Петар Јаћимовић

Су чим ћемо пред Вука изаћи?

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)

Пре 220 година родио се највећи реформатор у српском језику и српској ћирилици Вук Стефановић Караџић. Радећи дуго на питању српског језика и писма, он је први пут коначно са својом реформом иступио у Српском рјечнику 1818. године. То његово залагање за народни језик углавном су прихватале млађе генерације, а када су им се 1847. године придружили и великани српске културе као што су били Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић и Ђура Даничић, тада је наступио преломни тренутак за српски језик и српску ћирилицу. Када је Србија коначно 1868, четири године после Вукове смрти, укинула и последња ограничења која су се односила на Вуков народни језик и Правопис, тада је коначно добио рат.

А шта нам се сада дешава? После 140 година наша држава и српски лингвисти иду у супротном смеру, труде се да што пре изгубимо српску ћирилицу (сведена је на свега 2%), као и српски језик у који се сваким даном све више убацују стране речи.

Постоји стара мудра изрека „Паметан се учи на туђим грешкама, а луд на својим“, а ми никако да се дозовемо памети. Присетимо се шта нам се све дешавало у историји: када смо губили писмо (милом, а обично је било силом), тада је за њим нестајао језик, а касније и народ (Срби католици, Срби муслиманске вероисповести...). На основу овога можемо доћи до закључка да нам је писмо увек била нека замишљена граница опстанка. Ако нестане српска ћирилица, неминован је нестанак српског народа. Сви се заједно морамо дубоко замислити шта радимо и шта нам је чинити.

У овако тешкој ситуацији треба ослушнути шта каже српски народ, кога то највише погађа. Г-дин Драгољуб Збиљић и ја као чланови Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, нажалост не могу рећи често, већ ретко, гостовали смо у неким телевизијским кућама, наравно не и у државној телевизији РТС, јер би то било веома опасно да шира српска јавност чује истину о српској ћирилици, шта мисле и каква решења предлажу људи из нашег удружења. На гостовањима, а нарочито у емисијама које су имале карактер контакт емисије, народ апсолутно подржава основну идеју нашег удружења „једноазбучје у српском језику“, као што имају и сви други народи у Европи за свој језик. На тим гостовањима често су гледаоци и веома бурно реаговали, захтевајући да постојећа телевизијска кућа пређе на писмо српску ћирилицу. Када разговарате са обичним људима и питате их да ли им је лакше да читају ћирилицом или латиницом, кажу да им је свеједно, али више им одговара српска ћирилица. Па наравно, јер та једноставност и савршенство у једном писму не постоји ни у једном народу на свету. Где има да можете писати као што говорите, а да читате као што је написано. Када се зна све ово, зашто се онда код нас употребљава углавном хрватска латиница? Ту постоји само један одговор – да неко то намерно ради (смета им то наше јединствено благо), а држава и њена министарства ништа не желе да виде (као да им је неко ставио црну мараму преко очију). И поред тога што иза себе имају проевропски Устав Србије и члан 10, као и инспекторе који су, претпостављам, веома добро плаћени за свој нерад.

Након доношења Митровданског Устава Србије 8. новембра 2006. године у Члану 10. решено је питање српске ћирилице у складу с европском стандардном праксом по принципу један језик – једно писмо. Од тада се ситуација са српском ћирилицом још више погоршала. Навешћу само неколико примера. Као што рекох, после усвајања српског Устава, тачније 30. јануара 2007. године (чланак је објављен у Вечерњим новостима 22. фебруара 2007. године) донета је одлука у Влади Србије да се нове личне карте штампају на српској ћирилици, хрватској и енглеској латиници. Као што се из Одлуке може видети, то је корак уназад, јер су садашње личне карте штампане искључиво на српској ћирилици. Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ одмах је реаговало дописом (на који никада нисмо добили одговор) упозоравајући Владу да је то противуставно и да је хрватска мањина само једна од малобројнијих националних мањина у Србији која се у овом случају фаворизује. Интересантно је напоменути да би у том случају хрватска национална мањина могла имати исписе на својим личним картама на свом језику и писму два пута. Познато нам је да је приликом разговора представника власти и националних мањина договорено да ће националне мањине имати право на добијање личних докумената на свом матерњем језику и писму.

Највећи српски произвођач минералне воде „Књаз Милош“ од фебруара 2007. године на српско тржиште своје производе и рекламни материјал пласира искључиво хрватском латиницом. Радио-телевизија Србије емисију „Сат“ (у којој се говори о аутомобилима), а која је од оснивања емисије била на ћирилици, сада је на латиници (иако постоји још једна емисија о аутомобилима на овој телевизији на латиници „Вреле гуме“). У истој телевизијској кући, када се одигравају утакмице и разна такмичења, исписују се латиницом, тимови, спортисти и све што следује уз пренос, затим дечији квизови, разне игрице... Интересантно је поменути да се једина дечија телевизија у Србији до нове регистрације звала „Срећна“ и била је исписана на српској ћирилици, а данас је то „Хепи“, дечја телевизија. Претпостављам да је то био услов како би могла добити националну (читај српску) фреквенцију од РРА. Издања издавачких кућа „Лагуна“ и „Паидеа“ штампају се искључиво на хрватској латиници.

Пре месец дана појавиле су се новине у издању новинске куће Вечерњих новости „Некретнине“, а посебно „Газета“ и „Ало“, као најјефтиније дневне новине у Србији (прве се продају за 10, а друге за свега 9 динара), али се не штампају на српској ћирилици. И поред јасног и прецизног Устава Србије прављеног у Члану 10. по европским стандардима, поставља се питање ко то све финансира и с којим правом упорно и даље свесно крши српски Устав као највиши акт наше државе. Они који су усвојили Устав и одредбе за српску ћирилицу сада то писмо називају примарним, што подразумева и секундарно писмо. У нашем Уставу не постоји примарно или секундарно, већ само ћириличко писмо. Зашто се не примењује постојећи Закон о службеној употреби језика и писма, док се не донесе нови? Докле ћемо толерисати понашања неких државних органа, министарстава да и даље исписују хрватском латиницом. Агенција за привредне регистре Републике Србије, на пример, издаје решења на српској ћирилици, али називе свих предузећа исписује искључиво на хрватској или некој другој латиници. Ово су само неки од примера нестајања српске ћирилице уз помоћ државе Србије.

Није јасно како и после свега шта нам се све издешавало (пре свега мислим на раздвајање „заједничког језика“) да Институт за српски језик при Српској академији наука и уметности може и даље штампати за Србе вишетомни Речник српскохрватског књижевног и народног језика (до сада урађено 17 томова). Да ли је тешко направити Речник српског књижевног и народног језика? Зар није лакше променити наслов на корицама, него трпети сва понижења која прате ово издање.

Ево само још једног случаја који се недавно догодио на телевизији Б-92, а тај скандал је за лист „Правда“ (14-15. јул 2007. године) написао новинар Душко Петровић. Речи које ћу цитирати изговорила је чланица неке НВО. Навешћу део текста који најречитије говори шта нас чека уколико се на време не будемо понашали као и сви други европски народи, а то значи за један језик – једно писмо. Она каже: „У најнезгоднијем тренутку у историји овог народа и ове државе, сад кад смо на корак до успешне интеграције у Европску унију и у Партнерство за НАТО, тај ученик, тај Стаменић је... Опростите узбуђена сам... У летњој радионици, коју наша НВО сваке године са успехом организује, тај ученик је ту пред целом јавношћу Србије, свој рад на једну заиста слободну тему из историје Америке написао и потписао ћ и р и л и ц о м, ћ и р и л и ц о м!?“ Вероватно би даљи коментар био сувишан, али не могу а да не кажем да се ово нашем народу већ догађало ван територије Србије, а сада нам се нажалост (без окупације, или можда јесте окупација?) дешава и у самој Србији. Значи, равноправност писама је загарантована само када се забрањује српска ћирилица. Да буде још страшније, све нам се то дешава после усвојеног новог Устава Србије.

Замислите себе да шетате својим градом и да не знате друго писмо. Међутим у вашем месту, на вашем писму има нешто испод 2% натписа, а у трговини ниједан производ није исписан на њему. Шта ће вам се десити? Лутаћете градом, заустављати људе на улици да бисте се распитали где вам је жељена улица, булевар, апотека, хотел, продавница или робна кућа, а када нађете шта сте желели, морате, рецимо, у робној кући замолити продавачицу да вам покаже где се налази роба коју желите да купите. Родом сте из те земље Србије, па је логично после свега да се запитате: „Да ли је ово моја земља и ко сам ја?“ Одговор вам је јасан: ,,Странац у својој отаџбини“.

Мисли ми се враћају на почетак овог реферата и питам себе, као и све присутне учеснике „Симпозијума о ћирилици 2007“, наше веома цењене и поштоване академике, професоре, лингвисте, наша министарства и Владу Србије, наше угледне институције, САНУ, посебно Одбор за стандардизацију српског језика и Матицу српску: ако не почнемо одмах да се понашамо као и други европски народи који сви имају без изузетка у свом језику правило за „један језик – једно писмо“ и не будемо поштовали Устав Републике Србије, „су чим ћем пред Вука изаћи“?        

Нови Сад, 7. новембра 2007. године