Проф. др Милош Ковачевић:

Однос српскога језика и његовог писма према мањинским језицима и њиховим писмима

Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика)


Свако неупућен у оно што се са српским језиком и његовим писмом догађа сигурно би се запитао шта то специфично може подразумијевати тема о односу српског језика и његовог писма према мањинским језицима и њиховим писмима, а да то истовремено не подразумијева и тема о односу било ког другог већинског језика и његовог писма према мањинским језицима и њиховим писмима. За Србе, српски језик и српску ћирилицу најбоље би и било да никакве изузетке такав однос не подразумијева, јер оно што важи за друге језике и њихова писма нормално би било очекивати да важи и за српски језик и његово писмо. Али, на жалост, оно што је нормално за друге језике и њихова писма за српски језик и српску ћирилицу као његово писмо, очигледно, није.

Однос и српских и несрпских филолога према српскоме језику често (кад се о српским ради) а по правилу (кад се ради о несрпским) не почива на општеприхваћеним научним критеријумима. Наиме, све што је насупротно другим стандардним језицима, што је непримењиво на друге књижевне језике1, констатовано је већ у литератури (в. нпр.: Ковачевић 1999; 2003; Милосављевић 2003), догађало се а и даље се догађа српском књижевном језику.

Општепознато је да је српски књижевни језик овакав каквог га знамо и имамо створио Вук Стефановић Караџић, и то за све језичким критеријумом обједињене Србе: и Србе „грчкога“ и Србе „римскога“ и Србе „мухамеданскога закона“, тј. вјере. Али у таласу југословенства, а потом и у заносу братства и јединства, Вуков(ски) српски књижевни језик добио је, уз српски пристанак, мимо сваке научне лингвистичке логике, сложеничко име српскохрватски, не због тога што је он (етно)лингвистички и хрватски, него због тога што су га као свој књижевни језик, како би то рекао отац илирског покрета Људевит Гај, „пригрлили“ и Хрвати. Прихватање тог сложеничког назива наметало је и укорјењивало привид о равноправном српском и хрватском учешћу у датоме језику. Истовремено тај је назив затамњивао истину да је у њему хрватски дио без садржаја, јер је српскохрватски једноставно био и остао само преименовани српски књижевни језик. (О односу српског и српскохрватског језика в. у посебном раду: Ковачевић 2007). Ако је – а јесте – српскохрватски преименовани српски, онда данашњи српски књижевни језик представља враћање његовом имену прије преименовања у српскохрватски, или из друкчије перспективе посматрано, представља дезименовање српскохрватског, уз задржавање истог обима и садржаја. Данашњи српски књижевни језик, за разлику од српскохрватског, именом наглашава етнолингвистичку истину – да је то и етнички и лингвистички изворно српски језик. То, међутим, не значи да је он и употребно искључиво српски језик, односно да се њиме само Срби служе. Српски језик спада у ону не тако бројну, али зато врло препознатљиву групу свјетских језика којим се користи већи број народа и/или држава, какви су, на примјер, енглески, њемачки, шпански и португалски, да само њих поменемо. Нико у свијету не спори етнолингвистичку једност а употребну вишеструкост тих језика: они етнолингвистички припадају једноме, а употребно већем броју народа. Садржај и опсег појма њемачки или енглески језик, узмимо само њих за примјер, данас нико не везује само за територију Њемачке или Енглеске. Осим што је њемачки језик књижевни језик у Њемачкој, он је такође, под истим именом, књижевни језик и у Аустрији, и дијелу Швајцарске и у Луксембургу и у Лихтенштајну. Њемачки као књижевни језик не употребљавају, дакле, само Нијемци него и Аустријанци и дио Швајцараца и Луксембуржани, и Лихтенштајнци. Сви они га сматрају својим књижевним језиком, и сви га зову њемачки језик. Енглески још бјелоданије потврђује њемачки примјер: њим се говори у десетинама земаља свијета мимо Енглеске, али се у свима њима он зове енглески језик. Употреба њемачког или енглеског језика у различитим земљама и код различитих народа довела је до нужне варијантизације тих језика. Али без обзира на варијантност реализације, критеријуми истости граматичке структуре, исте генетског исходишта и разумљивости (тј. могућности несметаног споразумијевања) као основни лингвистички критеријуми идентитета језика, показују да је у питању један њемачки, односно један енглески језик. А та „једност“, без обзира на покаткад велике варијантске, посебно лексичке, разлике, одражена је и истим, историјски и етнички задатим, именом (њемачког, односно енглеског) језика. Енглески, односно њемачки јесте један лингвистички језик по томе што има једну (исту) граматичку структуру, и по томе што се сви који га употребљавају лако међусобно на њему споразумијевају. Употребно се, међутим, ти језици не остварују као у свему подударни у свим државама, односно код свих народа који их користе за свој књижевни (стандардни) језик. Због тога се они у лингвистици и сматрају полицентричним језицима. Полицентрични језик се дефинише као „језик с неколико националних стандардних варијаната, које се додуше у појединим тачкама међусобно разликују, али не толико јако да би могле конституисати посебне језике, нпр. енглески (британски, амерички, аустралијски итд. стандардни енглески), немачки (немачки, аустријски, швајцарски стандардни немачки), португалски (португалски, бразилски стандардни португалски)“ (Глик 2000:472).

Научно је са њемачком и енглеском језиком готово подударан српски језик. Наиме, ни он се не остварује само у једној држави нити само код једног народа. Ни на почетку своје стандардизације српски језик није био језик који је створен само за Србију, него је то био језик који је Вук Стеф. Караџић стандардизовао за све Србе „без разлике вјерозакона и мјеста становања“. Зато он и јесте назван српски, а не, на примјер, србијански језик. Временом сви Вукови Срби (а Вук је, подсјетимо се, Србима сматрао и Србе грчкога, и Србе римскога, и Србе турскога „закона“) нису остали Срби него су неки преведени у друге народе (Хрвате, Црногорце и Муслимане, односно Бошњаке), а ни све земље у којима су Срби живјели или живе нису у поствуковом периоду обједињене у једну српску државу. Тако данас Вуков(ск)и српски језик као књижевни језик не употребљавају само Срби, него и Хрвати, Црногорци и Муслимани (који себе национално преименоваше у посљедњем десетљећу XX вијека у Бошњаке). Српски Вуков(ск)и књижевни језик, према томе, јесте књижевни језик и Срба, и Хрвата, и Црногораца, и Муслимана (Бошњака), и употребљава се не само у Србији и Републици Српској, него и у Црној Гори, Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине. Употребљава се, дакле, попут њемачког или енглеског језика, и код више народа и у више држава.

Његова граматичка структура је, без обзира на све те различите националне и територијалне употребе, иста, тако да је он на структурном плану и даље један језик. Уз структурну истост српски језик је и на комуникативном плану (на плану разумљивости његових говорника) такође један језик. Али он је, због своје националне и територијалне „некомпактности“ нужно варијантно раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, између којих су најпрепознатљивије хрватска и муслиманска, односно загребачка и сарајевска варијанта српскога књижевног језика. Савремени српски је, дакле, један стандардно полицентричан и варијантски раслојен језик. (О српском језику и његовим варијантама говоримо исцрпније у посебном раду: Ковачевић 2007а).

По свему томе случај српскога језика прије је подударан неголи различит од поменутих случајева њемачкога и енглескога језика. Зато се он, с обзиром на структурну истост, а варијантску раслојеност остварује и као српски језик и као српски језици (Ковачевић 2003). Чак и више неголи њемачки и енглески језик. Више, зато што су се његове варијанте, за разлику од варијаната њемачког и енглеског језика, именом од њега „дистанцирале“. Тако је хрватска или загребачка варијанта српскога језика политички преименована у хрватски књижевни језик, а муслиманска или сарајевска варијанта у бошњачки/босански књижевни језик. Нови Устав Црне Горе констатовао је чак и „остојање“ црногорског језика. Управо у тој неподударности назива варијаната као кохипонима и језика као хиперонима српски језик се и разликује од других полицентричних језика. Разлика се, дакле, не тиче лингвистичке нити етничке суштине српскога језика, него прије свега политичког чина његовог преименовања. А тај (политички) чин преименовања српскога Вуков(ск)ог књижевног језика у тзв. хрватски, бошњачки/босански или пак црногорски језик налази своје упориште у аналогном случају из блиске историје српскога језика: у случају преименовања српскога у српскохрватски књижевни језик.

И структурни, и генетски и комуникативни критеријум – а то су три једина лингвистички и социолингвистички релевантна критеријума у одређењу идентитета једнога језика – јасно и недвосмислено показују да се у случају ових именом различитих „језика“ не може говорити о посебним стандардним или књижевним језицима, него искључиво о варијантама лингвистички једног те истог језика – српског.

Неименовањем варијаната у „језике“ – како је урађено у случају хрватске, бошњачке и црногорске варијанте српскога језика – може довести, а и доводи, до невјероватног научног апсурда – да се један те исти лингвистички језик у истој држави може јавити и као већински и као мањински. Најрепрезентативнији пример томе даје а ко би други него Република Србија, са научном инкомпатибилности одредаба о језику у њеном уставу и њеном Закону о правима мањина. У новоусвојеном Уставу Србије, у члану 10, наиме стоји да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ и да се „службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава“. Српски језик је, по Уставу, у Србији, будући једини службени, нормално већински језик.

А који су мањински језици у Србији? О томе је јавност на готово пола године прије усвајања Устава Србије обавијестио министар за мањинска права у Влади Србије. Тако је ТАНЈУГ пренео вијест да је „министар СЦГ за људска и мањинска права Расим Љајић потврдио да ће од 1. јуна [2006] албански, бугарски, босански (sic!), мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик (sic!) бити проглашени за регионалне и мањинске језике у Србији, док ће у Црној Гори такав статус добити албански и ромски“, а све у складу с Повељом Савета Европе о регионалним и мањинским језицима, коју је СЦГ потписала прошлог децембра“2. У десет мањинских језика убројани су, како се види, и „босански“ и „хрватски језик“, и то због тога што у Србији постоји хрватска и муслиманска („бошњачка“) национална мањина. Будући да је Државна заједница Србија и Црна Гора, односно Србија као правна насљедница њених државних договора и обавеза, потписница „Повеље Савета Европе о регионалним и мањинским језицима“ више је него логично да она на својој територији признаје и поштује права својих националних мањина на њихове (мањинске) језике. Међу десет наведених осам су неспорно мањински језици. А да ли су то и „босански“ и „хрватски“? Видјели смо да они нису посебни стандардни језици ни по једном релевантном лингвистичком или правном научном критеријуму. Једино ако такав критеријум не васпоставља наведена Повеља Савета Европе? У тој повељи, међутим, као да се најексплицитније одсликавају лингвистичке и правне истине о непостојању „босанског“ или „хрватског“ као посебних књижевних језика. Јер, у тој повељи, донесеној у Стразбуру 1992. године, дословице се каже: „Регионални језици или језици мањина значе језике...који су различити од званичног језика те државе; ово не укључује дијалекте званичног језика државе, нити језике миграната“ (Део 1, Опште одредбе, члан 1, Дефиниција) (Весић 2005:12). Је ли то читала српска влада кад је доносила дату одлуку? Је ли консултовала лингвисте или је сама закључила да су тзв. босански и хрватски, које је сврстала међу мањинске језике, лингвистички различити од српског као „званичног језика државе“ (како се то у стразбуршкој повељи каже). Дати је пример најбољи показатељ колико политика може ништити резултате науке, и то баш у национално врло битним питањима.

Тако се, каквог ли апсурда, у самој Србији српски језик јавља и као већински и као мањински језик. (О српском као већинском и мањинском језику писали смо исцрпније у: Ковачевић 2006). Истина, он се као већински именује српским именом – зове се српски књижевни језик, док се као мањински именује несрпским именима – зове се „босански“ и „хрватски књижевни језик“. Та преименовања немају никаквог научног – ни лингвистичког ни правног – упоришта, па, сљедствено томе, и не могу негирати српски карактер несрпски именованих варијаната српскога језика, које су само због тог (несрпског) имена проглашене посебним „мањинским“ језицима.

Самим тим што се српски језик у Србији – истина под различитим именима – јавља и као већински и као мањински, нормално је било очекивати да се мањине неће уплитати у политику оног дијела српског језика који је Уставом Србије именован српским и који има статус већинског. Јер хрватска и бошњачка мањина су, проглашењем српског мањинским „хрватским“ и „босанским“, добиле потпуну слободу да у једном и у другом „мањинском“ преименованом српском језику, буквално речено, раде шта им је воља без могућности да на то икаквог утицаја има српска језичка политика. Али њима као да то није било довољно. Њима или пак (и) оним Србима који говоре и дјелују у њихово име? Они желе да имају утицај и на већински српски, и на онај српски што се српским зове, што је Уставом Србије проглашен службеним, дакле и већинским, језиком у Србији. Они не би да се сложе с уставним одређењем службеног писма за српски језик као већински. И они то своје неслагање упућују посредством Венецијанске комисије.

Тако нас Слободан Антонић обавјештава да је Венецијанска комисија већ цитирани члан 10. Устава Србије, у коме се прописује службена употреба српског језика и ћириличког писма, критиковала на сљедећи начин: „Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође у службеној употреби на начин утврђен законом . Како произлази из члана 14, 18.2, и 75. до 81. Устава, јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20.2. Устава „достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати“. (Антонић 2007: 18). Ову примједбу Венецијанске комисије детаљно и вишеаспектно је изанализирао С. Антонић, тако да је тешко тој анализи било шта додати. Због тога ћемо овдје само пренијети њене темељне поставке. Сажимајућу критику упућену писцима српског Устава на то да „Венецијанска комисија зна да националне мањине у Србији више воле да српски пишу или читају латиницом него ћирилицом“, С. Антонић примјећује да је „парадокс у томе што је реч о одредби која регулише службену употребу српског језика. Члан 10. не каже да ће се од сада мађарски језик у службеној употреби у Србији писати ћирилицом или да ће се бугарски језик у службеној употреби у Србији писати латиницом. Не, он само регулише како ће се службено користи српски језик. Најједноставније питање које се поставља јесте – какве везе имају националне мањине са одлуком којим ће се писмом службено користити Срби у држави Србији? И на који начин то уопште задире у било какво њихово раније право? И какво је уопште то ново, најновије и само на примеру Србије проглашено мањинско право 'да се радије користи латиничним писмом' приликом писања или читања српског језика? Можда треба Венецијанску комисију предложити за неку награду, пошто је открила једно, збиља до сада никада незахтевано и никада неупражњавано право – право етничке мањине не само да тражи да држава са њом саобраћа на њеном језику, већ и да захтева да држава са својим грађанима који припадају етничкој већини саобраћа на писму које више одговара етничким мањинама!“ (Антонић 2007:18). „Да ли се – наставља питањима Антонић – овде неко шали или се стварно мисли озбиљно? Да ли Венецијанска комисија стварно мисли да је то аргумент? Да ли они стварно мисле да Срби треба да пређу на латиницу како не би повредили право етничких мањина да се српски пише латиницом? „ (Антонић 2007:19).

На сва та питања Антонић проналази један, али недвосмислено тачан одговор. „Наравно да – одговара Антонић – овде није реч о етничким мањинама. Јер, ако се држава Мађару из Суботице обраћа на мађарском, њега заиста није превише брига како ће се она обраћати Србину из Београда. Али, некоме јесте јако стало. Некога изгледа веома брине што српска држава покушава да заштити од убрзаног изумирања писмо које је део српског националног идентитета. Неко би изгледа јако волео да Срби што пре пређу на латиницу и тако се 'коначно ослободе своје прошлости'. Неко изгледа хоће да промени српски идентитет и од Срба направи 'Евро-Србе'. Неко изгледа баш не воли ћирилицу. Па онда чини да и Венецијанска комисија – која, наравно не сме да покаже ту несклоност – почиње да се користи чудним аргументима и да испада неозбиљна у очима озбиљних људи. Али, ко је то? Ко то чини неозбиљном и нестручном Венецијанску комисију? Одговор је једноставан – њени информатори. Њени овдашњи људи од поверења, угледници од којих се увек тражи да неупућеним страним стручњацима дају 'политички контекст информација из Србије'. Те 'особе од поверења', ти 'угледници', јесу изгледа стварни субјекти права око којих се брине Венецијанска комисија у својим примедбама на Члан 10. Устава. Јер, заиста, не смета ћирилица из тог члана Мађару из Сенте или Суботице. Она смета нашем информатору, нашем угледнику. Он не воли ћирилицу. Он има проблем са њом. Ћирилица је за њега 'тако примитивна', 'балканска', 'заостала'. Његово право је повређено. Заправо, оно што је повређено јесте његово скоројевићство. И његова – мржња. Није му довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама писано латиницом. Не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим „примитивним“ писмом. Он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д – та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника. Јер, та страшна слова само су знак да његов посао није баш сасвим готов. И он се страшно брине да ће овај јадни – а он би рекао „патетични – покушај из члана 10 Устава да се сачува бар нешто од писма наших очева и мајки можда и успети. Јер, можда се стварно деси оно најгоре, па Срби до краја ове деценије и не забораве ћирилицу? Можда њега, београдског и новосадског Европљанина до краја његовог драгоценог живота наставе да прогоне те утваре, та грозна слова – искрсавајући ту и тамо, овде и онде, кад им се не нада, подсећајући га на све што не воли, на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али систематски, мудро, рачунајући на пословичну небригу и плиткоћу памети читавог једног народа. И читаве његове елите“. (Антонић 2007:19).

Тако против српске ћирилице нису Европљани у Венецијанској комисији, нису ни мањине на које се они позивају, него „подобни“ Срби који користе и мањине и Европљане да би припомогли распарчавању не само српскога језика. Јер ако су такви успјели да убиједе српску Владу да српски у држави Србији призна као мањински језик под несрпским именима, тешко је очекивати да неће успјети убиједити необавијештене и незаинтересоване Европљане како је Србима боље без ћирилице. Јер, ћирилица јесте „стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета“ (Слово 1998), одбрана ћирилице истовремено је и одбрана српскога језика. То критичари и српског језика и српске ћирилице одлично знају. (Уп. критику сличног „проевропског“ а заправо антисрпског размишљања о употреби ћирилице у Републици Српској у: Ковачевић 2005: 129-133). Велика је српска несрећа што су ти критичари из српских редова, и што су политички врло утицајни. Јер, сва страдања српскога језика и српскога писма, историја нас учи, по правилу нису била без пристанка и српских филолошких и правних „експерата“.

Све наведено недвосмислено показује да никада нигдје ниједан језик – сем српског – у своме народу није сматран мањинским, као ни да никада ниједно писмо – сем српске ћирилице – није ниподаштавано од властитог народа, или боље речено од оних који тај народ (желе да) представљају. Због тога однос српскога језика и његовог писма према мањинским језицима и њиховим писмима, прагматички, на жалост, није упоредљив ни са једним другим језиком и његовим писмом. Највише, ако не и искључиво, због (не)бриге и (не)дјеловања Срба самих.

Литература

  • Антонић 2007: Слободан Антонић, Венецијанска комисија и ћирилица, НИН, 2966, 1. 11. 2007, 18-19.
  • Весић 2005: Б. Весић, Умањивање језика, Политика, 7. 3. 2005, 12.
  • Глик 2000: Helmut Glück (ur.), Metzler Lexikon Sprache, Verlag J. B. Metzler, Stuttgart, 2000.
  • Ковачевић 1999: Милош Ковачевић, У одбрану српскога језика – и даље, Требник, Београд, 1999.
  • Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, БИГЗ, СКЗ, Београд, 2003.
  • Ковачевић 2005: Милош Ковачевић, Против неистина о српскоме језику, СКПД „Просвјета“, Источно Сарајево, 2005.
  • Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, Српски као већински и мањински језик у Србији, Узданица, III/1-2, Педагошки факултет, Јагодина, 2006, 9-15.
  • Ковачевић 2007: Милош Ковачевић, Однос српског и српскохрватског књижевног језика, у зб. Српски језик и друштвена кретања, ФИЛУМ, Крагујевац, 2007, 51-62.
  • Ковачевић 2007а: Милош Ковачевић, Српски језик и његове варијанте, у зб. Српско питање и србистика, Србистика, ванредни број, Бачка Паланка – Ваљево, 2007, 255-262.
  • Милосављевић 2003: Петар Милосављевић, Увод у србистику, Требник, Београд, 2003.
  • Слово 1998: Слово о српском језику, Фонд истине о Србима, Београд, 1998.


1 Термине стандардни и књижевни језик, којима неки лингвисти приписују различита значења, у овоме раду употребљавамо као синониме.

2 Десет језика за мањине, Политика, 33195, 5. 3. 2006, стр. 9.

На Растку објављено: 2008-04-17
Датум последње измене: 2008-04-24 09:30:47
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује