Јован Ристић

Српски филм фантастике: On the road

(ревидирана и допуњена верзија текста објављеног у 456. броју фанзина “Емитор”, који издаје Друштво љубитеља фантастике “Лазар Комарчић”.

Пролог

У почетку је био Српски научнофантастични писац.

Имао је мисију да постане релевантан у светским оквирима.

Борба је потрајала деценијама, и наравно да он за то време није могао само да чита и пише. Омиљена забава било му је гледање НФ филмова. Пошто Музе са собом носе сунђер, често би упиле идеје са екрана, са или без Пишчеве воље, и потом их цедиле на његове приче. Последице тог уплива још се не дају сагледати – извесно је само да ће их бити још…

Српски НФ писац, којег ћемо овде звати Лаза, волео је превасходно стране НФ филмове. Домаћих није било, па су страни у сваком случају били бољи, али су, свеједно, стизали у биоскопе са неподношљивим закашњењем због спорих и неажурних Дистрибутера. Зато је Лаза морао да гледа омиљене му филмове у друштву Истомишљеника, на неком од тада ретких видеорикордера. Сви су убрзо набавили те чудесне справе – до новца и иностранства долазило се лакше него данас – па се изгубила и потреба за заједничким сеансама. Или би бар логика тако налагала. Али, Лаза и Истомишљеници нису могли да се скрасе код својих кућа уз илегалне VHS копије, тада општенародно добро, него су морали да измисле повод за нова филмска сусретања.

Нашли су га у тек рођеном БЕОКОН-у – београдској конвенцији љубитеља научне фантастике, коју је, наравно, организовао Лаза. На крупнијем екрану, у Народном универзитету „Браћа Стаменковић“, уживали су у филмском програму који је лукаво био замишљен као допуна књижевним трибинама и изложбама, а заправо је био „оно главно.“ И срећа је била голема. Авај, није потрајала. БЕОКОН је у Веселој деценији заживео само једном.

Сменила ју је Занимљива деценија, занимљива по мери оне кинеске клетве, али и – сама по себи.

Бољи назив за њу био би Хорор деценија.

Узроци њеног настанка крију се у бољој, али ипак конзервативној прошлости, и потичу од Лазиног грешног задовољства у гледању филмова страве и ужаса. Господари и господарице таме чекали су свој тренутак, а када се то догодило провалили су кроз капије подсвести, и Музе су на папир стале да цеде крв. Наравно да је Лазин организам реаговао и пружио снажан отпор. Чинило се да ће снаге хаоса и безумља прогутати „праве вредности“ попут баука из мрака, да ће Српски НФ писац испустити душу, а његово место заузети Српски Хорор писац. Али, испоставило се да је вирус племенит, и да није за циљ имао да Лаза постане зомби. Организам је преживео. Оплемењен другачијим постао је снажнији, виталнији, креативнији, а из те кроненберговске (р)еволуције рођен је Српски писац НФ‑а, Хорора, а вала и Фантазије.

Краће и сада званично речено – Српски писац фантастике.

Као да је помирење у својој души хтео да прослави, Лаза се одлучио да направи нови БЕОКОН, овога пута у Музеју југословенске кинотеке. Лазина богата колекција фино се допунила са Кинотекином, и приређена је смотра филмова фантастике каква се у свету није могла видети. У предвечерје NATO бомбардовања, кроз Кинотеку је прошло око 6.000 људи – нових и старих Истомишљеника; тражила се карта више за наслове као што су „Тексашки масакр моторном тестером“ и „Ноћ живих мртваца“, али и за вишеструко приказиване класике „Блејд ранер/Истребљивач“ и „Туђин/Осми путник“. Фешта је поновљена следеће године, на прагу деценије Промена, а потом су Ауторска права почела да дижу главу…

1. Copyright Blues

Никада реализовани БЕОКОН 2001, који је требало да буде одржан у Дому омладине Београда, суочио је Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ са мање ружичастом страном промена у Србији. Нове власти су прокламовале борбу против пиратерије на сва звона, овога пута нисмо имали Кинотеку за партнера, те смо морали сами да регулишемо ауторска права за филмове, стуб посећености претходних БЕОКОН‑а. Направили смо списак оног што би требало да буде приказано – махом се радило о делима која никада нису играла у српским биоскопима – па смо се тадашњи секретар друштва Дејан Лазаревић и ја упутили код дистрибутера, да видимо ко има права на шта и како та права да добијемо. Били смо убеђени да ће поштење бити довољно за успех. Нудили смо сарадњу, сматрали смо да не тражимо много: дозволу за по једно некомерцијално приказивање сваког филма. Авај, сувише смо били наивни и неискусни.

„То што ви хоћете је јавно приказивање преко видео–бима, а ми имамо права за кућно приказивање“, говорили су дистрибутери када би препознали „своје“ филмове на списку. Неки су били добронамерни и макар на речима спремни на сарадњу. Други су нас „возали“ и понашали се охоло. Свеједно, порука наших саговорника, сведена на најмањи заједнички садржалац, гласила је: „Било би кудикамо лакше са 35–милиметарским тракама, али не чувамо филмове у том формату након проласка кроз кино дворане.“ Дејан и ја смо, на жалост, тражили баш оне филмове који никада нису прошли кроз српске кино дворане – и то на квалитетнијим копијама од оних у Кинотеци.

 Када сам те чињенице пренео Ивану Нешићу, тада председнику друштва „Лазар Комарчић“, закључили смо да БЕОКОН може да иде и са филмовима који су у јавном домену. Авај, то је значило да морамо да се окренемо остварењима из прве половине 20. века, и да у пет до дванаест мењамо концепцију. Убрзо, не само што је отпао филмски програм, већ је, због гомиле других проблема, отказан и БЕОКОН.

Касније су ми правници објаснили да је због великих рупа у тадашњим законима итекако било могуће направити филмски програм какав смо желели. Требало је само да урадимо, и никог ни за шта да не питамо. Али, хтели смо да нас једнога дана не боли глава. Тако је настала нова дуга пауза у историји БЕОКОН‑а.

2. Европски снови у хибернацији

Не умем тачно да кажем зашто је драга нам конвенција преспавала следећих пет година. Разлога је било доста, по принципу од свачег по мало.

Пре свега, БЕОКОН је крупан организациони залогај. Потребна је критична маса људи вољних да га изнесе на својим леђима. Старије чланство које је организовало раније БЕОКОН‑е лагано се осипало, а у први план је избила млађа генерација „Лазе“ која је гурала „Емитор“ и превасходно се занимала за њега. Пошто га је у лето 2004. године, на конвенцији ЕВРОКОН (EUROCON) у Пловдиву, изгурала на сам европски врх (награда за најбољи европски фанзин посвећен научној фантастици), та генерација, осокољена успехом, почела је да размишља о новом БЕОКОН‑у, уопште о чешћем организовању таквих конвенција, јер је то био услов да се европска сцена фантастике доведе у Србију. То је постала наша амбиција после Пловдива, када смо се запитали зашто МИ, са свом памећу и способностима које имамо, не бисмо организовали ЕВРОКОН? И зашто не бисмо искористили чињеницу да је Србија сада популарна међу странцима – егзотична terra incognita која нуди квалитетне и победничке садржаје?

3. Постхибернацијски мамурлук

Први квалификациони корак, нови БЕОКОН, чекао је, међутим, на остварење још годину и по дана, углавном због интерних проблема у Друштву. А када је организација коначно кренула, суочили смо се са проблемом који нам је својевремено охладио ентузијазам: како осмислити репрезентативан филмски програм а да се избегну дистрибутери, посебно у ситуацији кад нови прописи налажу доказе о поседовању ауторских права чак и за филмове за које се дотични дистрибутери не интересују? Са друге стране, зашто правити БЕОКОН са филмовима који су у „јавном домену“? Чему филмски програм који би сам себи био сврха?

Решење смо нашли тамо где никад нисмо гледали. Пред рођеним носом, у сопственом дворишту.

Тачније, испод њега.

4. Ратници филмског подземља

На форуму „Знака Сагите“ (www.znaksagite.com/diskusije) већ неко време су се јављале младе домаће филмаџије, попут Мирослава Лакобрије и Марка Миловића. Ти људи, велики филмофили и ентузијасти, иза себе су имали доста кратких остварења. Миловић је тврдио, уз вечито присутни „смајли“, нешто што је звучало као добар повод за исмевање – да је снимио трилогију кратких филмова по мотивима приче Данички ужас Х. П. Лавкрафта. Мики Лакобрија, скулптор и водећи српски мајстор за маске и специјалне ефекте (Т. Т. Синдром, Кројачева тајна, серија Никад извини, однедавно Живот и смрт порно банде) на форуму се интересовао за Миловићев рад. Охрабривао је тог човека, који је, како се испоставило, направио импресивно дело.

Мики је, уопште, охрабривао људе да раде и снимају. Тог великог љубитеља хорор филма, нарочито лика и дела Тома Савинија (творца маски и ефеката у Зори мртваца Џорџа Ромера), упознао сам „уживо“ у време када је са Владимиром Милошевићем – Џедајем, режисером и стручњаком за компјутерску анимацију, снимао Üбер Солдата, то мало ремек–дело краткометражног српског хорора. Направио је језиву маску нацистичког робота из наслова и одиграо главну улогу. А Über Soldat је било тек једно у низу остварења које је Мики снимио у сарадњи са пријатељима, сам, или у оквиру групе „Млади кадрови“ (Јакша Влаховић, Синиша Дугоњић и други). За такве подухвате није имао подршку државе, али некако ми се чинило да он за то и не мари (што никако не значи да му подршка државе није потребна). Пре свега је волео то што ради и дружио се са људима који су волели што и он. Давао је све од себе да направи разгаљујуће филмове, који су компетентни у уметничком и техничком смислу. Иако је Мики стварао ван званичне филмске сцене, његов таленат је био запажен у земљи и иностранству. Добио је многе фестивалске награде, а његов култни класик, треш серијал Пацијент обишао је фино парче света и стигао чак до САД и Сибира.

У једном тренутку – појма немам како – појавила се идеја да у сарадњи са Микијем направимо избор краткометражних филмова фантастике који су настали у Србији у последњих двадесетак година. Пао је договор да се тим делом БЕОКОН‑а бавим ја, што ми је деловало као сан снова, јер захваљујући новој концепцији нисам више морао да преговарам са дистрибутерима. Мики је „уловио“ највећи број филмова, а понешто смо добили другим каналима, на пример сјајни Слатки мирис нафталина Јелене Тврдишић. Уз све то били су нам доступни аутори. Поред већ поменутих ту су били Милан Коњевић (аутор бриљантног хорора Пацови у зидовима), Младен Ђорђевић (Живи мртваци, Глад, документарац Made In Serbia), Мина Ђукић (Досије Пацов), Срђан Стојановић (Ох не, Лифт, Galaxy Hype Monitor), Стеван Филиповић (Дуел, Шејтанов ратник), Вања Чанковић (Геј килер), Реља Трајковић (Star Wars Fan), Милица Митровић (Енграм)… Живо ме је занимало ко су ти хероји и хероине, јесу ли свесни да представљају фрагменте једне сцене која, ако се састави, може да измени лице српског филма. Личили су ми на ствараоце из паралелног универзума у коме бих лично волео да живим. То је универзум са српским биоскопима у којима се, уз велику посећеност, приказују занимљиви и квалитетни српски филмови, добро режирани, природно одглумљени са дијалозима који не само што се могу изговорити него имају и дубљег смисла.

Исечке из тог пожељног света будућности поређали смо по ауторским блоковима и осмислили да се творци исечака обраћају публици после сваког блока. Најприроднији избор за водитеље били су велики борци за популаризацију фантастике и хорора у Србији – Александар Радивојевић и Ненад Беквалац, аутори култне ТВ емисије „Шок коридор“ на Арт каналу.

„Шок коридор уживо?“ погледали смо једни друге. „Зашто да не? У биоскоп Дома омладине могло би да се слије гледалаца као на БЕОКОНУ 1999. у Кинотеци!“

5. Шејтан и киклоп нападају биоскоп

Концепт је из часа у час добијао на замаху. Отварале су се неслућене могућности, па сам у једном тренутку помислио: „Зашто да то буде само филмски програм БЕОКОН‑а? Имамо нешто од ширег значаја за промоцију жанра, и то не само жанра већ једног бољег и здравијег српског филма. Имамо медије којима је тешко објаснити шта је ‘конвенција љубитеља фантастике', али који савршено разумеју када им се каже 'Фестивал српског филма фантастике'. Следеће новинарско питање било би: 'Зар Србија има филмове фантастике?'. А одговор би гласио: 'Има их поодавно, понајвише у краткометражном облику, само их није примећивала и гајила. Превиђала их је, чак свесно гурала у заборав, иако су филмови тог жанра у свету одавно направили бум и остварују лавовски део зараде на тржишту. Али, ево и српских кандидата; нашли смо их у подземљу, окупили на једном месту, и сада су ти меци пркоса, ентузијазма и филмофилске љубави испаљени ка површини, да је заувек измене и убију досаду која тамо влада.'“

Са том причом смо портпарол БЕКОН‑а Павле Зелић и ја отприлике недељу дана обилазили радио и ТВ станице. Нисмо знали колико је упалила док 21. и 22. јануара 2006. године нисмо видели пуну биоскопску салу Дома омладине – и то у доба највеће повике на пиратерију као тобожњег узрока пропасти биоскопа и дистрибутера у Србији. Програм су премијерно отворила два трејлера – за Риблока Мирослава Лакобрије и Шејтановог ратника Стевана Филиповића. Оба су имала спектакуларне визуелне ефекте (у изведби Владимира Милошевића односно Сендија Кумалаканте), а када сам чуо аплаузе и скандирања, схватио сам да имамо нешто велико. Риблок је предсказивао холивудске филмове са чудовиштима у београдском миљеу; Шејтанов ратник је најављивао продор српске фантастике на званичну филмску сцену – што се неколико месеци касније и догодило.

6. Фантастика On The Road

После, слободно могу рећи, историјског успеха јануарског БЕОКОН‑а (чији је пун наслов био БЕОКОН: ОКО ЗВЕЗДЕ), појавило се ново изненађење, након којег је Фестивал српског филма фантастике дефинитивно постао засебан ентитет који живи преко целе године и – путује.

Почело је тако што нас је један од организатора БЕОКОН‑а, Жарко Милићевић звани Zakk, обавестио о понуди Културног центра Зрењанина (КЦЗ) да Фестивал тамо гостује. Били смо одушевљени, истовремено и збуњени. Неко ван Београда је чуо за нас. Како је то дошло до Зрењанина? Испоставило се да је Влада Ђурић из КЦЗ‑а, који нас је позвао да гостујемо, не само љубитељ алтернативних филмских садржаја, већ је одлично обавештен о таквим програмима и да их јури, па чак и препоручује културним центрима широм Војводине. Можда смо у Зрењанину, због потопа од кише, имали само десет посетилаца (Влада је накнадно приредио репризу која је била десетоструко посећенија), али ту се између Микија и мене родила идеја о Фестивалу на „српској турнеји“. Што да не? Београд није центар света, а властима су пуна уста децентрализације културе. У том смислу били смо савршено „in“.

Постојали су, наравно, и дубљи разлози. Захваљујући Интернету, нарочито форуму „Знака Сагите“, постало нам је јасно да у Србији, са богатом традицијом натприродног, има много љубитеља фантастике, али да у њиховим срединама недостају садржаји какви се у Београду подразумевају. Исто тако, сматрали смо да међу тим љубитељима постоје они који снимају филмове, или би то желели да чине, али немају где да их покажу, не знају праве људе или немају самопоуздања. Порука нашег „on the road“ Фестивала била је, и још јесте: „Изволите, погледајте, ово је информација о садашњем нивоу српског филма фантастике. Ко зна, можда ви можете боље од овога“. Током пропутовања кроз Ниш, Руму и Крушевац позивао сам публику и евентуалне филмске ауторе да приложе своја дела за Фестивал. То је не само начин да буду приказана у Београду, да обиђу Србију и регион, већ је и прилика да те филмове и ауторе виде прави људи.

7. Снови ван хибернације

На првом матичном издању Фестивала у Београду (јануар 2006), пројекцијама су присуствовали продуценти дугометражних филмова, режисери, сценаристи. Били су радознали, дошли су да виде шта се то дешава. Нико не може да предвиди повезивања која могу да се догоде у таквим приликама. Појави се искра међу домаћим ауторима, али појави се, такође, међу ауторима из различитих држава. Мики је, на пример, приликом нашег гостовања у Словенији, на Grossmann-овом фестивалу филма и вина у Љутомеру, снимио два кратка филма – један у сарадњи са словеначком режисерком Мајом Шест и још један, потпуно неочекивано, у сарадњи са Велимиром Гргићем и Мариом Михалинецом, двојцем из загребачког „Жутог титла“ (Пацијент против рекетара из пакла). Политичари стално потенцирају филмске копродукције међу државама некадашње Југославије и као успешан пример наводе Караулу Рајка Грлића, па што се ми не бисмо подичили једном некалкулантском копродукцијом између Словеније, Хрватске и Србије?

Мени се чини да су удруживања будућност, прави пут за младе филмаџије које букте од идеја, а вапију за новцем и подршком. Стеван Филиповић ми је својевремено испричао да је Шејтанов ратник настао из заједничке енергије људи који воле исте ствари. Тај Шејтанов ратник је упркос свим могућим проблемима у домаћој дистрибуцији освојио срца публике и критичара, изборио се за редовно приказивање у Словенији, а у пратњи својих аутора чак је стигао до Новог Зеланда, до студија ВЕТА у којем је Питер Џексон снимио Господара прстенова. Дотични студио је настао из нечег веома малог; створили су га људи који су, баш као „шејтановци“, волели исте ствари, а удружили су се да би остварили своје снове. Прво Мики, онда и Стеван, показали су колико филмови могу да буду добри, и шта све може да се оствари када више људи, који одлично знају шта хоће, залегну за исту ствар. Џексон је то исто показао, само на глобалном нивоу. Али, ко зна – можда аутори из Србије направе макар своју Ноћну и Дневну стражу… После успеха Шејтановог ратника, и оног што сам видео на Фестивалу српског филма фантастике (ФНФФ), сматрам да су шансе за то реалне. Што нас доводи до следеће етапе...

8. Ноћ дугог метра

У новембру 2006. године дошло је на ред друго београдско издање Фестивала, поново у склопу БЕОКОН‑а (два у истој години због годишњице друштва „Лазар Комарчић“). Овога пута ФНФФ је био петодневан, с тим што је један дан (23. новембар) био одвојен за трибинско-образовни програм – у виду самосталног издања „Шок коридора уживо“. Два дана била су намењена за краткометражна дела (20. и 21. новембар) и још два за дугометражна (22. и 24. новембар). Тиме смо са кратких филмских корака прешли на дуже. За сада су мали, али нећемо се њима задовољити.

Дакле, главна новост на ФНФФ2 је увођење селекције целовечерњих филмова. За први пут понудили смо два, а надајмо се да ће их сваке године бити барем толико. Чуда не очекујемо – земља нам је сиромашна и смањена, али је битно да се ствараоци подстакну. Министарство културе Србије, Скупштина Београда (покровитељ БЕОКОН-а), Филмски центар Србије и продуценти ваљда ће видети свој интерес.

У селекцији се, сасвим разложно, нашао Филиповићев Шејтанов ратник, чији смо трејлер премијерно приказали у јануару, али и никад виђени Покров (2003) Младена Ковачевића. Ово занимљиво дело следи линију Кадијевићеве Лептирице, додајући концепт вампировића покупљеног из српског фолклора. Филм је снимљен у продукцији ФДУ, за смешних 2.000 евра у околини Ваљева, а аутор, незадовољан резултатом, није желео да га промовише. Мики, некада сарадник на Покрову, много ми је причао о Ковачевићевом делу, и када ми је дотурио копију, помислио сам: „Овај човек нема чега да се стиди.“ Уз ауторову дозволу пустили смо Покров на ФНФФ2, и надам се да су га добра посета на премијери, аплауз публике и интересовање медија охрабрили да се свом делу врати, а у сваком случају да настави да ствара на темељима овдашње заоставштине натприродног, која је, чини ми се, неоткривени рудник злата за ауторе и продуценте.

9. Тријумф тајних експеримената

Што се домаће краткометражне продукције тиче, на програму ФНФФ2 су се нашли филмови настали од 1999. до данас. Сортирали смо их у тематске блокове („Под контролом“, „Уклета привлачност“, „НАТО у блато“, „Жене коло воде“, „Иза људске маске“ и „Изван контроле“), а благ нагласак ставили на продукцију Факултета драмских уметности. Приказали смо укупно шест филмова са ФДУ; штавише, са Додатним убрзањем Стевана Рогуље отворен је први дан смотре, док је други дан почео Ракетама Владимира Манчића, тек изашлим испод чекића. На програму смо, први пут, имали и једно остварење са БК Академије – И би лице кожно (2005) Владимира Петровића. И би добар филм, јак на стилизацији и визуелном плану.

Ако је прво издање Фестивала прошло у знаку представљања (новије) историје српског филма фантастике, друго је донело слику тренутног стања, са свим добрим и лошим што уз то иде. Лако је начинити добру селекцију на основу целокупне продукције од 1987. до 2005. године. Ствари се, међутим, компликују кад се резерва тог блага истроши и на ред дође оно што је сада. Тад испливавају недостаци, који нису обавезно последица лоших продукцијских услова – слаб сценаристички рад, недовољно уверљива глума, уметничка претенциозност, и јефтина експлоатација мотива из англосаксонских филмова.  

Једно је, међутим, сигурно: на квантитет у текућој продукцији нисмо се могли пожалити, а континуирано стварање овакве врсте филмова, залога је за стварање жанровске сцене и жанровске традиције. Уз преостале „драгуље из прошлости“ (нпр. Пена за бријање Младена Ђорђевића и Сребрни метак Срђана Радојковића), на ФНФФ2 смо представили чак девет краткометражних филмова из 2006. године. Од њих ће се, вероватно, највише памтити Манчићеве Ракете – урнебесна НФ сатира о парапсихолошкој јединици Војске Југославије која се бори против НАТО авијације – и Пацијент нула, амбициозан Микијев приквел за серијал о Пацијенту. У центру пажње оба остварења су тајни експерименти на овим просторима. Занимљиво, та тема је и на првом ФНФФ-у надахнула нека од најбољих дела на смотри (Коњевићеви Пацови у зидовима, Милошевићев Über Soldat).  

На ФНФФ2 су учињени кораци ка (под)жанровској разноврсности – ако је на првом Фестивалу хорорска фантастика апсолутно доминирала, на другом је приметно било више научне и „чисте“ фантастике. Чак три НФ остварења била су антиутопијска: Вирус Марка Сопића, Акробације у управи и Цитравита Златка Стојиловића, а добили смо и врло занимљив low-fi фантазијски филм Петља, који је камером мобилног телефона снимила ауторска група „7 самураја СКОЈ‑а“ из Ћуприје. Надам се да ће нам убудуће стизати још овако квалитетних и оригиналних радова који су настали ван Београда и Новог Сада. И надам се генерално да ће из квантитета, виђеног на ФНФФ2, пре или касније произаћи квалитет, и да ће српски филм фантастике наћи сопствени, аутентични глас. А то ће се десити само ако аутори буду довољно самокритични, и ако мање буду следили жанровске обрасце и узоре, а више слушали сопствено срце.

10. Операција Мостоградња

Друго београдско издање ФНФФ-а имало је и међународни део. Представили смо селекцију филмова са братског фестивала Grossmann из Словеније, треш остварења „Жутог титла“ – хрватског двојца који је пандан српском „Шок коридору“ – као и дела Марека Добеса из Чешке, који је са интелигентном сатиром Био сам тинејџерски интелектуалац (I Was A Teenage Intellectual) и зомби-акцијашем Опасност од гушења (Choking Hazard) постао култно име међу љубитељима хорор комедије.

На трећем ФНФФ-у, који би требало да се одржи у новембру 2007. године, потрудићемо се да доведемо госте из иностранства. То је један од путева ка остварењу сна који друштво „Лазар Комарчић“ гаји последњих година – да се странци упознају са квалитетном српском фантастиком и да таква фантастика доспе до иностранства. Дубоко сам убеђен да имамо шта да покажемо.

11. А у новом броју гледаћете...

То нас доведе до завршног питања: Куда даље и шта је следеће?

Фестивал наставља турнеју, то му је стратегија на дуже стазе, и његовом успеху, поред Микија Лакобрије, Павла Зелића, Жарка Милићевића, Аце Радивојевића и Ненада Беквалца, изузетно су допринели домаћини у градовима где смо гостовали – Дејан Дабић из Нишког културног центра, Бане Црвенковић из Руме, Југослав Тодоровић из Дома културе Старо Село, Олгица Животић из Голупца, и нарочито Драгољуб Игрошанац, модератор сајта за фантастичку књижевност „Арт–Анима“, који нам је у Крушевцу организовао рекламну и медијску кампању из снова. Поред Владимира Јеремића, који нам је обезбедио низ нових контаката за наставак турнеје, ту су, наравно, и наши домаћини из Дома омладине Београда, Бобан Јефтић, Драган Амброзић и Милица Шеварлић. Они су се, баш као и Димитрије Војнов са својим блогом „Доба невиности“ (www.dobanevinosti.blogspot.com), максимално заложили за овај пројекат.

Посебну захвалност дугујем Драгани Стојиљковић, која је издвојила своје време за професионализацију и додатну популаризацију Фестивала, као и за титловање неколико филмова на енглески језик. Она је заслужено постала стални члан трупе ФНФФ-а, као и Тамара Лујак, награђивана списатељица, способна организаторка трибина и уредница више књижевних публикација (Helly Cherry, Proza Online, Зелени коњ).

Трудимо се да са ФНФФ-ом гостујемо на разним манифестацијама и да што више људи упознамо са благом које Србија има а недовољно га познаје. Приказали смо га на „Еxиту 2006“, на „Супернова стејџу“ – заједничком пројекту „Лазара Комарчић“ и Друштва за научну фантастику „Photon Tide“ из Новог Сада. Приказали смо га, такође, у склопу манифестација као што су „Хорор у Београду“ (април 2006, у организацији Дома омладине) и „Near Dark 2“ (април 2007, у организацији Галерије Музеја савремене уметности). 

На нашим путешествијима не само што настојимо да обогатимо културну понуду, доносећи са собом никад виђане призоре на српском филму, већ се и трудимо да довучемо публику у иначе празне дворане домова културе и биоскопе по Србији. Немам разлога да будем скроман – успевамо у томе. А највећи комплимент који смо добили и ми и аутори филмова садржан је у питању: „Има ли овога још? Има ли наставака?“. То ме је, у погледу серијала Пацијент и трилогије Данички ужас, питао један десетогодишњак у Старом селу, после тросатног програма који је отпратило 70 људи. Српски продуценти, који тврде да знају шта народ хоће да гледа, требало би да се замисле над овом реченицом – која долази са терена, од деце која су будући гледаоци. И ваљало би да се та реченица гласно чује на новој станици наше турнеје – Филмском фестивалу Србије, манифестацији која са ФНФФ-ом дели заједнички циљ: обнову контакта између публике и српског филма.

ФНФФ је у сталном контакту са публиком и нуди један од путева за њен повратак српском филму.

 

Епилог (а можда и нови пролог)

У почетку је био Српски научнофантастични писац.

Потом је постао Српски писац фантастике.

Онда се појавило ново искушење. Лази више није било довољно што воли да гледа филмове, него је почео и да их снима.

Наравно да је организам реаговао, додуше не тако бурно као кад га је напао вирус хорора, али рецимо да се јавила бојазан да ће рука услед честог држања камере заборавити да држи оловку; да ће се Српски писац фантастике потпуно трансформисати у Српског режисера фантастике.

Да ли су „праве вредности“ угрожене, или је још једна (р)еволуција на помолу?

Уместо одговора, ево малих огласа:

„Српски режисер тражи квалитетне српске приче фантастике и неког ко ће их адаптирати у сценарије.“

Лазо?