Миле В. Пајић

У сећање: Зоран Михајловић (1955-2019)

`Не пада снег да покрије брег, већ да у њему свако од нас остави трагове...`

Безбројни су начини да се сваки живи створ лиши свога сопства. Сваки од тих начина има још безброј нових начина да се та намера и оствари (све је, по нама људима, саздано на безграничној сили Творца). Све је, посматрано са стране нас овдашњих, а према спремности и снази онога живог створа који то из неког свог разлога жели да учини другоме: увек говоримо да имамо добре намере... Једини који се противи томе да лишавамо некога нечега је Творац. Али, између Творца и појединца стоји наша слободна воља, која нас редовно `храбри` да је то што намеравамо да радимо једино исправно... Колико је воља свакога од нас баш `слободна`, али и још више `права` - о томе се још стотинама миленијума који нам следују, у категорији времена, не можемо сагласити и сложити! Баш у томе простору пребива, како то човек данашњице гордо каже, сав наш животни удес. Лична снага којом ретки појединци успевају да премосте ту провалију која води ка Творцу, а коју називамо удесом, заиста је ретка, али се увек, опет вољом Творца, она појави у изабранима и (опет реткима) укаже на прави пут...

Такав је био животни пут Зорана Михајловића.

Са великим даровима које је рођењем добио од Господа, дуго је, као и већина од нас, био немоћан да те дарове пригрли и да их сопственим духом и рукама прилагоди нама, овдашњим, у непрекидним, немирним и узалудним напорима да нешто сами са собом урадимо. Класична сликарска дела, преко којих је покушао да сопственим снагама закорачи у `смислени физички свет`, лишена Творачког духа, рано су му, у конкуренцији мноштва себи сличних `слободних` умова, постала тесна, недовољна и недоречена. Стрпљиво, упорно и истрајно, али узалудно, покушавао је да себе позиционира као сликара и тумача нове реалности у духу времена у коме је физички пребивао (реалности `модерне` по своме предзнаку). Како то, по Божијем промислу, увек и бива, нека сила му се увек помало супротстављала на том путу. Препознавши је одмах, предао јој се читавом својом душом. Чиста душа није могла тек тако да се заведе... У подруму своје куће (у катакомби, како је тај подрум заиста изгледао, а сагласно времену у коме пребивамо сви данас), поставио је границу преко које је одмах прешао. Читав дотадашњи живот и рад, изузимајући породицу, за Зорана је био дим: лако га се отарасио, ведра чела. Маестралне слике штафелајног сликарства`које је лако стварао нису могле да испуне Зоранов раскошни дух који је тежио ка висинама изнад себе. Груби бетонски под и сирови зидови подрума у коме је имао атеље повукли су га нагонски и интуитивно ка мозаику, древној медитеранској и човечанској техници. У почетку скромно, касније све слободније идући ка Творачкој сили, убрзо је себе препознао у том исконском амбијенту. Мозаик, древни и неограничени инструмент богонадахнуте силе, трајно га је заокупио. Све остало што је следовало томе богонадахнутом чину није било у власти нас људи, Богу миломе хвала на томе, то би рекао и Зоран да је још међу нама. Безбројни детаљи у бетону пода, на трошним преградним вратима, или у крушковом дрвету које је скоро увек имао при руци, формирали су, његовим духом надахнутим, галерију ретких дела које свако од нас може да замисли. Арабеске, свирале, детаљи будућих дела, немушта гомилица сликарског материјала оживљена Зорановом причом која није могла да се не разуме у ватри његових пламених очију... Ко је читао Пекићев Нови Јерусалим ово може лако да замисли и себи представи...

Све после његовог коначног преумљења било је лако, очекивано, и, зашто да не, логично. Остало је на нама, његовим следбеницима и поштоваоцима, да тумачимо, преиспитујемо, вреднујемо и, као најважније, да БАШТИНИМО мрвице дела оних који минуше међу нама.

Кратке биографске цртице, као каменчићи мозаика, на крају овог текста можда ће додатно повезати и ускладити ове редове. А ако то и не учине, бар ће додатно подстакнути онога који их чита да још мало промисли о свему. Те биографске цртице могу се најгрубље поделити у два периода Зорановог живота: на период младости и тумарања (раскошног и младости подређеном, али критичком и богонадахнутом душом филтрираним) и, снагом своје вере превладаним, на период педагошког рада за потомство, са потомством и на потомству, у смирености и дубоком душевном задовољству, окружен својом породицом, пречистом вером којом је одувек био прожет и мисијом преношења сопствених искустава на нова покољења. Лична духовна испуњеност овом мисијом није смела овим претходним да буде ни условно ни безусловно условљена: била је у власти Творца. Безусловно.

Раскош Зоранових уметничких дарова до тренутка свог коначног преумљења била је импресивна: сликарски, имао је све у глави, рукама, идеји и скромном (зато и мукотрпном) остварењу. Довољно да му то зароби чула, машту и визије. Ако томе тежи и у томе себе тражи.

Све остало што је следовало том мисионарском циљу, не може се скромним речима ни описати, камоли накитити. Тежак свакодневни живот био је мера његове мисије, коју је он са задовољством прихватио и носио се са њом као животом свагдашњим. Задовољан, ведар, осмехнут и погледа управљеног изнад свог обзорја.

Радост ходања по калдрми у Улици краља Петра Првог по којој је свакога дана ходио долазећи до оних којима је, срцем испуњеног радошћу, посветио и преносио све своје дарове, није га никада напустила. Те Творачке дарове, добијене рођењем, знао је да мора пренети на следећу и следеће генерације. Његова је већ била прошлост, а то је озбиљан знак да се не сме каснити и предавати личним, ситним људским задовољствима... Древни Београд, који је свим освајачима био бедем иза кога су се заклањали пред противником, само је Србима, вољом Господа, постао престоница од почетка историје. После прогона и лутања његових предака, постао је центар у коме је Зоран нашао смисао и ослободио коначно свој дух, али и дух својих предака.

• Рођен је у Задру 16. октобра 1955. године од оца Миомира и мајке Ивке, православних Срба
• Рано детињство проводи у Врању
• Породица се 1961. године пресељава у Београд
• Државни Факултет ликовних уметности завршава 1984. године у класи Младена Србиновића
• Члан Удружења ликовних уметника Србије постаје 1984. године
• Магистрира постдипломске студије 1987. године у класи Мирјане Михаћ
• Предаје сликарство и цртање у чувеној Уметничкој школи у Шуматовачкој улици, у којој су почели своју патриотску мисију велики српски сликари Коста Миличевић, Милан Миловановић, Бора Стевановић, Надежда Петровић и многи други.
• Редовни је професор на предмету мозаик на Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију од 1995. године.
• Израдио је више од 150 мозаика, већином духовне намене (манастир Острог, манастир Витовница, капела Свете Петке на Калемегдану, Клинички центар Србије)
• Декан Академије СПЦ за уметност и консервацију постао је 2014. године
• Са супругом Звезданом (рођеном Павличек), изродио је Гаврила, Небојшу и Велинку

Брег је живот свакога од нас, снег је наш поглед ка Творцу, а трагови су наша снага управљена ка Њему. За ближњега свога, неко од нас оставља трагове у снегу, неко у песку, а неко у води. Велика већина у диму. Али, то је већ изван наше моћи поимања...

Зоране Миомиров и Ивкин Михајловићу, хвала Ти на свим траговима које си као човек оставио иза себе за нас који остајемо још овде.

Септембра,
Лета Господњег 2019.

Миле В. Пајић