Емилија В. Церовић

Светислав Јовановић - сликар

У нашој повести није усамљен случај да је неки човек, стицајем различитих околности, живот потрошио далеко, у туђој земљи, где је живео и радио, стекао у тамошњој средини одређени друштвени статус и углед и за собом оставио пажње вредна дела. Многи од њих су код нас, на жалост, још за њихова живота ретко помињани, на њих је подсећала тек кратка белешка или фотографија, или можда кратак некролог када су умрли. О њима не само да ни стручњаци нису писали, него су у енциклопедијама тек шкрто поменути, а некада је изостала и најкраћа белешка. Будући да су у тој другој, туђој, средини остајали верни своме отачеству, домаћини су их ценили, користили се њиховим умећем, писали о њима и њиховим успесима у часописима или листовима, али они су за домаћине остајали странци, непоменути у њиховим књигама, чак и без помена у енциклопедијама.

Иако смо у незавидној ситуацији што се тиче података о животу и делима сликара о коме желимо овде да говоримо, јер могућу грађу можемо наћи у Паризу, где је живео, радио и умро, а што је нама у овом моменту готово недоступно, ипак ћемо се потрудити да неправду коју смо ми, његови сународници, учинили овим донекле умањимо. Говорићемо о Светиславу Јовановићу, сликару, педагогу и шампиону у спорту.

У биографији коју је написао др Александар Арнаутовић стоји: „Г. Светислава Јовановића су нарочито познавали Французи, Шпањолци, Енглези и Американци; ми, његови земљаци мање.”^[1]Док Крешимир Ковачић, поводом Јовановићеве смрти пише следеће: „Смрт Г. Јовановића није догађај само за југословенске исељенике у Паризу. То је прави париски догађај. Г. Јовановић је био добро позната личност у париском отменом друштву и умјетничким круговима, где је већ више деценија цијењен и поштован и као умјетник и као друштвен, необично коректан и духовит човјек... и ако је Јовановић био добро познат у Паризу, и ако је у своје вријеме његово име забиљежила цијела свјетска штампа, у домовини је остао скоро потпуно заборављен”.^[2]

Светислав Јовановић је рођен у Вршцу, 25. марта 1861. године, као други син познатог фотографа Стевана Јовановића који се доселио у Банат из Херцеговине, из села Јовановићева, које је по овој породици и добило име. Стеван Јовановић је у првом браку имао три сина: најстарији је био Павле-Паја, познати српски сликар, представник академског реализма, други по рођењу био је Светислав и трећи Милан, дворски фотограф који је унапредио фотографску уметност. Сва тројица учила су српску основну школу у родном граду, а затим реалку коју, по неким извештајима, нису завршили пошто су Мађари у школе увели учење само на мађарском језику. У аутобиографији Павле-Паја Јовановић помиње како је отац после тога послао Светислава Даниловићу у Темишвар да научи фотографски занат.^[3] Подаци које налазимо код неких писаца кажу како је Светислав после несвршене реалке почео да учи сликарство у Будимпешти, па затим прешао у Беч. Аутор белешке у Новој искри каже како је он после основне школе из Вршца отишао у Беч, у цртачку школу, из које се 1879. године упутио у Петроград.^[4] Подаци које налазимо о овом периоду Јовановићевог живота разликују се од текста до текста и нису увек прецизни. Међутим, др Арнаутовић и Ковачић, пишући о Јовановићу, оставили су нам, као његови блиски сарадници, вероватно најпоузданије податке. Тако они кажу да је Јовановић после извршене мађаризације школа напустио Пешту. Седамдесетих година стигао је у Беч, где је завршио гимназију и потом се уписао на Академију сликарства и ту, као ђак чувеног професора С. Махолца (Maholtz), стекао углед одличног ђака; године 1879. Јовановић одлази из Беча у Петроград на даља учења на тамошњу уметничку академију и ту остаје једну годину.^[5] Са својих двадесет година, већ марта 1881, Јовановић је у Паризу где наставља сликарске студије на слободној уметничкој Академији Жилијан (Julian) код чувених професора Бонеа (Bonnet) и Лефевра (Lefèbvre). Међутим, 1886. он напушта Париз и одлази у Минхен, у атеље свог брата Паје, тада већ познатог сликара међународног гласа, и ту остаје све до 1891. године. Боравак у братовљевом атељеу свакако је био од знатног утицаја за његов даљи развој. Занимљиво је да ни Арнаутовић ни Ковачић не помињу Јовановићев боравак у Минхену. Августа месеца те, 1891. године, он се враћа и Париз где наставља да живи и ради све до своје смрти, 1933. године.

Живот Светислава Јовановића у првим париским годинама, како истичу његови биографи, није био лак. „Гвозденом истрајности и ведром својом природом одхрвава...”^[6] невоље и тешкоће живота. Париз је у то време био стециште разних уметничких струја, схватања, праваца и интереса, различитих уметничких група, школа и салона, што је још више отежавало живот младом, сиромашном човеку потеклом из конзервативне средине. Али снагом свога духа, неуморним радом, вољом и талентом, Јовановић се од скромног боемског друштва уздигао до славе и цењене личности, како у уметничким круговима, тако и у париском највишем друштву. При свем том, биографске белешке оних који су га добро познавали истичу да је био изузетне, готово филозофске скромности и стаменог карактера. Иако скоро пола века удаљен од своје земље, Јовановић је остао привржен народу из кога је потекао и Југославији, држави у коју је тај народ ушао. У Паризу је био члан многих француских удружења, што несумњиво показује његов углед у париском друштву. Председник Француске републике Думерг (Doumergue) одликовао га је 1929. године орденом Легије части. Србија му је доделила Орден Белог Орла и Орден Светог Саве, а Црна Гора Орден Данила.

Неки биографи Светислава Јовановића истицали су да је он био у првом реду портретист, други опет да је он достизао велике уметничке домете у сликарству минијатура на емајлу. Очигледно је, то нам потврђују писани извори, да је Јовановић насликао велики број портрета, да је био тражен као портретиста не само од стране Парижана и Француза уопште, већ и од људи из других земаља. Сведочанства говоре да је у раду на емајлу постигао не само велику вештину и оригиналност, него да је добијао врхунске оцене и награде.

Када говоримо о развоју и сазревању сликара Светислава Јовановића, морамо имати у виду неколико елемената који су играли битну улогу. Његов старији брат, Паја, већ је био познат и цењен сликар када је он био тек у почетничким сликарским годинама. По правилу, у патријархалним породицама, каква је била и породица Јовановић, негован је изузетан положај најстаријег сина, који је био не само узор млађој браћи и сестрама, већ је поштовање и уважавање према њему било готово обавеза. И Светислав је такав однос према старијем брату сачувао до краја свог живота: од почетка му је био узор, једно време учитељ, а до краја особа о којој је са дивљењем и љубављу говорио својим пријатељима. Свакако да је Светислав следио брата на сликарском путу, у занатској вештини, па донекле и у тематици. Но, реализму су били верни и његови учитељи сликарства са бечке Академије али и париске Академије Жилијан. Оријенталне теме (а за Западну Европу Балкан је био део оријенталног) и фолклорне жанр сцене заокупљале су пажњу етаблираних уметника Француске. Од бечких, а још више од париских учитеља прихвата донекле и симболизам, иначе својствен последњој деценији 19. века. За Јовановића он не постаје апсолут, али му не остају стране ни његове теме, мит и алегорија (поменимо за пример његове слике Бела вила и Провиђење чува моју домовину) као ни семиотички поглед на предметни свет (слике које је изложио 1931. у Загребу). Он конзервативно остаје доследан утицајима старијег брата и својих професора. Остаје толико доследан ономе што бисмо могли назвати main stream-ом тадашњег уметничког живота, да га уметнички сукоби и нове идеје с краја 19. века у Паризу нису поколебали. Нису га поколебали, али га нису оставили ни сасвим равнодушним, па бисмо њихов траг могли наћи у његовом богатом, веома нијансираном и савршено разноврсном колориту, какав није био својствен ни његовом брату али ни његовим професорима с Академије.

Пошто је за собом имао признање француске критике, место на најбољим изложбама праћено и наградама, и био цењена личност у уметничким круговима и париском отменом друштву, не чуди што је Јовановић био тражени портретист. Но, због онога што је за Јовановића била добра судбина а за нас зла - његови портрети као и друга дела налазили су поручиоце и купце из различитих земаља - његови радови данас нису прикупљени у каквој колекцији, галерији или музеју, па ми о већини сазнајемо из објављених записа и вести. Ипак, четири портрета налазе се у нашој земљи и на њих ћемо се посебно осврнути.

У Новој искри из 1899. године писац белешке истиче портрете Госпође Латур, Господина и госпође Кадран, госпође д’ Естер, госпођице Лауре Мирант, госпође Кифер, госпође Фатме Вент-Ени, госпође Морган, госпође А. Мартенс, госпођице ван дер Хега, Њ. С. Туниског Беја, кнежевића Мирка, госпођице Лили Верне, као и портрете двојице српских митрополита, Михаила Јовановића и Иноћентија Павловића.”^[7] Александар Арнаутовић пише: „... портрет Шпањолке, госпође X и других, портрети живи, са очима које говоре, са косом чију поезију осећате толико да бисте хтели да лако провучете прсте кроз њих, портрети који неодољиво изазивају имена највећих старих мајстора били су за нас право откровење и биће, уверени смо, и за потомство.”^[8] А говорећи о стану Светислава Јовановића Арнаутовић каже: „....да су велелепни портрети који красе зидове његова дела”.^[9]

Јовановић је за собом оставио и један аутопортрет, урађен 1921. и награђен на изложби у Бордоу 1927. године, заједно са сликом Детињи лик. Француски критичари као и Јовановићеви биографи говорили су изузетне похвале аутопортрету. Међутим, у нас, чак и у стручној литератури, ова слика је једно време неосновано приписивана Паји Јовановићу. Забуну су унели потомци Јовановића после другог светског рата, а податак су, без провере прихватили неки аутори. Тако Горан Малић на једном месту каже: „У породици се памти да је био и ‘првак света у мачевању’ а као мачевалац је представљен на једној уљаној слици Паје Јовановића”.^[10] У заоставштини Паје Јовановића, много година касније, пронађена је репродукција, односно фотографија ове Светислављеве слике, што је забуну поткрепило. Знамо да се данас слика налази у иностранству, али у власништву југословенских држављана. Јовановић је себе приказао са симболима обе своје делатности: у мачевалачком оделу а са палетом и четкицама у рукама. Аутопортрет је конципиран као жанр композиција у атељеу, при чему је нагласак стављен на фигуру приказану у првом плану и до испод колена; иза ње је велико бело, још неосликано платно на штафелају; у позадини је део већ завршене и урамљене композиције, марине на којој је се јасно разазнају узбуркано море и широко, усковитлано небо.

Због чињенице да се портрети Светислава Јовановића углавном налазе у приватном поседу, ми нажалост нећемо имати срећу и задовољство да сагледамо праву вредност његове портретске вештине. Међутим, у могућности смо ипак да видимо његова четири рада, од којих се три налазе у Београду у поседу Патријаршије Српске православне цркве (портрети Митрополита Михаила Јовановића, митрополита Иноћентија Павловића и митрополита Петра Јовановића), док је четврти у збирци Државног народног музеја на Цетињу (портрет кнежевића Мирка Петровића).

Портрет митрополита Михаила (1826-1898) дат је у полупрофилу. На слици преовлађују смеђи тонови, док ефекат благог митрополитовог погледа сликар је нагласио инкарнатом лица са примесама ружичасте и црвене боје и плавим сенчењем. Слика је потписана у десном доњем углу са Sv. Jovanovitch Paris 1899. Портрет Иноћентија Павловића (1840-1905) дат је као допојасни портрет на окер позадини. Слику карактерише фронтално осветљење, а перспектива и пластичност дочарани су наглашеним положајем десне руке која држи бројанице. На портрету преовлађује смеђа боја са црвеним, зеленим и светло плавим детаљима. Митрополитове челично сиве очи, јасни и енергични поглед као и бела брада допуњују психолошки приказ личности портретисаног. Слика је потписана при дну: С. Јовановић 1899. Трећи портрет представља митрополита Петра Јовановића (1800-1864). Портрет је нешто тврђи у цртежу и строжијег става, док су очи изразито тамне, а бркови и брада црни који, као и код претходно поменутог рада, служе сликару за психолошко продубљивање модела. Црну мантију од окер позадине издвајају црвени акценат наслона столице и дискретно шаренило бројаница у митрополитовој левој руци. Слика је потписана у доњем левом углу: С. Јовановић 1899. Портрет деветнаестогодишњег кнежевића Мирка Петровића, другорођеног сина црногорског краља Николе, насликан је, вероватно по фотографији у Паризу 1896. године. За разлику од три портрета митрополита, портрет кнежевића Мирка је без живости, мада не и лишен психолошког, тврђег цртежа и крутог става портртисаног. У Каталогу Уметничке збирке Државног музеја на Цетињу, Анђа Катинић пише како је овај портрет насликан „у духу академског реализма, занатски солидно урађен, мада без спонтаности у извођењу, сликар је до савршенства пренео кнежевићев лик... Педантно, готово фотографски, су насликане црте лица.”^[11] Уз ову констатацију, с правом се помиње готово минуциозно представљање украса на одећи и аутентично преношење колорита националног костима. На десној страни је потпис: Sv. Jovanovitch Paris 1896. Сва четири портрета рађена су уљем на платну.

Иако аутор текста у Новој искри наводи да се у Српском народном музеју у Београду налази Јовановићева слика Полазак у лов^[12] данас у том музеју (данас Народни музеј) нема података о њој, али постоји друга слика која се води под именом Словак. Слика представља млађег човека, привлачних црта лица, одевеног у словачку народну ношњу, са великом црном шубаром на глави, док му је преко рамена кабаница везана испод грла, а око струка широки појас. Позадина је неутрална, а сиве тонове одеће оживљавају акценти црвеног јелека. Инкарнат је окер и смеђ. Слика је потписана горе десно: Sv. Jovanovich, док на полеђини слике стоји написано: Paysan Slovaque par Sv. Ivanovitch. Слика је иначе поклон Вилијама Ритера, писца и сликара, Јовановићевог пријатеља. Ова слика једна је у низу студија које је Јовановић урадио приказујући ликове и сцене из живота народа његовог родног краја, пре свега Срба и Арбанаса које су биле привлачне због фолклорних детаља, атрактивности ношњи али и анегдотичности.

Поред портрета и слика са фолклорним мотивима, Јовановић слика жанр сцене, пејзаже, марине, мртве природе па и алегорије. Ако би се за жанр сцене могло казати да даље порекло имају у стваралаштву Паје Јовановића, за остале теме то свакако не би било могућно. Јер Пају пејзаж и мртва природа као самосталне теме нису занимале, а марине уопште није сликао.

Светислав Јовановић временом добија све већа признања француске критике а већ 1889. године, на предлог председника жирија у Societé Nationale des Beaux Arts, чувеног Пивија де Шавана (Puvis des Chavent), његова платна бивају изложена на салону Champ de Mars^[13]. Од тада, готово на свим париским салонима биле су излагане и хваљене, па чак и награђиване његове слике. Године 1900. на Светској изложби у Паризу уз радове Стевана Тодоровића, Паје Јовановића, Марка Мурата, Ђорђа Крстића, Леона Којена, Ристе и Бете Вукановић, дакле уз радове најпознатијих српских сликара тога времена, налазе се и радови Светислава Јовановића.^[14] Његове слике не само да су том приликом запажене, него су понеле и награду.^[15] Неколико година касније, 1905, постигао је Јовановић знатан успех на париском Салону сликом Албанац. Де Фонвијел (de Fonviel), „строги критичар Beaux-Arts-a”, веома је истакао ову слику и њене вредности. Један од критичара часописа Journal de Caen у Јовановићу види финог Делакроа (Delacroix). Наредне, 1906, године Јовановић поново доживљава успех, овога пута сликом Femme à sa toilette, 1907. Албанском девојком, а 1910. његова Млада Црногорка доноси му поређење са Ла Туром (LaTour).^[16]

Јовановић је по свему судећи био веома вредан и плодан сликар. Његове слике су расуте по приватним збиркама, мада се можда може наћи понека у неком иностраном музеју, што значи да су данас тешко доступне. Међутим, осим биографских осврта, критика и вести у часописима, могу се наћи и репродукције неколико Јовановићевих слика које нам допуњавају сазнање о темама које је сликао. Тако Нова искра, бр. 20-21 из 1899. доноси репродукцију слике Полазак у лов а у броју 22-23 из исте године Преље, а у броју 1 за 1900. Ашиковање и У пустињи^[17]. Доктор Арнаутовић допуњује биографију Светислава Јовановића репродукцијама следећих дела: Провиђење чува моју домовину, Албанац, Аутопортрет и Млада Црногорка^[18]. Крешимир Ковачић објављује у оквиру некролога посвећеном Јовановићу Аутопортрет^[19]. Ми из ових репродукција не можемо, наравно, ни на који начин судити о оригиналима, али можемо сазнати понешто о темама, композиционим решењима и цртежу. У другим изворима помињу се, пак, наслови слика чија нам судбина није позната. Тако се у Новој искри и Бранковом колу помињу још и Бела вила и Стражар арбанаски, која је имала посебног успеха на Салону Шанзелизе.^[20]

За још боље приближавање сликарству и делатности Светислава Јовановића свакако је веома занимљива и од значаја критика др Јосипа Бобека која је објављена у загребачком листу Morgenblatt децембра 1931. године^[21] а поводом Јовановићеве изложбе у Загребу. Очигледно задивљен сликаревим колоритом, аутор критике највише простора посвећује Јовановићевој колористичкој вештини: „Са бескрајним тананим осећањем за боје Јовановић се удубљује у игру боја око нас... Црно вино у светлуцавој флаши - то је његово трагање за најсуптилнијим нијансама које успева да мајсторски пренесе на платно... Он је потпуно равнодушан према сижеу. Он неће ништа мисаоно да изрази. Занемарује облике и линију. Његово стваралаштво је дијаметрално супротно стваралаштву оних сликара који... ‘сликају’ колорисане цртеже. Код Јовановића је боја апсолутни циљ.” Истина, др Бобек каже да се од осталих изложених слика разликују жанр композиција Symphonia domestica којом доминира психолошки елеменат као и портрет Владе М, Дечака који седи (Влада М) у коме је, како аутор претпоставља, да би удовољио поручиоцу, сликар цртежу и моделирању главе посветио више пажње но што је то одговарало његовом сликарском темпераменту.

„Можда је најзначајнија за Јовановићево стварање слика број 24 (Риба). На овој слици на најбољи начин истичу се квалитети. Цела слика је у сивом тону, али са хиљадама нијанси! Раскошно светлуцање крљушти, одсјај рибљег трбуха на тацни.”

Критичар даље говори о врлинама Јовановићевих марина истичући посебно слику На обали или Мотив из Цриквенице коју посебно издваја речима: „Такав интензитет боја једва да се може наћи код другог сликара јужних предела.” За слику Море каже да представља праву симфонију јадранског плавог. И ако су све марине очигледно подједнаког квалитета, критичар каже да поименце још треба истаћи Море код Дубровника и Барке. Ове речи доктора Бобека као и део марине која се види у позадини Аутопортрета, данас и овде, једино су наше сазнање о Јовановићевим маринама.

Говорећи о мртвим природама које је Јовановић изложио, доктор Бобек истиче да је Јовановић и у најпрозаичнијим стварима какве су кромпир, црни лук и јабуке, „видео право чудо боја”. Коментаришући то што сликар даје предност уљаним бојама, критичар истиче врло фину Главу девојке урађену у техници акварела.

Из речи др Бобека имамо срећу да сазнамо и о педагошкој делатности Светислава Јовановића. „Професор Јовановић је изложио и читав низ радова својих ученика”, пише у другом делу критике. О цртежима најмлађих вели да су занимљиви. Међутим, када је реч о радовима старијих ученика, критичар запажа велику драж њихових акварела, њихов фини колорит и техничку израду. Међу ученичким радовима као вредне пажње помиње Кавранову слику Сава, Швеглинове Лале, Пужареву Посуду, Смуђов Хлеб, Сертићеву Стару свеску и Земичке Владе Фелгенбаума. „Проф. Јовановићу мора се честитати и на овом пољу, на уметничко-педагошком раду. Он је своје ученике научио да гледају.”

Даљи пут слика које су биле изложене у Загребу и о којима пише др Бобек ми данас не знамо. Али његове речи представљају једино сведочанство о променама које је у позној фази доживео Јовановићев сликарски рукопис и његова стваралачка мисао која је, идући у корак с временом, фокус померала од академског реализма ка колористичкој експресији.

Посебно место у стваралаштву Светислава Јовановића заузима рад на минијатури у емајлу. Највећа признања и највише оцене француских стручњака и критике доживео је он управо за овај рад. У већ поменутом тексту Крешимир Ковачић пише да се Јовановић прославио минијатурама на емајлу још у својој тридесетој години. На Салону Шанзелизе изложио је Јовановић своје минијатуре за које париска критика доноси најповољније оцене. Тако француски критичар Ј. Переал (Péréal) у часопису La France Artistique et Industrielle (3. јуна 1894) пише: „Можемо ли наћи у збиркама наших музеја веће вредности од оних које је потписао г. Јовановић?”^[22] Александар Арнаутовић такође говори како је Јовановић већ у својој тридесетој години славан по минијатурама на емајлу: „Као стари мајстори, он има тајну боје и пећи. Али овај уметник исувише воли свој идеални позив да би од њега начинио извор рентабилне индустрије. Данас је тајна тих емајла закопана у лепим успоменама. ... Други би створио атеље, експлоатисао благо. Г. Јовановић се задржао на оних десетак година рада кад су рука и око кадри да даду сву грацију и сву чистоту линија. ‘То је род који има своје доба, своју сезону’ каже он на питање што и данас не ради емајл.”^[23] Најугледнији љубитељи уметности траже његове минијатуре које досежу високу цену. Своје умеће рада у емајлу Јовановић није предао никоме; није оставио никакав запис; није хтео да открије своју технику или метод; као што то мајстори понекад умеју да чине, Јовановић је желео да онај део његовог стваралаштва који је сматрао понајбољим остане непоновљив и обавијен велом стваралачке тајне.

У Бранковом колу на страни 95 наведено је да Светислав Јовановић „са особитом љубављу и успехом израђује минијатуре на емајлу. Ова врста његових радова истакнута је са лепим похвалама и у француској штампи а нарочито у La France Artistique (5. јули 1894) где му се ти радови једначе са сличним ‘старих мајстора’ и ласкаво пореде са колекцијама Париских музеја. Колико још можемо очекивати о г. Јовановића доказују нам његова стална вредноћа и године највеће продуктивности.”^[24] Дакле, и поред ових бележака у Новој искри и Бранковом колу, у домовини, даља судбина и рад Светислава Јовановића нису били праћени од стране његових сународника.

Међутим, Јовановићев опус је био још шири и богатији. Он је радио, и био познат, и као илустратор у неколиким француским ревијама.

На крају, морамо поменути још једну чињеницу. Горан Малић у својој књизи казује, на основу усмене изјаве Соје Јовановић (унуке Светислављевог брата, фотографа Милана Јовановића) да је у тимпанону изнад главног улаза у фотографски атеље у улици Краља Милана рељеф са монограмом МЈ, дело „вајара Светислава Јовановића” (Малић иначе о Јовановићу пише сасвим произвољно: на пример, каже да је био вајар, те да је радио бисте и портрете који се данас налазе у Музеју позоришне уметности Србије, а не помиње богат сликарски опус, чак ни његов рад у емајлу). Рељеф, иначе, представља два анђела са фотографском камером, а израђен је у теракоти. Ми, доиста, нисмо нигде у постојећој литератури наишли ни на помен неког вајарског рада Светислава Јовановића, односно да се у неком тренутку свог стваралаштва он бавио вајањем.

Поред тога што је Светислав Јовановић био предан уметничком раду, он је био и страствени спортиста, пливач, јахач, а као мачевалац постигао је светску славу учествујући неколико пута на међународним шампионатима. Он је у Паризу био исто толико славан мачевалац колико и уметник. Освојио је шампионску титулу у дисциплинама мача и сабље - по Ковачићу 1907. у сабљи а затим у мачу^[25], по Арнаутовићу 1904. у сабљи а 1907. у мачу^[26]. Јовановићев биограф Гастон Ренар (Gaston Renard), поставља га међу најславније мачеваоце свијета”, пише Ковачић.^[27] Настављајући даље он цитира Ренарове речи: „Стотине побеђених испустили су своје оружје под Јовановићевим ударцем”. Док Арнаутовић упућује: „Треба прелистати стручни часопис Оружје (Les Armes) нарочито из 1908. године, па видети да се наш земљак ставља уз чувене борце мачем и шампионе Бода, Лана, Бусеа”^[28] Био је члан, професор и председник у чувеним друштвима мачевалаца. Тако је, пише Ковачић „био дуги низ година председник париског мачевалачког клуба у коме се окупљају личности из највиших кругова, ... на то мјесто [је] избран као наш грађанин упркос томе, што правила изричито одређују, да предсједник може бити само Француз.”^[29]

Али изузетна енергија и духовна снага, које су истицали његови биографи, није се истрошила у уметничким и спортским делатностима. Јовановић је био посвећен и друштвеном раду, окупљању и организовању Југословена у Француској, истовремено учествујући и у француском, односно париском друштвеном животу.

Колики је углед, поштовање и уважавање уживао међу Југословенима у Француској, а посебно у Паризу, најбоље казују догађаји везани за Југословенску колонију, када је од припремне скупштине до конституисања сталних органа 1928. године, Светислав Јовановић сваки пут биран на места председавајућег, односно, председника. При том, треба имати у виду да су у раду удружења од самог почетка учествовали угледни интелектуалци, научници, лекари, уметници, пословни људи, међу којима су били др Александар Арнаутовић, професор и секретар Југословенске секције у Словенском институту на Сорбони, Стјепан Пихлер, архитект, др Душан Милачић, професор, Стојан Аралица, сликар, др Лујо Војновић, бивши министар, др Михаило Јовановић, лекар, др Војко Солер, лекар, др Мирко Претнар, књижевник, Крешимир Ковачић, публициста, Саломон Барух, банкар. На месту председника остао је до своје смрти, 1933. Јовановићеву везаност за народ из кога је потекао истичу биографи бележећи да „сигурно није било ни једног Југословена који је био у невољи, а који није нашао и помоћи и савјета у предсједниковој кући.”^[30]

Доктор Арнаутовић бележи како су „Французи који су писали о С. Јовановићу рекли да је он прави Парижанин, да је отмен и дивне питомости, да је causeur и духовит.”^[31] Био је радо приман у највишим француским друштвеним круговима - један од његових најближих пријатеља био је син председника Француске Републике, Садик Карно (Carnot), али и прогнани генерал Буланже (Georges Boularger), који у прогонству, у последњим сатима пред самоубиство, опраштајући се од најближих, пише управо Јовановићу.

Од боемског сликарског атељеа на Монмартру до стана у најотменијем делу Париза, од друштва сиромашних уметника до најугледнијих француских друштвених кругова, од анонимног странца намерног да учи тамо где се стварала историја сликарства до ордена Легије части и сахране на гробљу Перлашез, на коме је било места само за угледне, градио је свој животни и уметнички пут Светислав Јовановић. У животу и смрти добијао је награде и признања. Данас је готово заборављен. У Енциклопедији ликовних умјетности, у Ликовној енциклопедији Југославије, у књизи Горана Малића, у каталогу Уметничке збирке Државног музеја на Цетињу, уз непотпуне па чак и погрешне податке о Јовановићевом раду, записана је и погрешна година његове смрти (1935). Француске енциклопедије и лексикони га не помињу. Његова највреднија дела расута су негде по свету, од Европе и Америке до Аустралије. У Србији и Црној Гори сачувано је тек неколико слика, свакако добрих, али не и највреднијих и најзанимљивијих које је створио. Повест о Светиславу Јовановићу типична је повест о човеку који је животни век провео ван свога рода, у туђој земљи. Туђ својима а никада стварно један од њихових.