Рајна Драгићевић

О српској и украјинској фразеологији (приказ)

[Дејан Ајдачић и Лидија Непоп Ајдачић, Поредбена српско-украјинска фразеологија, Алма, Београд, 2015] // Поредбена српско-украјинска фразеологија, Алма, Београд, 2015), Књижевност и језик LXII, 1–2, 2015, 211–217.
ISSN 0454-0689

1. Садржај књиге. Књига Поредбена српско-украјинска фразеологија Дејана Ајдачића и Лидије Непоп Ајдачић састоји се из 244 странице. Садржи следећа поглавља: Увод (7–9); 1. Поредбена фразеологија словенских језика. Теоретске основе и термини (9–17); 2. Фразеолошки речници украјинског и српског језика и вишејезички речници устаљених поређења Словена (17–24); 3. Украјински и српски фразеологизми у поредбеним међусловенским истраживањима (24–34); 4. Застарели, активно коришћени и нови фразеологизми (34–40); 5. Еквивалентне и нееквивалентне фразеолошке јединице. Фразеолошка синонимија (40–45); 6. Устаљена поређења (45–51); 7. Небеска тела и природне појаве (51–64); 8. Бог и ђаво (64–71); 9. Биљке (71–82); 10. Животиње (82–98); 11. Делови тела (98–121); 12. Предмети (121–136); 13. Боје (136–143); 14. Бројеви (143–154); 15. Оними (154–165); 16. Фразеологизми са глаголима бити, радити, имати, дати (165–173); 17. Изглед човека (173–177); 18. Својства и стања људи (177–183); 19. Карактер и емоционална стања људи (183–190); 20. Социјални положај и однос према другима (190–197); 21. Асиметрија вредности (197–201); 22. Иронични и шаљиви фразеологизми (201–205); 23. Прикривени кодови у српским и украјинским фразеологизмима (205–209); 24. Фразеологизми у новинским текстовима и медијима (209–214); 25. Фразеологизми у књижевним текстовима (214–220); 26. Поређење српских и украјинских фразеологизама паремиолошког порекла (220–224). Од стр. 224. до стр. 242. налазе се четири додатка (Теме за самосталне радове; Питања за проверу практичног знања; Примери из изабраних фразеолошких речника; Списак поредбених фразеолошких речника – српски или хрватски према другим словенским језицима), Препоручена литература и одељак О ауторима.

2. О универзитетском предмету и уџбенику. Украјински студенти српског језика на Универзитету у Кијеву на првој години постдипломских студија имају предмет Упоредна словенска (српско-украјинска) фразеологија. Књига Дејана Ајдачића и Лидије Непоп Ајдачић представља уџбеник за тај предмет. Посебно је занимљиво управо то што се предмет зове Упоредна фразеологија, а не само Српска фразеологија. Састоји се из 26 лекција, а свака лекција је снабдевена питањима, задацима за самостални рад и списком важније литературе.

Одлична је идеја колеге Ајдачића да понуди један такав предмет, примерено је да он буде на постдипломским студијама, а није баш сасвим уобичајено и веома је корисно да се за појединачни предмет који се слуша на постдипломским студијама појави и адекватан уџбеник.

Зашто је добра идеја да страни студенти србистике слушају предмет у вези са српско-украјинском фразеологијом? Зато што је корисно након основних студија неког страног језика овладати бар основама утицаја културе на језик. А тај утицај је најочигледнији на нивоу лексике и фразеологије. Бројни комуникацијски шумови настају управо због тога што странци нису довољно компетентни за културолошки сегмент језичких јединица, па не могу правилно да их употребљавају. За културолошке упливе у лексику и фразеологију обично се нема времена на основним студијским курсевима, па је врло важно, кроз универзитетски курс на завршним нивоима учења, скренути пажњу на њих. Термин лингвокултурологија осмислили су управо фразеолози јер се национална слика света најочигледније огледа у овим јединицима. За студенте је врло приступачно када се кроз призму једног језика представљају јединице другог језика, а посебно када им се страна фразеологија предстваља у сталном поређењу са фразеологијом матерњег језика. Тиме се постиже судар две слике света које се стално додирују, али имају и своје националне специфичности.

3. О грађи и литератури.Упада у очи и богата грађа приказана у овој књизи. Српско-украјински ауторски тандем показује се као најбоље решење за прикупљање и обраду тако богате грађе. По богатству прикупљених примера, рекло би се да се курс обликовао годинама пре него што је састављен уџбеник.

Представљено је и много истраживања украјинских, српских, хрватских аутора, као и оних из других словенских земаља. Шира лингвистичка публика, па чак и она славистички образована, није упозната са именима бројних аутора и њихових радова који се наводе у овој књизи. Због тога ће она бити неопходна свима који се убудуће буду бавили фразеологијом једног језика или већег броја језика. Разматрајући грађу и литературу на којој се ова књига заснива, намеће се утисак колико је у нашој литератури мало србистичких радова из славистичког угла. У том смислу, ова књига је драгоцена. На српским филолошким факултетима немогуће је студирати српски језик и славистику, а тиме би се изградила једна за сада непостојећа школа србиста-слависта. Такав приступ био би логичан и веома сврсисходан јер сместити српски језик у шири контекст пре свега значи сместити га у контекст словенских језика.

4. О српској фразеологији као науци. Трећи утисак је да је српска фразеологија као наука тек у зачетку и да се празнине у вези са литературом и речницима осећају на сваком кораку, иако аутори о томе не говоре сасвим експлицитно. Није неочекивано, иако није баш пријатно то што друга реченица у овој књизи овако гласи: „На мало обрађеном пољу српско-украјинских фразеолошких поређења појавило се много задатака, чије је решавање било могуће само уз понирање у фразеолошке речнике и обраћање истраживањима која красе пољску, руску, украјинску, хрватску фразеолошку лексикографију и литературу.“ Случајно или намерно, изостављена је српска фразеолошка лексикографија и литература. Тај недостатак српске фразеолошке литературе посебно је очигледан ако се стање упореди са хрватском литературом, прегледно представљеном у Хрватској фразеолошкој библиографији, на коју се позивају и аутори ове књиге. Последњи помак у развоју хрватске фразеологије јесте Хрватски фразеолошки рјечник Антице Менац, Жељке Финк Арсовски и Радомира Вентурина, који је објављен у децембру 2014. године и који се састоји од преко 4000 фразема. Тај речник се због скорог објављивања не наводи у књизи колегинице и колеге Ајадачић. Закључак из свега овога јесте да треба да се потрудимо да попунимо очигледне празнине у овој важној области.

5. Запажања о неким деловима књиге. Инспиративно је поглавље о застарелим и новим фразеологизмима. Као пример застарелог фразеологизма наводи се пије као Тудешак, а етноним Тудешак је у Далмацији означавао Немца. У посебну групу аутори одвајају фразеологизме који се активно употребљавају, а садрже лексику која се данас више не користи. Такви су, рецимо, фразеологизми у којима се наводе старе мере за дужину – аршин, педаљ, врста или старе новчане јединице – грош, крајцара, филер. Било би корисно детаљно описати застарелу фразеологију и размислити о узроцима и начинима застаревања фразеологизама. Поставља се питање да ли исти механизми важе у застаревању фразеологије као и у застаревању лексике.

Пажњу привлаче и фразеолошке иновације. Интересантно је питање да ли заиста настаје нова фразеологија, откуд утисак да не настаје или тешко настаје и да ли заиста статус нових фрзеологизама имају јединице потрошачка корпа, прање новца, пси рата итд. ( а на стр. 52 и филмска звезда, шоу звезда, нова звезда, постати звезда) и да ли свако ново време и нови друштвени поредак доноси нову фразеологију (нпр. после Другог светског рата настали су лексикчки спојеви диктатура пролетаријата, поштена интелигенција, удри банду, који се у књизи називају фразеологизмима). Осим односа између вишечланих лексема и фразеологизама, у теоријском смислу пажњу буди и однос између пословица и фразеологизама који се обрађује у последњем поглављу књиге (под називом Поређење српских и украјинских фразеологизама паремиолошког порекла).

Веома је занимљива анализа еквивалентних фразеологизама, делимично еквивалентних и безеквивалентних. Како стоји у књизи, еквивалентне и сличне фразеологизме два језика одређују њихови заједнички извори – Библија, старогрчка и латинска митологија, хришћански списи, књижевна дела и др. Нарочиту пажњу за даља истраживања изазива питање у којој мери до фразеолошких еквивалената долази независно од заједничких извора, а захваљујући истим асоцијативним процесима који (теоријски) могу довести до истог производа, нпр. чувати као зеницу ока или седети некоме на врату. Ови фразеологизми постоје и у српском и у украјинском језику (као и у многим другим језицима), а вероватно немају заједнички књижевни извор, већ су утемељени на универзалним људским асоцијативним механизмима.

Праву посластицу у путовању кроз књигу представљају примери безеквивалентних фразеологизама. У украјинској фразеологији често се јавља хељда, а пошто се ова биљка ретко гаји на Балкану, нема јој трага у српској фразеологији. У српској фразеологији јавља се лук (тук на лук, лук и вода, ни лук јео ни лук мирисао), којег нема у украјинској фразеологији. Украјинци у својој фразеологији помињу мркву, што Срби не раде (букв. рендати мркву, начупати мркву – ругати се). У српској фразеологији појављује се боб (просто као боб/пасуљ, казати бобу боб, а попу поп) и тиква (пуче тиква; дувати у исту тикву с неким), којих нема код Украјинаца, али зато има фразеологизама у којима се јавља бик или ђеврек. У српском постоји као блата (имати нечега као блата) и правити (некога) од блата у форми будућег времена, што не постоји у украјинском језику. У украјинском језику има много више фразеологизама у којима се појављује реп него у српском језику. Дрво се, кроз асоцијације приказане у фрзеологизмима, показује као нееластичније у српском него у украјинском језику.

Занимљиви су и синоними друкчије фигуративности. Тако се бежати на украјинском каже брати ноги на плечи/в руки (= узети ноге на плећа/у руке), а на српском се експресивност постиже другачијом сликом – потпрашити пете.

Еталони или устаљена поређења представљају предмет и лексикологије, а не само фразеологије, јер еталони за одређена својства или радње представљају лексеме за које се везује посебна експресивност, што је предмет лексичке семантике. Тако, у украјинском језику еталон за белину представља папир или павлака, што не важи за српски језик, јер су у српском језику за белину резервисани снег или, можда, млеко/креч. С друге стране, у оба језика има много устаљених поређења са лексемом пас.

На стр. 52 јавља се занимљив појам фразеолошки антоними. У оба језика постоји фразеологизам ковати у звезде/подизати некога до звезда и фразеолошки антоним бацити некога у блато. У вези с тим пажњу привлаче три поглавља ове књиге о својствима и стањима људи, о карактеру и емоционалним стањима људи и о социјалном положају и односу према другима у којима се описују фразеолошки начини за исказивање антонима стар – млад, здрав – болестан, жив – мртав, бодар – уморан, сит – гладан, трезан – пијан, причљив – ћутљив; мудар – глуп, наиван – лукав, храбар – плашљив, способан – неспособан, миран – нервозан; добар – лош, чист – прљав, частан – подао, усамљен – друштвен, богат – сиромашан, отмен – прост итд. Изненађује велика сличност међу фразеологизмима из ових сфера у српском и украјинском језику.

Закључак. Као закључак о овој књизи може се констатовати да би она могла да пружи велики замајац у развоју српске фразеологије. У њој се отварају важне теме од којих неке до сада нису ни додирнуте или су недовољно обрађене у српској фразеологији. Такво је, рецимо, питање застарелих фразеологизама, застареле лексике у активним фразеологизмима, нови фразеологизми и иновације у фразеологији, безеквивалентна српска фразеологија, еквивалентна фразеологија у српском и другим језицима, фразеолошке универзалије, фразеолошка синонимија, фразеолошка антонимија, тематска подела фразеологизама, извори фразеологије итд. За свако од ових отворених питања будући истраживачи пронаћи ће релевантну литературу у овој књизи, као и пажљиво изабране примере из српског и украјинског језика.

Прегршт је тема отворено у овој књизи, остаје још само да засучемо рукаве.