Александар Б. Недељковић

Моји родитељи, Божидар В. Недељковић и Радмила Петровић-Недељковић – биографска белешка о њима

Мој отац, Божидар В. Недељковић (1923-2004) рођен је на југу Србије, у Прокупљу. Ту је завршио основну школу, а онда, у другом малом граду, и средњу школу. У детињству, веома је волео стрипове, који су му тада били важан прозор у свет. Читао је Флаш Гордона, на пример. У основној школи, он је био најбољи ђак у одељењу (узгред, била су засебна одељења дечаци, и засебна одељења девојчице), и увек је, у каснијим годинама, са великим поштовањем помињао да је један од његових професора био Рус, избеглица из царске Русије, господин… ех… па… нажалост, заборавио сам презиме тог професора… и сви су изгледи да се никад нећу сетити.

У Другом светском рату, Божидар В. Недељковић се борио против трупа немачког генерала Лера, кад су се повлачиле из Грчке; у тим борбама је и рањен. После рата, студирао је књижевност, на Филозофском факултету у Београду, али последња два испита није положио, тако да никад није дипломирао; живот га је однео на другу страну. Радио је за „Звезда филм“ као режисер такозваних филмских новости – били су то они журнали који су се, у трајању од рецимо десетак-петнаест минута, у црно-белој техници, приказивали пре главног филма, у биоскопима широм Југославије; сваке недеље нови журнал; био је то, пре него што је у Југославију стигла телевизија, отприлике једини начин да грађани виде и слушају филмске вести о актуелним догађајима, “из земље и света”, како се то тад говорило.

Прилажем једну слику, која је настала на дан 1. маја 1947. године, у Београду, на Теразијама: била је првомајска парада; па, на једној око два и по метра уздигнутој платформи, која се у филмском занату звала „практикабл“, и која је била у том тренутку постављена отприлике испред чувене „Касине“ (био је то ресторан, наспрам „Москве“), стајали су, на тој платформи, двојица сниматеља, и, на слици одмах десно од те двојице, режисер, Божидар В. Недељковић; у позадини се види палата „Албанија“. Ова слика је објављена и у једној књизи, из које имам сачувану само ту једну страницу – стр. 117. Књигу као целину, немам. То је његова најбоља слика.

Моја мајка Радмила Б. Петровић (девојачко презиме; касније Недељковић; 1926-2008), такође се у Другом светском рату борила против нациста. После рата, похађала је једну филмску академију, у намери да постане глумица, али то није успело, него је само била асистент режије, и спикер, у документарним филмовима. Њих двоје су често помињали, као колегу, филмског уметника по имену Пуриша Ђорђевић; звали су га “Пуре”, а помињали су са поштовањем и друге, из те струке, памтим нека имена, на пример: Скале Митић; Воја Нановић. Део те, филмскe струке (али, врло скроман) су били, дакле, и Божидар и Радмила Недељковић – далеко од првих редова, далеко од славе.

Са њима сам ишао 1960. године да гледамо ноћно снимање појединих кадрова за југословенски научнофантастични филм Рат, у режији Вељка Булајића, било је то непосредно испод Пете гимназије и стадиона Ташмајдан, улица данашња Илије Гарашанина: јаки рефлектори, испред којих пролази полагано колона војних камиона, на њима велике дрвене „атомске ракете“, нагнуте напред; колона заокреће на десно, узбрдо, ка Правном факултету.

Ја сам рођен 1950. године. Памтим да сам као мало дете, отприлике кад сам био у првим разредима основне школе, слушао више пута, да моји родитељи помињу и још једну личност, једног уметника, Бошка Токина. Нисам знао тада ко је то, и није ми ништа значило, али запамтио сам да су га помињали са респектом, али некако обореног погледа, као да је то тужна тема али достојна поштовања. (Сад знам да је умро 1953.) Имао сам утисак да им је Бошко Токин на неки начин био колега, али, нисам размишљао о томе, нимало. Био сам ђак на почетку основне школе.

Божидар је радио и као новинар, у београдском дневном листу „Глас“ (или, „Глас народа“), који је тада још постојао, и који је дуги низ година имао просторије у Влајковићевој улици, надомак раскрснице са Косовском, тик иза тадашње Савезне скупштине.

Написао је и многобројне књиге, које су биле документарне, и то, монографије о привредним предузећима, дакле, приказивале су историјат (настанак и развој) неке фирме, неке фабрике, на пример пре рата, као приватне, и после рата, као национализоване, државне. Али до почетка 21. века те фирме су већином нестале, или су промениле и име и власника, итд, а само понека постоји и данас, 2019. године.

Врхунац његовог списатељског рада биле су две књиге, Савремено новинарство у свету и код нас (1964) и Савремена филмска уметност (1965), где он настоји да сажето пренесе на млађе генерације своја знања и искуства из те две области – приказује историју, теорију, и праксу журналистике, и, филмске уметности, до тог времена. Многе странице тих двеју књига Божидар је, док су биле у рукопису, гласно читао Радмили, па су их заједнички, једну по једну реченицу, исправљали, прерађивали и допуњавали, тако да је Радмила била консултант, па и (непотписани) коаутор. Минуло је од тада, ево, пола века, али неки делови те две књиге, нарочито они о историји, нису, заправо, ни сада застарели, мада је питање како би се држали у такмичењу са, рецимо, Википедијом. Ви знате шта су, на пример, „акта диурна“ (латински: Acta Diurna)?