чалме, и остану им само фесови на глави)

Карађорђе
Сад говори све по реду
како ћемо у Београд ући.

Васа Чарапић
Јер град чува тврди шанац
све од Саве до Небојше куле,
свуда страже једна другу виде,
а топови бедем притиснули.

Конда
У поноћ, кад све се успава,
прескочићу зид са друговима,
изнебуха стражаре побити,
на капији отворити врата,
а ви споља слошки ударите.

Васа Чарапић
Добра срећа са добрим јунаком.

Карађорђе
Нека нам се прилика укаже.
Сад легнимо да се одморимо,
од поноћи да смо на ногама.

(Сви полежу око ватре стављајући своје торбе под главу. Вуле Илић и Јелена изађу из пећине и полако се приближе рампи)

Јелена
Над овим збегом
тишина блага влада,
лек души оном
ко из боја дође.

Вуле Илић
Кад ова војна прође
и свако свој мир
у дому своме нађе,
нека и моја душа
крај тебе нађе мира.
Јер твоје очи тужне
доносе тишину благу.
Јелена, бићеш ми љуба,
јер срећа из крви ове
изнеће ме жива!
Кад ова војна прође
и свако свој мир
у дому своме нађе,
нека и моја душа
крај тебе нађе мира.

Јелена
К'о верна сенка
уз тебе бићу ја
и отсад судбина
над нама нек'своје чини.
Иди јуначе где се браћа боре,
а мој ће живот
за животом твојим поћи,
да сјединињени у невољи се снађу.
Јер к'о верна сенка
уз тебе бићу ја.
Мир сад над нама и благост у души,
над овим збегом нек'шири крила.

(Приђу ватри)

Вуле Илић
Изнад силног Вожда лебди сан.

(Седну крај ватре наслоњени једно на друго)

Јелена
И очи његове к'о муња
блеснуће опет када сване дан.

IV чин

Ликови и улоге

Карађорђе Петровић	вођа устаника	баритон
Васа Чарапић	војвода устанички	тенор
Конда	бимбаша Узур-Бега	баритон
Узун-Мирко	буљубаша српски	бас
Јелена	робиња из првог чина	сопран
Узур-Бег	војни заповедник турски	тенор
Бећир Усеин Хасан	турски стражари	тенор бас баритон
Један српски војник		баритон
Један турски војник		тенор

• Хор: устаници и народ – људи и жене (мушки хор)
• Статисти: устаници и народ – људи и жене, момци Узун-Миркови, турски стражари

IV чин – „Ослобођење Београда”

Догађа се у „глуво” доба ноћи, 30. новембра 1806. године. „Сава-капија” београдске тврђаве унутар града. У дубини се види велика капија од храстовине, набијена клинцима и учвршћена помоћу попречне греде, која се помера десно и лево. Са стране су дебели зидови; напред остављен пролаз. Неколико Турака, стражара, седи крај ватре. Дебели Усеин прилегао је на клупу. Бећир и Хасан се разбашкарили око ватре и пијуцкају ракију из бардака.

Бећир
Дебели Усеин дрема ли дрема
и заспати не сме никако,
да му Црни Ђорђе или Хајдук Вељко
на сан не би дошли.

(Усеин се придигне на клупи)

Усеин
Од њи' нема страве за мене, јунака,
но ме туга 'вата
што бадава овде седимо ка' бабе,
а жене нам саме.

Хасан
Бадава ти, Усеине,
не да Црни Ђорђе да те жене мазе.

Усеин
Колика је турска царевина,
какви силни на избор јунаци,
капама би рају затрпали...
оно погле', то зољино гнездо,
стршљенове сада избацује.
Нек' је нама Алах на помоћи,
раја ће нас добро пригњавити
да се збуде што певају слепци!

Хасан
Покрај таквих дебелих јунака,
тешко цару у белу Стамболу.

(Један турски војник дотрчи с лева)

Један турски војник
На ноге стражари, Узур-Бег иде.

(Сви поскачу. Узур-Бег дође с лева са два пратиоца)

Узур-Бег
Јесте л' будни, чувате ли стражу?

Стражари
Чувамо, чувамо, честити Беже,
неће нама раја лако подвалити!

Узур-Бег
Немој шале да вас сан обори,
јер тако ми Дина и Имана,
ако само један од вас заспи,
шибаћу га троструком камџијом,
док из њега живот не истерам.

(Оде десно са оба пратиоца. Усеин извирује за њима)

Усеин
Вала, људи, небило ме жива,
тежи ми је Узур-Бег Алија
него Црни Ђорђе и сва српска раја.
Од ината Алах ме је сазд'о,
баш ћу лећи, да устати нећу.
(Извали се на клупу)

Бећир
Сад можемо и ми придремати.

(Баца дрва на ватру. Сви поседају крај ватре и дремају. Тако неко време. С десна, преко зида, пребаци се Конда, за њим Узун-Мирко и три момка. Они порезно пођу према стражарима, који се тргну из дремежа. Започне битка мачевима. Конда, Узун-Мирко и два момка се боре са стражарима. Трећи момак дотрчи до капије и покуша да извуче греду. Стражари га убију. Падне и други момак код капије. Погине и неколико стражара. Конда је рањен, Узун-Мирко такође, али се и даље боре. Чује се лупњава у капију споља. Узур-Бег се врати и навали са два пратиоца на Србе. Конда пада и други пут рањен, диже се и из пиштоља убија Узур-Бега. Лупање споља све се јаче чује. Узун-Мирко посрћући дође до капије, последњом снагом извуче греду и падне. Капија се отвори нагло и унутра продру Карађорђе, Васа Чарапић, Вуле Илић и за њима маса устаника српских. Сви брзо напредују у дубину града. Пуцњава се сад чује и у даљини. Борба код капије свршена је. Још понеки устаник улази на капију, затим наилазе жене са торбама на леђима, међу њима је и Јелена. Оне подигну Узун-Мирка и наместе га да седне на клупу и изнесу мртве. Конда се враћа с лева са крвавом сабљом у руци, посрће и падне. Жене и њега дигну и приведу до ватре. Обојицу запајају из бардака. У даљини се чује глама и пуцњава. Жене превијају рањене, Узун-Мирка и Конду и запајају их ракијом.)

Узун-Мирко
Крв пролисмо, рана допадосмо,
ал' Београд храбро освојисмо.
Брате Конда, тежак по'со завршисмо.

Конда
Бој се бије крвави,
а ми овде немоћни.
(Клоне, Јелена га придржи)

Јелена
Нека су вам ране за видање,
још ће Турци од вас страховати.

(Јелена и друге жене одводе Конду и Узун-Мирка иза сцене и склањају остале мртве. У даљини се још чују пуцњи и одјеци борбе. Један српски војник дотрчи)

Један српски војник
И Стамбол-капија паде,
са свих страна Срби наваљују.

(Придолази све више устаника, гонећи заробљене Турке и спроводећи их даље. Одједном настане комешање. Сви гледају десно у дубину, одакле наилази поворка носећи смртно рањеног Васу Чарапића. Карађорђе и Вуле Илић су у поворци. Васу Чарапића спусте на земљу)

Људи и жене [С. А. Т. Б.]
Која гора разговора нема?
Романија разговора нема.
Прође Новак, па је разговара,
и проведе коња зеленога,
а на коњу брата рањенога.

Карађорђе (погружено)
Заузесмо престоницу нашу,
ал' јунаке многе изгубисмо.
Ево храброг Чарапића Васе
где се с душом пред нама раставља.
Устрели га душман из далека.
(Пригне се Васи и мало га придигне)

Васа Чарапић
Простите ми сви, браћо моја...
сестре моје, простите...
за земљу нашу, за слободу
живот свој дадох.
(Падне мртав)

Сви [С. А. Т. Б.]
Црни облак над Србијом,
вековима што се мути,
силне муње сад цепају,
свануће нам скоро дан.
Јунаци се свуда дижу,
к'о олуја кад хук носи,
настадоше бурни дани
и народне набујаше снаге:
„Ниче раја к'о из земље трава!”
[Т. Б.]
Војници нам силни изгибоше,
опусте нам кућа и огњиште,
али оста вера у победу
и очврсну мишица нам јака.
На Мишару битку задобисмо,
сад Београд тврди освојисмо,
наше снаге сломише душмана
и донеше слободу народу.
[С. А. Т. Б.]
Почаст дајте Чарапићу Васи,
који храбро за слободу паде,
он погибе, ал' остаће спомен
да уздиже нараштаје.
Јунаци се свуда дижу,
к'о олуја кад хук носи,
настадоше бурни дани
и народне набујаше снаге:
„Ниче раја к'о из земље трава!”

Крај опере

Интервики линкови

• Опера „Први устанак” на српској Википедији