Жељко Филиповић

Срби и Вук, или: Како се самообогаљити?

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)


Срби су једини народ на свету који је насео на подвалу да он „има два писма“. Не постоји престижан писмени народ „са два писма“. Постоје само народи који знају шта је њихово писмо, и народи који то не знају. „Вишеазбучност“ је одлика искључиво неписмених народа. Народа у којима само ретки појединци знају да пишу, па се у недостатку народне писмености сналазе како знају и умеју. Шиптари су до средине XX века били листом неписмени, па су ретки писмени појединци међу њима писали грчким, ћириличним, латиничким, арапским, „букурештанским писмом“, „писмом попа Тодора“, разним другим „приватним писмима“ итд. Тек је у другој деценији 20. века утврђено садашње шиптарско латинично писмо, које је постепено потиснуло вишеазбучност и постало опште средство народне писмености међу Шиптарима.

Сваки народ је себи створио писмо према потребама свог језика, па и Срби. Постоје народи који су у одређеним тренуцима своје историје мењали писма. Првобитно британско писмо био је „огам“. Последњи записи на овом писму потичу из првог века наше ере. Германска и скандинавска племена су првобитно користила „руне“, писмо изведено из етрурског писма, које је поступно прешло и на британске просторе и заменило дотадашњи огам. Последњи записи на рунама потичу из 5. и 6. века наше ере. Римским освајањима европски народи су дошли у додир и с латинским писмом. Ширењем хришћанства на ове просторе под утицајем једног верског центра латинско писмо је потиснуло руне и огам и остало једино средство западноевропске писмености. Браћа Ћирило и Методије су по налогу византијског цара у 9. веку међу словенска племена у средњој Европи донела хришћанску веру на словенском језику, а са њом и ново писмо – глагољицу. Један век касније у Бугарској је рођено још једно словенско писмо, ћирилица, које је постало претежно писмо словенских народа, док је глагољица остала у паралелној употреби код Хрвата. Опет под притиском поменутог верског центра словенски народи који су после расцепа у хришћанској цркви остали у сфери тог верског центра напустили су глагољицу и ћирилицу и прешли на латиницу. Доласком на Филипине, шпански колонијални освајачи су на Илочким острвима затекли тамошње „илочко писмо“. Наметањем своје вере, Шпанци су прогонили и кориснике илочког писма без обзира на што су они већ прешли на окупаторову веру, па је од 18. века и илочко писмо искорењено и замењено латинским. Доласком на амерички континент, шпански колонијални освајачи су тамо затекли народе са задивљујућим знањима из астрономије и математике, који су имали и своја сликовна писма. Шпански колонијални завојевач је надирао у два ешалона: напред је ишао војник с мачем и пушком и отимао злато и драгоцености, а за њим је ишао фратар с крстом и спаљивао све затечене књиге и записе као „безбожна и ђаволска дела“. Од више хиљада књига Маја, после фратарских ломача, преостале су само три. Једна од њих, „Дрезденски кодекс“, садржи задивљујућа знања Маја о планети Венери. Све док не дешифрујемо хијероглифе Маја урезане у њихове храмове, за нас ће остати тајна нагли нестанак те цивилизације. Ревносни фрањевац Дијего де Ланда изгледа да је проћердао и последњу могућност да то више икада сазнамо, јер је у 16. веку спалио стару библиотеку Маја уз изговор да те књиге садрже „једино сујеверје и лажи самог ђавола“. Ацтеци су имали развијен смисао за историју, и неговали су традицију да своју прошлост бележе на свом сликовном писму. Бојама су израђивали књиге у којима су бележили своју историју, законе, обреде. Шпанци су им уништили све рукописе до којих су могли доћи.

Румуни су вековима писали ћирилицом. Од 1860. године у Аустро-Угарској је у оквиру Српске православне цркве на досетку царског двора издвојена Румунска православна црква, која се касније осамосталила и издвојила из оквира српске цркве у Аустро-Угарској. Цена једнима и награда другима за ово осамостаљивање била је – прелазак са ћирилице на латиницу. Од тада су поступно и остали Румуни прешли на латиницу.

Египћани су у својој историји користили више разних писама – хијероглифе урезиване у камен у храмовима, свештеничко „хијератско“ писмо у верском животу, трговачко „демотско“ писмо међу пословним људима. После освајања Александра Великог примили су и грчко писмо, коме су додали још 7 својих демотских слова, и тако је рођено још једно египатско писмо, „коптско писмо“. После арапских освајања у 7. веку Египћани су прешли на арапско писмо. Персијанци су после вишевековне употребе клинастог слоговног писма из практичних разлога прешли на авестинско фонетско писмо као лакше и једноставније, а после потпадања под власт Арапа прешли су на арапско писмо. Под налетом Арапа нестало је и феничанско писмо у Либану (писмо из кога су Грци преузели самогласнике), и арамејско писмо у Сирији. Бербери, Турци, Авганистанци, Пакистанци и други народи такође су под најездом Арапа пријемом њихове вере преузели и арапско писмо. Монголи су под утицајем близине совјетске Русије после преласка на комунизам преузели ћириличко писмо. Узбекистанци су после вишевековне употребе арапског писма 1941. године прешли на ћирилицу. Туркмени су после вишевековне употребе арапског писма 1928. године, следећи Ататуркову Турску, прешли на латиницу, а од 1940. године пишу ћирилицом.

Ови примери показују да су разни народи промену писама вршили из два разлога – насилним наметањем од стране окупатора, из верских разлога, и спонтано, „изнутра“, својом вољом због жеље да се постигне већа практичност, једноставност и лакоћа у примени писма. Међутим, ни сваки окупатор није имао исти однос према затеченим тековинама поробљених народа. Александар Велики заузимањем Египта није дирао у њихову веру, божанства, језик и писмо, за разлику од претходних египатских окупатора Персијанаца. Због тога су Египћани Александра доживели као ослободиоца од претходног окупатора, па су зато грчки језик, писмо и култура нашли плодно тле у Египту и примили се без отпора. У таквом „окупираном“ Египту у новоизграђеном граду Александрији створен је „Музеон“, најзначајнија научна установа старог света у светским размерама. Религије се међусобно разликују по тесногрудости, нетрпељивости и насртљивости према другима. Покушајте да се сетите неког народа римокатоличке вере који би данас писао било којим другим писмом осим латинским. Или неког муслиманског народа који би писао друкчијим писмом осим арапским. Турци су 1927. године у склопу Ататуркових реформи, у жељи да „личе на друге“, прешли на латиницу. Код Шиптара је опредељење за латиницу 1913. године ишло много лакше у околностима свеопште неписмености.

С друге стране, будисти у Индији пишу деванагријем, у Монголији пишу ћирилицом, у Кини пишу кинеским сликовним писмом, у Јапану пишу јапанским слоговним писмом. Будизам није тесногруда, нетрпељива и насртљива вера, па одатле и овакво шаренило писама међу народима исте вере. А тек православље! Православни народи пишу грчким писмом, ћирилицом (Срби, Руси, Бугари, дуго и Румуни), латиницом (Финци, Пољаци, Чеси, Румуни), коптским писмом (Египат), етиопским (Етиопија), јерменским, грузијским, арапским писмом! Безмало колико православних народа, толико писама. Православље је доброћудна, питома, безазлена вера, невична тесногрудости, нетрпељивости и насртљивости, па одатле и овакво богатство писама код народа исте вере.

Срби су хришћанску веру примили од Грка, али пријемом вере нису приморавани да преузму и језик и писмо својих вероучитеља, него су у богослужењу добили свој језик, словенски, и своје писмо, ћирилско, и за 1000 година своје писмености нису мењали своје ћириличко писмо, осим што су га унапређивали и прилагођавали, иако су били подвргавани грубим насртајима римокатоличке вере да се и они „построје у потиљак“. Над Србима у Аустро-Угарској је вршен плански и систематичан насртај да одустану од православне вере и јулијанског календара и ћириличког писма као обележја православне вере. Двор је у више наврата доносио наредбе о забрани употребе ћирилице у српским школама и о њеном замењивању латиницом. Народ је у томе осетио денационализаторске тенденције, и заједно са својом црквом стао је у одбрану свог ћириличног писма као обележја своје вере. У Аустро-Угарској је под притиском државне вере постепено уклањано једно по једно „неподобно“ писмо. На Србе римокатоличке вере и на Хрвате је вршен снажан притисак да се одрекну ћирилског и глагољског писма, и римокатоличка црква је због своје тесногрудости свима наметнула латиницу. Међу римокатолицима Србима и Хрватима пружан је отпор увођењу латинског језика и латинице у богослужењу. Задарски бискупи Змајевић и Караман су брижљиво неговали народни језик и глагољско и ћирилско писмо у цркви. Отворено су истицали да је латиничко писмо неподесно за народни језик јер једноставно нема потребна слова за гласове народног језика. Ипак, отпор је сломљен под притиском верског центра. У току Првог светског рата 13. 10. 1914. г. Хрватски сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11. 11. 1915. г. и босански Сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“! Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића – да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи слова! Вера може да просвети човека и створи љубитеља, а може и да затуца човека и створи мрзитеља. Зависи од природе вере. У Другом светском рату 10. 4. 1941. г. створена је квислиншка творевина НДХ. Први закон те творевине донет је 25. 04. 1941. о забрани ћирилице и у НДХ.

Одрасли људи би морали да се разликују од мале деце по способности расуђивања, закључивања и одлучивања; по способности разликовања привидног интереса од стварног, краткорочног интереса од дугорочног, штете од користи, неразумног од паметног. Међутим, живот показује да међу одраслим људима има знатних разлика када је у питању ова способност; да повећање година не значи увек и повећање способности расуђивања; да „одрасли“ не значи увек и „дорасли“; да у истој личности телесна и интелектуална способност не морају увек да буду „истог годишта“; да и одрастао, па и остарео човек може да размишља као мало дете и да ради у корист своје штете.

1. Видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла крак.

2. Са коња на магарца.

3. Од готовог вересија.

4. Стоји му као пилету сиса.

5. Крај ријеке бунар копа.

6. Увек је у туђим устима слађи залогај.

7. Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.

8. Брже му седло него коњ.

9. Бржи му језик од памети.

10. Ругала се коза овци.

Ово су само неке од бројних народних пословица и изрека које су нам покољења наших предака оставила у наслеђе путем усменог предања, а које говоре о менталитету несигурних и несамосталних личности, неспособних за расуђивање, закључивање и одлучивање; неспособних да разликују паметно од глупог, вредно од безвредног, корисно од штетног. Понашање већине не мора увек да буде узор за разумног појединца. Бити у већини не мора увек да значи и бити у праву. На парламентарним изборима највећи број гласова не мора увек да значи и стварни интерес истих тих гласача. За време помрачења Сунца 11. 8. 1999. године, после скандалозног саопштења власти о „опасности“ од ове редовне, очекиване, много пута већ доживљене и потпуно безазлене природне појаве, били смо сведоци понижавајућег понашања огромне већине становништва, при чему се образовани ни у чему нису разликовали од необразованих. Запослени су били пуштени кућама, продавнице су затворене, возови су стали, Електродистрибуција је обећала да ће упалити улична светла у подне, грађани су побегли кућама, спустили ролетне, завукли се под кревете, навукли ћебад преко глава, зажмурили и престали да дишу – „да би се заштитили“. Овде „бити у већини“ није значило и „бити у праву“. Није мали број људи којима су рат и санкције били најлепши период живота. До рата слепци, у рату прогледаше. „Дај нам боже рата, распада, расула, нереда, безвлашћа, безакоња и санкција. Никад боље!“ Такви и данас жале за санкцијама и моле бога да се санкције врате, да би опет „живели као људи“. Само је малом броју људи јасно да „хлеб од три динара“ значи бесхлебље; да јефтино уље, шећер и млеко значе престанак сејања уљарица и шећерне репе и несташицу основних животних намирница; да „јефтина струја“ значи уништење производних и преносних система и несташицу струје, искључења, мрак и повратак у средњи век. Они који „знају за јадац“ су у мањини. Већина је детињасто лакома и хвата се на удицу „хлеба од три динара“ и „пензије од хиљаду марака“.

Презир према сељаку измислио је – сељак сам! И то онај његов најбезвреднији део – неспособни и лењи сеоски забушанти. Животни идеал таквих људи је био да побегну са села, од рада, и да се „упишу у грађане“. И шта су постигли? Добровољно су напустили пространу родитељску кућу и отишли у сутеренско подстанарство и бескућништво. Презрели су власништво над обрадивим земљиштем – јединим неуништивим производним средством од свих занимања – и трампили га за привидну запосленост и незапосленост. Пљунули су на бесплатну изворску и бунарску воду врхунског квалитета и полакомили се на скупу нафту из Саве, а сад им није јасно „како то да се вода плаћа“. Непромишљено су одбацили личну и породичну сигурност и добровољно је заменили за немоћ да било шта планирају и остваре у животу сопственим снагама. Бивше газде добровољно су изабрале избеглиштво, бескућништво и незапосленост. Али – „уписали су се“!

Лош шахиста размишља само о првом потезу. Не размишља о томе шта би га могло чекати иза угла, заборавља да у шаху и противник има право на потез. Заборавља да утакмица има и друго полувреме, да живот има свој почетак, трајање и крај. Човек у сеоском домаћинству осећа потребу за текућом водом, поготово од када је то видео код других. Али у решавању те потребе не размишљају сви да и противник вуче потезе, да утакмица има и друго полувреме, не знају за јадац, па кад коначно уведу текућу воду суоче се са новим проблемом који нису предвидели и очекивали јер су размишљали само о првом потезу у шаху, а тај проблем је – шта са искоришћеном водом која се гомила у домаћинству и само смета! Тек тада схвате да „текућа вода“ није само довод воде, неги и – одвод; није само „водовод“, него и – канализација! Тада се обично лупе по челу и питају се где су погрешили.

Човек са завишћу гледа на комшију који је купио аутомобил. Прода очевину, заврне све могуће славине по кући, смањи издатке за храну, лиши децу школског прибора, одрекне се годишњег одмора, не плаћа струју, воду и кирију, и – набави аутомобил. Одахне и помисли: „Уписао сам се“. Повукао је први потез у шаху. А онда је неочекивано и противник повукао свој потез: Ауто неће да иде без горива, а гориво баш не расте на грани. Када је мислио да је завршио са трошковима, они су тек почели. Возио га – не возио, он кошта. Регистрација, технички преглед и осигурање су само редовни трошкови док је све у реду. А шта ако дође до квара, удеса, крађе кола? Шта кад наступи друго полувреме? Опет лупање по челу и питање што му је све то требало.

Овакви људи – неспособни за самостално расуђивање, закључивање и одлучивање – обично се осврћу око себе и гледају шта други раде. Поводе се, опонашају, угледају се на друге, нарочито на оне којима завиде и с којима би желели да се поистовете. Опонашање само за себе не мора да буде ништа лоше. Напротив, свет за свој укупни напредак може да захвали баш опонашању. Али, код опонашања човек мора да разлучи битно од небитног, суштинско од појавног, драгоцено од безвредног, корист од штете, памет од глупости. А за то је потребна способност самосталног расуђивања и одлучивања, а не готованско преписивање.

Српски народ је у својој историји имао три нарочито велике трагедије, од којих је петовековно робовање под Турцима било тек трећа по катастрофалним последицама. Прва и друга су Југославија и комунизам, који су свима другима били колевка, а српском народу – гробница. Српски народ је наивно, несмотрено, непромишљено и непотребно насео на похлепу свог прекоредног краља и ступио у Југославију, чиме је повукао први потез у шаху. Међутим, у шаху и противник вуче потезе, после чега се ситуација на табли мења, а наш играч о томе није размишљао. Ступио је у заједницу с народима неприпремљеним за заједнички живот с друкчијима, народима друкчије писмености и друкчије вере, вере која их је одгајала на мржњи и нетрпељивости према православној вери и ћириличком писму као обележју те вере. Српски народ – безазлен, доброћудан и питом, неприпремљен на нетрпељивост и мржњу, баш као и његова православна вера, полазећи од себе и свог става према другима – очекивао је да и други „ваљда“ према њему не би требало да осећају нетрпељивост, и да постојање разних вера не би смело да буде разлог за сукобљавање. Похлепни прекоредни краљ је свој српски народ насамарио подвалом да су „Срби, Хрвати и Словенци три племена једног истог народа“; да је „брат мио ма које вере био“; да су ћирилица и латиница „наша два ока“. Доброћудном српском народу је све то изгледало прихватљиво. Међутим, други нису тако мислили, и сасвим добро су знали и шта су по народности, и шта им је вера, и шта им је писмо, и није им био потребан ничији прекоредни краљ да им то „објасни“. Од самог почетка живота у заједничкој држави испољавали су нетрпељивост према ћириличком писму, и ту нетрпељивост нису чак ни крили. „Чега се паметан стиди“...

Прво што су Срби осетили у новој заједничкој држави био је нетрпељив однос народа римокатоличке вере према ћириличком писму као обележју православља. Римокатоличко „постројавање“ писама у светским, европским и аустро-угарским размерама сада је добило и свој југословенски израз. На односу према једном и другом писму најбоље се видела разлика између двеју вера. Срби су брижљиво пазили да у погледу употребе писма не повреде национална и верска осећања римокатоличких народа. Стручни војни часопис „Ратник“ је од свог појављивања кроз цео свој животни век штампан ћирилицом. Али после ступања у заједничку државу, сваки чланак који је редакцији достављен на латиници био је и штампан на латиници (аутори капетан II класе пилот Антун Поврзановић, капетан I класе Коблер Макс, римокатолички војни свештеник Станко Банић, виши војни капелник III класе Рендл Већеслав итд.), а у фебруарском броју за 1935. годину на странама 142-144 пригодни текст после смрти Рудолфа Мајстера, првог Словенца југословенског генерала, штампан је не само на латиници, него и на словеначком језику. Током Првог светског рата једна група Словака аустроугарских војника је одбила да у Србији врши злочине над цивилним становништвом уз образложење да српски народ није њима ништа учинио и да не желе да чине злочине према својој браћи. Аустро-Угарска је те Словаке стрељала као „издајнике“. После рата српски народ је тим Словацима подигао споменик у Крагујевцу, на коме је својим српским језиком и својим ћириличким словима исписао сврху подизања обележја, али је имена тих Словака исписао на писму тих људи, на латиници. Српски народ, поучен својом православном вером, не зна да мрзи, и до крајности је осетљив и пажљив према народу друкчијег писма и друкчије вере, поготово када му изражава захвалност и поштовање. Међутим, други су мислили друкчије. Краљ Александар је после стварања заједничке државе, у својој уобразиљи да су „Југословени један народ“, желео да створи и „југословенски језик и југословенско писмо“, па је намеравао да „прогласи“ екавски изговор и латиничко писмо као „општејугословенске одлике за све“. Професор Александар Белић, председник Српске академије наука је имао муке да тог усијанка одврати од срљања. Држава се не ствара командом „Не причај у строју, у потиљак!“

Срби су одмах на своје железничке станице називе места исписали и на другом писму, латиници, али на железничкој станици Загреб никада у историји, па ни под комунистичким „братством и јединством“ име тог града није писало на туђем писму, ћирилици! Срби су се залетели да своју децу уче другом писму већ у другом разреду основне школе, док су Хрвати учење туђег ћириличног писма смишљено и тек изнуђено допустили тек у трећем разреду. Срби су наивно прихватили став: „Све је то наше, заједничко“, док су Хрвати без увијања своју децу учили: „Ово је наше, а оно – њихово“! У Савезној скупштини комунистичке Југославије свака република је имала своју просторију на чијим је улазним вратима писало којим језиком и писмом се служе делегати те републике. На српској просторији је писало „српскохрватски језик“, а на хрватској – „хрватски језик“. И нико ништа није примећивао. Сви су и даље клицали братству и јединству. Словенци – које нико није терао да сами пишу ћирилицом – нису могли да поднесу ни да други пишу ћирилицом! Првих 20 година свог постојања ТВ Београд је у својим програмима користила искључиво латиницу, и тада комунистичке вође, па ни српске, нису мариле за „братство и јединство“. А кад им је коначно прешло из тура у шешир и кад је ТВ Београд 1978. године слет поводом Дана младости преносила уз коначну појаву ћириличких слова – први пут за 20 година свог постојања – Словенци су у штампи дигли устанак и кренули на јуриш у „одбрану људских права и слобода“, постављајући питање да ли Срби мисле „да и даље пишу ћирилицом“, и не мисле ли можда „да и Словенцима намећу ћирилицу“. Генерални директор РТВ Београд Милан Вукос детињасто се извињавао и уверавао их да не треба да страхују од бабароге ћирилице. Када је сликар Милић Станковић „од Мачве“ Словенцима послао на поклон једну књигу бајки илустровану његовим сликама, Словенци су му поклон вратили уз беспримерно образложење: „Тер со кнјиге в чирилици, вам јих врачамо“. Заиста, „чега се паметан стиди“... Македонци су одлучно и без пардона бранили и неговали своју ћирилицу, и нису их занимале бајке о „равноправности“ јер су сасвим добро знали шта иза њих стоји. Толико су добро чували своју ћирилицу да су је присвојили само за себе, па су чак и Србима ускратили право на ћирилицу. На њиховим производима македонски текст је на ћирилици, словеначки и хрватски на латиници, али је и српски на латиници! Нека својој деци објасне одакле у њиховој азбуци, насталој 1945. године, слова „љ“, „њ“ и „џ“.

Срби су једини народ на свету који је насео на подвалу да он „има два писма“. Не постоји престижан народ „са два писма“. Постоје само народи који знају шта је њихово писмо, и народи који то не знају! Најбољи доказ за то су баш народи бивше Југославије. И поред стварне равноправности писама у Краљевини Југославији и смишљене подвале о „равноправности писама“ у једнопартијској комунистичкој Југославији, сви други народи су све време сасвим добро знали шта је њихово писмо и није им падало на памет да због „равноправности писама“ мењају своје навике – осим српског народа. Једино су Срби „равноправност“ схватали као „право других, али не и њих самих“. Срби су видели само први потез у шаху, док су Словенци и Хрвати сасвим добро знали да је њихов циљ крај партије, а не поједини потези.

И док браћа нису крила нетрпељивост према ћирилици, српски народ је толерисао ту нетрпељивост и попуштао пред њеним насртајима, а сам себе тешио изговором „Све је то наше, заједничко“. А „браћа“ су у тој нетрпељивости и насртљивости ишла до безочности. Са ТВ Загреб су јавно упутили упозорење ТВ Београд да ако намерава да у заједнички програм пусти филм титлован ћирилицом, да их о томе унапред обавести, да би они благовремено могли пустити свој филм, да би заштитили гледаоце Хрвате од саблазни. Није проблем што се они ничега не боје, него што се ничега – не стиде. Таква је била њихова реакција после филма „Краљевић и просјак“ који је ТВ Београд пустила у заједнички програм, а који је био титлован на ћирилици. На очиглед целог света, и нико ништа није примећивао! А тај исти свет нам прича бајке о „људским правима, демократији, толеранцији“.

И Срби муслиманске вере, Срби потурице, такође су се придружили хајци против ћирилице. Они у свом незнању иду толико далеко да чак износе оптужбе: „Нама се ћирилица намеће!“ Како да не, „упали Руси у Москву“! Ти несрећници не само да не знају шта су по народности (Срби!), него не знају ни шта је њихово писмо. Ено им повеља Кулина бана из 12. века, па нека виде на ком писму је писана! Да ли су ти несрећници икада чули за „босанчицу“, верзију ћириличког писма која се употребљавала у Босни кроз цео средњи век? Користили су је и православни, и римокатолици, и потурице, па чак и турски двор кад се писмено обраћао балканским просторима. Још се чувају изворна документа која су с турског двора слата Дубровнику, Србији, Босни. Та су писма на српском језику и на ћирилици! Турски двор Србима потурицама „намеће“ ћирилицу! А турски двор је разним окупираним просторима писао на језицима и писмима која су била у употреби у дотичним крајевима! До стварања комунистичке Југославије и владавине Хрвата и Словенаца, Срби потурице, Срби муслиманске вере су сасвим добро знали шта им је језик и шта им је писмо. А онда су час почели да држе људи одгојени на мржњи према ћирилици и кренули у – фалсификовање. Босански краљ Стефан приказиван је као „Стјепан“, и такви фалсификати се чак нису ни скривали. Ђаци – слушаоци такве наставе – данас из Босне враћају писма писана ћирилицом с образложењем: „Непознато писмо“! Добро су научили лекцију својих учитеља. Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.

У Хрватској је био расписан јавни конкурс за писмени рад на одређену тему, и једна од пропозиција је била да рад буде писан – латиницом! У земљи „равноправности писама“! После оправданих примедби, ова одредба је била измењена, али је било касно, јер је циљ већ био постигнут. Због овога нико није одговарао! Имитатори – „борци за људска права, демократију, правну државу, цивилно друштво, толеранцију, равноправност, суживот“ и сл. – никако нису могли да се сете чега су они то „борци“! Загребачки „Вјесник“ је пренео једну карикатуру Милорада Добрића из „Јежа“, и у углу те карикатуре лепо се видело да је Добрићев претходни ћирилички потпис прекривен фалсификованим латиничним потписом! Они су Добрићу „објаснили“ како се пише његово име! Чак ни у толикој мери нису могли да поднесу присуство ћирилице!

С породицом сам боравио у Врњачкој бањи, где су годишњи одмор проводили и људи из целе бивше Југославије. Деца из разних породица су се зближила и дружила се у игри. Каснији растанак им је тешко пао. По повратку кућама, деца су наставила да одржавају везу дописивањем. Моја деца су се дописивала с вршњацима из једне загребачке породице. Нишлије су писале на ћирилици, Загрепчани на латиници. Нишлије нису имале никаквих примедби, јер им ништа „необично“ није ни сметало. Међутим, девојчица из Загреба – ђак школе у којој се ћирилица изнуђено учила тек у трећем разреду и уз коментар о „нашем и туђем“ – пецнула је моју децу примедбом да она „и даље пишу ћирилицом“. За моју децу то је било једно потпуно ново искуство: „Забога, ја имам зелене очи, она смеђе, па шта? Ја терам раздељак на једну страну, она на другу, па шта? Ја пишем ћирилицом, она латиницом, па шта?“ Тако су расуђивали ђаци школе „све је то наше, заједничко“. Међутим, у комунистичкој Југославији је постојала и друкчија школа, заснована на верској нетрпељивости и ставу о „нашем и туђем“. Та школа је остварила свој циљ. Наравно, дописивање је престало, дечије пријатељство је раскинуто, а касније се заједница народа претворила у отцепљење и сукоб.

Донета је политичка одлука да се објави „Енциклопедија Југославије“ на српскохрватском језику ћирилицом и латиницом, на словеначком, македонском, шиптарском и мађарском језику, и објављена претплата. Ја сам у ратама отплатио свих 11 књига ћириличке верзије. Економске прилике у земљи су се погоршавале, и осетило се да је првобитна замисао о 6 верзија нереална и да се неће моћи остварити. Издавач – Југославенски лексикографски завод из Загреба – самовољно је прикупљеним парама од свих издања, па и мојим парама, довршио своју хрватску латиничну верзију, а остале баталио. Ја сам за своје већ уплаћене паре добио само прве две књиге ћириличке верзије и – оцепљење. Још чувам уплатнице за целокупну суму за 11 књига на ћирилици као споменик једне изигране вере у „братство, јединство и правну државу“; као споменик једној дијалектичкој међусобној условљености смишљено поквареног на једној и неопрезног на другој страни. И нож и погачу су држали управљачи комунистичком Југославијом школовани на ставу о „нашем и туђем“.

У „Правилу граничне службе“ бивше ЈНА описује се поступак наших граничних органа у заједничким билатералним комисијама за сваку суседну земљу посебно. У одељку о заједничкој комисији за решавање инцидената на југословенско-албанској граници изричито се захтевало да писмени документи на (тадашњем) српскохрватском језику које наша страна доставља албанској обавезно морају да буду писани латиницом! Чик погодите да ли су за узврат наша документа за грчку међудржавну комисију морала да буду писана грчким, а за бугарску међудржавну комисију морала да буду писана – ћирилицом!

Пред један наставни час у мојој јединици, наш колега извођач наставе је наслов теме на табли исписао – мимо обичаја – на ћирилици. Пред сам почетак часа један наш колега трчећи зајапурен упада у учионицу у страху да не закасни. Када је улетео у учионицу и угледао шта пише на табли – стао је као укопан! У очима му се тачно видео страх: Шта ли ће бити после овога? Како то ћирилица у војсци? „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ Шта мислите, шта је могао бити по народности? Погодили сте – Србин! Србин је претрнуо кад је у својој војсци угледао писмо свог народа! А све време је био дресиран да и оружјем ако треба брани „равноправност“, па и равноправност писама! И тако даље, оваквих примера је било ни броја им се не зна.

Ово је био први разлог који је допринео одустајању од ћирилице – верска нетрпељивост римокатоличких средина према њој као обележју православља. Други разлог је међу самим Србима – менталитет несамосталних личности неспособних за расуђивање, закључивање и одлучивање; менталитет скоројевића имитатора; менталитет одбегле сиротиње која се ужелела отмености; која је сматрала да ће „угледањем на богате“ и сама постати богата, а приликом опонашања оних с којима су желели да се „поистовете“ нису били способни да разликују битно од неважног, суштинско од појавног, драгоценост од шкарта, корист од штете, памет од глупости.

Наши дедови су били много паметнији и практичнији од наших данашњих скоројевића имитатора. Морзеова азбука је рођена у Америци. Њен творац ју је прилагодио свом језику – енглеском – и својој азбуци – латинској. Други народи су увидели корисност тог изума и одмах га прихватили, применили су „опонашање“. Али су знали да разлуче битно од небитног, и у опонашању нису били слепи, него су одмах увидели да оригинална Морзеова азбука не одговара потребама њихових језика, да јој недостају знаци за нека слова која у изворном латинском писму нису постојала – немачко „друго ес“, ä, ö, ü; грчко „тита“, „сигма“, „омега“; руско „ја“, „ју“, „је“, „јо“, танко и дебело „јер“, „јери“ и др. - па су их сами израдили. Наши дедови су такође одмах увидели да им слова „q”, „w”, „x”, „y” нису потребна, а да су им потребна слова „ђ“, „ж“, „ш“, „ћ“, „ч“, „љ“, „њ“ и „џ“ која нису постојала у изворној Морзеовој азбуци, па су их сами израдили да би могли у потпуности користити ново техничко средство. У Србији и Краљевини Југославији српски језик је спадао у „телеграфске“, језике које је могуће предавати Морзеовом азбуком преко телеграфа и касније преко радио-веза. После појаве писаћих машина такође су их прилагодили гласовима свог језика и нису имали никаквих проблема са њиховим коришћењем. Наши дедови су тако радили у време када су знали шта су по народности, шта им је језик и шта им је писмо. Појава телепринтера нас је затекла у комунистичкој Југославији, када је свест о томе ко смо и шта смо већ била расклимана, па смо заборавили колико гласова има српски језик а који нису имали одговарајуће знаке у новом техничком средству, па се на то нисмо ни обазирали и пристајали смо да „врскамо“ приликом слања телеграма преко поште: „цеститам Бозиц“, „срецно венцанје“ итд. С коња на магарца! У војсци смо изгубили могућност коришћења српског језика, али и словеначког, хрватског и македонског, у телеграфији. Нико није размишљао о томе колико је сужена могућност ефикаснијег шифровања због смањења броја слова са 30 на 26.

Појава компјутера нас је затекла у већ опустошеном схватању народности, језика и писма. Мислили смо да смо по народности „Југословени“, да нам је језик „српскохрватски“ и да „Срби имају два писма“, па нисмо ни приметили да компјутерску тастатуру треба прилагодити потребама 30 гласова српског језика и ћириличке азбуке, вуковице. И – настао је циркус од сиротињског „уписивања у отмене“! Српски језик није могуће предавати Морзеовом азбуком, радио-телеграфским везама, поштанским и комерцијалним телепринтерима, па се тај менталитет код неких људи пренео и на коришћење компјутера. Скоројевићи имитатори у уверењу да су „ушли у Европу“ у пословном свету и јавном животу користе компјутере неприлагођене за употребу у Србији за српски језик, па у продавницама добијамо „рацуне“ у којима „писе“ да смо купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „зеле бомбоне“, „пилеце и цуреце месо“, „суботицки кацкаваљ“, „сусену пеценицу“. У витрини испред нишког Народног позоришта можете видети која представа се даје у „цетвртак“. Банка „Сосиете женерал“ једном члану моје породице шаље извештај о стању на текућем рачуну из кога смо сазнали да се презивамо „Филиповиц“, да нам је улица „Воздова“, а град „Нис“. Улице нам врве од натписа у којима нам сиротиња која се „уписала“ нуди разне „сколе борилацких вестина“, „тецајеве рацунара“ и сл. Ја тврдим да је појава оваквих „богаља добровољаца“ само израз једног менталитета. Ево доказа:

Адвокати и лекари, образовани људи, људи који су већ самим својим статусом отмени и не морају да „доказују отменост“ спољњим ефектима и површним манифестацијама, кад отворе приватне фирме свом народу и својим муштеријама се обраћају на језику и писму свог народа – српском језику и ћирилици. С друге стране, необразовани људи, свесни да као такви не могу спадати у отмене, покушавају да отменост искажу „на силу“, подметањем спољних обележја, површног, небитног, па своје фирме исписују на страним језицима, а наравно да би им ту ћириличко писмо представљало „издајника“, па га изврдавају. И ту настаје циркус. Један власник је у Нишу имао чак три локала с фирмом „Mon amie“ („Мој пријатељица“!) Један неуспешан женски фризер који је наследио очеву радњу с фирмом на српском језику и ћирилици, издаје је под закуп разним трговцима. Од тада су му на радњи фирме увек на отменом језику а да сиротан и не зна шта сад тамо пише. „Baby shop” значи „Продавница беба“, а у излогу нема беба, него прибор, опрема и одећа за бебе. „Dog shop” значи „Продавница паса“, а у излогу храна, прибор и опрема за кућне љубимце. Неки несрећници су, у уверењу да ће испасти отмени, на своје локале ставили фирме „Pazzo” (на италијанском: будала) или „Mona” (на италијанском: женски полни орган). Двојица произвођача газираних вештачких пића се такмиче у „отмености“: један на флаше исписује „Joice”, а други „Juicy”. Шта мари глупост ако још глупљи мисле да је то отменост. Туристички савез Грчке у Нишу дели проспекте штампане на „српском“ језику, али не и српским словима. Људи су једноставно користили компјутер „у затеченом стању“, не припремајући га за српски језик, па нам нуде: „Ако се одлуците за Грцку, оцекују вас цисте плазе, свезе воце и поврце, грцка архитектура, вецерња забава“ итд.

Човек не мора да буде необразован да би пао на испиту. То се догађа и најобразованијима када се постиде свог народног писма и ужеле се скоројевићке имитаторске отмености. Ја сам једини Србин који исправно изговара астрономски термин „апхел“. Сви остали Срби тај термин изговарају погрешно – „афел“. Повели су се за неуким странцима који, чим виде „пх“, одмах кажу „ф“ („philosophie”, „photographie”), па су тако и грчко „апхел“ протумачили као „афел“. Мора да се чује „п“ од грчког „апо“, и мора да се чује „х“ од грчког „Хелиос“, а овде пресуђује грчки, а не француски, немачки или неки тарзански језик.

У Новом Саду је покренут нови часопис „Астрономија“. Спољни изглед – боја, квалитет хартије и штампе – заиста је на светском нивоу. Лист на српском језику, али не и на српским словима (и ови су насели на подвалу да су Срби „народ који има два писма“!) И шта смо добили? У прва три броја објављен је списак поприличног броја новооткривених планетних сателита у Сунчевом систему, али нико жив не зна да каже како се ти сателити зову! Колико читача, толико различитих читања њихових имена. Аутори тих чланака су се понели кукавички. Нашли су те спискове негде у страној штампи, па пошто сами не знају како да читају имена тих сателита, они су их забушантски само преписали, и није важно што ни други читаоци неће имати никакве користи од тих „спискова“. Да би називи тих сателита били исписани тачно и недвосмислено, морали би бити писани јединим недвосмисленим писмом – српском ћирилицом, вуковицом, а „преписивачи“ не знају изговор тих назива, па су се досетили спасоносне латинице: ем „прикрили“ своје незнање, ем очекују да ће још испасти отмени!

Супротан пример: Астрономско друштво „Руђер Бошковић“ из Београда у свом часопису „Васиона“ такође је објавило списак тих нових сателита, али овде је све јасно, нема никаквих недоумица са читањем тих назива јер су они и написани како треба – недвосмисленим писмом, „читај како је написано“! Једни су желели да испадну отмени, а други – корисни, па одатле и разлика у избору писма. Сада и најмлађи љубитељи астрономије, па и деца, могу лако да стекну нова знања, а то би ваљда и требало да буде циљ излажења једног и другог листа! У Чешкој постоји астрономска опсерваторија „Онджејов“ (баш тако: д-ж као два гласа!) То име се може тачно написати само на ћирилици, јер на латиници испада друкчије! Сваки народ је себи створио писмо према потребама свог језика, па и српски народ, коме су подвалили да он „има два писма“. Када би се богатство неког народа огледало у „броју писама“, богати народи би их „товарили лопатом“! Шта ће нам „богатство“ које ствара богаље добровољце...

У литератури на енглеском језику јеврејски празници Рош хашана и Хошана раба пишу се различито, па чак различито и код истог аутора и у истом чланку! Једном пише „Rosh hashana”, а други пут „Rash hashana”; једном пише „Hoshana raba”, а други пут ‘Hashana raba”. Разлог је фелеричност енглеског правописа у коме се пише „а“, а чита „о“ („All right”), па се пише „о“, а чита „а“ („owl”). Тако ни људи којима је енглески језик матерњи нису начисто када „а“, а када „о“. Срби тај проблем немају, али га сами стварају! Из жеље да „личе на отмене“, сами од себе стварају богаље. Имају две здраве ноге, а на силу храмљу; имају два здрава ока, а на силу чкиље. Градска скупштина Ниш донела је одлуку да се фирме по граду исписују на ћирилици, с тим да власници, ако желе, могу да их исписују „и на другим језицима и писмима“. Међутим, скоројевићи своје народно писмо доживљавају као „издајничко“, а они толико желе да испадну отмени, па га избегавају. Један од таквих овако објашњава свој презир према свом народном писму: „Не желим да личим на Бугарску“! Такав једино и може да „личи“. На томе се и завршава његов „одлазак у Европу“. Французи, Немци и Американци се дигли на устанак: „Нећемо латиницу! Нећемо да личимо на Албанију!“ Једна наша суграђанка, која преко Интернета обавља обимну преписку с иностранством, жали ми се да ова одлука нишке Градске скупштине „није у реду“, и да службене пошиљке на њеном компјутеру „испадају неразумљиве, све неке запете, наводници и слично“. А ствар је крајње једноставна: она се није припремила за општење са својим народом! Она се припремила за општење са иностранством, и то је у реду, то јој нико неће дирати, али се није припремила за општење са својим народом. Ако је већ могла да набави компјутер с принтером и скенером, онда до могућности њеног компјутера да пише и грчким, и српским, и арапским, и тамилским и свим светским словима једина препрека је – њена воља, дакле – њен менталитет! Да ли би она купила ауто без једног точка? А зашто онда купује компјутер без слова? Не купује се жмурећи. Компјутер ће писати онако како то жели његов власник, и није проблем „у компјутеру“, него – у власнику! Немац је радо производио писаће машине са српским словима, јер је на томе зарађивао. Американац без зазора прави компјутере који не само да пишу српским словима, него чак говоре српским језиком (а и било којим другим!), све док на томе може да заради. Још пре 25 година моја деца су на „Спектруму“ писала и ћирилицом. Ја данас електронску пошту шаљем на ћирилици, и испис беспрекорно испада чак и код оних корисника чији компјутери немају ћириличка слова, нити било која друга осим латинских! То најбоље показује да није проблем у техници, него у људима, а и техника ће бити „уско грло“ само тамо где су људи „уски“. То што код нас мобилни телефони још пишу „Дусо, цекам те код позориста“, то је само због тога што су људи аљкави. У било којој земљи оператор не би смео да добије дозволу за рад све док се технички не припреми за давање услуга за исправно комуницирање на дотичном језику! То би требало да важи и за компјутерске централе, компјутерске посреднике, компјутерска чворишта. Ако не разумете простачки српски, рећи ћу вам на отменом језику – за провајдере! Као што су наши дедови и Морзеову азбуку и писаће машине прилагодили потребама свог језика, тако би и њихови унуци могли и мобилне телефоне и компјутере прилагодити за коришћење на српском језику. Али, изгледа да се ми данас стидимо својих дедова.

Једном универзитетском професору дао сам један мој рад на ћирилици, и професор се најискреније изненадио: „Зар се он зове Лаланд? Ја сам мислио да је он Лејланд“. Да мој рад није био писан на ћирилици – недвосмисленом и јасном писму – професор би и даље био у заблуди да је Француз – Американац! Да је мој рад био писан на „другом писму“, професор би и даље по дотадашњој навици „Лаланд“ читао као „Лејланд“. Слично овоме, и професор Недељковић, који је предавао на француским универзитетима, изнео нам је једно његово занимљиво запажање и искуство. Када Француз учи српски, па га учи како и треба, на ћирилици, онда је све у реду, и његова „жимнастик“ постаје „гимнастика“. А када у учењу српског језика жели „пречицом“ па га учи на латиници, онда његово „жимнастик“ постаје „жимнастика“, јер њему је у генима, у мозгу да када види „г“ испред „и“, да оно постаје „ж“. Како ћете странцу објаснити да се у Србији каже „девојка“, у Херцеговини „дјевојка“, а у Црној Гори „ђевојка“? Једино на ћирилици! У латиници није могуће разликовати херцеговачку од црногорске верзије. Како ћете странцу објаснити да Србин каже „Биљана“, а Македонац „Билјана“? Да Србин каже „рељеф“, а Македонац „релјеф“? Опет једино на ћирилици. „Беджих“ није „Беџих“, „Олджих“ није „Олџих“. Српске речи „подјармити“, „предјело“, „одјавити“, „надјачати“ строго разликују гласове „д“ и „ј“, и они се не могу „стапати“. Та строга разлика је видљива само у ћирилици. „Нађа надјачала“ не може бити „Надја нађачала“; „Наџиб надживео“ не може бити „Наджиб наџивео“; „Полјувен“ није „пољувен“; „инјекција“ није „ињекција“; „конјугација“ није „коњугација“, „конјукција“ није „коњукција“, и слично.

Скоројевићка сиротиња због угледања на богате квари и свој језик. Амерички „билион“ није исто што и српски „билион“. Америчко и српско значење речи „фудбал“ не могу се упоредити (рагби и ногомет). Такође су неупоредиви америчка и српска „декада“. Код њих је то десет година, а код нас десет дана (прва декада марта). Америчка и српска „конструкција“ су неупоредиве. „Конструктор“ није „градитељ“. „Конструктор“ може и да умре, а да „градитељ“ настави да ради по његовом делу! Тачка и запета у бројевима се битно разликују код Американаца и Срба: ми децималне вредности одвајамо запетом, а они тачком, док је код нас тачка ознака за редни број! На телевизији „Браћа Карић“ имитирају Американце, па на квизу зарађених три хиљаде динара приказују као три динара (3.000 према 3,000 како би то урадили Американци!) Две цртице (као горњи наводник) код Американаца значе инч, а код нас секунде као лучне јединице! Американци имају свој настрани начин приказивања датума, и то би српски преводиоци морали знати, а не да нам америчко „11. септембар“ преводе као „9. новембар“! Американцима „економија“ је привреда, целокупна производна и услужна делатност једне земље, а код нас је то – пољопривредно добро! Амерички „маршал“ је полицијски функционер, шериф, а код нас је то највиши војни чин. За Американце „модел“ је манекенка, а код нас: „Носила је модел Верице Ракочевић“ (хаљина!); „Мерцедес“ је избацио на тржиште нови модел спортског аутомобила“. За Американце „митинг“ може бити свашта – и састанак, и атлетско такмичење, и упознавање, и дочек, а код нас је то јавни скуп грађана на тргу. „Митингаши“ нису „такмичари“! И тако даље.

Дакле, ћирилица или „друго писмо“? Ја сматрам да избор зависи искључиво од менталитета! Ћирилица је писмо образованих Срба (Академија наука, адвокати, лекари). Скоројевићка сиротиња жељна отмености, у свом опонашању оних с којима би желела да се поистовети не разликује битно од небитног, суштину од спољашњости, па их брка и међусобно замењује и „спас“ тражи у латиници. Треба дезодоранс уместо зноја, а не дезодоранс преко зноја; помада уместо штроке, а не помада преко штроке; маскара уместо крмеља, а не маскара преко крмеља, како то раде скоројевићи имитатори. Српкиња с бујном косом завиди богатој ћелавуши на њеној перици. Млад и здрав Србин спортиста завиди богаташу на његовим инвалидским колицима. Србин с очуваним видом завиди богатaшу на његовој диоптрији: „Како му стоје наочари! Како му стоји протеза!“ Одбегла сиротиња диви се туђим унуцима инвалидима, а презире своје дедове шампионе; шени пред туђим понављачима, а стиди се својих одликаша.

„Више волим кашаљ богаташа, него песму са наших салаша!“

Нису сви богаљи унесрећене жртве. Постоје и богаљи добровољци – самообогаљитељи!

На Растку објављено: 2008-04-17
Датум последње измене: 2008-04-24 09:31:22
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује